Књижевне новине
ЕСЕЈ
ПЕСНИК постоји у постојећем и из оквира које намеће стварност његова времена, односно постојеће — нема куда. Већ самим својим устројством и тежњом за стабилизацијом — постојеће је управљено против песника. Оно је непријатељски расположено према човеку и, посебно, према ствараоцу и мислиоцу у њему, према побуњенику и носиоцу немира у друштву. Тај однос према песнику радикално је, и без икаква прикривања и лицемерства формулисао Платон у другој и трећој глави своје „Аржаве": песник као стваралац,
побуњеник ни носилац немира, фантаста и
| · + биће које интуицију претпоставља разуму — не добија место у држави која тежи организацији којом ће управљати разум.
Постојећем се, дакле, или мора подлећи (прилагођавањем и предавањем) или му се може пружити отпор; обе могућности отварају трагичан сукоб у песнику: или су“ коб савести, јер рађа незадовољство У песнику због неиспуњења људских дужности, или сукоб који доводи у питање егзистенцију песника, тј. оно што се догодидо Булгакову или Платонову. Из оба вида тог трагичног сукоба песник излази кас победник који је изгубио живот или мир, али је сачувао своју личност и створио дело, а често и постао симбол.
" Додуше, постоји и друга могућност за коју има више примера: песник, у већој иам мањој мери, пристаје да се прилагоди, често се и потпуно инкорпорира у постојеће, али задржава луцидан поглед и свест; он пристаје, стварно или привидно на ограничење своје „грађанске“ слободе али зато свој људски садржај који носи У себи излива у дело. Песничко дело тако постаје искупљење за личне компромисе. И, најзад, као што смо видели на примеру творца „Фауста“ и „Вертера“ — може се критички однос према. постојећем изразили у уметничком делу, може се критички однос према стварности показати као естетски проблем. Гетеов поглед лебди над постојећим, обухвата га у његовом суп тинском исиољавању и његову праву слику показује у огледалу које представља његово дубоко и умно дело.
Хелдерлин је пример песника који није могао пристати да се прилагоди. Његов пример је парадигматичан и поучан пе само зато што његова поезија даје недвосмислене доказе о његовом неприлагођавању. Реч је, наиме, о песнику који је изабрао. неприлагођавање као решење свог антрополошког проблема, као доказ своје слободе и као излаз из противречне си туације коју је, као што смо истицали, Хелдердин разумео као непрекидно измењивање сурове извесности и наде омогућене егзистенцијом бога. Као што смо, такође, видели, пред проблем избора савременик Хелдерлинов, највећи песник Немачке, Гете — ставио је свог књижевног јунака Вертера који се исто тако: определио за = неприлагођавање. "Бирање неприлагођавања је, дакле, једна Од пра вих људских могућности. "Изабрано, неприлагођавање, као по правилу, дОноси физичко уништење ономе ко се за ту могућност определио. Другим речима, људско је опредељено, и у томе као да нема алтернативе, само за пораз или, како је песник „Дервиша и смрти, цитирајући Куран, ту истину дефинисао — човек и људско су увек на. губитку! 6
о Хелдерлину, треба још
Кад је реч једном нагласити његову пуну свест 0
суштини проблема. пред којим се нашао. Заправо, још 1794. године“ (оне исте године кад је Гете објавио „Вертера"), Хелдерлин је писао Шилеру: „Ја“ никада нећу бити срећан. Међутим, морам хтети, и ја хоћу. Хоћу да се развијем У човека". Мотив бивања јавља се, дакле, У Хелдерлина. већ на самом почетку његова стваралаш тва, у доба његова сазревања. То је прави проблем, бити или не бити његова · песничког бића и песничкот света. Песник и човек у Хелдерлину не могу се одвојити; раст песниковог бића јесте, у исто време, и садржај песниковог света. Оно што му се дешавало као бићу од крви и меса, Са осујећења која је доживео у свом мук' трпном животу — примио је као последицу деловања метафизичких принципа, БА, је то, природно, постало саставни део ње това песничког дела. Своје искуство преносио. је у поезију и сумблимисао у свом делу као метафизички Ред ствари.
И поред тачног увиђања своје С је, Хелдердин се опредељује за Сиви Ово песниково опредељење мора се сага , дати у светлу једне карактеристичне 5; њенице из биографије творца „Хипериона . Наиме, Хелдерлин је одабрао свој пут У исто време кад је то учинио и његов пр' у јатељ из младости — Хегел. Њих АВОјиц су, заједно са Шлегелом, проводили РОА џ бескрајним дискусијама. Обојица су хи одушевљени идејама Аудио и заједнички тражили пут, ка. срећи. И шта се догодило» Хегел је једну историјску појаву као што је Ма револуција подитао на. риједенА ЈЕ рене идеје слободе и људске срепе; СА лин је, напротив, као Урота и Ши ср и многи савременици, врло рзо ТРИАРО опасност која се крије У уздизању постој
ђег на ниво идеала. е И тако; Хегел је СВОЈ проблем брзо и на рационалан начин веома. а решо; у постојеће институције и облике он је > унео идеју слободног људског духа и, а пвонализујући положај човека У пост ује: ћем, прогласио своју конструкцију Ар ве у којој влада светски дух, за О КЕ оазу среће. Хелдерлин је, рекло био , х и у почетку имао скромније захтеве: рећу за сваког човека појединачно. Убрзо се нашао у недоумицама у којима је ФЕТ до краја свога умног живота; те недо
пвитииеоиЕ 7
фије.
ПЕСНИК И ПОСТОЈЕЋЕ
це чине његову поезију и његову тратичну биографију. Разлику између песника и философа најбоље је изразио сам Хелдердин пишући Хегелу: „Ти си више од мене начисто са самим собом. Теби прија. да бу: де неке галаме у Твојој близини; мени је потребно тишине. И радости ми недостаје. Ти у њој никада не оскудеваш". Хелдерлин се обрео у песниковом свету у коме се тражи и обично тражено не налази; Хегел се определио за стварање система и у тај систем, без обзира на конкретног човека, уткао своју идеју о слободном светском духу. Тај избор донео је песнику мукотрпно пробијање у ноћ и остајање у тој ноћи, а философу углед једног од највећих мислилаца у историји филосо.-
Реч је, у првом реду, о различитим про" филима ове двојице пријатеља из младости, али и о битним разликама између поезије и класичне философије. Хегел, као што смо наговестили, тежи мисаоној синтези, миру, извесној апстракцији из које је искључена конкретна егзистенција. Он је окренут вечности, бесконачности, богу као врховном бићу у отелотвореном апсо-
аџту, Он се као личност труди да остави
утисак некога који је својим философским системом пронашао меру и склад; у његовом делу све је уравнотежено, све по дређено есенцији која ту доминира над егзистенцијом, ' Хелдерлин је, међутим, писник и, самим тим, потпуна супротност мудрацу који је пронашао меру; напротив, Хелдерлин тражи меру, баџља у мраку за њом и бива све очајнији што се показује да његова лутања показују узалудним и што се
после свих њих све извеснијим чини сазнање да је мера неповратно изгубљена. До овог сазнања водио је, на пример, пут Хелдерлиновог јунака Хипериона и о томе је у овом раду већ било говора.
' И тако, Хелдерлину се показало: уместо радости, мере и етера — свуда. хаос, патња и мрак. Пут у светску ноћ је једина извесност песника у оскудно време, а оскудно време је свако време песника, У таквој ситуацији есенција нема никаквог значења јер егзистенција, која треба да да „живи" облик есенцији, не може да се реализује као нешто, примерено човеку. Есенција је, тако, гола, немушта апстракција, а постојеће мршаво и сухо, празно и лишено сваке садржине: у оскудно време нема ни бога ни људи. Већ смо поменуди да је бог једина нада Хелдерлинова; он мисли да је то једина могућност човекова да изађе из оскудног времена, и доживљује трауму која се, у једном "моменту, У овом песнику огледа као сумња у постојање бога. Тако долазимо до великог питања — да аи има бога или је он умрог Бог је велика тема мислиоца као што је Пас кал и узданица песника као што је Хелдерлин. Оно што је овај песник наслутио постала је тема Ничеовог грозничавог философско-песничког обрачунавања са целокупном људском културом; о тој теми размишља и највећи данашњи представник метафизике — Хајдегер.
Међутим, пре него што се позабавимо Паскалом, тим суптилним познаваоцем људске природе, кажимо још речеаве о песниковој ситуацији у односу на постојеће. Да ли је, наиме, песник већ по природи свога позива и своје вокације, предодређен и осуђен на неприлагођавање2 Поређење између Хегела и Хелдерлина могло је да сугерира потврдан одговор; међутим, иако смо то и досад чинили, наз начићемо још неке могућности за сигурније закључке о питању које овде разматрамо. Подсетићемо опет на Гетеа чијег смо „Вертера" опширније анализирали. Ранијој анализи требало би, изгледа нам, додати неколико нијанси које би имале за задатак да поближе оцртају антрополошке профиле ова два велика песника. Гете на једном месту у Екермановим „Разговори“ ма" каже и ово о себи:И моја идеја о савешеном није ни на једном од мојих животних и развојних ступњева била мното већа него што сам кадар да утводим на сваком том ступњу", Ако је ово један од Гетеових животних ставова, онда би се за њега могло рећи да је трезвен и увек реалистично настројени мудрац који у жи: воту жели да оствари само оно што може, свагда налазећи) излаз. Са Хелдерлином није: такав случај: испоставило се ла он “ своме максимализму, у тражењу немогућег — мере м склада — није могао да нађе тај исто тако страсно тражени излаз. М питању је онај исти максимализам (који ће касимје испољити и трагични писац списа „Тако 1е говорио Зађатустра". Мак» симализам Хелдерлинов испољавао се и
у ње ј тежњи за ат
између дела и живота. Јако
| зам у Хелдерлина јесте услов за егзистен-
5
"СА ИЗЛОЖБЕ „САВРЕМЕНО "СЛИКАРСТВО. НР МОНГОЛИЈЕ" » Ми + Х %
цију, а у Гетеа естетски идеал. ,
Нама изгледа да се „Хиперион' садржи у „Вертеру"“, јер је Гетеово дедо ипак пространије од Хелдерлиновог, и то за онолико колико даље и шире види мудар ли луцидан човек од страсног, дубоког и занесеног ствараоца, растрзаног између радости и патње као једине алтернативе егзистенције; први види, сазнаје, констатује, разуме, упозори и ствара даље, посматрајући и разумевајући све поноре и "дуг бине · животних и есенцијалних токова. Други пати и слама се, ретко кад доспевши до потпуног разумевања; доживевши интензивно и дубоко цео свет у себи и не могавшч поднети све његове нескладе и непријатељства према људскости, он признаје пораз и ојађен напушта поприште живота. Он не пристаје на ропство на које је у отуђеном свету осуђен. Зато, као што показује пример ова два немачка песника (дакле, кад су у питању стварас- | ци великог формата) изгледа да је разумевање несклада живота и пристајање на њих са једне стваралачке дистанце — знак извесне помирености са постојећим које доноси, заузврат, дела велике уметничке вредности, · :
Гетеов пример, дакле, показује да се извесно прилагођавање стварности и постојећем не мора пегативно рефлектовати на уметничку вредност књижевног дела; Гетеово дело указује на чињеницу да, кад, је реч о уметности, једна друга дистанца јесте од пресуднијег значаја — дистанца према постојећем као предмету и трађи уметничке вокације.
Најзад је време да се запитамо о ономе што смо назвали песниковим светом. Песников свет није никаква апстрактна књижевнотеоријска категорија. Тај појам употребљавамо у тесној вези с делом конкретног песника, у овом случају Хелдерлина. Дакле, песников свет није ништа друго до начин бивања човека у Хелдерлиновој
„НОМАДСКИ. логор"
__- ЦЕРЕНГЈАИ МИНЖУР: пбезији, и у поезији сваког великог песника. Кад је реч о Хелдерлину, о суштини његова песникова света може се, укратко, рећи ово: у животу човековом постоји пра знина која се продубљује луцидним погледом у човеков свет сложених. односа у коме: нема склада и мере и у коме пос тоји огромна пукотина између човека и бога, и у коме, најзад, човек мора пронаћи свој пут ако је то уошште могуће. Основна претпоставка сваког песниковог света је тај човеков мукотрпан пут ка светлости и излазу, као и питање шта је тај човек који ствара поезију м чији је прави и једини објект — он самг
Тражећи одговор на ово питање које увек остаје без правог и потпуног ОдТОВОра, корисно је подсетити на Паскала, јер је несумњиво да Хелдерлин наставља АПнију у историји идеја коју је умногоме одредио и обележио баш Блез Паскал. По Паскалу, човек без бота је биће предодређено за патњу и беду. Човек је трска која мисли: мишљење је Фегепца зресјНеа човека. Тиме што уме да мисли, чо. век се.разликује од свих земаљских бића. Али, правилно мишљење није крајњи циљ човеков тим пре што, како Паскал каже, „узалуд разум виче, он не може да буде мерило стварима" и што ипак у човеку над разумом преовлађује — машта. Крајњи циљ је срећа! А она није могућа јер ни потпуно сазнање није могуће зато што је човек „тако срећно удешен да нема никаквог тачног мерила истинитости, а више _ изврсних мерила негативности", а и зато што човек ни издалека није само машина која мисли већ и осетљив меха-
"низам који осећа; колизија између мисли,
с једне, и срца и маште, с друге стране, рађа патње и болове за које нема лека: нема поузданог критеријума на основу ко“ та се могу објаснити узроци свих слабости и пронаћи лекови за све човекове бол ке. Због своје беде н противречности у којима живи („како је срце човеково шупље п' пуно гадости!") — човек је принуђен
с ИЕ
Синиша Пауновић ОБНОВЉЕЊЕ —
Заплавило заруменило у души опет заданило Ко некад ко давно , велики Боже с-висина
Уместо даноноћних тмина пукла ведрина |
разлила се радост
у сваком куту родила се песма
Па бива добро душом и телом па бива драго
топлина срцем бистрина оком синоћна суза поста јутрос смех
Београд, 1927.
МОРАВА
Час је брза ко срна
ко шумски разјарен бог јури низ поља црна
| обара крстину и стог.
И пуни људе слутњом да беду носи им глад захвата све помутњом и плави и село и град
| Час је тиха и: нежна
| плава ко шумско врело | на брзацима. снежна
| _ блиста ко сребро бело
| Чачак, 1935.
| БПИТАФ
Плакао сам певајући веровао сумњајући уздизо се падајући видао се страдајући
| Враћо сам се одлазећи | одлазио долазећи
мрзед сам што: сви хвале хвалио сам нишшиче мале
Градио сам сам идоле | руго им се кад их моле грешио сам кајући се снасаво се дајући се
Кушао сам безброј пића претваро се у сто бића
| волео сам и кад кунем
| живим и сад и“ кад трунем
| Кептаун, 11. децембра, 1942.
г зислаарањ а пио АШ
!+
автречљанининиееио низини енеолита бцааефируиер"
ов ВО
на тражење неких могућности, али — тра» жећи рецимо истину човек долази до неизвесности а жудећи за срећом налази јад. и смрт. Тако је човек, стварно, несрећан све док је човек. Једини излаз је вера у бога и нада коју буди његово присуство, Разуме се, Паскала ни вера ни идеја бога џ крајњој линији нису могле задовољити, па је он предлагао као људску могућност и ово: „Нека човек, вративши се у себе самог, процени шта је он у сравњању са оним што постоји;. нека се сматра као 38лутао у свај забачени кут природин; и нека, по тој малој тамници у којој је мислим на васиону — научи да цени земљу, краљевства, градове, и самог себе, по правој вредности". Иначе, о природи и конзеквенцама Паскалове вере по самог мислиоца Ниче је рекао следеће: „Паскалова вера је. на страшан начин слична сталном самоубијању ума, ума који се не може одједном и једним потезом убити". Тако се Паскал може окарактерисати као мислилац који је стално трагао за исти: нама и суштинама, а да никада до, задо. вољавајућих решења није дошао, оставивши при томе дело од несагледиве вреднос ти као докуменат о човековим трагалачким немирима,
Пошто се песник бави човеком, оним тако неограниченим безданом каквим га је описао Паскал, песников свет може се означити као огроман простору коме се испољује човекова есенција и у коме се догађа човекова егзистенција, простор ис. пуњен мраком и неизвесностима по коме стваралац, наоружан само луцидношћу и талентом, неуморно трага. То је простор у коме доминира људски стваралачки дух и који је неограничен, У њему нема шема и готових решења: то је, заправо, простор у коме се из људског стваралачког духа ствара дело, Песников свет је нешто што егзистира независно од организације и државе, то је ствар људског духа покренутог на стварање и могућног да сублимира све што подразумевамо под једноставном и сложеном речју живот човеков. У том смислу песников свет је аутономан: он не спада ни у једну сферу људске парцијал“ ности. Платон је једном за свагда изба"цио тај песников свет из своје државе и не слутећи да он својим обимом и својим квалитетом наткриљује творевину каква
је држава, макар била и идеална. Сасвим
је друга ствар што су Платонови след. беници имали успеха у својим акцијама против песника — носилаца песниковог света и твораца песничког дела.
Садржај песниковог света, пропуштен кроз дух ствараоца, добија облик који песник жели да му да. Тако настаје дело које је у својој егзистенцији конкретно као и сам човек и сам песник; оно се одваја од свог творца и постаје аутохтоно. Ду тохтоно у односу на парцијалне људске вредности и аутохтоно у олносу на творца. Одломак из већег рада 5
Николај Тимченко