Књижевне новине

ИЗ САВРЕМЕНЕ ХРВАТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

КЊИЖЕВНОСТ ЗА ДЈЕЦУ У ЈУГОСЛАВИЈИ – ИЗМЕЂУ МИТОСА НО ЛЕКСКА

Далибор Швитан

ПОКУШАМО ЛИ означити битне проблеме књижевности за дјецу у Југославији, морат ћемо се суочити с паром: тшћоз Јех5, „што би, преведено и прилагођено нашој теми, значило: прича — језик. Повијест књижевности за дјецу у Југослави ји прати повијест књижевности за одрасле, као слабији и неразвијенији брат-близанац, али извјесне конституционалне осо бине задобиле су у књижевности за дјецу оштрији, разговјетнији облик, па су постале готово специфичност. Такав је случај и с разликом између митоса и лексиса или приче и језика. Знамо да је већ Аристотел давао предност митосу пред лек сисом у књижевности. Европски модернитет с краја 19. и почетком 20. стољећа, у односу на ту класичну традицију, није ништа друго него давање предности лексису, тј. језику, којим је прича изречена — пред самом причом или _ митосом. У хрватској, српској, словенској и осталим југославенским _ књижевностима _ између Ава рата, утјецај надреализма осјетио се првенствено као свјесна, више теоријски поткријепљена него практички разрађена, оријентација према семантичким аспектима књижевности. Умјесто садржаја, предмета, ствари који су се у књижевности класичне традиције предавали читатељима посредством ријечи — модерне концепције књижевности — а међу првима надреалистичка — почеле су, под утјецајем антиинструменталистичке модерне феноменологије, у ријечи која је до тада била инструмент, гледати циљ и третирати је као засебну семантичку стварност — равноправну или чак супериорну стварности митоса или приче која се њом изрицала.

Овај пријелаз од митоса на лексис, односно од „приче" на „језик", и субјективно и објективно се јаче одразио у нашој књижевности за дјецу, нето у књижевности за одрасле што значи да јеу релацијама бројности, старости, искуства и знања у којима књижевност за одрасле неуспоредиво надмашује књижевност за дјецу, ова књижевност за дјецу прије и интензивније прихватила заокрет према лек“ сису. Опазило се, наиме, да дјечју свијест у појединим подручјима карактеризирају синкретичке, интегралистичке форме схва Ћања, па дјеца још не доживљују ону разлику између знака и значења, коју доживљује диферентистички ум одраслих Другачије речено, за дјецу ријеч прије постаје ствар, него за одрасле, који само вјежбом и дугим естетским одгојем могу постићи да споје оно што је пратматичка,

школска наобразба покидала.

И док је Александар Вучо нпр. у српском пјесништву за дјецу („Дружина пет петлића") први теоријски свјесно и над реалистички тенденциозно (прејнатласио значење лексиса, тј. језика, као семантичке структуре ослобођене садржаја онтолошких вриједности — практичку усмјереност према том истом циљу ми нала зимо већ у пјесништву Змаја Јове Јовановића — зачетника српске, и не само српске поезије за дјецу. У успоредби с пјесмама његових сувременика, који су писали за одрасле, пјесме Змаја Јове показују више смјелости за играње ријечима, више скаоности према енигматици као специфичној причи знакова. И „Цици бан" словенског пјесника Отона Жупанчи ча представља више језичну играрију, него причу у стиховима.

Доминацију Змаја Јове Јовановића у раздобљу између два рата замјењује у раздобљу послије другог свјетског рата доминантна назочност хрватског пјесника Григора Витеза. Можемо слободно рећи да је с њим, уз стваралаштво српског пјесника Душана Радовића и хрватског пјссника Звонимира Балога — пјесништво за дјецу у Југославији; доживјело свој врхунац. Ослобођење лексиса и изградња једне нове поетске аксиологије на тако ослобођеном лексису — дали су југославенском пјесништву за дјецу неочекиван замах, богатство и енергију.

При том се треба чувати површтих аналогија. Проведимо макар и ову. приближну диференцијацију: 1) Змај Јова: традиционални митос испричан психолошким асоцијационизмом, који доводи до аутоматских кретања у лексису, 2) Жупан чич: органски експресионизам, који У „Дицибану" покушава традиционални митос подредити органским структурама при родног феномена протјецања потока, што су се претвориле у ономатопејски обојене семантичке структуре, 3) Вучо: потпуно ослобођени лексис, којему се накнадно накалемљује митос, па се између језика и приче збива класични мимезис, само с том разликом, да овдје прича или митос опонаша језик или лексис, а не обратно као до сада, 4) Витез: синтеза митоса и лексиса, која потјече од примордијалне неразвргнутости семантичке и онтолошке сфере у ауторову духу, 5) Радовић: наративни, дескриптивни, традиционални митос који инволуира уступајући мјесто наг лим револуцијама лексиса, 6) Балог: митос лексиса, тј. прича језика, као каоса знакова, пон чему аутор прича или разбијање класичних језичких схема (анализа апсурдности идиома) или кристализирање,

таложење, ферментирање (органски и аноргански поступци) дјелића разбијене језичне схеме у нове органске или анорганске творевине језика. Уз то у Балогову пјесништву често је назочна и енигматика, која је заправо рационализација по буне језичких импулса са стајалишта тра

_ диционалног, статичког хумора који се

исцрпљује у исцрпљеним математичким комбинацијама згодних игри ријечи.

На подручју прозе за дјецу, два су писца који најтемељитије изражавају пок-

"рете прозне маште: Ивана Брлић-Мажура

нић и Мато Ловрак. Окренута контемплативности митолошко-фантазијског подријетла, Ивана Брлић-Мажуранић чврсто гради традиционални митос, али — што је типично за прозну имагинацију — вријења револутивног лексиса постепено и чврсто дисциплинирано инволупра у праз на мјеста приче, па добивамо оно што се популарно назива „лирски обојена проза". Мато Ловрак не ослушкује „ослободилачке покрете". језика, већ енергију своје приче тражи у максималној разиграности значења — а не знакова. Та максимална разиграност значења назива се „акција" им Ловрак је наш најуспјешнији акциони ирозни писац за дјецу у раздобљу између два рата. Данас његово“ мјесто заузима Иван Кушан — прозаист за дјецу, истог коријена прозне маште, али сувремено тематизиран, као и још два сувремена хрватска акциона прозна писца за дјецу — Данко Облак и Миливој Матошеп.

Кад смо већ код тематизирања, треба. нагласити да тематске структуре у књижевности за дјецу показују карактеристичну ограниченост. Тешко је нпр. прона ћи истакнутијег пјесника за дјецу, који није написао пјесму на тему стоноге. Да не говоримо о мачки или псу, који је по ријечима једног теоретичара постао „тотемска животиња". Зашто је то важно нагласити2 Зато што те тзв. теме-тотеми показују да је дух књижевности за дјепу можда радикално другачији од књижевности за одрасле. Разлике бисмо могли сузити на то да је дијете човјек без повијести и да књижевност за одрасле карактеризира повијесни човјек, док књижевношћу за дјецу доминира митски или магијски човјек.

Митско-магијски човјек у књижевности за дјецу налази се непрестано у стању фасцинације митским „златним добом" у којем живи. У том „златном добу" све је постигло своје савршенство: радње поста ју ритуали, а теме тотеми. Читајући неку пјесму или причу за дјецу, не могу се отети дојму претходне свршености. Крај се налази већ у почетку и прича или пјесма се причају не зато да би се нешто открило него да би се сва открића затворила, да би се вратило на полазну точку. Чини се да је циљ књижевности за дјецу не повијесно трансцендирање дисконтинуитета постојања које се налази у књижевности за одрасле — него слатки, угодни, хедонистички аутоматизам носталгичног понављања стал-

них, чврстих континуитета сачуваних У

Ото Шолц

Послушајше

ођу ноћ

Послушајте, ову ноћ, море, разлистало крило самовања,

а сви говоре, како је и то знан сан, како је кључ овог плача недохватан.

(Нитко не зна, да изговори, да изрече

постојање, што убог знамен зауставити неће.) Варљива је нада, тућина неумитног морања,

руке, крик загробне тајне овог дома. А сазвучја смрти жуборе, о прошлости,

и лептири ноћ. обилазе не налазећи цвијета да га посједну.

У тајни казивања, У покренутим додирима,

у спаљеноме свијету: жалост молитава. Одведите, и мене:

Јест, спасење, заковитлана давност тразгача, неумитног,

бајка растворених груди и још увијек 2лазба, успаванка: трепетљива, и пријетворна свјетлост неисказани

Као да је јучер било.

АКО ВИДИШ

Ако видиш, тледај:

човјек, и не слутећи, непрестанце, покушава,

да. каже, да патњу, пронаћену, објави,

и сам, не знајући, одговоре тражи, неодгонетљиве,

А дани, несхватљиви, иду, несмиљено, говоре пролазност, што се, нисада з0ов, тај, да проговори,

да јасним гласом несазорену ријеч пронаре.

То кораци, узалудни, давну пјесму говоре, о несмиљену сну, о ништавност'

РАСТВОРИЛА СЕ

Раствор!

степениште, што У ноћ силази,

безгласне,

пјечи У РерОвИ 00 о уком, препуно јадовања.

чудо, недохваћено Р

Дишем себе: окамењен знак тужн кораци, моји, слијед одилазе, товоре, натоварени сјећањем, = а и не знајући дугују смрт, своју, што је нитЕ

ог говорења, несагледан,

Гробове казиват

што ли ме то веже за страну, ову, за ријеч, неказану, за дане, који се не враћају:

и изгубљеност, обновљене звијезде, бол корака обновљених;

„х стаза крви.

како, сагледава, неказано,

никада, вратит неће,

и тлазбе, неказане.

«ла! се, преда мном, врата казивања,

о никад сагледати неће.

џи, тајновите тишине вечери.

ПЈЕСМА

' Они, који говоре,

ото шолц

ји #

(паса Ину АЕ

кеји казују: недокученом дану руку пружају: у ту игру какву тајну похрањују2

Ријечи, обасјане сјајем, властитим,

сјај је смисла њихов дубљи одговор,

и нитко не зна камо поглед управљају,

коме вјеру дарују,

јер никакав се закон, сам, не казује. Они, који, напољу, препуни сазнања,

прислушкују сажет расап само овог говора, ; зар и јесу, зрелост зар је само њима приступачна, | зар осамљеност таворења знак да буде дана изгорјелих2

Враћају се, неминовно, зелем тамног цвата у руци својој допосе,

обавијени жрошњом млада. сјаја топле ријечи, знак ће знати, У себи, и у свима онима, ;

што та знали буду, што та руком буду дотицали.

Шапат, овај, и најтиши, глас је, објављен,

глас је, окруњен глазбом, недокучивом, |

скривеност сазнања, мир трептаја звијезда очију, немир, запретан, вијенац вјећа, раширених скрушеношћу; на крају пута радост, непоновљива.

САН ЈЕ ЗЕМЉА

|

Сан је земља, ова, дан је, обећан,

„ гдје корак освијетљена пута ход дозива, раст се дана огледа у раширеним очима, а ријеч-срећа скровиште је долазака.

У Руци будућности настанити се ваља, гдјв трепет звијезде бива пјесма најљепша.

· _ Од једног тамног длана до другота.

ДАЛИБОР ЦВИТАН

митском „златном добу". Практично то долази до изражаја у помањкању тензије, тј. сукоба тезе и антитезе у пјесништву за дјецу. Статистички би се могло утврдити да се пјесме за дјецу више састоје од акумулација импулса него од дисконтинуелних лирских интуиција уједињених. тензијом.

Понављање — ужитак у понављању који карактеризирају дух дјетета и књижевности за дјецу — нису ништа друго нето нагон за стварањем повијесне базе. Бесповијесно дијете жели чим прије створити своју повијест. Али његов нагон је крив. Умјесто повијести ствара мит, не схваћајући да повијест није акумулација прошлих чињеница — јер то је вулгарни

· хисторицизам који неизбјежно прелази у

мит — него континуитет трансцендирања

дисконтинуелности постојања. На овом кривом нагону дјетета да умјесто повијести ствара мит — засноване су м све

одлике и мане књижевности за дјецу. Зашто одлике2 Зато јер се некако чини да погрешке и заблуде имају већу изворност, самосвојност од истина, па књижевност за дјецу ако своју заблуду да аутоматизмом, акумулацијом импулса и чињеница гради повијест умјесто мита — изнесе с довољно вјере — може рачунати на то да ће артистички ефект успјешно надомјестити искреношћу.

Читава новија генерација српских и хрватских пјесника за дјецу, показује нпр. ту свијест о заблуди дјечјих тражења, ко ја се у њиховом пјесништву, у неким од најбољих остварења, очитује као свјесно тражење заблуде. Драган Лукић свјесно тепа, Милован. Данојлић проповиједа, свје сни пасатизам и митску носталгију за ства рима одбаченим из игре свијета, било да су то трамваји у ремизи или ограда на крају Београда, тражећи са свјесном 3заблудом да те запуштене, искориштене, осам љене ствари претвори у повијест дјетета коју ће дијете моћи супротставити повијести одраслих. И драж тог пјесништва јест управо драж неуспјеха да се стварањем малих митова — јер и „ограда" и „трамваји који спавају" нису постали повијест било чега него мали митови, тј. драматизиране менталне пројекције — па домјести недостатак повијести.

Изразит примјер „претходне свршености" митског пројицирања стваралачке на кане — показује и хрватски пјесник за дјецу Луко Паљетак, чија књига „Мишеви и мачке наглавачке" већ самим насловом говори доста о тотемизирању тема. Јер — ма колико ми измислили варијација на тему мачке и миша — ми смо их из мислили само у оквиру те теме-тотема. Са мо пјесништво за одрасле може промијенити мачку и миша им то је њезин свекреативни или апсолутно-креативни карактер. Књижевност за дјецу одлучно изражава своју намјеру немијењања тотема мачке и миша и тиме своју пелативну креативност, но којој момент фаспинапите својом ограниченотићу, тј. искреност, даје каткад димензије апсолута.

„Можда најчишћи примјер митско-магијске фасцинапије или епифаније тотемима једног доба, које је заправо умјетна конструкција направљена као потпуна супротност „златном добу", а састављена је од напабирчених фрагмената најмпачнијих античких и средњовјековних митова — од дионизових до лруидских крвавих култова — налазимо у књизи Горана Бабића „Страшна дјеца", гдје тотеми више нису доброћудни пси, миттеви п мачке — него змије које једи дјепу м рибе које лове људе. Ето, могли бисмо о тој књизи рећи да је тематско освјежење иако је генерални естетски формализам тотемизирања теме — тако карактеристичан за књижевност за дјецу — остао исти. Ни Бабић није могао ни хтио ослободити тему од тотемског формализма значења. Али јој је улио нов садржај, а то је Зло. И за разлику од митова Љубави према «свијету, којима се готово без изнимке бавила аосадашња књижевност за лјецу Бабић је можда отворио једну нову страницу, увевши у књижевност за мепу мит Страха и ужаса пред свијетом, чије перспективе — поред тога што су аповијесне — још су и безнадне, антиљудске па би се у случају његова пјесништва за дјецу МОГАО говорити о митско-магијском античовјеку. Одломак из студије посвећене хрватским и српским писцима за дјецу

КЊИЖЕВНЕНОВИМЋ 5