Књижевне новине

пп >> тип

КРИТИКА

ПОАСТИЦАЈ НА ХРАБРОСТ

Мирко Вујачић:

„АЈЕДА ШТУКИНА ДРУЖИНА“, Омладински центар, Титоград, 1973.

ПРВИ УТИСАК који у читаоцу изазива најновија књига Мирка Вујачића јесте непосредност и тесна повезаност са животом. Аутор прича о оном што сам живот казује. Карактеристика његове прозе за децу је, поред лирског штимунга и маштовитости, заснованост на реалном доживљају и истинитости, којом је проткана, рекло би се, целокупна Вујачићева литерарна делатност. Кроз уста старог рибара, деда Штуке, писац сликовито, једноставно и са много смила за узбудљиво прича о догађајима које, окружени и пригњечени Немцима, доживљавају, за време прошлог рата, деда и његови мали јунаци, пробијајући се кроз разне препреке и замке, пуне већих или мањих опасности. Деда Штука, Дечак звани Трамвај, девојчица Рода, главни су актери узбудљивих збивања, која писац тако вешто и спретно заплиће и расплиће. У нашој савременој литератури за децу ретка је особина коју има Мирко Вујачић: он уме да буде спонтан, да згусне радњу и да на неки, само њему својствен, начин учини своје јунаке блиским дечјој психи. А његови мали јунаци увек су пуни храбрости и смелости, радосног и несташног немира, увек их носи жеља за превазилажењем тешкоћа и избијањем на пут детињски чисте и лепе слободе. Могло би се рећи да згоде и незгоде које Вујачић описује у својој књизи „ДАједа Штукина дружина", спадају у област најзанимљивијих авантура за децу. Своје сликовите описе, складно и ненаметљиво, уткива у народноослободилачку борбу против фашизма, помажући, на тај начин, деци да разликују добро од зла, истину од лажи и светлост од мрака. Литерарно стваралаштво Мирка Вујачића за децу у целини има све карактеристике једне зреле и уметнички изражене прозе

Мајстор стила, богат у мотивима и радозналог духа, Вујачић у. срца својих малих читалаца улива хуманост и подстиче их на храброст, а из његове привржености човеку и његовим вредностима проистиче топлина која његово приповедање чини живим и надахнутим. Вујачићева проза, најчешће, произлази из пламене вере у слободу и правду, а његов доживљај се изражава у сликовитим симболима. Слике при-

родно извиру једна из друге, а то ствара

утисак целине у којој све што чини фабулу и њен континуитет, има своје оправдање, свој узрок и своје место у књизи,

Као и у ранијим делима, тако иу овој повој књизи, Вујачић остаје доследан себи и, рекло би се, чистим поетским принципима. Мале језичке грешке, ту и тамо, не ремете садржај књите као целине. Битно је да је интензивно проживео оно што казује и тиме осветљава и допуњује свет дечје маште, а што је нарочито значајно, не улази у оквире устаљених и приземних сваштарија, већ новим, оригиналним путем мспиње се ка врховима наше литературе за децу и омладину. Цртежи Владимира Миларића прикладни и инвентивни, допуњују текст и обогаћују атмосферу књиге.

Никола Дреновац

СТУДИЈА 0 КОМЕДИЈИ „ЗЛАТНОГ ДОБА

др Марта Фрајнд: „ДРАМСКА ИЛУЗИЈА У ЕНГЛЕСКОЈ | РЕНЕСАНСНОЈ КОМЕДИЈИ, Институт за књижевност и уметност, Београд, 1973.

СВЕСТРАН и вишеструко радознао дух, Марта Фрајнд првом целовитом КНАОЕ излази пред јавност као поуздан и зрео научни радник велике ерудиције и Уаризи тог смисла за кондензацију и синтезу. И гурном руком особе која скоро ОуВсРА : влада материјалом, аутор „Драмске И У зије"“ води и познаваоца и почетник У комплексни сплет идеја и проблема и глеске ренесансне комедије и театра и кал ни их тако јасним, прегледним и а љивим, да се ова докторска АРЕНИ) : (која је дословно нередигована за пе дање) чита са извесном драмсвом ЈЕ КНа ћу и великим задовољством. “ свет 5 па цизне, јасне анализе, један део Ко њ ртије и ПотРНЈ драме пета подробно је осг и светског п О аЉи рашчлањен, проучен, о сагледан из више аспеката, ПО иноу новом светлу са закључцима 5: МА НОВИХ као логична завршница читаво п налаза аутора Упова ом п“ едимИчно на тературом на енглеском и т па италијанском језику. За потпу

. 5 драмској илузији прве четвртине Ми ка овој књизг А

1 могли би се а малобројни француски, па 5 = теоретичари и историчари ен | сансне драматургије.

МИРКО ВУЈАЧИЋ

(

Изузимајући Шекспира, који је и на овом терену самосвојан и изузетан и далеко изван канона и теорија, Марта Фрајнд подробно испитује три главна представника енглеске ренесансне комедије поменутог периода, три Шекспирова савременика: Бена Џонсона, Томаса Декера и Томаса Мидлтона. Од првога узима 17 комедија, од другога 10, а од трећега 13. Аутор проучава само комедије, док остале драмске родове — драме, трагедије и тратикомедије истих драматичара (овога пута) изоставља. Разлози оваквог избора објашњени су у уводу. Поред увода, библиографије и регистра имена. књига има три већа поглавља: „Енглеска-ренесансна комедија и спољашњи чиниоци њеног уобличавања", „Елементи енглеске ренесансне комедије као средства стварања драмске илузије" и закључак.

Најпре се проучавају и испитују ренесансне теорије о комедији (све могуће варијанте Аристотелових принципа, Хорацијевих, Теренцијевих и других схватања), до Сиднијевог луцидног закључка да комедија подражава „обичне грешке у нашем животу". Затим аутор бројним написима о овом проблему додаје закључак да је специфично, пучко енглеско позориште, у коме су се „стицали сви слојеви друштва" поставило одређене захтеве писцима, ослободило театар баласта декора, пребацивши сву илузију веродостојности, на снагу песника, речитост текста и моћ глуме у огромном распону од описа места радње и стања до психолошког ангажовања публике која је не ретко седела на самој сцени. Најзад, у одељку под насловом „Ренесансна комедија и савремена књижевност" Марта Фрајнд проучава комедије поменутих аутора и налази, рашчлањава и анализира у њима елементе сатире (најпопуларнијег жанра енглеске ренесансне књижевности после драме у ширем смислу), моралитета и маски, пратећи њихове трансформације (моралитета, сведеног на борбу добра и зла) им, посебно, маски (драмског жанра и друштвеног обичаја тог времена), чијих је елемената у овим претежно реалистичким комедијама било најмање. У другом поглављу аутор анализира све аспекте ових комедија до детаља који подстичу драмску илузију, што ће рећи уверљивост, препознатљивост и истинитост подражавања. Елементи радње по аутору су фабула, животни детаљи, алузије на познате личности, ишчекивање расплета и класицистичка драмска јединства са освртом на инсистирање поменутих аутора (нарочито Бена Џонсона) и опаском да је и код овог мајстора ренесансне комедиографије често „осећање важније од чињеница", па тако строга јединства у суштини имају релативну вредност у постизању драмске илузије. Са истим циљем се даље преиспитује Џонсоново схватање „хумора" (особених карактеристика лица), прерушавања, сатиричност, карактеристична имена личности (Неспретњаковић, Паметњаковић, Превејанко итд.) и повремено смело рушење драмске илузије да би се у завршници истакла њена веродостојност и поента.

На основу проучавања ових 40 комедија, почев од Бен Џонсовог „Алхемичара" (универзалне сатире људске глупости) и „Волпона", до Декерове „Честите блуднице" или „Партије шаха" Томаса Мидлтона устаљеној књижевној теорији о личностима, карактерима и типовима у драми Марта Фрајнд уводи израз „типови карактера" и расправља о широкој лепези драматуршких пијанси ових аутора, који на сцену уводе углавном овакве „типове карактера": ситан племић (важнији, није смео бити предмет комедије), грађанин, варалица, наивко, слуга, љубавник, војник или куртизана, грађанка, подводачица, љубавница итд. Успешним истицањем њихових типолошких особина писци су знатно појачавали уверљивост својих дела до препознатљивости, а са овим и интересовање савременика па и потоњих генерација театарских посленика и гледалаца. Однос гледалаца према драмској радњи знатно је појачавао утисак илузије стварности. Ово су писци постизали и појачавањем елемената комедиографске форме: сочним језиком личности (који наш аутор назива „доличност изражавања"), анимирањем гледалишта и коришћењем „драме у драми ·

Исцрпношћу, зрелошћу и синтезом дело Марте Фрајнд служи на част и аутору, и издавачу, и комисији и руководиоцу на изради ове докторске дисертације, која знатно. обогаћује теорију једног поглавља елизабетанског позоришта и драме.

Душан Михаиловић

_ ТРАУМАТИЗОВАНА ИСПОВИЈЕД

Ненад Радановић: „ВРЕМЕНА“, „Свјетлост“, Сарајево, 1973.

ВРИЈЕМЕ (окупација и прве поратне године) и дјетињство трауматизовано ратом, то је, рекло би се, средишњи мотив око кога је и над којим је Ненад Радановић изградио свој литерарни свијет у збирци новела „Времена", иначе продужетак „Среће" (1964). Да би подвукао континуитет и везаност за раније почетке Радановић је у садашњи цјеловити циклус новела унио двије-три из претходне збирке. „Времена" згуснуто, Радановићевим већ познатим реалистичким поступком, коме је страна свака иновација, свако кретање или разбијање форме, понекад и конвенционалним, тежећи што већој увјерљивости исказаног, инклинирају роману. Фактично то и јесте роман једног муклог доба, роман атмосфере. роман-хроника о једном окупацијском дјечаштву. Радановић је и нехотице укрстио у жижи своје литературе два темељна, егзистенцијална мотива; вријеме као живу конкретну историчност, као неизбјежну збиљу, и дјетињство накомљено и руинирано свирепим ратним карневалом у коме царује грабеж, глад, насиље и смрт без суђења и некако ван судбине.

Док је у ранијој збирци Радановић кокетовао и афектирао с литературом, с лектиром једног Бруна Шулца („Продавница циметове боје"), или с Бабељом а можда и још: понеким, сад се оканио тих литераризирања а понекад и лиризирања (иако не увијек, на жалост) настојећи да каже пуну истину свог сјећања које га још мучи.

Чим заклопите књигу ви као да одушите, као да засићени, згрчени, аутоматски, спонтано, потражите нешто супротно овоме, лако, необавезујуће, некакав угоднији духовни пејзаж и амбијент. Не знам да ли је тиме чисто литерарно обављен задатак, чини се да је Радановић ипак дубљи кадслика објективизиране слике из босанске сеоске стварности (која опет подсјећа на босанскохерцеговачке ме Ђуратне приповједаче, од Андрића до Кикића и надаље), но свеједно, било како било ово је поштено одужен дуг једној властитој, а затим и нашој, заједничкој, насушној бољки и опсесији. нас преживјелих, како би то казао С. Булајић.

„Времена" (један циклус се у Вулетићевој збирци „Граматика и прогонство" баш тако именује) за Радановића нису никаква метафизичка и литерарна играрија, опсјена, претензија, него напросто стварност, једном доживљена, давно запечаћена, коју литература својим медијем отпечаћује, поново васпоставља, крави, дакле жива историја. Времена окупације, тмурна, крикови у ноћи, покољи, погроми, кланице, угарци, лешеви, конц-логори, брутална хапшења и одвођења најближих и најдражих, стратишта, бомбардовања, гласници отпора, гласови наде, пароле, рације, немаштина, страва, одвођење Јевреја, најзад ослобођење. Над развалинама и руинама, над кратерима, над жицама и изрованим ратиштима, над напуштеним бункерима и порушеним улицама нашег сјећања — освиће нови дан. И на слободу се ваљало привикавати. Ваљало је осјетити, увјерити се да није сан, да више не пуца, да нема Хитлера ни убијања, ни понижења. Но слобода није била ни осванула за сваког подједнако. О томе времену свједочи Радановић. Вријеме, у битном, одређује и простор збивања у овим прозама, које се ланчано једна на другу надовезују, као гласови у ноћи. Аутор није имао шта да измишља. Он се тек потрудио да оживи доживљено, да га литерарно артикулише и смјести у простор новеле и новела. Да их заправо потврди литерарно. Стога су понекад ове прозе монотоне, суве, једнолике. Од њих не треба тражити, иза њих, испод њих, више њих, ништа друго нето аутентичну слику збивања. Ако не пођете тим трагом, промашили сте. Ту нема бравура, нема артизма. Гола чињеница и вјешто низање слика. чврсто углобљено приповједање. '

О чему нам, онда, непосредније говоре ове прозе2 Па о Бања Луци под окупацијом и након рата, Реч је о дјетињству које, бар ми старији, добро препознајемо. По коме узнемирено лутамо. Копамо. Трагамо. Претражујемо. На крају прича о украденој наранчи, свакако најбоља у збирци, и добро је да се с њом ова тужна повијест прекида прерастајући у један други страх, не више колективни већ приватни, лични страх, који аутор вјешто одваја од оног општег, свима заједничког, неумитног и недохватног. Обичан мали дјечачки мирнодопски неуротични страх од украдене наранче. Сићушан детаљ, тако карактеристичан за вријеме које слиједи. Постајемо личности. Имамо право на властите недужне невине мале кривице. Ништа не мари што инспиоацијски ова новела доста дутује Андрићу из приче „Књига". Аутор се трсио да заметне траг, али то и није важно. Кроз речена штива проткива се ту м тамо и силуета партизана, сељака, побједника, друга Мркоја Марића који однекуд подсјећа на комесаре из проза Боре Ћосића. Но, то је свакгко случајно.

Све у свему, мада су приче међу собом по квалитету, по изражајности, и по многокојечему неједнаке, мада на мјестима засмета чак и публицистички вербализам и тон који одудара од иначе коректне прозне реченице, мада, другим ријечима,

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5

ВЛАДА БУЊАЦ,

у овој прози има и понављања, па и контрадикција, и понекад непотребног експлицирања сувишних мјеста, збирка „Времена", којој се писац морао кад-тад вратити, и ево вратио се, улази у ред бољих не само Радановићевих остварења него и у ред бољих резултата новије босанскохерцеговачке прозе.

Ристо Трифковић

ТРАТИКОМИЧНО ВИЂЕЊЕ СВЕТА

Влада Буњац: „ИМПЕРАТОР“, Књижевна заједница „Петар Кочић“, Београд, 1974.

| НАЈАВЉУЈУЋИ своје драмско првенче „Император", Влада Буњац (писац неколдико књига: „Пре смрти“, приповетке, 1966; „Цвеће долине Јозафат“, роман, 1966; „Љоубави господина фон Рајаковича“, роман 1970), обраћајући се читаоцу, каже: „Пред Тобом је драма о историјским и другим глупостима које чине троје бродоломника на једном острву. Када сам писао ову њихову трагикомичну судбину, схватио сам да су се исте ствари догађале многим народима у прошлости. Жао ми је што је тако, али томе сам ја најмање крив!“ Наравно, ово није никаква коначна пишчева одредница дела, али кроз те речи је веома прецизно указано на зби-, вања која нас у траги(комедији) „Император“ очекују. то | У сажетом, али веома исцрпном пред говору, под охрабрујућим насловом „Пре него што се подигне завеса“, Јован ћЋирилов, указујући на могуће утицаје које је у свом драмском покушају претрпео писац, указује на шпанског писца Арабала, који у својој драми „Архитект и асирски цар“ баца два „хомо сапиенса“ на пусто острво и кроз њих поново ствара свет, али је „код Арабала та слика света садо-мазохистичка студија људске психе, поетска реконструкција на интимном плану; Буњац има веће претензије — он ствара целокупну историју цивилизације са свим реквизитима, одломцима историје, и то врло конкретним. Код Буњца фигурирају као недавна прошлост и Наполеон и Хитлер... Наш писац доводи у драму све нације, свака говори својим језиком; Буњац неће да уопштава до те мере која може да прети да све постане нестварно.“

Влада Буњац је одоне врсте писаца који читаоца не „користе“ само као особу којој треба наметнути готово дело — кроз његову „књижевну радионицу“ читаоци дефилују за све време настајања дела, и то је, по мом мишљењу, веома добро (то је укидање традиционалног аристократистичког поимања писца и књижевности ко- · јима тобоже није стало до суда читалаца па чак ни критике, који су „изнад“). Да ли ће се суд и подршка занскати од Зорана Христића, композитора, који каже: „Замислимо се пред чињеницом. У драми Владе Буњца, бесмисао нас сигурно и оберучке води ка смислу. Одлично! Запамтићемо то као шепурење да се не бисмо често налазили у чуду пред сличним ситуацијама које нам историја широкогрудо сервира“, или је то Ружица Сокић, драмска уметница неодољивог шарма, која тврди: „Једна сјајна фарсична метафора о човековој егзистенцији: духовит, врцав дијалог, сочни ликови, мислим да је то једна изузетно захвална материја за сценско извођење“ или је то Дарко Ранковић, сликар, који је овој књизи подарио лепе дарове своје руке, пишући: „Влада Буњац се у свом надахнућу ухватио у коштац са тим стварним утварама, живе их савладао, зато ОНИ тако снажно, убедљиво играју и изводе СВОЈЕ ВРАГОЛИЈЕ у његовом мрачном и комичном историјском спектаклу“, или ће то бити бало ко од оних „многобројних што дефилују кроз радни кабинет писца“.

Драмско дело, само собом, не живи пуним животом. Текст писца је само путоказ у прави, потпуни живот. Недостају оне фантастичне светлости позорнице, имагинација редитеља, живо твораштво глумаца и животворно _ присуство гледалаца. Препоручујући ову фарсу читаоцима, уједно је (и пре свега) препоручујем посленицима позоришта, аматерима и про фесионалцима, убеђен да ће јој они увећати врлине и умањити евентуалне недостатке. ;

Бранислав Петровић

| %