Књижевне новине

редах Јуре Франичевић-Плочар

ВЈЕТАР ЗАВИЈА, урла из дубина. Дебео, широк и влажностуден, чупа муљ с мор ског дна: Море је под обалом добило зеленожуту боју, а даље, према каналу, сво је “ узаврелој пјени,

Борови, нагнути, шибају најеженим гранама и цвиле танковито.

Левантара! утврђује Роко, заносећи се према шатору, у бризи хоће ли Маркето успјешно допловити с брацером у Боруј ку. Сам не може процијенити, јер, ништа не зна о мору. Највише га узбуђују рије: чи старог рањеног капетана, који је ре као да нема ни товора о пловидби док се ово невријеме не смири. Чудно како се неке ствари заплету, мисли Роко и поги ње се под замасима вјетра. Кад нема куд ни камо, онда се јавља Маркето, а кад невере заврше, онда опет исто, остаје кухар и кажњеник. Поштено би било да га поново приме у Партију. Шимун је већ неколико пута предлагао да га поново приме, присјећа се Роко с тананим осјећа: њем кривње, али су сваки пут закључили да треба још сачекати, јер би бригадни комитет то могао оцијенити као помањка“ ње досљедности и брзоплетост у одлука: ма. И сам је тако мислио. И што он ту може2! А ту је и друг Клин, који је дао врло лошу оцјену батаљону, особито ко“ манданту, који лежи сада тешко рањен, управо ту на отоку, такорећи пред сво јом кућом, Калин је чак рекао како се то није ни смјело догодити једном .руково“ диоцу- Каже он, није смио командант у прву линију. Али друг Клин не прихваћа објашњење. да је батаљон био у клије штима и да у таквим ситуацијама сви Морају у прву линију. Е, мој друже Клине, није командант јуришао што се же лино понграти борбе и славе, већ стога што је морао. А ма нешто је вриједио ми маш стари партизански закон. Све је онда било јасно као сунце. Команда. прва у јуришу, посљедња на казану. Сад то више не ваља. Питање је да ли бисмо икада били нарасли до армије да то није било тако. Много тога се мијења сад на: једном. „Заостао је и примитиван тај Ши мун", бубњају му у глави Клинове ритечи. Док је Клин тако говорио, он "није никако успјевао сакрити сузе због Шиму на. „Нисмо бебице“", рекао му је Клин: „Нисмо... него дуго смо ратовали скупа". бранио се збуњено и глупо. „Да је имао и мрву војничког знања, не би му се то десило, јер командант мисли, наређује, организира, а не јуриша главом у торби", жестио се Клин. Одустао је тада од дал» не расправе, а требао му је заправо рећи што мисли. Није поштено тако о Шиму“ ну. поготово ако су му ране смртоносне, а боји се да- јесу. Сад - наједном Летећи батаљон не ваља, није изгледан. А како може бити изгледан, кад није стигло до: вољно одјеће ни обуће, па неки борпи још носе на себи оно што су носили по Дирпи, гдје сама бура пара сукно. Нема празле. нема. А како су се само налали. да ће батаљон након свега добити назив „пролетерски".

Посрнуо је под замахом вјетра. Гадно! — изрече гласно и улети у шатор. |

Шимун је лежао на рудлаву покрива“ чу, тих, мутна погледа, стиснутих блије: дих усана. Мршава болничарка Етипа сједи поред њега и брише му образиво зној са чела.

— Команданте! — зовне Роко. — Како си2 Ускоро ћеш у Борујку, у Болницу. Кренут ће брацера. Испловит Ће.

Шатор је затрептао чупан вјетром, што је дурњао преко отока све бјешње и јаче.

— Тко ће управљати брацером2 — упи: та Шимун тихо.

— Маркето. Сам се јавио. Све ће бити у реду. Буцало је рањен. то знаш.

— А што ће на то друг Клин2

— Сложио се је. И сам је видио да је нужно.

— Значи, премјестили сте Маркета из кухиње2 .

— Да — потврди Роко — сад је капе тан на брацери. д у

__ Хоћете ди га вратити у Партију2

— И то ће се размотрити.

— ДХруже команланте, не би се смио напрегати — примијети Етица. — Мо лим те!

— Имаш право, другарице — сложи се Роко. — Стварно, не би смио, Шимуне.

— Пођи ти, прошећи, другарице! замолио је Шимун. — И не љути се Роко и ја одавна скупа ратујемо.

—- У реду. Идем. Само вас молим да не говорите пуно — рече Етица и, поти: штена. напусти тпатор.

— И све остало ће бити у реду — при" дода Роко. . ,

— Хоће — шапне Шимун — мора.

— Ускоро ће завршити и ове наше муке;

— Ла, завршит ће.

— Побиједили смо, Шимуне. Још мало, можда мјесец, два, кажем ја. А било је тешко, претешко. Не кажем, бит ће још жртава. Али ту смо. Нисмо ми никад по сумњали, нити у почетку. Сад је јасно "свима. И

— Свима — капне ријеч преко Шиму: нових усана. >

— Знаш и сам. Ти сад мораш лежати м слушати лијечника. И нема ти поврат' ка у Летећи док се добро не опоравиш, Изгубио си много крви. Рам А АЗВИЕИА

— Крв лако истече. 5

— Друг Клин ми је у повјерењу рекао да ће нас предложити за похвалу и чак за одликовање, и да ће батаљон добити назив „пролетерски“. Каже он мени, она" ко у четири ока, да се не обазиремо на то што он ту,и тамо подвикне. Вели он,, тако мора, да не бисмо заспали на лово рикама. Али, каже, да је јако задовољан и'да су твоје заслуге, Шимуне, велике и

да је под твојом командом батаљон извршио значајне и тешке задатке.

~ Знам да сам врло тешко рањен, Роко. И сам знам. |

— Ма што ти то, Шимуне2! Ствашно ми је тако рекао... и да смо поготово у тактичком погледу одиграли УлОТУ...

— Да, да — шапће Шимун сухим усти“ ма — одиграли смо: А питам се да ли смо увијек исправно поступили.

— Поступали смо како смо зналим могли, друже команданте Летећег проле: терског батаљона, кажем ја. А ти не ми: сли на те ствари и немој говорити много. Знаш и сам да ти шкоди. И другарица је то казала. у

.— Да, да, како смо знали и могли, А има нас свакаквих, Роко. Ипак, један уз другог, и нарасла војска, бригаде, ливизи“ је, корпуси. Били смо Ховољно добри да побиједимо. Али ме ипак муче многа пи“ тања: Знам да ми је остало мало времена. да на њих одговорим самоме себи, кад нисам то успио до сада.

Глас му је пиштао, и мјехурић зелен: касте тлене зашушти титраво на крају усана. Дисао је с напором, трептаво, кратко.

Роко та је проматрао, очајан, сметен. Умријет ће, мислио је, неће се ни укрца: ти на брод. Умрилет ће сваког трена, а не може му помоћи ни он нити иткоу близини. Кад би само ститао жив до Бо рујке! Тамо би га можда спасили.

— На Сутликама смо требали заобићи бункере. На Дирни смо требали кренути низ продоље, под вјетар. Много тога је остало, што ме мучи. Питам се јесмо ли исправно искључили Маркета и Хаубицу. Питам се је ли било исправно стријељати Јуру: Да ли би их ти особно био искљу“ чио, Роко2 Да ли си ти особно био за стријељање Јурег !

— Немојмо сада о томе, Шимуне.

— Питам се — товорио је тихо као зуј мухе, а вјетар је чупао шатор и његов дах — питам се. може ли се сложити оно наше лично и оно наше заједничко. Не: мам одговора. Што сам био ја, Шимун Јесам ли био истинит.према себи самом2г Много пута сам се мучио. И сада се му чим. Не знам... никако то не знам точно рећи. То ме притишће. Застајем на поје диним мјестима, тресем се и дршћем. Тешка је људска патња, Роко, било чија. и било због чега. Али она се јавља и прати нас као сјена, понекад, мутна а понекад покривена патином што свјетлуца. Сад, ево, не знам јесам ли ја сасвим и потпуно судјеловао у овој ре" волуцији, или је она мене само преузела. Велика је то разлика, Роко, велика, Само

ја то не умијем јасно изрећи. Никад ни-.

сам био спретан у говору. — Сви смо то искусили. Не мучи се тим питањима, друже. Велика дјела смо

извршили, — Знам то, али питам се нису ли мно-

те ствари могле би друкчије. Да ли су

многи могли бити лишени патње, а да ре: волуција тиме не изгуби ништа него чак да постане јачаг Питам се, кажем ти, колико смо ми били њени, колико она наша, у сваком чину и у сваком поступку, у свакој мисли. .

= Комплицирано је то, Шимуне. Бо рили смо се поштено. Радили смо како смо знали и мислили да је најбоље. Што сад можемо2 Радили смо као одани кому нисти, трудили смо се да будемо на линији.

— Збрајам и одбијам. Клин ти није оно рекао2! Времена немам много.

— Ма увијек си био чврст и примјеран, Шимуне.

— Зар ти знаш какав сам ја био2! Ко Аико смо били скупа, а ти никад ниси знао што се у мени ломи, јер ти нисам о томе говорио. Био сам командант. А ко мандант не смије тласно сумњати ни у што, друже мој.

— Точно је то.

— Значи, био сам увијек сам, је ли таког

— Свак је на неки начин у том СМИСАУ..·

— Да, свак. То ме и збуњује.

— Све ће се то измијенити,

— Знам, заборавит ће се и Дирнум Ђијорину. Заборавит ће се лица палих, њихове тесте, њихове гласове, боју очију, љубави њихове и наде, и све. Остат ће број. Тако мора бити, то знам. Живот не може преузети бреме прошлости, премда је не може ни избјећи. Можда је све мо рало бити како је било, зато јер је било. И тако би се могло рећи. Али ја се не мирим тиме.

— Превише говориш, Шимуне. Ммат ћемо времена нас двојица, хехе, па ћемо на тенане. Је

— Мислим да нећемо.

— Хоћемо, вјеруј ми. Ране ти нису тако тешке. И сам знаш да човјек издржи којешта. с .

— Не требаш ме тјешити. На ово сам био спреман од почетка. |

55

ЈУРЕ ФРАНИЧЕВИЋ-ПЛОЧАР

— Дабоме да си био спреман, али вје руј ми, оздравит ћеш. Сјећаш ли се како је Тонка страдала, аг

— Давно је то било, Роко, а се као да се час прије десило. је умрла од студени, у вијавици нетко од метка, ветко од тифуса, од глади и смрзавања. Умире се, умире, а вртња. се наставља. Сумње наше, кривице, питања, све то бућка у нама као слијепе рибе по црној води. Кренули смо с много вјере а с тако мало знања и искуства и плашили смо се да нетко не открије наш страх, да нетко не сазна да се бојимо, да смо несигурни, да нам није јасно што ћемо и како ћемо. Бојали смо се да нас не осумњиче да смо рањиви, колебљиви. Можда је то била несвјесна жеља да се

чини ми Дубравка Ето,

· докажемо, да се искажемо јачима, хра

бријима. Некаква невидљива сила нас је тјерала понекад да поступимо и онако како смо мислили да ће бити корисније и за нас саме, а не онако како смо мисли ли и осјећали да је поштеније. То је тај страх од нечега, та несигурност. И као да смо изгубили дио себе, раскољеи _поне кад у два лица, два лица што се. тлођу, мрзе и мире, коначно се мире, најчешће. То ми јест оно најстрашније.

Глас му је постајао муклији, тежи. Кроз отвор шатора гледао је негдје. пре ма мору

Густи вјетар завртио је мених жрвња.

— Не говори више, молим те! — рече Роко узбуђен. |

— Море је данас страшно.

милијуне ка

Мени је

врло. слабо. Знам да ми овдје. нитко „не,

може помоћи, И лијечник у неким трену“ цима болеснику допусти све. Тако је са мном сада. Борио бих се, кад би било наде. Нисам деморализиран, али знам да ми шутња више нема чему користити. И ако једанпут, само једанпут, желиш чути Шимуна особно, онда ме слушај, молим те. Ја више нисам командант, само сам рањени друт. Ти си сала командант. Ех, ти страхови у нама! Страх да не погрије“ шимо, да не нашкодимо Партији и покре“ ту. Страх да нитко не открије наше коле: ' бање и наше сумње. Страх да нас не из веду пред строј и покажу оно наше унутарње, да не кажу: Ево га, то је тај, стари члан Партије, а колеба се, заплиће се, хтио би проводити револуцију а да не узбуди властиту савјест. Као да је рево: луција лахор маестрала преко мора. Лик: видатор! Опортунист! Мекушац! А ми то нисмо хтјели бити, Роко, зар нег Ми смо се дали нашој борби онакви какви јесмо, а не измишљени, не кора нас, него ми какви јесмо, с нашим знојним страховима. и ужасима сумњи, Та два липа! Чујеш ли ме2! Ја лично никад не бих био за стри: јељање Јуре, мала је био дезертирао, Али знам да би се био даље поштено борио, да смо му пружили прилику. Ја лично никад не бих био подигао руку за онако страшну казну Прошшеру, а ипак нисам лагао ни онда кад сам се сугласио. И што. је онда истина2 Постоји стање ства: ри које је изван нас појединачно, које се зове тренутак у времену, жива истина тог тренутка, а послије нас ипак дроби и претвара се у наш ужас. Не говорим о борби и револуцији, о дужностима. с тиме смо начисту. Али нема и никад неће бити те јасне линије у точном и препизном мјерилу. Не говорим ово тек тако, већ стога што сам увјерен. МИ да ме нису изрешетали овако, изашао бих из те тволе коре, Догађај на Хуму у кухињи Треће чете био би посљелњи због којега бих се стидио. А онла бих се учланио јотџ једанпут, али сасвим, ја, Шимун Банковић, особно. Сасвим и потпуно. Разумијеш ли ме што желим рећи» Не кажем да и до сада нисам био ту. Био сам. Говорим о нечем другом. Онај тко нуди живот, не може та нудити неистинито. То' је то, моје и твоје, партијско, једно исто. Само се треба ослободити стоаха, опог унутар њег, озот што нас смућује и чини да се приклањамо привидима. То су те маше властите утваре, вукови у вјетру. диоба наше крви.

— Смити се, смири, молим те! Маркето. Он ће те олвести.

— Ех. он, натт Маокето! Он ће. кажеш, олвести брол. И хоће. Ћило како била, оч ће га и довести у луку, знам ла хоће. И

. не чили се. Роко. Ла има времена, били бисмо се упознали Сзи ми имамо понеке кргужнипе у себи. Јасно. Јасно.

Натнуо је главу улијево, као да је пре штао у сан, али Роко је знао да је то ктај. Глелао та 1е тренутак. скамењен, а онда је коикнуо сухим залављетим тла“ сом, који се изгубио у урлику вјетра.

Удомак из романа „Баштина“

Сад ће

нетко.

То је .

СУСРЕТ У ШУМИ

д шуме, омађијан дашком

рело лишће млати,

ким сиромашком

т сме да се , врати.

мојим усред, поветарца који 3 суочен са једним пук; што нит може напред, ни

Толико сличности има међу нама.

ко да нам је иста вила била мати, Сретали смо се ми често по шумама по ипак смо остали туђи, непознати.

Мењао сам:тправац кад год бих спазио то свенуло лице подно бујна грања. Он ми се смешио, ја сам пролазио поред њега као поред неког паља.,

Њега су мориле глад, жећ и болести а мене Дар беше мало размазио. Сретосмо се тако и у 0601 чести

у коју до сада нисам залазио.

Гледао ме ко да не идем, "већ пловим над њим, и кад видех како се двоуми реши» да му прићем и да га ословим бар у овој позној листопадној шуми,

И док сам ја муцао а он се смешкао сав у златном лишћу као тамна пега, схватих да сам већ све другима. рекао и да немам ни једну лепу реч за њега,

Сад нит имам снаге да му сасвим

приђем и. да му бар ставим врели длан. ма раме, | нити више могу да та мимоићем тако безнадежно осмехнутог на ме.

Па стојимо ћутке ко два жива кипа “ слушамо како шумори крилато дрвеће. што нас нечујно засипа топлим дукатима лишћа обилато.

Све блискији и све ближи, такорећи, нечем што нам више не може утећи, нестајемо полако, овако стојећи, |

сами на дну шуме, и стабла бројећи.

ЧАРОЛИЈА МАЈЧИНОГ ЧАЈА

Три дана црњи од ноћи бејах. За све земно изгубих вољу.

Тако црн бејах, да се насмејах и појавих се ко цвет у пољу:

Сунце што беше ко плод без гране |, са мојим оком место семенке | прогрејаваше с четири стране

и ја сам имао четири сенке»

Преда мном беше нека река коју је мој брат руком мутио коју сам спазио још из далека и којој сам се упутио.

С неким далеким гласом у слуху брао сам булке испод дрвећа,

а два дечака у белом руху правила. су ми мостић од цвећа.

На другој страни, као на слици. уоквиреној босиоком,

стајаше девојка у венчаници коју је мој брат згађао воском.

Отварао је и затварао

уста, као да псује ил пева,

и сваки час се претварао 5 у Белог. анђела. из Милешева.

Знао сам да га не могу чути пнако је ту најужа река,

ал нисам знао зашто се љути а ружи ону што мене чека.

Мостић сав шарен ко дугин лук беше већ склопљен између нас, када поново чух онај звук и. препознадох мајчин зглас. Викала ме је некако тио неодољиво им немогуће,

као да никад пре нисам био тако далеко од наше куће.

Свим чулима сам удисао

„тај глас, испрва танак и блед,

што је све јаче мирисао на липов цвет и ливадски мед.

И тај глас, тај сунчев звончић, што ме среташе увек ко госта, повуче ме ко свилени кончић

од оне реке и оног моста.

Чуо сам како прелећу јата тица из једног у друго време. И видех како се лик мога брата претвори у цвет хризантеме.

Преда мном плану сићушна сјајса. из које ми, одједном, свану:

И крај мог узглавља изгреја мајка са шољом липовог чаја на длану. ,

НА ТРАДИЦИОНАЛНОЈ МАНИФЕСТАЦИЈИ „ГОРАНОВО ПРОЉЕЋЕ", НЕДАВНО ОДРЖАНОЈ У ЗАГРЕБУ И У ЛУКОВДОЛУ, НАГРАДУ ЗА СВОЈУ ПО. ЕЗИЈУ ДОБИО ЈЕ ДОБРИЦА ЕРИЋ | Ма

квидшненовивЕ 6