Књижевне новине
КРИТИКА
ПОЕЗИЈА ИНТЕЛЕКТУАЛНОГ ХУМОРА
| Мван Сламниг: „ПЈЕСМЕ“, у избору Слободана Новака, „Знање“, Загреб, 1973.
ПОЕЗИЈА Ивана Сламнита у оваквом, широком избору изазива исте дилеме на које нас наводи и сусрет с појединим његовим песмама. Реч је о типолошки прилично усамљеној појави у хрватској савременој поезији, о лирици прожетој, а каткад и до сржи набијеној хумором, која упркос томе није по свом жанровском одређењу и општем опредељењу хумористичка. Реч је, истотако,ио својеврсној језичкој структури им стваралачкој авантури: у самом настанку Сламнигових песама приметан је паралелан ток и раст језика и песме. Језик у овом случају почиње од специфичне лексике, али се тиме не исцрпљује; битне језичке елементе чине и поигравање страним речима и реченицама, синтаксички елементи, те строфичка организација која прелази у аутентичан тон поетске фразе.
_ За савремени тренутак хрватске лирике карактеристичан је однос према теми, песничко опредељивање за тематску или атематску песму. Иван Сламниг је у том погледу нашао један средњи пут, што могуће није одлика свих песама (а овде, пред нама, налази се избор настајао у периоду од готово тридесет година, 1944—1972), али што пружа могућност да сагледамо ауторов однос према том битном проблему. Наиме, у већем броју Сламнигових песама тема је присутна, али не; аглашена: уколико је наглашава, песник то чини да би је пародирао, да би јој дао известан хуморан призвук. Међутим, тема је у овим стиховима ретко када кључ за дешифровање и тумачење саме песме, а обично није ни путоказ који би нас упутио према бити појединих остварења. Песма је за Сламнига аутохтона целина, њено биће је и поред наглашене игривости ових стихова неприкосновено, а језик је једина могућност. за откривање њених структура и аугорових хуморних бравура. Тако бисмо Сламнигову лирику могли назвати с подједнако пазлога и тематском и атематском: формално присуство теме и мотива најмање је важан показатељ, а обично је ограничено на повод из кога даље израста игра, језичка авантура, хуморна визија им, коначно, сао завршна фаза тога чина, целовито биће песме.
Сламнигов хумор није од лако препознатљиве, приземне врсте. Иако игрива, једноставна, проткана ефектима комичног (у речима и слици) и гротескног (у слици) ова поезија није естрадна, што би се према побројаним одликама могло очекивати, Сламнигов поетски ираз ипак остаје посредан, а језичке стр;ктуре нису прилагођене де“ ловању на првој трансмисији, на први по глед, или при првом слушању. А без тога, разумљиво, нема праве естрадне поезије. Сламниг не иде на први читалачки утисак чак ни тамо где рачуна са поентом песме, са ироничним или хуморним разрешењем. Он се и по језику, или одређеније по употреби песничког језика, разликује од појединих хрватских песника који се користе истом лексиком. Најпре, инсистирање на пародичном призвуку самих речи, а и ши рих језичких елемената, у Сламниговој ли: рици је необично логично, Могло би се'чек рећи да аутор својим логичним поступком тежи алогици песме. Од раних стихова још, на пример од песме „Свак од нас, то се зна, у једној глуми је" са тежиштем на завршним стиховима (поента), а највише на: последњим речима последњег стиха, што је наговештено једним колоквијадним тер» мином („лежећки") у контрасту осталим, поетским, патетичним речима, тече тај по“ ступак разобличавања и демаскирања језика, његове привидне озбиљности, затим моралитета, дидактичности, грађанског такта.
Сламнигово језичко искуство, водило, је, кроз пародију и персифлажу, трађењу једног новог језика, стварању новог руха у које је заодевао своју поезију. Песникова наклоност према пародирању свега што око нас парадира, субјективна, иронична и аутомронична, не значи да он потцењује стваралачки, поетски чин, напротив, узимајући све појаве озбиљно, он их само по» сматра кроз „неозбиљну“, или „не-озбиљну", привидно необавезну оптику. Уосталом човек је, са својим егзистенцијалним трагизмом, својом привидном величином и далеко битнијом безначајношћу, довољно неозбиљно биће да би себи могао дозволити и такав однос, и да би тај однос могао назвати поезијом. Таквом поезијом, заправо, једино се и може објаснити тај суштински несклад човеков, а потом непосредно проговорити о свету око себе, без прихватања традиционалних конвенција и, може бити, предачких заблуда. У сваком случају ова поезија умнија је но што на први погтлед наговештава, умна на онај истински поетски начин, редак на нашим меридијанима. Градећи свој језик и израз, остајући у дослуху с токовима и тековинама савремене европске и светске лирике, Сламнигу, је успело да оствари занимљив им провокативан поетски резултат. Песник нам је по. казао да поезија може изгледати тако као што изгледа ова, свесно обликована тако да буде дупликат традиционалне лирике, а ипак, у односу према савременом сензибилитету, ништа мање лирска, Без централне песме (или је то ипак „Хрватски пјесни“ ци"2) аутор је такав лиризам казивао чита м поетским опусом, претварајући мно: те мане интелектуалног песништва у вр лине. - ;
Иван Шоп ту
ИГОР МАНДИЋ
ВЛАДАВИНА ФЕЉТОНА
Игор Мандић: „ГОЛА МАСА“, „Знање“, Загреб, 1973.
КАО И У СВОЈОЈ првој књизи („Уз длаку", 1971), и као још и у већим размерама у својој пространој публицистичкој и кри тичарској делатности, Итор Мандић и у о вој књизи пре свега настоји да хитрим референцијама, брзореким репликама, духовитим ипо кад што каприциозним лексичким решењима афирмише свемогућу и. тако разнолику актуалност. За њега „фељтон је ускличник актуалности", _ дневни рапорт, слободно поље подлистка у коме се ћаска ма о чему, само не о баналним, академским темама оне ерудиције која хода на котурнама, презирући такозвану масовну културу. „Фељтон. се. руга свему томе м, ако је ишта крепко написано У Хрватској у посљедњих стотињак, педесетак година, онда су то били фељтони, Та „мала“ форма праска у својим границама, Као што ракета скрива зачудан потенцијал, та „трошна" форма надживљује ври“ јеме, баш зато што је окренута њему као актуалности". Следећи тако стопе чувених фељтониста хрватске литературе (Матош, Тин, Шимић, Крлежа, Крклец), Мандић на стоји да свој фељтон ситуира упркос стандардима, али пре свега у инат много бројним окошталим формама и униформа ма једне литературе. Његово подлисје се, не од јуче, издваја из мноштва ефемерне фељтонистике, трајући као особена и веома специфично образована литература. „Фељтон се најчешће конституира — као опрека владајућим канонима књижевна израза, а код нас би то, данас, били 0озбиљност (која је досадна) ни мисаоност (која је напухана)“ — вели Мандић, на једној страници ове књиге која, у целини, такође изазива, која настоји да буде опрека, која се, како то већ бива у најбољим тренуцима фељтона, самозвано диже изнад разине фамилијарних, свако“ јаких одредница и претапа у искошен приступ, померајући димензије, а богме и хијерархију књижевне републике, Постављајући, већ низ година, питање — за масовну културу или против ње, Мандић варира теме свакодневице каткад јетко, често искључиво, али свакад с акцентом на одјеку, на сензацији, на поводу који надраста и саму тему, откривајући у њој елементе противречних исказа, Мандић је против чиновничке литературе, против делегираних писаца, против ломаче шунд _ литературе у Крагујевцу, против ексклузивности генерације, („круговаши нису наша једина авангарда 7), про тив приватне књижевности, академизма, националистичких испада у литератури и култури, али и против католичких софизама „Гласа концила", мистификације културе, кабинетске логике, млаке температуре наше учене есејистике. Он је, пре свега, за провокативан исказ, за Маклуама, за резоновање јаких контраста, упро шћене парадигме размишљања, снагу пр вих дојмова, језичку живост, актуелну тему. Све што вуче ка академизму, Мандићу је посве страно, Катедарски тон је, оди: ста, пре свега претходио његовој интервенцији. Он му, дакле, ни у чему није био довољан. Расправљајући на оним својим кратким а густим новинским картицама о самозвап. цима и глиненим голубовима, аутсајдерима, клерикализму савременог света, цехо. вима п лажном родољубљу, масовним мелијима ми криминалним романима, приват-
1
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 8
ма двојбе да би ти часописи
Ним митолотијама и политичким димензи„јама културе, Мандић је, из дана у дан,
у једном ритму који не престаје али који је све уттшајнији у гласнији, настојао да присуствује непосредном, великом такмичењу дана. У жижи интересовања, лапи-
_ Даран и са рукописом склоним цитирању
и ниподаштавању, једнако, претерујући у
· много чему, а још понајвише у фаворизо-
вању неких тема и предимензионирању неких дилема, Мандић дакако најпре копвенционалности многобројних серијских решења у различитим областима културе окрене леђа, али и уз понеку псовку. Њега
"не ужасава конфекција, али свакако уо-
браженост паших малених песничких Пар“ маса, наших кулоара, наше чаршије. Он, једнако као и у ранијим годинама, пре свега пастоји да провоцира, да подели на два табора, да избалансира не у властиту корнег, већ пре свега у корист дијалога, опреке, противречних сазнања.
Посебно поглавље ове књиге расправља о телевизијским тајнама и о том свемоћном ТВ медијуму који нас је поробио. У том поглављу можда је Мандић и још понајчешће на једном у бити пионирском послу, Пишући око телевизије, али јед нако тако и о свемоћном феномену ње мог трајања, њеног утицаја, њене преобразбе, њеног мита, Мандић се и сам, не једном, укључивао у магична светла ТИХ свуд распростртих малих екрана, настоје ћи да сачува, у тој ведикој радионици и великој конфекцији, властити интегритет, сопствену мисао, једноставну помисао како је свако чудо за времена и како треба бити подозрив једино према старим, око. шталим, поново академским величинама и традиционалним решењима, а никако не према ономе зшто се рађа, што са опробава, што настаје, Пратећи живот телевизије од тренутака када је била једноставна им јединствена игра-разбибрига до. данашњег зенита који сваког часа наново израста у своју сопствену судбину, Мандић је без теста, нимало патетично у овој ситуацији, заправо открио свој елементарни, најближи, најинтимнији медијум, Његова реченица, његова интервенција, његово под. лисје, његово предавање, све више и до следније, имају у себи елементе ТВ језика, жустрог, брзог, а његова синтакса све више добија обрисе једног у основи комен таторског наступа, Тако подлисје најпо. знатијег садашњег хрватског фељтонисте прераста у мали ноћни разговор, у ТВ магазин, у преважних, драгоцених „пет ми нута", у најбоље могуће ТВ време. Тако, такође, фељтон показује своју жилавост, своју виталност, свој несумњиво могући опстанак,
Полемишући у срединама где — на жа лост — „више страсти воде полемичаре, него што полемичари воде полемику", агресивно, страсно, субјективно и не увек прин ципијелно, Мандић је поново настојао да полемику стави на разину _ свакодневне потребе. „Не занима ме књижевна будућност, односно будућност онога што пишем — ја пишем само за данас" — забележио је Мандић у једном интервјуу. Тако је и експлицитно рекао да. је-први и „последњи: акценат читаве његове публицистике, критике н фељтонистике управо на савремепости, на актуелном, на ономе што се зове данас. „Гола маса" такође говори у прилог овог става од кога, како изгледа, Мандић и не намерава да одступи. Може се, и мора се, утврдити да је данас и овде мало. књига које су у толиким размерама актуелне, савремене, непосредне референције данашњег света, као ова која своју популарност пре свега дугује храбрости свог аутора. Храбрости личној, списателље ској, интелектуалној.
Драшко Ређеп
Ћивот ТРИДЕСЕТОДНЕВНИ
Чедо Буковић:
„БИБЛИОГРАФИЈА МОГУЋНОСТИ 1954 — 1974“,
Катедра за књижевност и културу Чакавског сабора у Сплиту, 1974.
ЧАСОПИСИ и новине у хрватској књижевној повијести веома су слабо проучавани. О најзначајнијим књижевним часописима, о „Вијенцу“ (1869 — 1903) и „Савременику" (1906 — 1941), једва да постоји неколико чланака, више или мање пригодних. А не-
/ ј завређивали монографију, студију или докторску дисертацију. А прије тога ваљало би израдити библиографију радова тисканих у тим часописима. У „Југословенском књижевном лексико-
ну" (Нови Сад,1971) налазимо чланак о „Ви-,
јенцу", „Обзору" (1860—1941, тб је зацијело најзначајнија новина за хрватску књижевност) и „Словинцу“ (1878 — 1884, најважнији дубровачки часопис; то је ваљда једини часопис о којему је написана читава студија, једна докторска радња), али без успјеха тражимо чланак о „Савременику“, „Народном листу“ (тај пајетарији лист на Балкану који излази од године 1862. до данас у Задру доносио је и знатнијих књижевних прилога) и „Народним новинама“ (које су у раздобљу хрватског реализма биде „испред“ „Обзора“, а и иначе су доносиле доста књижевног материјала).
Детаљнијег библиографског описа свих наших новина и часописа, годишњака и зборника, на жалост немамо. Да бисмо подробније одредили лице и наличје појединог периодика не користи нам пи, библиографска грађа сређена у загребачком Јутославенском лексикографском заводу. На-
Фахредин Гунта 1
ЕЛЕГИЈА ПЕСМЕ
Роди се измећу праскозорја и срца
без поздрава.
Роди се да би била само да би била
бео камен у Бистрици.
Роди се да би се поново родила између —
пољупца и љубави.
ТАЛАС
Жељан љубави стена баца се као луда жена у ватру а — на плећима носи раддст даљина =
лажну причу лепоте, и,
рађа се из трбуха мора као дете копиле безименог греха натоварено ватром да би преварило
живот, и
као крадљивац улази у недра стени у искомаданом крилу старог борца, и, и лаже, и само лаже, а,
лаж је игра таласа — игра ударања. и уздизања игра смрти и рађања, и —
изненадн се како је хладна стена,
:
· каква превара кад се заљуби у векове!...
Превео са албанског Радослав Недељковић
име, у том заводу су на листићима пописа. ни сви чланци тискани у југославенским периодицима до године 1945, али ни они не могу помоћи ономе који, на примјер, же“ ли дознати што је „Вијенац" тискао 1900, године. .
Ових неколико уводних реченица написано је с намјером да покаже и докаже ка» ко. лоше стојимо с проучавањем часописа, А зато је дала потицај „Библиографија Мо. гућности, 1954 — 1974", коју је стручно ин савјесно израдио Чедо ћуковић, равнатељ сплитске Народне књижнице, Какво ће мјесто заузети
јер часопис још увијек излази. А излазио је и излази' веома редовито (Матош би ка зао да има неславенску особину: точност): сваки мјесец под уредништвом главног и одтоворног уредника књижевника Живке Јеличића, академика Швите Фисковића и осталих уредника који се мијењају. У два. десет тодина часопис је тискао око дваде. сет и пет тисућа страница од тисућу и дви је стотине сурадника што су објавили више од двије ни по тисућа прилога. Најбројнији су пјеснички прилози, затим прозни, а сурадници су, између осталих, и Миро. слав Крлежа (,„Аретеј“), Тин Ујевић, Ранко Маринковић и други,
Можда ни један часопис у Југославији није тако суставно упознавао опћинство с туђим књижевностима као: „Могућности“. Доста св сјетити тематских бројева; двоброја посвећена маџарској «њижевности, руској књижевности, дана је панорама но вије бугарске поезије, новије канадске по езије, новије румуњске поезије, сувремене
аустријске лирике, превођени су поједини.
пјесници, казалишни теоретици. А из библиографије посебних издања часописа која
се састоји од двадесет и једне књиге, нека.
буду споменуте бар двије антологије пос већене сувременој албанској књижевности
и зборник пријевода „Театар двадесетог стољећа“. ћуковићева библиографија је рађена.
једе агбз5, има казало писаца, казало преводилаца и казало аутора ликовних при лота, Посебно је пописао текстове, а посе-
бно по јртрираде прилоге. Само они који-
су израђивали библиографије знају колико времена, труда и стрпљивости граже радови те врсте. Луковић је дао све важније библиографске елементе у опису. Једино је
изостао тачан податак о величини часопи-
са (данас величина, дужина и ширина, ча сописа означава у центиметрима) ин инфој“ мација о наклади часописа.
Шимун Јуришић
УУ у; |. рД 1: 4
у У ар
7
„Могућности“ у повијести;),.
хрватске књижевности тешко ·је - казати,