Књижевне новине

ПОДСЕЋАЊА

ЧОВЕКОВА. СУДБИНА У НАУЧНОМ ПРЕВРАТУ

Визионарско дело Борђа Јовановића

Проучавајући лик Борба Јовановића, 'истраживачи су имали пред очима, углавном, профил књижевног критичара и теоретичара уметности, а мање-више превиђали су профил ствараоца. Као писац романа „Плати па носи", Јовановић је остајао негде на переферији њиховог видног поља: за четврт века од свог објављивања до данас, његов необични роман није доживео ниједно ново издање. Данас, међутим, извесне нове околности наводе нашу пажњу да се усредсреди управо на то романескно остварење.

По свом особеном склопу, ово јовановићево дело је ситунрано изван конвенционалне белетристике. У његовом ткању, белетристика је скроз проткана, есејистиком, а нарочито једном духовитом медитацијом о сплету односа између књижевног лика, писца и читаоца, У том проткивању испољава се Јовановићева карактеристична особина, наиме — жива веза теоријске мисли и креативног чина. На страницама романа, „Плати па носи" опртана је Јовановићева мисао о дијалектичкој игри коју аутор игра са својим јунацима и читаоцима. Овде је романописац стваралачки оваплотио идеју о могућности им неопходности главног лица у реалистичкој нарацији, !

Приказујући Матићев и Вучов роман „Глухо доба", он се начелно супротставио тежњи да се „нови реализам" одрекне тог „толико сумњивог главног лица". Сем тога, ан ће са одобравањем констатовати да је Арагон у свако своје прозно дело увео „више главних личности", Изгледа, дакле, да је он у том Арагоновом поступку видео начин да реалистичка слика избегне два противречна искушења, од којих је једно вуче у безличну масовност, док је друго наводи да се сведе на лик главног јунака,

_ По Јовановићу, реалист допушта својим јунацима да делују сходно сопственој природи, независно од пишчевих тенденција и пројеката. Отуда, на једном месту у роману „Плати па носи", он узвикује: „Тај проклети Џон Бредли одметнуо се од мене, свог писца“ У вези с тим, од интереса је напоменути да је овакво „одметање" својствено не само реалистичкој нарацији већ и научној фантастици, с којом је Јовановићев роман веома сродан. Као један од најдаровитијих п нај мисаонијих стваралаца те фантастике, Ста нислав Лем евоцира свој рад на роману

„Соларис“, па каже: „Ја нисам знао шта'

чека Криса Келвина на Соларису".

Јовановић, међутим, дозвољава да се од њега „одметну"“ не само његови романескни јунаци, већ и његови читаоци. Укратко, он их подстиче да манифестују своју слободу у односу према самом аутору, као и према актерима романа. Захваљујући баш тој слободи, однос писац — књигкевни лик — читалац развија се у један драматичан дијалог, а не у неки хармонични трио. Пошто је и себе и'читаоце сместио у имагинарни простор романа, писац се заједно с њима преображава у актере романескне радње, а онда омогућује слободну конфронтацију свих тих актера.

На тај начин, па сцени његовог дела конфронтирају се Обичан и Зналачки чита хац, суочавајући се у исти мах са писцем и са јунацима романа. Мсто тако, ту се сукобљавају још и ови други, поглавито Џон Бредли и Мортон Лауренс. Коначно, сваки од ове двојице бори се сам са собом, будући да су њихова тела замењена путем хируршке операције. Лауренсова глава изгладњује и мрцвари Бредлијевс тело на које је накалемљена. Слично томе поступа Бредлијева глава која брижљиво негује своју косу, док бивше Лауренсово тело облачи у рите. Ову гротескну аутомахију покреће један стравичан апсурд, то јест покушај да се људски мозак — посредством хируршке интервенције — осамостали од властитог организма.

У Јовановићевом роману, одтоварајући на питање новинског репортера, хирург Ар Матијас изјављује да засада још не намерава да људима вади и замењује мозтове, Петнаест година касније, управо 1963. године, др Матијас силази са страница Јовановићевог романа, Да би се обрео у кливлендској Општој болници, у реалном 06личју дра Роберта Џ. Вајта који је данима одржавао вантелесни живот мајмунског мозга, и коме је било постављено питање: „Хоће ли се овим | одржавати и људски мозак2" Др Вајт је одговорио потврдно и резолутно: „Нема сумње да је то данас у оквиру могућности лабораторија" (Г. Р. Тејлор: „Биолошка темпирана бомба“ Београд, 1970. године) Када је писао свој роман, Јовановић је бис пронишљив визионар: он је антиципирас Вајтов одговор, односно потоњи развитак бислогије и медицине. Ову видовиту антеципацију садрже речи дра Матијаса коме контрастира један споредан романескии лик: Бонар Баџ, професор историје.

На суђењу Мортону Лауренсу, овај историчар јадикује пад оном свеопштом купспродајом која је хирурту АРУ Матијасу омогућила да купљено Лауренсово теле „пришије" Бредлијевој глави. Скицирајући контраст између историчара и хирурга, Јовановић је паговестио трење хуманистичке ишлелигенције са технократијом

Тако се у његовом делу развија борба помеђу самих књижевних ликова, али Х романсијерова полемика са другим пис

начином моћи,

цима, међу којима Х. М. Велс представља Јовановићеву главну мету. Ова ЈовановиБева упорна и жестока полемика са Велсом указује се као парадокс. Она личи на покушај оцеубиства. Наиме, Велс важи као отац савремене научне фантастике, у коју се даје уврстити и Јовановићев роман. У ствари, та Јовановићева полемика није никакав ирационални каприц или парадокс, него један неопходан и мудар стра тегијски потез.

У научној фантастици, сва дела су срод на по својој књижевној структури и тематици, али су крајње разнородна по својим идеолошим позицијама, И, баш зато што се зближио са Велсом у литерарној равни, Јовановић се морао дистанцирати од њега на идеолошком плану. Он је нападао Велсову идеологију, осећајући АЧ ова отупљује и скучава литературу тог писца. У Јовановићевим очима, овај енглески списатељ је отеловљавао буржоаско Јавно Мњење које „избегава сотије". Друкчије речено, Велсова идеологија џдаљавала се од исте оне друштвено-морално сатире којој стреми најзрелија научна фантастика, Али, док се руга означеној идеологији, Јовановић „најискреније признаје" да се Велс трудио „да званично Јав-

но Мнење колико-толико измири са извес“

ним необоривим истинама које трдно нарушавају углед Јавног Мнења". Разуме се, Велс је те „необориве истине" презентовао у свом књижевном делу. Поричући Велсову идеологију, Јовановић је признавао његову научну фантастику. Додуше, Јовановић је ово признање промрмјао кроз зубе, док је порицање објавио на сав глас; па ипак, он је на тај начип скицирао марксистичку критику Х. Џ. Велса, а та критика тек данас добија пун значај, с обзиром на садашњи „експлозивни“ псраст научне фантастике, као и на актуелну потребу да се одреде односи ове књижевности према револуционарној пи конзервативној идеологији. Такве односе моту да оличе сам Јовановић и Велс.

У свом роману, наш писац је научну фантастику сјединио са идеологијом реводуционарног пролетаријата; напротив „ком промислилац из Енглеске" довијао се да исту фантастику помири са буржоаским погледом па свет. Али, и поред ове идеолошке дивергенције, оба ствараоца била су надахнута извесним научним претпоставкама и њиховим далекосежним људским импликацијама.

Јовановићеву _романескну визију ПОДстакла је претпоставка о могућности пресађивања телесних органа. Романописад је своју претпоставку извео из опита двојице совјетских физиолога који су одсечену инсећу главу одржали у животу шест“ часова.

Каснија научна искуства и достигнућа нису негирала суштину те хипотезе; сасвим обрнуто, она су је потенцирала, развијајући је“ преко домета романсијерове маште, У Јовановићевој фантастичној при чи, хирург др Матијас успева да истрошени део људског организма замени посредством пресађивања новог, здравог дела. После две деценије, наиме 1969. године, совјетски биолог ЛА. Д. Лијознер изјављује да се таква замена врши како путем вештачке трансплантације, тако пи путем спонтане ретенерације: „Упркос постојећем мишљењу, — тврди он — неки унутарњи ортани сисара, међу њима и човека, регенеришу се сами по себи. Познати су, на пример, случајеви када се до нормалног обима обновила јетра од које је било одстрањено 80 процената" („Наука и жизњ" број 1, година 1969; чланак „Пресађивање ортана или регенерација2")

Уколико се приказана замена јавља услед трансплантације, наука данас наговештава могућност да се нови орган развије из било које пресађене ћелије, а поготову из пресађене ћелије ембрионарног ткива (Г. Р. Тејлор у наведеном делу).

~ '

ХО вљеда. МУ рмомајА 5,

Тражећи научну потврду Јовановићеве претпоставке, ми је налазимо не само У биологији; већ и у једној особеној грани модерне технике, то јест у протетици. Станислав Лем, наиме, упозорио је на чињеницу да се поабани људски органи замењују не само другим органима, већ и свакојаким протезама које нису ништа друго до својеврсни механизми. По њему, протетика би заоштравала текућу биолошку револуцију, продубљујући супротност између мозга и организма, Све савршеније протезе омогућавале би организму да се обнавља, док би незаменљиви мозак ста~

је Јовановић наслутио оцртану супротност, када је приказао како се глава његовог јунака бори са својим новим телом. У Јовановићевом роману, ова кошмарна борба присиљава _ човека да се запита: Ко сам јаг

Стављајући људску личност под један нов упитник, она. обелодањује крајњу дехуманизацију која се притајила у капиталистичкој примени науке, Ако је Јовановићева фантастика надахнута овом примемном, његова сатира је устремљена управо против те дехуманизације, која погађа не само човечје тело већ м људско биће као такво. У вези с тим, неопходно је проверити Јовановићеву претпоставку о суштинском угрожавању човековог тела. Ради ове верификације, наш романсијер може да буде суочен са еминентним биолотом Жаном Ростаном.

На страницама романа „Плати па носи", хирург др Матијас дефинише човека као сопственика који има право да отуђи своје тело. Јасно је да би тело — услед овог отуђења — претрпело онакву погубну промену, какву су доживели Лауренс и Бредли, протагонисти Јовановићевог романа. У јесен 1960. године, предвиђајући слање на почетку трећег миленијума наше ере, Жан Ростан је рекао: „Не, човечје тело неће претрпети промене".

Чини се да биолог оповргава романси» јера. У ствари, он га не оповргава тако потпуно, као што изгледа у први мах, Сама природа неће променити наше тело мн његову структуру. Али, Ростап предсказује да ће га биотехника преиначити на битнији начин, између осталог — и тиме што ће човеку омогућити „да добија лецу из живог инкубатора као кенгур“, У својим прогнозама, остали биолози иду јоти даље него Ростан; самим тим, они још више излазе сусрет пашем романсијеру-визионару. Истина, британски геронтолог др Алекс Конфорт мисли да се „цео организам не може обновити", али „већ сада се може предузети замена покварених делова, а у непосреднијој будућности ће највећи допринос продужењу живота дати вештачка или усађена срца, плућа и јетре" (Г. Р. Тејлор у истом делу).

Јовановић је понешто хиперболисао ту замену која прети да роботизује људско биће, стављајући механизме уместо природних органа. У Јовановићевом романескном делу, такву претњу сигнализује следеће питање: „Да ли овим није створен преседан да се на људске главе калеме и нељудска тела2' Као да одговара на ово узнемирујуће питање, романсијеров јунак др Матијас потврђује да би наука била у стању „да ствара вештачке људе, само кад би то потребе производње налагале". У тој спокојној потврди оцртава се силуета робота као човековог наследника на Земљи.

Овде, уз имагинарни дик др Матијаса, псново се појављује Жан Ростан, напомињући да „живот више пе еволуира и не гради; оп је свуда дао што је могао дати" (Ј. Возгапд; »БНотте«, Рагјв, 1972). Значи ап то да је човекова биолошка еволуција окончана још пре стотинак хиљада тодина> Француски биолог не искључује могућност да се она настави. Но, тај наставак био би

"пре дело пауке и технике, неголи један

природни процес. Сем тога, у класном друштву, ово дело би се изокренуло у недело, то ће рећи — у роботизацију и произВОДЊУ монструозних химера. :

Др Матијас већ пројектује ову производњу, кад изражава наду да ће хирургија „од разних постојећих живих створова" сачинити „сасвим нове створове". Баволски Франкештајн изгледао-би готово као анђео у поређењу са тим химеричним

рио незадрживо и беспомоћно. Чини се да.

Радослав Недељковић

ТРАГ ЛУТАЊА МАЛЕ ПТИЦЕ

Сан недосањан. —

траг лутања мале птице гради сећање мост љубави до за радост питомих вода

у узнемиреном повратку дрхтаве руке

облака

кораци ћутања буде тишину у причи јутра мирује време јер пут ношен. уздисајима

" стигао је с првим иветом

гради сећање мост љубави до облака дан венчава дозивања

рука руку грли

измећу цвета и лета

траг лутања мале птиџе

гнездо гнезди —

под кровом звезданих киша

у изатканом шапутању радости

у бунилу дана што све препознаје.

креатурама који би довеле у питање саму природу живота.

· Ма колико то изгледало парадоксално, неки од најкомпетентнијих научника почињу нагињати тези да живот уопште не мора бити биолошки феномен. Ова теза помолила се у септембру 1971. године, на Бјураканској опсерваторији, у оквиру америчко-совјетског симпозијума о ванземаљским цивилизацијама. Она је формулисана у чланку академика Јосифа С. Шкловског „Проблем ванземаљских цивилизација и љегови филозофски аспекти" (часопис „Вопроси философин" бр. 2, год. 1973), По чланкописцу, ми ништа не преувеличавамо, ако мислимо да ће сву физичку и умну делатност средином идућег века обављати кибернетички уређаји. Не расправљајући да „ли ће та појава бити лоша шлм добра, Шкловски је сматра неминовном, па онда закључује да „материјаана основа свести уопште не мора бити „биолошка“. У продужењу овог смелог закључка, он додаје да је „могућно представити овакве квалитативно различите етапе развитка материје у Васиони: нежива материја — жива материја — природни разумни живот — вештачки разумни жвот. По тој схеми, вештачки разум је виша етапа развоја материје у Васиони" (подвукао Р. Т.)

Вештачки разумни живот... Без сумње, Јовановић је његову сенку назрео на хоризонту свога сазнања, Остаје још да се одреди место које је та „сенка" добила на скали романсијеровог вредновања,

Рекло би се да је она смештена на један негативан степен, дубоко испод нулте тачке. У сваком случају, романсијер је изрекао негативан суд о капиталистичком, антихуманистичком ставу према науци. Пошто су приватна својина и свеопшта купопродаја навеле човека да отуђи рођено тело, буржоаски суд одлучује да је човекова личност истоветна са његовом главом, али чак ни сам капиталист — у лицу протагонисте Бредлија — не може да се помери са овим међусобним отуђењем тела и главе, те стога почиње осећати „тугу за својим бившим телом". Мако је хирургији пошло за руком да главу Џона Бредлија насади на здраво и младо тело, он се не устручава да о самом себи каже: „Ја сам као људски коктел обичан бућкуриш". Људска неодрживост овога „бућкуриша" ислољава се у Бредлијевом самоубиству које, у Јовановићевом роману, крунише капиталистичку злоупотребу науке.

Али, за нашег револуционарног писца, Бредлијево самоубиство не пориче ову 310употребу. Оно не симболизује њену хуманистичку негацију, већ унутарњу аутодеструкцију грађанске класе која се не очо вечује тиме што саму себе раствара. То увиђа онај Обични Читалац кога је писаџ увео међу актере свога дела. Он је свој увид изразио речима: „Главно је да се покаже колика је свиња тај Џон Бредли". Путем свога самоубиства, Бредли не постаје човек, већ само мртав нечовек, Тако га је оценио Обичан Читалац.

Унутар романа, ова оцена је подударна са протестом „синдикалних, а нарочито неприкривено комунистичких листића" против оне дехуманизације коју врши наука у служби новца. Очигледно, са тим протестом се слаже и сам писац који је учинио пионирски покушај на научну фантастику прожме револуционарном идеологијом.

Ово прожимање није ви пореметило ни ослабило романсијеров уметнички чин, Напротив, оно је омогућило да научна фантастика у Јовановићевом роману не спадне на пуку научно-техничку утопију. Благодарећи баш таквом прожимању, романсијер се усредсредио на друштвене п људске импликације науке, а самим тим и на њене поетске потенцијале. Колико је оп те потенцијале успео да оствари, посебно је питање, На сваки начин, његов роман је видовито наговестио поменуте импликације што се данас обелодањују у вихору паучно-техничког преврата.

Одломек | а .

Радојица Таутовић

КОЉИЖЕВНЕНОВИН | 7