Књижевне новине

НАУЗИЈЕ И РЕЛАНОСТ

Премијера „Села Степанчикова“ Фјодора Достојевског | на сцени Народног позоришта

У „СЕЛУ СТЕПАНЧИКОВУ", "како та“ је

Арса Јовановић приказао својом драмати-

зацијом и редитељском поставком све су сцене стилизоване изузев оне последње у салону тенералице Агафје Крапоткине: ту реалистични декор, барокна атмосфера, ветар са терасе и лелујање завеса делују попут шока који збуњује! Да ли је свет Фоме Фомича постао. реалност Зар ту не престаје свака игра и почиње права. драма: |

Ово дело је једно од слабијих у. опусу великог писца, али у позоришту га веома. воде 'и зато тако често и драматизују. Асо пијације на Молијеровог „Тартифа" су очи гледне и Арси Јовановићу није то ни мало сметало. У његовој представи је чак вид: љива трансформација атмосфере и односа. (у којима има доста европског, а француској посебно) у ситуацију и стање које је аутентично руско. Од литерарне фикције Аолази се до стварног живота у коме је Фома Фомич симбол терора, заосталости, диџемерства и мрака у коме се налазе све-те личности из круга паланачке господеси сеоског племства.

Над сценографским простором који обу хвата. велику сцену надвила се тамна. ноћ: са "безбројним звездама. Петар Пашић је за' мизансценске кретње обезбедио дубину, с тим што се у предњем делу позорнице испред људи померају решетке ' како бисмо стекли утисак лавиринта, стешњености простора и атмосфере у којој се свако мора осећати нелагодно. Ове преграде би биле много функцноналније да се кроз њих непрекидно провлачи личност Фоме Фомича као осећање страха и море која непрекидно прогони све људе па имању генералице и њеног. сина пуковника. Јегора Илича Ростањева. Овако, најупечатљивије су сцене управо оне где се преграде најмање осећају, а то је велика салонска сцена у првом делу, обрачун код Оноскине и само финале. Костими Љерке Калачић су тада највиднији и допуњавају амбијент који надахнуто богати редитељ.

Врлина ове драматизације је, међутим, у томе што није произвољна и што се држала Достојевског. Да је још била кондензована на оно суштинско и да су из ње отпали неки споредни ликови. (Видопља, сов кога игра Богић Бошковић као глупог, тромог пи помало смешног лакеја. Ана Перепељицина са којом Славка Јеринић не зна шта би а то се односи н на сцене са мужицима) добила би на ритму и непосредности. Јер, поведен текстом редитељ настоји да изведе причу о свакој личности, сваки глумац добија могућност израза и тиме добијамо широку, пластичну, испреплетену представу препуну ликова и атмосфере. Много догађаја и епизода треба да опише и објасни лик Фоме Фомича — па за њега остају само четири парадне сцене у четири блока, више као чињеница него феномен у развоју. Овако добијеној структури могу се постављати разна питања.

Да све то ипак има виши артистички ниво презентације ваља захвалити редитељу и глумцима, Арса Јовановић се изнова потврђује као стваралац изузетног рафинмана; у великим сценама он сигурно и надахнуто гради богат мизансцен, обраћа пажњу на сваки детаљ, покретима обезбеЊује психолошку димензију, истрајава на Аејству речи, потенцира природне ритмове

и пуну. непосредност израза. Све је ту пре.

чишћено, мало је простора остављено за фолклорне индикације амбијента, пројекпија је окренута. од унутарњег ка спољњем, осветљавању личности — тако да, ма колико се једни другима супротстављали, то је ипак приказ у више нијанси људске пустоши, осаме и изолованости. Отуђење незадрживо проваљује у људе, ломи их и чи. ни изгубљеним па Фома Фомич постаје управо израз таквог стања. Човек не може да нађе себе и оствари своју срећу у таквом друштву, дегенеришу се и извитоперују његова осећања, губи свој лични интегритет и бива присиљен да се подређује опсенама, глупостима и мистицизму као

снази која је немилосрдна у разбијању у-

право тог људског интегритета. У односима између Фоме Фомича (Мија Алексић) с једне, и Јегора Илича Ростањева и Сергеја Андрејевића, студента и његовог не ћака с друге стране, то је толико јасно и извучено и наглашено да је сваки комен; тар излишан. Управо овакви односи привукли су Арсу Јовановића и инспирисали на: универзалнија уопштавања. Стилизације којих нма у првом делу представе, па и оне сценографске препреке, ломе се јед: на за друтом лок Фома Фомич не загоспо-

дари амбијентом и људским душама. Отуд

и у овим фрагментарним исечцима Фома Фомич у игри Мије Алексића добија постепено на јасноћи, он се дистанцира од околине, обезбеђује себи извесну „аутоно-

мију и кроз неочекиване емоционалне шо-.

кове просто неутралише сваки отпор и су. протстављање. Да то није само рационална операција него и израз олређене средине, унутарњи рефлекс свега оног спољног и толико присутног међу, људима, сведоче управо силовите реакције и трансформаци“ је Мије Алексића. Његова игра је сте: стивна, час је то наполеонска поза, да би

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ.

СА ПРЕДСТАВЕ „СЕЛА СТЕПАНЧИКОВА" ФТОДОРА ДОСТОЈЕВСКОГ У НАРОДНОМ | ПОЗОРИШТУ У ЂЕОГРАДУ -— НАДА ШКРИЊАР, БОРИС АНДРУСЕВИћ, БОРБЕ ПУРА И МИЈА АЛЕКСИЋ

пре саме опсервације већ пред нама био мистик, шарлатан, „безобзирни преварант, човек који непрекидно брише сваку представу о. себи, игра по. жици, изазива живот и успева својим реализмом да се наметне као мученик, частан човек, жртва неразумних, племенитост и доброта, месија-који доноси мир и спасење људској природи. Зато се завршни призор и експонира око фотеље. издигнуте. на сред салона попут некаквог престола. ·Мија Алексић

има замаха, сигурности, снаге, експресив-_

ности толико да у сваком часу пред собом имамо великог глумца. У контрасту са Фомом Фомичем је Јегор Илич коме. Предраг Тасовац обезбеђује све што је потреб.но: доброту, лакоћу, жељу да се одреди као, личност, колебљивост и покорност која му тешко пада пред тим чудесним злом које га стеже и унижава. Ако је Алексић једна теза онда.је Тасовац друга. — па

' се међусобно не само објашњавају него

на одређен начин и омогућавају. У Тасовчевим глумачким трансформацијама ово је заиста упечатљив и веома вредан резултат. Уз њега је остао до краја веран себи, романтичан. али недовољно сналажљив и атресиван. више као сенка и савест петроградски студент Сергеј Александрович у врло дискретној интерпретацији Предрага. Ејдауса са врло суптилним нијансама, префињеном емопионалношћу и изразом који заиста плени својом искреношћу.

У кругу оних који објашњавају њихове међусобне односе или допуњавају при чу о „Селу Степанчикову" више тлумаца је мање или веће улоге испунило креативношћу: Бранисав Јеринић у лику богатог спахије Бахчејева је и приповедач и гктер, меловит, са грубим али и врло изражајним карактеристикама, убедљив сваким тестом (уз њега је сасвим добар као кочијаш и слуга Борис Андрушевић). Мирослав Петровић је у лику камердинера Гаврила, изузетно децентан и изражајан на чудан начин својом усахлом природом, појавом која жели да остане у своме мртвилу и безличности, бојом тако танко повученом

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

али и врло приметном. Бранка Зорић, богата удавача али и непредвидива девојка Татјана Иванова, нема мпого речи, ' али она доноси баш оно што други о њој причају. Нада Шкрињар је за своју генералицу Атафју Тимофејевну нашла. доста разумљиву укоченост у пози и тесту па је штета што је кључне призоре коментари сала колутањем очима. Мирјана Коџић“ је играла .Анфису Петровну Обноскину као отмену жену која тражи добру прилику за. свога сина (Павле Семјонич у лику Драгана Шаховића као чудан м помало на стран младић у чијој појави и костиму има нечег подсмешљивог) и која се, када јеј отету невесту други хоће да узму, претвара у безобзирну мајку што не. штеди ви глас ни речи. Зорица Мирковић је сасвим прикладна у. лику Сашењке, а Огњенка Огњановић као Настасја Јегоровна, гувернанта, је несрећна девојка, помало сентиментална, разапета између љубави и поштења, са доста емоционалности у себи која никад није наметљива али је увек приметна. Борђе Пура је Јежевикина пред ставио врло живо и упечатљиво а Драган Максимовић је свог Фалалеја умео да искаже као несрећну и збуњену младост коју Фома Фомич понижава и истовремено привлачи, па је и та мала улога за њега глумачки успех. Мики Манојловић је Ми-

синчикову опет дао једну своју индивидуалну црту, са доста страсне искиданости, нервозе али и артифицијелности која. се нагло приближава опасној граници.

„Село Степанчиково" није обична представа. У њу је 'Арса Јовановић _ уложио много инвенције н знања, подигао је заједно са глумцима на ниво који се у Народном позоришту све отвореније захтева, потврдио је свој изузетни артизам и уверио нас колико је овај његов повратак сцени значајан за позориште и њега самог. Ово је дело коме се може дивити, са којим се вреди спорити и које је и модерно и уметничко,

Петар Волк

ПРИВИАДА ПРИРОДЕ

Херман Гвардјанчић: Слике, Галерија Дома омладине у Београду

ХЕРМАН ГВАРАЈАНЧИЋ је млад сликар који је већ имао ' неколико самосталних изложби, претежно у родној · Словенији. Истина, сећамо се његовог учешћа на замимљивој изложби „Експресивна фигура: ција младог љубљанског круга", приређеној у Београду. 1968. Од тада до данас Гвар“ Ајанчић. је превалио пут од својеврсног експресионистичког . коришћења · фигуре као носиоца немира младог човека нашег времена до ових пејзажа које данас изла: же, пут донекле логичан али и неочекиван.

Истина, Гвардјанчић је још 1970, учествовао у познатој међународној сликар" ској колонији у Штајерској, „Сликарске недеље", пришао површини плана као ве лпкој, монохромој, транспарентној колори: стичкој површини, најчешће црној, која асоцира неке бескрајне мрачне пределе. Али ни тада, као уосталом; ни данас, не би се могло говорити о неком новом при: ступу пејзажу, мада Гвардјанчић као и словеначки сликар Борис Јесих, даје сво: јим сликама мотивски привид пејзажа.

Тако би се, овим поводом, могла отворити расправа општијег теоретског карактера о. привидном приближавању природи једног крила савременог нашег и европског сликарства. Од нове фигурације, почиње тај „носталгични" повратак објекту, људ“ ској фигури или пределу, или људској фитури у пределу, градском, технократском, или. идиличном. Ата У

| Једна група је дошла до хипер-реализма, издвајајући објекат као аутономну, пома: ло, метафизички конципирану вредност дела: у слици која је сама ствар-посеби фигурира предмет (човек, столица, део одеће, архитектура) као издвојена вредност опсервације или -— најчешће — прилог

апсурду егзистенције и потврда човекове усамљености. |

Једна друга група кренула је „романтичном“ повратку пејзажу, чистом, неупр. љаном и ненасељеном, који тек у далеким обрисима даје слутњу неког тихог живота, могуће идиле, Најчешће су то површине неутралне, боје, прскане апаратом, које имају и неку необичну контроверзну функџију у асоцијацији привида виђеног. Ови сликари не воле природу, јер немају шта у њој да траже: то није носталгични, ру: соовски повратак изворном животу већ пре последица презасићености апстракци“ јом и страха од празне пасивне површине, Због тога се често и кроз називе слика сусрећу покушаји да се ово механицисти“ чко сликарство у поступку приближи емотивним пределима човека (залазак сунца, вечерњи пејзаж, усамљена река). Гвардјанчић је ближи овом другом концепту, он је управо свој стил и изградио на том привиду доживљаја: њега првенствено интересује слика као „површина покривена бојама" и он је, чак и у оним делима која су композиционо, цртежом и бојом најближа класичном пејзажу, у ствари исто тако далеко од њега као и у оним која су скоро сасвим апстрактна. Но, мора се признати да Гватлјанчић има изванредно осећање за целину дела, за његову деко“ ративну довршеност, осећај мере у формату и једно завидно техничко знање. Он је добро обавештен сликар који иде: у корак с временом и који се труди да неким актуелним тенденцијама да свој при: лог. Судећи по „Вечерњем небу" и „Куму лаусима" овај сликар је нашао однос према својој будућности. |

Срето Бошњак | У ма

_ биљније потврди.

ТЕЛЕВИЗИЈА

РАЗМИШЉАЊА () ТВ =. ДРАМИ

ПРИХВАЋЕНА као најкомуникативнији

мас-медиј телевизија је хтела и да се озј Њена превасходна намена. — информација — постала јој је недовољна. У могућности директних преноса

видела је, у почетку, испуњење својих ам-

биција. Уз помоћ помодног тесла да је „по-

пуларни медиј“ направила је продор у

свет „зрелих“ уметности. У недостатку и

неразвијености сопственог уметничког из-

раза прихватила се посредовања: позори-

ште, концерти, естрада, филм. Утврдило

се, међутим, да је телевизија уметностима

неприкладан сарадник. Збивања на позориштној сцени она је, на пример, осиромашила за непосредан доживљај гледаоца,

осећање простора, сценографију, боју и светло. Таквом сарадњом губили су и позориште и телевизија, а аудиторијум је

добијао погрешну представу о посредованом делу.

" Техника, којом се обликују садржаји, подстиче телевизију да уложи напори

пронађе сопствене садржаје и сопствене форме изражавања. Није реч о ограничавању избора. садржаја, о прилагођавању

телевизији, већ о налажењу оних који: ће њене ванредне техничке могућности — виталност у освајању простора, бравурозну моћ камера да се метафорично изразе складно спојити са димензијом _ екрана, екрана који није само психолошки чини. лац, већ и чинилац који условљава начин рада, ИМ, као што позоришна драма своју тензију експонира речима, телевизијска. то чини сликом. Телевизијској драми је

потребна гкција због динамике њених уну трашњих односа, Она не прихвата дуге монологе јер.се исказује визуелпо. Теле визијска монодрама, на пример, у трајању од једног часа, убедљива је и јасна са неколико реченица текста.

| „Однос аудитивног и визуелног у ТВ-

драми захтева „разграничење". Није, дабоме, реч о некаквом рецепту како да се одвоји слика од текста, већ о једном суштинском решењу: неопходно је, од случаја до случаја, утврдити до које је мере „товор слике; довољан, а када ни где треба да је следи. текст. У ТВ-драми, наиме, текст није једино средство осмишљавања садржаја, он је итекако изрецив и димепзијом слике. Детаљ ока, на пример, шака у грчу, стопало које цупка, итд. — нису присутни да потврде већ да наставе и самостално да искажу тензију драме. Уопштено узев, план и ракурс на телевизији нису исто што и на филму. Не мисли се само на технички поступак него и на њихов значај при осмишљавању садржаја. Дужина кадрова

на филму омогућава и лично учествовање у доживљавању, сопствено емотивно деловање као решење гледаног. Динамика ка дрова на телевизији, са брзом изменом над мова, препушта гледаоца режисеру који му сугерира свој сензибилитет. Није у питању намена него медиј који режисеру намеће одређени поступак.

Да би могао да креира на телевизији режисер мора да упозна изражајне могућности једне особене технике. Али, подједнако велика препрека ка успешној ТВкреацији су и садржаји изражени формом прича, Филмских сценарија и позоришних драма. Прихватајући се таквих садржаја режисер се суочава са великим напором и свесним ризиком. Напор представља прилатођавање садржаја телевизији и, још више, прилагођавање једне форме намењене друтом медијуму, а ризик је у опасности да се новом интервенцијом оскрнаве његове првобитне вредности. Режисери на филму и у позоришту добијају, углавном, адекватне садржаје у адекватној форми. Они, штавише, улажу знатне напоре да писце сценарија упуте у технологију рада. Опијена својим „бумом" на старту — те: левизија је постала доста инертна, До ње прилично тешко продире свест да у уметности не постоје готова решења већ само покушаји, а што их је више и што су“разноврснији шансе за успех су веће. Таквим путем, путем немира, страха п лутања, путем мучног налажења „својих“ писаца и „својих“ тема пролазили су и пролазе и филм и позориште, па се не треба чудити што, постепено, тим путем почиње да ходи и телевизија. Јер, што се више један ме. диј прихвата, и што се прихвата озбиљније, тим се од њега и очекује више.

Драма на телевизији је — на крају — у мноштву „њених"“ жанрова јелан од најсе риознијих, један од најосетљивијих... и то у односу на спољне факторе, на писце. Аа би развила жанр ТВ-драме телевизији су потребни писпи који познају њену технологију. Само познавањем тв-технологије и особених могућности тв-израза — писан може да постане свестан својих могућно. сти, свестан мере сопственог интересовања за телевизијску драму. Поступак није једноставан, јер пи сама телевизија се у драм ском изразу још није довољно добпо снатила. Уз почетно уверење да оно што пре. тендује да буде на телевизији уметничко мора да буде и превасходно пате. а не тек научено, верујемо да би тр-фактори могли и да би требало ла привуку многе писце на сарадњу. МИ не само на сападњу, већ и на изучавање њене технологије. Јер, телевизији су потребни тв-писпи. У. том би правцу телевизија требало да предузме иницијативу и да организапијом једне вљ сте инструктивног семинара подстакне за. интересоване писце. Телевизијски режписе. ри Славољуб Стефановић-Раваси, Алексан. дар Ђорђевић и неки други сасвим би сигурно били добри саговорници писпима. па и не'само саговорници, Залатак је, очевил. но, акутан и заједнички — потребно је однеговти нашу ТВ-драму.

Тома Јошановић