Књижевне новине

ПОРТРЕТ

НОВА ПЕСНИЧКА ФАНТАСТИКА

Поводом „Санописа из луде куће“ Србољуба Митића

« У РАЗН то, и то се устали ше пута је истакнустулата, да у наш . о као Један ОАСНО „ Да У нашој поезији нема изузетног удела фантастике. Сновиђења попут оних код Кантакузина. или, касније, Венцловића, фрагментарни пропламсаји неооичних визија у житијима (попут визије Србије код Константина Филозофа), имаЈу Аругородне оквире, изборе — обично се каже — чак и пандане. Кодер, Сима Милутиновић, романтичарска фантастика код Бранка, у Змајевим и Лазе Костића снохватицама, 15, Црњански („Суматра“ и сл.), Растко Петровић...

Чини се да је топографију наше песничке фантастике до новијих времена, макар у глобалним цртама, могуће успоставити са лакоћом.

Ово тврђење изгледа да је углавном тачно, бар у оквирима у којима се износи. Друга. је ствар, међутим, што и најпознатији текстови наше песничке фантастике још нису нарочито систематично истражени и што би, могуће, новија истраживања, заснована на свежим теори!ским поставкама, мотла да прошире схватања фантастике, односно сам репертоар текстова који се убрајају у фантастику. Тако би се могло показати да удео пи вредности фантастике често опстоје мимо стандардних, лако препознатљивих граница и облика. То уједно значи да фантастици, шире схваћеној, могу да припадају — макар и само делимично бројна песничка остварења која се обично ту не убрајају. Ово поготову: када је реч о нашој модерној поезији, а још више када имамо у виду најновије песничко стварање, будући да су ту границе реалног и иреалног учињене небитним а лирска значења увелико ослобођена стеге оваквих и сличних књижевних конвенција. Али, то је већ друга тема. Овом приликом желимо да укажемо па нове начине остваривања фантастичких вредности које, уједно, и нису само то. Сложенији начини исказивања, саопштавања, разуђена и деструирана метафорика савремсне поезије, „изврнути свет“ који она често нуди одтонетању, или исказује кроз својеврсну гротеску, попут кривих огледала у каквом народском паноптикуму све то потврђује постојање и нарастање лирског говора — уопште, визија пуних сложених, контрапунктних значења која се разликују од традиционалног схватања фантастике.

Те визије објављују — Че Еасјо — израстање једне нове фантастике. (Назовимо је тако како бисмо избегли превелика терминолошка компликовања). Односно, фантастике која је другачије заснована, па би је требало на адекватан начин и разматрати — схватати.

То је фантастика која уместо типично иреалних ситуација и наглашених психо-емотивних стања, фантастично-роман: тичких атмосфера, флуидних сновиђења и лексичких арабески најчешће нуди један јарко представљен свет, сав од контраста и ван уобичајених сагледавања, колотечини свакодневице та поезија готово да је постала подсетник за ону другу, тамнију, па и егзистенцијално сложенију страну ствари која се почела све више заборављати. Јасно је да њени искази сем егзистенцијалне имају и низ других вредности, односно да нису искључиво, нити првенствено обележени овом вредношћу. Таква саопштавања и домашаје поезија препушта текстовима друге врсте и наЈА ан, чињеница да поједини искази имају и вредност стзистенцијалног саопштавања вишеструко је значајна. У првом реду, указује на карактеристична о лежја те „нове фантастике и њена о ги усмерења, њену даљу сврховитост. а ја мо да су њена коначна значења ОС на у једној поприлично измењеној и И ширеној скали но што је она Де налне фантастике. Непосредни фантастички набој најочитији

сичким играма и проп у оквирима метафоричке и

ламсајима, остварен симболичке

градње. Ти искази грађени су са ВНан ном _ дозом _ непрорачунате, интунтиви

ама значења, даље, пробијају традиционалне оквире аи ких значења, како је већ речено. 2 се и чини да се може товорити о јеаној условној фантастици која се јавља ка артистичка паралела, па чак и ЈЕ такозваном _ реалистичком сазнавању

о авању. = И повеље за што наглашавамо фантастичко комбиновање лексичких вредиссти песме, овако обележена поезија А може се схватити као какав ПРИ епспериментални лабораториј. ене 5 Ти је често су изузетно целовите а њен Ма спстирање на „аругој пето а тварности открива, Ј = 5 О сву димензију ове поезије. а то и поезија која, попут модерних р ја них текстова, поседује својеврсну ке ЈУ нотост, те су њено читање и пи “ а рање знатно сложенији но што

ови поглед може рели. Е ние: ве та фантастични аи престала су да ОУДУ сама себи 2 СЕК односно да се потврђују првенств

КАИЖЕВНЕНОВИНЕ 7

комбинаторике. С

је, међутим, у деко,

јим уметничким квалитетима. То је процес који је, чини нам се, у подједнакој мери обухватио и прозу и поезију. Померена на плану исказивања и градње, фантастика није изгубила своје особености, али су њени механизми потчињени новим циљевима.

За ово тврђење непосредне примере налазим унутар два новија песничка. остварења чије сам појављивање осетио као изузетно плодотворно „остваривање овог новог, настајућег лирског концепта и својеврсну објаву даљег увећавања поетских могућности. Реч је о „Негледушу“ Адама Пуслојића (загребачка Питања број 55)-и „Санописима из луде куће“ Србољуба Митића (Књижевна реч број 22).

И једно и друго споменуто остварење, свако на свој начин, потврђују како нови удео фантастике у песничком стварању, нове облике њеног удруживања са имагинацијом и интуницијом, тако и непосредне могућности иновирања поезије. То су две модерне лирске целине, богатих значења и вредности.

Да одмах разјасним о каквој је фантастици у „Санописима“ реч. Она је разнородна, будући да има три извора који се сустичу им који су најочигледнији у лексичкој структури ових песама. Први би био углавном традиционално обележен. То је она фантастика чије артистичко уобличавање инсистира на говорењу у Јистда тиегхаћа и рачуна са тим као са посебним формалним ефектом. Оваква, могло би се рећи класична интонација очита је и у самом наслову целине („Санописи из луде куће“), као и на понешто алогичној комбинаторици исказивања ми остваривања песничких слика, односно спојева речи. Ваља одмах рећи да се алотичност ту указује као нешто много више од пуког ефекта или афектирања. Она и јесте онај прави кључ којим Митић одбрављује лексичку ризницу тако да из ње проваљују пробране слике изванредних значења. Та алогичност, дакле, преплиће се са механиком м логиком сна („журног сна“, како сам то имао прилике да кон статујем анализирајући значења и технику Пуслојићевог „Негледуша“). Сновидост јесте још један елемент класичне фантастике са којим се овде сусрећемо.

Но, од свега што је речено далеко је битније то да се алогичност јавља и као основна гарантија својеврсне „лексичке пепогрешивости“ у Митићевом остварењу. Свака реч стоји на своме месту које као да је годинама чекало да ускрсне и оплодотвори се њеном појавом и посредовањем, Ништа ту није сувишно, ништа се, како обично кажемо; не може ни додати ни одузети. Ова језичка луцидност заиста је сновида. „Санописи“, дакле, нису обимно остварење (обухватају пет песама), али њихов лексички интензитет је заиста импресиван.

Склон сам, зато, да се присетим Колриџових интерпретација оваквог стварања, стварања интензивног као „у заносу“ и тумачења која он даје, као што ми се чини сасвим прихватљивим -— опет у границама традиционалне интерпретације да је реч о дуго очекиваном остварењу које је неприметно сазревало и „излило се“ у нарочито погодном тренутку имагинативне концентрације.

Други извор фантастике у „Санописима“ исказивао би извесно припадништво вејепсе БсПоп визијама:

Они су мени ноћас фрет наваљивали На мозак

Светлећим прстима нишанили ми

У главу

Дошли изненадно б Донели своје страшно оружје

И јатиле се око мене њихове

Шарене машине Отромне зујале као зле пчеле.

(„Санопис о летећим претећим људима“)

ВЛАДИМИР ЖЕДРИНСКИ: НИНА КИРСАНОВА

/

СРБОЉУБ МИТИЋ

Реч је, истовремено, о оним визијама. које датирају још од Х. Џ. Велса, баш као и о онима типа Орвелових. Заиста, „летећи претећи људи“, „страшно оружје“, „шарене машине“ јесу велсовски реквизити и, уједно, једна од опсесија нашег доба. Није узалуд, својевремено, један други Велс (Орсон) својом радио-драматизацијом о „дошљацима из свемира“ која је почела у виду репортерског извештаја „са лица места“ посејао читав вал панике. Да ли је неопходно да поменемо Деникена и настојања да се оформи „уфологија“, дисциплина која би. изучавала природу неидентификованих летећих објеката (ЏИтдепннћеда Еуто Објест5)2

Митићева визија, видимо, делимично је одевена у ово рухо. Кажем делимично јер нимало случајно нисам малочас наглашавао двоструку _ природу ових визија, па дакле и тог руха, спомињући напоредо са Велсом и Орвела. Угроженост, не само метафизичка и егзистенцијална, већ и угроженост од непознатих, у основи људских сила такође је у основи ове визије. Зстепсе НсНоп би. тако, био рухо за исказивање проблема и осећања угрожености, уосталом доминантног у „Санописима“.

Угроженост о којој је реч преноси се, даље, пи на оно угрожавање које људи узајамно проузрокују, између осталог и својим друштвеним распоредом, односима и међузависностима. Ту се опет протиње, у веома конкретном облику, егзистенцијална проблематика. Уједно, обрт који указује на међуљудске облике угрожавања враћа нас ка оном првом типу фантастике повезаном са Јисфда 'пшегуаЏа. Овај последњи закључак је веома значајан јер товори о својеврсним повезивањима, удруживању типова фантастике и њиховом прожимању, што је већ координација и комбиновање изузетно високог степена. Мједно, у томе откривамо и својеврсни спој „класичне“ и „модерне“ фантастике, што је такође од значаја.

Трећи 'извор фантастике, уколико ту још може бити речи о правој фантастици, увелико је урбано обележен. Наоко алогичне лексичке комбинације и инсистирање на симболима који оличавају механизован и на посебан начин алијениран живот у урбаном амбијенту („аута“, „авиони“, „робна кућа“) још једном указују на „дубинску димензију“ ове поезије, њену суштаствену проблематику и етзистенцијалну _ вредност _ разматраних фантастичких игара.

Стога искази са овог трећег извора донекле врше корекцију а још више обједињавање. лирских значења, њихово укрупњавање, односно понајвише потпомажу 'уочавању и сазнавању глобалне симболичке структуре „Санописа“. ТУ, уједно, откривамо и одређену егзистенцијалну поруку која се протиње кроз свих пет песама „Санописа“, а која ће тек у завршној песми одјекнути пуним, подигнутим акордима. Но, овде је још реч о њеној најави и увођењу међу кодове који чувају значење:

Ал морало би се лукаво лукаво Кад они опет дођу

У сну се учинити

Недотупаван и сирот

Можда на чело залепити динар Ил дукат

У сан увући аута

Лвионе и

Плажу морску

У душу натрпати велику Робну кућу

Требало би се вешто одасвуд оградити Стварима безвредним и

Сликама мртвим

Да не открију ме лако

Да се'заварају и помету

У сну да им се учиним Сасвим јевтин и шарен.

(„Лукава песма против

летећих људи“)

Бег међу ствари овде задобија нов, дубински обрт. Лепоту ствари коју је заговарао Витмен потиснула је савремена, по-

трошачка тиранија ствари. Живот готово

као да је узмакао пред овом најездом. Традиционални · медији се или повлаче, или прилагођавају новим медијима, прожимају се њиховим деловањем, Место уметника у том свету — схваћено на традиционалан начин — озбиљно је уздрмано. Сам људски живот изложен је све

већој агресији разних спољних манифестација које маса прихвата и које настоје да заузму што више простора времена. Контемплативни мир, монтењевска непомућена јасноћа мисли, уступају пред хаотичним синкопама које диктирају недорасло и често примитивно коришћени нови начини комуницирања, нови медији чије су могућности престигле просечне потребе и рецептивне капацитете.

Експанзивна и агресивна. страна људске природе у скученом и претрпаном урбаном амбијенту постаје још мање рафинирана, још драстичнија, што колективна задовољства, забаве и животне моде већма потискују индивидуалне облике испољавања. Сублимација ових људских својстава све је мање сублимна. С друге стране, увећани захтеви које друштвени живот намеће и којима обмотава индивидуу умањују могућност градње разноликих самозаштитних баријера. Да још једном поновим, монтењевско повлачење од таштих ствари свакодневице све је теже остварити . |

Вешто ограђивање „стварима безвред-

ним и / Сликама мртвим“, тако да се постигне пуна мимикрија, завара зло и избегне напаст — „У сну да им се учиним / Сасвим јевтин и шарен.“ — како би се очувала индивидуална нутрина од нежељених, спољних уплитања и избегао сукоб са окОАНИМ силама, само је жеља чије се наличје открива у последњој, петој песми. То је бег који је узалудан — управо како то сугерише и Орвел. Усамљеност, пусти њаштво и хезихасија, у ма ком облику, са данашњег аспекта су својеврсни пораз, живот са ништавилом у себи и око себе, онај апсурд који је са успехом опевала литература егзистенцијализма, тако да нирвана као надокнада бива онемогућена, искључена, То је тачка у којој се и фантастика најјасније издваја као исказивачко рухо и артистичка потреба а дубинска димензија оваквог, сложеног саопштавања, његове разнородне структуре и сложеност лирског саопштавања потврђују се у свој својој потпуности.

У“ Митићевим су се песмама племенита резигнација и очај источили са готово сакралном јасноћом исказа. Визија коју они доносе недвосмислено је тамна н представља засенчено сведочанство о поразу индивидуе, али, као и толико пута раније, артифицијелно постигнуће које на овим сагоретинама израста несумњив је и крупан, тријумфални добнитак. Фантастика је, коначно и јасно видимо, стављена у службу других циљева, док се у њеној генези, као и у генези сазнајног слоја ових песама преплићу најразличитији елементи, поводи, слојеви градње и саопштавања. Тиме, наравно, ни најмање није речено све што се може рећи о овим песмама и ловодом њих. Четврта песма, „Санопис о великом мерењу и смеју победном", изузетно је значајна у смислу варирања, учвршћивања и истовременог проширивања структуре „Санописа", Разноизворност о којој је било речи присутна је и у њој са несмањеним значајем и снагом. Уопште, њен сазнајни и дубински ток уклапају се, а истовремено и појачавају значења која „Санописи" нуде.

За песме попут ових недовољно је рећи опо уобичајено — да им је место у антологијама. „Санописи" су значајан догаБај наше нове поезије. За њих је карактеристично, као и за Пуслојићевог „Негледуша", оно што најбоља остварења те поезије и одликује — да њихове формалне мере уступају, бивају споредне пред комплетношћу значења, сложеношћу унутарњих структура и имагинативно-интуптивне градње ових песама. Оне захтевају нов, комбинован приступ и знатно суптилнију, еластичнију аналитику која укључује различите, понекад и хибридне облике сазнавања. Једносмерни приступи овој поезији очито су недовољни а њихови резултати не само да могу бити једнострани, но и пуни нетачних судова и разноликих погрешака. _

Уједно, та поезија се својим бићем супротставља књишки обележеној, „језичкој" поезији данашњице која, снажна у језику, бива понекад тако немоћна пред светом. Затим, та поезија очито инсистира на метафизичкој вредности својих исказа и у томе следи магистралну нит свеколике светске лирике. Она, уједно, није склона „замагљивању“ и артифицирању ствари и појмова који тако често чине барокну, слаткасту глазуру језичких бујица што обликују највећи део „текуће" посзије. Због свега овога сам и уверен да је реч о поезији која поседује истинску савременост напоредо са значајним књижевним вредностима, и да би било дубоко погрешно превиђати њене особености за рачун текућих мода, као што се то често код нас чини. Иначе би могло да нам се догоди да останемо не само слепи и глуви, већ и недовољно умни да разлучимо битно од

_небитног, сурогат од истинске вредности.

Један од савесних коментатора данашњице, Игор Мандић, упорно понавља да смо појаву масовних медија примили непаметно и неприпремљени, и да је велика могућност да се то догоди и са новим масовним медијима који већ увелико прекорачују праг света. (Међу овим бројним и подједнако значајним видовима комуницирања који обједињују различите комбинације и системе, чини се да посебан значај за књижевну комуникацију може да има електронско убрзано штампање!) Прилика је да се запитамо — у овде предоченом контексту — не прети ам да се догоди нешто слично и са новом поезијом, новом литературом уопште, која је несумњиво ту, поготову ако свест о њој још није довољно адекватна самим њеним облицима, значењима и вредностима2 '

| Срба Игњатовић

[

| :