Књижевне новине

Милан Милишић Под бедрим

небом

До разрањављења. : носнице се шире То липе миришу Ко

ко. снажно! Мирисање сасвим децидирано И, молим, пуноважно.

Миришу липањске липе Вјетрић пири.

Заре се предјели окорјели Ко пржени кромпири

И мирис док се шири.

Липе док снатре

Провокаторски сунце

Палуцка у крошњама ватре |

А с вјетрића — помак грана, ћио

Из рамена —

То су та чувена чувена

Гибања липањска.

Ко увијања љувена

Мирис заноси заводи

заглушује —

чуда ствара! Под липом

ако ме вид не вара Видим

једног милиционара.

Милиционар је ван службе Опуштен; чита нешто, пуши Милиционару се (на лицу) Огледа мир који влада у души

А у том миру само

Једна брита — ко сјен лака Нешто му над књигом

Као да подрхтава шака

Приђем Извини друже Што ти то у шакама стишћеш Збори!

— Спремам се: ја полажем испит Из хисторије у вечерњој школи.

А тако — па ради, друже Само ради Нећу да сметам. Ето мене с прољећа Меланколија нека сколи

Па парком

шетам

'ГТледам парови млади прориједили грмље Понеко — заборав побјеђује испит спрема. Миришу липе и тако Проблема нема

На све стране г0 интелект Испарава док миришу липе

Само предвече прегрну се малко 360ог назеба, знаш, и грипе...

А ти, друже, само ради

Не дај да сметам —

Ти хисторију озбиљно узео да... А ја ту само шетам.

КРОЗ ЛЕЊИНГРАДСКУ ЗИМСКУ НОЋ У 72.

Изашао си из ноћног бара — ту се Точи пиће само за доларе

И врте се исцрпљене лондонске врпце Са тласовима који грцају над жицама

И пијани Финци мрмљају им жваћу

Америчку гуму, и пар безазленоглупих туриста покушава.

Да се информира о комунизму

Од једног агента налеглог на виски

На излазу, зардеробер није био снисходљив

И то те охрабрило, али смјеста потом

Двојица ситних швериера питали су те па ајеш

Кравату, панталоне, капут, вуну, злато и валуту!

Око једног таксија свађало се два друштва Таксиста је мирно читао неку књигу

Не листајући; даље — ноћ је била тиха Као бјелина у пјесми Осипа Емаљевича.

Мимоходећи капију Зимског дворца Мисао те водила салама уресним Али кораци, велеиздајнички Сребрној тканици Неве

Звијезде су биле као флеке креча

На стакленим вратима махатонијског ормара За чијим сигурносним стаклом, убитог

Још крвава чами одежда великана

Није ти више било хладно; велики

Гранитни блокови којима је подзидана. Одводили су Неву стегнуту нераскидиво

А тврд — на саставцима опорбом се везивала

И у час, као да је душа ослобођена Повукла за собом у љепоти град тај: Мостови шкриннуше у небо кренув С лампама, доручјем и шинама!

_ ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ =. Благоје Којић ·

ДА НИЈЕ НАИШАО тај идиотски Булдожер онако како је наишао и да се потом није збило оно што се збило, сасвим је извесно да би се Банга сада возио па тим својим колицима за која је, чепркајући из дана у дан упорно по сметлишту и проналазећи у њему сијасет тога што му је могло бити од користи, све до последње ситнице био припремио, као што је извесно и то да бисмо у том случају бар једном доживели да нам не натрља нос оним својим проклетим: „Оно има да има а има и да нема, али нема да има као што има да нема", што нипошто није било некаква безвезна и безазлена досетка или докона игра речи, свеједно што је то из његових уста тако звучило и што је при томе сваки пут давао лицу некакав шеретски израз, тако шеретски да човек просто није знао да ли да се на све то зацерека или расплаче, или да томе уопште не прида никакву важност, што опет није могло тако једноставно да се учини, пошто се негде у потки тог његовот израза наслућивало сасвим јасно завереништво према свему што та окружује: и према животу као попришту непомирљивих опречности што у крајњем исходу свог вечног сукоба остављају само једну бескрајну, ништавну нулу; и према људима као бесловесној маси што, слично дављенику сред живог блатишта, узалудним и бесмисленим батргањем сабија себе све дубље у болесну заблуду о сопственој величини, Кажем: свеједно, без обзира што би такав његов став некоме — некоме ко га лично не познаје а зна да је чепркар који сопственим радом није ниједну парицу ишчепркао из смећа а ипак живи од тога — изгледао као својеврсна обмана и лаж штавише, јер би тај неко исто тако морао да зна да је Банга једини чепркар који сметлиште зна. све до најудаљенијег и најскровитијег' места, у душу тако рећи, упркос томе што га је то цуњање и ауњање по њему стајало много више напора и труда него све његове сапатнике са Ђубришта згомилане узев, мада се он никада ниједном речју није пожалио на то, као што то није чинио пи због досетки које су му на рачун тога остали добацивали: „Само ти тако, сорту ти бангаву... Једног дана има да зинеш од чуда кад будеш видео да си и труп све до те магареће главе излизао од ходања".

„Е, баш сте ме уплашили", одговарао би им Банга изазивачки. „Сигурно ће јарцу због тога рог почети одзади да расте.., Уосталом, дотле ћу већ сачинити свој ,руковоз, па нек изволи да вози шта буде имао; ја А“ ћузу-прдушу, ја А' ћонту-зврндушту, баш ми га уз лакат".

„Ваљда: баш ти га уз колено, јер на томе ходаш, несрећо". |

„Може и тако, сасвим свеједно",

И заиста, Банги је било потпуно свеједно шта ће му и како неко рећи, и да ли ће га назвати његовим правим именом или једноставно — како се то било уобичајило „Банга", не зато што он није имао некаквог достојанства хм себи и не зато што га то не би могло увредити ако би му се тако шта казало из праве и чисте злонамерности, већ просто због тога што није био од оних ситничавих духова којима је једна бубуљица, једна. тако рећи безначајна бубуЉичица на носу довољан разлог да се завуку у сопствену

чауру па, забарикадирани и наоружавани упорном и самомученички продубљиваном сујетом, почну злобом да бомбардују све постојеће. | ови ме кладом, ако ти то нешто чини, само ме немој секиром. . Не, бар док колица не сачиним, додавао је уз лоброћудан осмех. ' Е У кв заправо, и не зна откуд и на који начин се једпог давног јутра обрео на сметлишту сав само отпојаса и са тврдо штављеном ђон-кожом на задњици на којој се клатарио као мали оловни војник на ветру или под зврком

] је зна то како је не сажипрста, као што нико није знао пи ' а Ра кој е одмах прихваћен

постао такав какав јесте, свеједно што ] Е

Од стране свих чепркара п увршћен једнодушио у њихову велику породицу али са посебним поедусретљивостима аи чито од стране женског рода коме је пало у аужност да му чини све оне усауте за које сам није био способан, па је тако онај вртиреп женски, Берта, имала “зилику да установи да има „машку" какву ни у једног чепркара није виде ла (због тог „вишка“ је, уосталом, и прешла преко све! његовог „мањка“) и да јој чак провери све урођене ква литете.

Остао је, лакле, са чепркарима не зато што су опи створења такве природе да се лако везују за другог и што му је међу њима било, заиста, као тек рођепом кенгуровом младунцу у мајчином торбичку — јер пије морао ит за шта да се брине: ни за храну, ни за олећу (ње је баг било на ђубришту у изобиљу, мада не онакве као у радњама, алп ипак такве да колико-толико прекријеш голотињу) ни за топло огњиште, пошто је сметлиште сопственом топлотом загревало ваздух над собом за два-три степена више ол постојеће температуре унаоколо — тећ просто због тога што је још првога дана: оценио могућност да овде коначно оствари један давнашњи свој сан; да сачини за себе колиша на ручни погон, |

„Кад једном будем готов", товорпо је каспије сањалачки и понето, „кад једном будем сасвим готов, откотрљаћу се на њима у срел града, међу прави свет. то те

„Хоћеш ли, бар, да будеш међу њима тако као да смо и ми сви са тобом тамо2“ питали су га чепркари не с малим призвуком зависти у гласу. „1

„Баш тако као да сви, мумле, чучимо у колицима 006 ћавао је Банга широкогрудо.

„Онда, дај да већ једном склепамо тај руковез, то врашко сокоћало, истини за вољу".

И помагали су му својски и предано, несебично и полетно као да се ради о возилу које ће. заиста, моћи све да их прими у своју утробу, на Своју грбачу ако баш хоћете или као да ће им то, штавише, донети нешто о чему су током целог свог постојања маштали они а не Банга; опи, „ногатила ногата" — како је то он за њих говорио а не он, „рукатило рукато" — како су му они на то узвраћали Од првог до последњег дана: управо до оног тренутка када је коначно, као на трону, била постављена та њиховим здруженим снагама створена рукотворина на тек истовареном и Булдожером још не заравњеном узвишењу сред сметлишта иза којег су се, као наручени за ту прилику, сунчеви зраци развијали тог часа у чудесну лепезу саткану од богатства боја и одблесака.

„Депо", шапутали су чепркари као опчињени колицима и целим тим призором иза њих.

„Депо", понављао је за њима Банга загрцшпуто и с неверицом у очима.

Кажем, доврага, да није наишао тај идиотски Булдожер онако како је наишао и да их није својим немилосрдним гусеницама напросто самлео у кашту, сасвим је извесно да би се Банга најзад возио у тим колицима, као што је, уосталом, исто тако извесно да никад не би онако тужно, "онако учетвртињено згромљен изгледао приликом напуштања сметлишта заувек, када им је уместо поздрава рекао само оно његово проклето: „Оно има да има а има и да нема, али нема да има као што има да нема".

5

жо А ~ ји" те "“ ж | ен инрњ бњЕн === ње |еве== – = - = ние = пр ПН | и у ои о Ре а

та УУ

«2729 У. 22 Р СНА За

СТАЈАО ЈЕ свега неколико корака од четвртог. Он је, заправо, чучао ослоњен на сопствени реп и цвилео тихо, непрекидно.

Пас је, дакле, чучао и цвилећи упорно, гледао у четвртог око кога су, наднети над њим, стајала остала тројица, ћутећи бесконачно дуго и не гледајући се међу се.

Онда су, најзад, проговорили:

„Изгледа да одавно лежи овде".

„Мислим, не баш тако одавно с обзиром да је прилично времена протекло откад је почело да свиће",

„Да, то мора да се скоро догодило. Јако скоро, јер су трагови крви још прилично свежи".

Четврти је лежао на плочнику испред петоспратнице, раскречен као крстача и једва приметно пулсирао у слабинама под спаваћицом. |

„То не мора да значи", рекао је први. „То уопште не мора да значи да се тако скоро догодило.

„И ја мислим да се то нешто раније збило. Баш у први цик зоре. Највише минут-два пре мили минут-два после". ;

„Не, то се сасвим сигурно догодило скоро, непосредно пред наш наилазак".

Четврти је лежао на плочнику испред петоспратнице, раскречен као крстача и пулсирањем под спаваћицом давао знаке да је још ту. «

Пас је чучао над сопственим репом и цвилећи тихо и упорно, гледао округлим очима у четвртог.

· Први је опет рекао: |

„Уверен сам ипак да се то одавно одиграло, Можда одмах после поноћи или нешто пре, јер крв је већ сасвим

потамнела". ~ ; „Али то уопште није никакав доказ. Има типова који

имају тамну крв. Има типова који имају јако тамну крв",

„Варате се обојица. Он је то скоро учинио. Он или неко други, свеједно. Кажем вам, сасвим скоро, тако рећи пред нама". |

Четврти је пулсирао. Пас је непрекидно цвилео. Петоспратница се узносила у небо и пред њеном висином сви су изгледали сићушно, сасвим сићушно, као шачица пиљака тако. рећи. ај а

у

“7

САСВИМ ОБИЧАН ПАС |

„На основу чега" увређеним гласом рекао је први трећем „тврдите да се ја варам2 И ко сте ви, молим вас", рекао је другоме „да сврставате билошта у то да лн је доказ или није2"

„На темељу сопственог искуства. Знам тачно да сви немамо исту крв".

„А ја ипак тврдим" рекао је трећи „да се све то малочас одиграло и да је пад извршен најмање са другог спрата. Најмање са другог".

„Заиста, то је могло само са веће висине да се до годи. Чак мислим да је са петог спрата".

„да је са такве висине скочио или да је са толике висине бачен, не би од њега ни масна мрља остала".

Четврти је лежао на плочнику зепред петоспратнице и више није био ту.

Пас је нешто јаче притиснуо стражњицом реп, подигао њушку према симсу кућерине и почео отегнуто да завија. . Први је рекао:

„То не мора да значи. Исход пада зависи од многих чинилаца. Као на пример: од угла падања".

„Чак и од целе конституције тела".

„Мислим да обојица нисте у праву. Тип, као што се види, нит се распао, нит показује знаке живота. Једноставно, остаје затонетан за сва даља нагађања".

. „Онда", рекао је други. „Бесмислено је ту даље да се стоји. Поготову што не могу да поднесем то одвратно арлаукање ове животиње".

„Ни ја",

„А и боље је не бити ту када отпочне увиђај".

Тројица кренуше у истом правцу.

Први рече:

„Мислим да сам ја ипак био најближи истини".

„Не, напротив". Ј

„Обојица сте у заблуди. Обојица".

Четврти није већ одавно био ту. Над његовим раскреченим трупом испред петоспратнице завијао је пас тако као да се надмеће са аутомобилским сиренама што су почеле дизати паклену дреку због ометајућег застоја у саобраћају.

Био је то обичан пас, сасвим обичан, онакав какав се среће свуда на градским улицама: са округлим, крмељивим очима и смешно кратким ногама што шапама једва про-

вирују из дугог ми у бичевима скоро до земље опуштеног руна.

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 6