Књижевне новине
/
_ ДИКОВНЕ ИЗЛОЖБЕ
ОСУЂЕНОСТ НА ИСТИНУ
Крсто Хегедушић; Ретроспективна изложба слика и цртежа, Музеј
савремене уметности у Београду
РЕТРОСПЕКТИВА СЛИКА и цртежа Крсте Хегедушића, по неком неписаном правилу великих синтеза, носи онолико питања и проблема колико је изложених слика и цртежа. Па ипак, тешко је наћи тако целовито дело, тако јасно дефинисану сликарску мисао која стоји деценијама у центру своје властите истине м истине света с којим се сукобљава. МИ тешко је данас, после толиких година и толиких судова, похвала и порицања, открити нову тему у мотиву Хегедушић: он је феномен, крлежијанска негација „безнадне стварности" и средњевековне заосталости, али м једна ретко надарена, еруптивна, непоновљива сликарска природа. То је стваралачка воља која не престаје да гра| ди вишеслојне, синтетичке слике живота и слике смрти, у драматичној симболици исконске снаге, патње, страве и ужаса, али м неке лирске опседнутости _ пролећем, бескрајним хоризонтима и бројгеловском тегобом испод мрачних сводова тешких облака.
У тој својој јединственој епопеји п у тој опсесији страсног трагања за ПУНИМ, довршеним, бременитим делом, Хегедушић је, формално-стилски, начинио мекоАико сликарских целина у којима је тема део садржаја а садржај део сликареве животне неминовности, Он је у хрватско, ла им југословенско модерно сликарство, увео чисти, нефалсификовани појам социјалне уметности.
Ако је тачно да је најранија позната слика, политички ангажована, у хрватској уметности дело Крсте Хегедушића „Октобарски дани у Петрограду“ из 1919, онда је то и зачетак једне логичке развојне линије, преко познатог бакрописа „Митинг у Новој Веси" из 1926, до „Ајеце ћелије" из 1966, која дефинише целу једну епоху социјалне и политичке усмерености у нашој савременој уметности. М даље, она, означава једну дубљу, стваралачку неподу> Аарност уметности и друштва (и у оквиру саме уметности теорије и праксе) која се већ више од пет деценија намеће као благотворна равнотежа _екстремима Ллар-пур-лара, „чисте ликовности" им епитонства. Међутим, само дело Крсте Хете душића има једну чистију вокацију и јед> ну пресуднију одредницу: оно је тематиком савремено а језиком и садржајем свевремено. „Развијао сам теорију, писао је Хегедушић, како би требало у наше сликарство унијети као сиже радника и сељака, о сликарству које би донијело наше поднебље, било израз нашег темперамента. О потреби тражења елемената, неког нашег ликовног израза, а истовремено. користити сувремени ликовни ри-' јечник". Тај „наш ликовни израз" и „су, времени ликовни ријечник" остали су трај на преокупација овог сликара. Али у све» му томе, што време даље одмиче, открива, се и једна друга истина: драматичне тоамне „земљашке" фазе, теоретска оријентација отвореној социјалној и политичкој акцији у сликарству, питања која је Кр дежа _ начео и дефинисао у предговору „Подравским мотивима", све те дилеме око уметности и живота, естетике по лолитике, као својеврсна реакција на ефемерне проблеме и проблематику друштва у предвечерје другог великог светског клања, данас све више постају историја ми општи миље дела које је од самог почетка тежило синтези вишег реда, духу универзалног значења и значаја.
Посматрано кроз призму ретроспекти“ ве, дело К. Хегедушића открива један но ви квалитет: феномен наглашеног јединства концепције, или истинитости сликар ске идеје стављене у функцију двоструке одређености: чисто ликовне, уметничке дакле, и социјалне, политичке п политич. кофилозофске. Због тога, са изузетком најранијих слика и цртежа, о битним осо“ бинама дела Крсте Хегедушића можемо судити на основу било које фазе његовог стваралаштва, Хетедушић је превалио пут ослобаћања _ више него пут сазревања. Једна компаративна естетика открила би дијалектичко прожимање теме, идеје и лиховног средства, док би једна психолошка, анализа открила апсолутну једнакост осе» ћања времена, са свим његовим мрачним, нељудским садржајима смрти и логора, са оним неухватљивим језиком слике, бојом, линијом, интензитетотм, светлошћу и ре дом. За сликара је дакле, поред осталог, био и остао проблем: како препознати м именовати вишеслојне садржаје стварала“ чке свести са њиховим појавним облици» маг Јер сликар Хегедушић целог живота савладава облик облика, дух облика, време у облику као форму у структури посто, јања., То је заправо она онтодошка повезаност бића и свести о бићу, у грчевитом јединству средства и израза, језика и ње тове хумане димензије у бићу истине на коју је сликар осуђен.
ЛУХ НО ПРОСТОР
Јагода Бујић: Таписерије и пр. тежи, Салон Музеја савремене уметности у Београду
ТАПИСЕРИЈА је постала усаовни термин који безмало нетативно одређује садашње дело Јагоде Бујић према традиционалним канонима, једне технике и схватања наме. не м вредности дела. Не само због тота што ови радови напуштају дводимензно-
налну функцију затварања одређене површине у простору и што се одричу декоративне улоге пратећег елемента, већ пре свега због. чињенице да су двоструко конципираним значењем структуре ови објекти самостални просторни слементи, сама функција простора.
Али оно што је ваљда најкарактеристичније за дело Ј. Бујић у овом тренутку, што му даје онај мирис оригиналности и значај личности, то је скоро раздражујући, пренапрегнути спој инспирације и егзекуције, духа и простора, акције и времена, Инспирација је стално осећање нагона за траћењем монументалних форми, потреба. да се дело претвори (и процесом трабења и улогом трајања) у језгро просторне це“ лине око којег се кристалишу конститутивни елементи дела. Тако таписерија са-
_ ма по себи није „довршено" дела, она је део дела које конструише парцијално до. вршеним елементима, „модулима" у про.
стору али и са простором. Због тога се и намеће јединствен утисак при посматрању ове изложбе, да је цела изложба у ствари једно једино дело, истина стешњено и заробљено у овој малој просторији галери је, и да се то дело непријатно осећа сво јим масама и структуром под стакленим стропом Салона. Дело има тенденцију стал ме експанзије, излажења у велику, недосањану светлост без хоризонта, оно које је у свом бићу ограничено и тамно и грубо, напето у својој затворености до прскања.
И због тога том делу нису потребне никакве асоцијативне поштапалице, ника» кве аналогије са светом виђеног и садржаји одређених „значења". Неке привидне сличности са скулптуром, са „пластичним објектима" не би смеле пажњу одвући од битног,
У оваквом концепту одређену _ улогу има и усаглашеност „микроструктуре“ (ма теријала) са композиционом _ структуром дела у целини, Чврсто уплегене нити, кон. трапунктно разграничене чворовима пп перфорацијама, рустично распеване пар, тикуле садрже „идеју“ тигантског раста. до максимума дела, па и преко његових гра вица, у онај други, слободнији, жељнији слободе и ослобаћања, духовни простор који је, као спиритус мовенс, садржан У бићу уметника.
Срето Бошњак
РЕНАТА УЛМАНСКИ М ЛЕТАР БОЖОВИЋ У СМЕНИ КОМАДА. ,СЛАДОСТРАСНИЦИ, КАРАМАЗОВИ,,
ПОЗОРИШТЕ ОЧИМА
КОНТРАСТИ —
саће
Уз Бајчетићеву поставку „Сладос трасника, Карамазових“ у Атељеу 212 и Стеријину „Лажу и паралажу“ у Југословенском драмском
позоришту
ПРЕДРАГ __БАЈЧЕТИЋћ__је загледан У свемоћну литературу Фјодора Михајловича Достојевског желео у својој адаптацији. и редитељској проспџекцији да начини ме-, тафизички пресек кроз то самородно, аутентично и вечно ткиво. Голем је то и тежак, да не кажемо узалудан посао. Све у њему личи на неку врсту премишљања у бесаној ноћи, истицање одломака, мисли, имам речи које су се нашем читаоцу долгле пили их сматра посебно значајним. Зато је вероватно и извршено сажимање ликова по сродности п асодијативности па су пред нас изашле удвостручене лично сти, Тако је старца Зосиму сагледао Бајчетић очима „Великог инквизитора" како би руска мистика била помешана са шпанском инквизиторском суровошћу, Речи су извађене из контекста тако да су оба лика, изгубила свој прави идентитет, а тледаоџи остали збуњени оним што се односи на хришћанство, мистицизам, трчку филозофију и делфијско пророчанство. Да непријатност буде већа то унижавање писла из ражено је кроз лакрдијашко приповедање и буквалну отуђеност једног произвољног лика у коме Петар Краљ и поред све страсти и жеље није могао да буде до краја ни просјак, ни бивши официр, ви приповедач. На моменте глумац чак и блесне али га колаж одмах стегне и наведе на површност у којој се скаради истинита и комплексна реч Фјодора Достојевског.
Бајчетић је човек својеврсне сценске културе и сензибилитета али који у својим личним премишљањима није погодио грани“ це могућег, Свако од нас може интимно да има разне претензије, али да се од руског човека, његових суштинских ознака које је Достојевски тако генијално уочио и о. писао, прави нека универзална метафора по укусу западног света ипак је мало превише. Три сина Карамазова су три својства руског карактера, најкомплекснијег п најсложенијег који литература познаје, и зато, поједностављивати, одузимати ликовима и сценама њихов природни амбијент и земљу, чинити их произвољним и без личним сасвим је безразложно. Забуна · долази отуд што Бајчетић жели да нађеу До. стојевском некакве идеје о човеку уопште. Управо та уопштавања постала су кобна за. Бајчетића.
ЂБајчетићев Фјодор (Данило Стојковић) имао је силину спољног разврата, снату сладострашћа али без трагичности која мора да допре до гледалишта на начин на који то лакрдијаштво сагледа старац 30» сима. Велико место када Зосима (којег ов-
де нема) клекне пред Мичком (и он недостаје) и поклони му се до земље — јер се клања грешнику, који ће испаштати невин своју кривицу, просто је обезвређено. У прекрајању текста заборављено је да се старац Зосима, као мистик, визионар им пророк, моли овим за целу Русију, за сва. њена страдања и искушења. Алексеја Фјо“ Аоровича, Аљошу нежног, анђеоског лика, који 'оличава симболично ону религиозну п вечно мнеспокојну страну у руском човеку, ону заблуду им трагично веровање које се ломи и мути у младости и неискуству, и» грао је Петар Божовић форсираним монолозима, Очигледно да му пишчев сложени начин изражавања није одговарао ни гласу ни унутарњим могућностима, нако је по лику и озбиљности био врло близак Алек сеју. Лик Лизе Хохлакове (Рената Улман“ ски) грађен је на великим контрастима, али се учвршћивао тек у мирнијим пасажима, Гледано у целини, ова улога, саздана махом од нејасних сцена, имала је извесне искрености и благе трагике. Лизу, ликом искрену, играла је доста прихватљиво Марина Гољубајева, мада још недорасла за велику сцену са Грушењком. Ту непостојећу Грушењку, или босоногу кћерку просјака, или Лизавету Смрдљиву, по жељи и вићењу, донела је сасвим аматерски, изван сваке форме, на некакав немушти начин претендујући на искреност, псеудо-поезију и вулгарност у исти мах, Љиљама Драгутиновић. Драган Николић је оштроумног Ивана и страсног Мићу играо на тих, смерноскроман начин, споља трагичног лика што се мучи са двојаким карактером и који треба да се сукобљава у њему и кроз њега како би интелект и разум били усаглашени са емоцијама, страстима и разузданошћу,
Све су то сфере спиритуалне глумачке игре, за скромни глумачки ансамбл какав је овај, претешки задаци, поготово што се већ одвикао озбиљних мн сложених сценских подухвата. Зато је ова поставка и имала нечег збуњујућег, хладног и укоченот. Глумци су се углавном кретали у два прав» ца, нису успевали да успоставе природне. међусобне контакте, осећало се како се муче са речима, које судећи по ономе што чине и не разумеју, па није ни било атмосфере нити те метафизичке илузије због које је поставка м направљена.
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 8
Све је ту сувише буквално, спољно,
позоришту непотребно. | . Па пећ није уобео да оформи предста: је представио, ипак, једву, Бајчетић нам ) НЕ је ног талентованог младог сценогра. ј је опрема сцене (велика капија испред, просценијума) врло УбФр ИЕ Боки пи на Русију. То ново име је 5 ва - а Ри шић и права је штета што се ај зец 54 је инспирисао том једноставном, Не + др зетно надахнутом инсценацијом која о: та, агичне отуђености ми можда, одвела до тр 3 о стила о којем је тако упорно и узалудно. маштао. Џи И на ЖА" је више успомена, ми | Пето 5 АСМЕЕ великог Пе: ппролеко УТ ога времена него њего“ сџа помодарству св па Оловански је литература. Перица довенс з Ј а да се на вредностима тог текста може компоновати необавезна и ПРВЕ на представа а то значи да У а У треба игру ослободити дидактике а асоц 1 авна времена учинити актувлјације, на А тедино остаје неодољив ним. Све се мења, једмн обаве пе подемех великог писца као охра РА дитељу и глумцима да се нашале ча а са властитом представом. У таквом Р ди тељском расположењу компонована, је 4 нографија Владислава Лалицког: а 1 лукружне површине, што личе Зе 6“ ЈА опсерваторских купола, оивичено су ду ним бојама и својим благим стићизацијама дају позорници изузетну слетанцију у светлости рафинираног стила. ада се тод окрене тај полукружни зид пред мама. се укаже нови амбијент: трпезарија, Ку. хиња, башта или трг пред кућом са Врло пробраним детаљима, У том стилу ОВЕ ки је креирао и костиме веома смелих 90" ја са апликацијама на мотиве поп-арта. Ова креативна заинтересованост за могућности представе није, међутим, изненађење, јер кроз ову сезону Лалишки пролази у вели ком замаху. Треба.се само подсетити ње гове изузетно успеле сценографије за „Та“ релкинову смрт“ а и других радова. Сао» венски је у релативизирању ствари (а дута. је управо та имагинарна реалност) раз био заморне дијалоге, статичне спене па чак и познату личност ове комедије: 60татог Марка Вујића, који је послао своју јединицу Јелицу у Беч да научи „хох дајч и постане помодна, претворио је у Госпоњу Вујићку и тако динамизирао радњу створивши погодније услове за персифла» жу. Поставка је заиста свежа и занимљива тако да је права штета што су стихови Аишана Радовића и музичке нумере _Војкана Борисављевића остале изван збива ња. То је, у ствари, некако стидљиво на вођење на ревијалне куплете па је прел става изгледала некако чудио окрњема. Хтело се још нешто више - али таг Све је обећавало дивну представу, али је током игре дошло до пометње у игри глумаца, није било јединства у стилиза: цији нити мере у надмудривањима. Глум“ ци као да нису ништа видели од свих тих подстицаја којима се гледалтште дИВИлО: Рахела Ферари (Вујићка) готово цео први део остаје реалистички резервисана па је тек у наставку показала делове оногесвог бриљантног мајсторства у померању тилских оквира игре, Ако се ово сажимање лика још и могло толерисати, опо што је радила Мирјана Вукојчић било је ипак неприхватљиво, Стерија се ликом Јелице подсмевао романтичарској литератури сво: та времена која је стварала збрку кол младих н занесених девојака, Јелица мо же да се изрази на различите начине само не извештачено као у овој ингерпрета»“ цији на сцени Југословенског драмског. Овој младој глумици која доста игра по требно је више сценског достојанства 1 самодисципанине, Алексу мили Барона ГоАлића интерпретирао је Слободан Ђурић са шармом али и недовољно артистички про“ духовљено. Он је у једној реплици бриљантан = а У“ другој сасвиу нсук тако да и поред све допадљивости не постиже целовитест лика. Никола Симић је у лику Мите сушта супротност том темперамент“ ном и барокном Алекси, са комиком која. у себи садржи елементе озбиљне игре али и нечег скаредног. Најауховитије нумере су у овој хетерогеној представи ипак ве" зане за његову игру, Занимљиво је игпала Зорица Шумадинац, а Батића сасвим при“ стојно Зоран Милосављевић, .
И оваква каква је „Лажа и паралажа“ је пријатна и забавна, Са мало више ди сциплине и стилског јединства открила би још веће могућности за итру и дала вредмости које заслужују Трајније памћење.
Петар Волк
НОВА ЗВЕЗДА ФРАНЦУСКОГ ФИЛМА ФРАНСОА ФАБИЈАН, НОСИЛАЦ ГААВНЕ ЖЕНСКЕ УЛОГЕ У ФИАМУ КЛОДА ЛЕЛУША „СРЕБНА НОВА“