Књижевне новине

ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ

НА ГРАНИЦИ УНИВЕРЗАЛНОГ

Живојин Турински: СЛИКЕ, Галерија КНУ Београд

+

ДЕОБТАК СЛИКА насталих у протекле три-

тири године потврђују сликара Живојин. на Туринског као изузетну личност нашет савременог ликовног стваралаштва, лич. ност колико изворну толико и обавеште. ну. Прошло је безмало шест година од њетове претходне самосталне изложбе у Београду и од тада су се десиле одређене (мада не битне) промене у његовом схватању улоге предмета у слици и слике као пред: мета. Раније слике карактерисао је облик који је безмало грађен као рељеф, густим наносима бојене материје, избраздан неким затонетним графичким знацима, са јаким асоцијативним _ обележјима, у функцији симбола. Употребом не-сликарских материЈала. (најчешће канапа), Турински је покушао да у слику уведе чисту материју, што та је у једном тренутку поставило у оквире нашег енформела. Слике су амале неку чудну, несиметричну неуравнотеженост и патину извесне временске неодређености. Но: силе су неку своју тајну и чар исконске поруке забележене знаком, белином, игром Аинија, случајним зарезом, невољном ињ тервенцијом руке, као што су многи стари предмети сачували трагове људских додира, ножа, нокта или усана. Трагове времена. Данашња слика Туринског је, чини се, за нијансу сиромашнија, „тања", прочиш ћенија. Облик који асоцира предмет постао је чистији, довршенији, укомпонован у по. вршину као неутрално сликаном позадином, мирнији и тиши, безазленији и на махо хове шаренији, лишен _ страсног рељефа шездесетих година. Облик — предмет повукао се некако у оквире слике, сведен на мању површину, затворенији у своју усамљеност. Раније је он био Иницијал, Симбол, Знак, сада је он безимен: доведен на границу универзалног.

Можда би било интересантно завирити иза формалне логике која иницира грађење облика. Можда би се видело да између облика у слици Туринског и његовог могућег предметног еквивалента лежи једно дуго ирационално искуство које димензионира степен препознатљивости, али исто тако лсжи и неко исконско разграђивање свести пред нужношћу бекства од обичног, ефе мерно одређеног. Зато ови облици и имају ону недовршену, прекинуту линију иденти: тета, или боље речено, разгранато, двојно значењско одређење. И док је раније 06: лик био више везан за своје праузоре у стваралачкој свести самог сликара, сада је

он полазиште у тражење идентитета са мо. ,

гућим обликом предмета из свести посматрача слике. Процес је управо добио обрнути ток од онога који је Лазар Трифуновић означио као покушај „да се са општег осећања пређе на појединачно", јер се слика у целини, ретком кохезионом снагом, манифестује као јединство своје материјалке егзистенције, оригиналне иконографије и „вишеструке значењске усмерености. Слика настаје дуго и споро, сазревајући готово до дефинитивног облика у духу самог аутсра, она је више од унутарње грађе сликара него од материјалне супстанце објективног света, спиритџуалнија и аутономија у својој онтолошкој одређености.

АУТОНОМИЈА ОБЛИЋА

Денис Мичел: СКУЛПТУРЕ, Галерија културног центра Београда

ПОЗНАТИ енглески вајар Денис Мичел пр. ви пут се представља београдској публици избором од шеснаест скулптура из своје 00тате продукције и са неколико слика које

су, у ствари, формалне варијанте облика у бронзи.

Мада је у младости почео као реалистич. ки сликар, Мичел је данас један од водећих представника апстрактне скулптуре У Ен-

тлеској. Његове форме прецизна су пројекција унутарње хармоније и тежње за апсо лутном аутономијом облика. Скулптура је апстрактна у односу на свет реалних оолика одређеног значења и функције, али ве ома конкретна у својој унутарњој доврше-

је обрасти. Површине које су наизменично с Бе 5 : а добијеног

зене као контрасти високог сјај О ЕСОНЕМ брбизе и грубље, патиниране, зеленкасте, одређују ову скулптуру као ритмичку 'усаглашеност простора и облика, духа и материје. Прецизно мерени РАНО дају овим скулптурама иЗГАСА монумента, а них комада иако су им физичке димензије

скромне. Мичел је свој скулпторски опус зачео у атељеу славне Барбаре Уепворт, истина у

џ х облика у у тички конципирани у Па / свог талента веома

али је снагол уме крио Ј чачни израз. Праве, 4: ве, незадрживо усмерене У простор РОМЕ видно једноставне структуре, стира као симболи депоте и човековог А ојац ства. Мичел није свесно опредељен за тардне покрете. Он нетежи ока пика ради експеримента: скулптура Је лаје облик егзистенције и то је оно што јој снагу изворног доживљаја. | Изложба је организована захвали традиционалној сарадњи са Британскиј

ветом у Београду. Срето Бошњак

ИНТЕРПРЕТАТОРИ КОМАДА „МОРЕ" ЕДВАРДА БО НДА У ТЕАТРУ „БОЈАН СТУПИЦА":

ПОЗОРИШТЕ

ДИЈАНА ШПОР-

ЧИ, БУРБИЈА ЦВЕТИЋ, ДУБРАВКА ПЕРИЋ, МАРИЈА МИЛУТИНОВИЋ, СВЕТЛАНА БОЈКОВИЋ И САОБОДАН БУРИЋ

ВЕРОВАЊЕ У СЦЕНСКУ НАУЗИЈУ

Уз премијере Бондовог „Мора“ у театру „Бојан Ступица“ и „Патке из врта краља Густава“ Зорана Поповића у „Кругу 101“ Народног позоришта

„МОРЕ" је збунило чак и најоданије поштоваоце Едварда Бонда, данас неоспорно Једне од најзанимљивијих, ако не и најмаркантније личности модерне драмске лите: ратуре. Ово тим пре јер комад, који се игра у Југословенском драмском позоришту, долази после заиста великог и значајног дела какво је његов „Краљ Лир". У сећању је још представа коју смо видели на про. шлогодишњем Битефу и која нас је уверила да је Бонд довољно храбар да одбаци многе традиционалне предрасуде, да свој магични и сурови реализам учини рустичним, поетским, изворним и слободним у исти мах. Ничега од свега тога у „Мору" нема иотуд исцрпљивање у трагању за „сим болима, апстракцијама и значењима која није могуће ни видети, наслутити или 06 јаснити. :

Шта је Бонд хтео да каже паралелизмом између људи једног малог обалског места и мора као бескрајног пространства, беспу“ ћа, ширине и бездана што гута морнаре, илузије, чежње, људске душе и тера на самоћу, страх, отуђење, самоограничења и игру апсурда2 Мотив је веома стар и добро познат у англо-саксонској књижевности осмог и деветог века. „Морепловца" ин друге

дивне баладе Енглези воле и цитирају не.

само као уметничка дела него и као животну мудрост која-се непрекидно и изнова потврђује. Она инспирише човека да одолева стихији и злу: слике мора су пуне пусте дивљине и пркосне лепоте, -узбудљи-

ве једноставности и праве поезије. Први

призор у Бондовом „Мору“ у потпуности одговара опису који налазимо у стиховима „Морепловца" — али без оне унутарње, ис конске драматике несагледивог простора који гута земљу и небо. Ово Бондово враћање изворима није тешко објаснити. Али, немоћан да ту нађе пројекцију будућности и снагу нове поезије — кренуо је неочекивано другим путем: после буре у ноћи рад ња се наставља у дућану почетком овог века уз парафразу познате мн веселе једночинке „Тамни плави плиш" чији се садржај сада врти око тамног плавог сомота. Уместо да кулминација буде у вицу — сцена се преображава у склониште сумњиво обучених и тајанствених људи. (Они не открива. ју сасвим у чему је смисао њиховог дело: вања али се јасно види по понашању Људе Богдановића као Картера и Иве Јакшића у улози Томпсона да они у. то што чине верују). Миодраг Радовановић као власник радње, чувар обале и воба ових људи искрен је до драматичности. Ту је изванредна Дубравка Перић која сцени даје једну посебну атмосферу, озбиљну ведрину и буди интересовање за даље перипетије, У то. ме је допуњава доста дискретно и веома изражајно _ Бурђбија Цветић као Џесика. Наставак не треба дуго чекати,'он се одиграва у салону госпође Лујзе Графи где ова дама (Дубравка Перић) подучава · младе провинцијске даме у драмском аматеризму. Те сцене неодољиво подсећају на ону чуве: ну пробу. мајстора из Шекспировог „Сна летње ноћи". (Уместо Пирама и Тизбе овде се јављају Орфеј и Еуридика). Ова глумица својом озбиљном и изузетном комиком која се ретко виђа на нашим сценама, са пуно мере и укуса, без спољних примеса уноси сав свој дар и вештину у сксплозићну и смешну сцену. Ту је Плеша (редитељ и сценограф) подстичући шармантну игру и издижући глумачку креацију изнад самих речи готово превазишао писца и оства. рио бриљантну сцену (костими Божане Јо вановић адекватни стилу представе). Да тога. нема — била би ово бледа инспирација на толико познату тему. Плеша се изражавао искључиво преко глумаца: Марија Миаџтиновић (Мафања Прајс) је „игру ку ченцета" преобразила у шармантну параду; Слободан Бурић је добио шансу да покаже салонску умешност у покрету и фигури Свештеника уз уздржану и ефектну комику; лепо су се представиле и Дијана Шпорчић (Џили) и Мирослава Илић (Ракел), Између ових необичних, али публици блиских ликова, провлаче се Тони Лауренчић као чедни Вили Карсон и Светлана Бојковић (Роуз Џоунс). У изузетној сцени удварања ова млада и лепа глумица при додиру са нежним. младићем, који је био пријатељ са човеком којег је волела и којег је море прогутало, открива префињену игру бергмановског карактера. Ту је и Алексан дар Берчек (Холаркат), веома млад али темпераментан и вешт са доста дара. Најатрактивнија сцена у „Мору“ је она на стени где сви актери овог комада, окуп“

о вв

љени око Дубравке Перић и клавира, по ветру распршују пепео дављеника: чији је леш након дугог чекања ипак избацило море. Узоре, на жалост, опет налазимо у спевовима „Беовулфа" где се мешају хришћатски и пагански ритуали (око Нојевог кончега на високој хриди), с тим што се све изврнуло у лепу али необавезну игру. Плешу је то понело па је ритуал са просипањем пепела извукао у први план, нашао низ веома успелих решења и посебно се поигравао ветром и црним веловима растужених то спођа. Бранко Плеша је веровао више Бонду него самом тексту и зато је успео да кроз сву комедију и изобличену драматику сатледа живот у његовој бескрајној глупости и трагици безнађа. До које је мере Плеша био обазрив види се и по призору у коме пушта Еванса да у једној бујици фраза искаже све оне отрцане филозофске поуке комада, као нешто што се мора рећи, али не мо ра ни упамтити ни схватити. Адем Чејван је овог робустног морнара, који одолева искушењима и мора и живота, у свакој појави више и другачије откривао чинећи га тако и реалистичнијим али и нестварнијим у исти мах.

Цела представа је у знаку сцена које свака за себе, ма колико биле: фрагменти доста лабаво повезане приче, делују и као целине, Плеша их је решавао као таблое или живе слике и у томе је постигао изузетно много, далеко више него што је ин сам писац тражио. Зато смо са „Морем" до. били представу у којој доминира веровање у сценску илузију и могућности глумачке игре. То је заиста успех који се не сме потцењивати. У њему су Бондови симболи нестали пре него што су се и појавили па је позорнипом опет, по стоти пут, доминирао театар над произвољношћу и вербализмом.

~“

НЕКАКО У СЕНЦИ новијих амбициозних представа на великим сценама остала је игтра Зорана Поповића „Патка из врта краља Густава" у режији Виде Огњановић на сцени Круга 101.

То је даровито рађена скица за колективни портрет групе младића и девојака што су се нашли заједно у поправном до му. Да би убили време и нервозу пред скори излазак припремају у учионици Стеријину „Лажу и паралажу“. У њиховим реакцијама и успутним коментарима има доста свежине, веома лепих запажања и сасвим прецизних језичних карактеристика. Професор (Душан Јакшић), упечатљиве карактерне изражајности и супленти (Раде Вукотић и Раде Марјановић) покушавају да их кроз то наведу на игру истине о позити». ном јунаку у данашњем свету и гако откривамо њихове реакције на саму реалност. Овај текст има занимљив и драмски ефек тан завршетак и права је штета што није мало гушћи и краћи, р

Вида Огњановић је учинила све да се на скученом ларостору, уз помоћ сценографа и костимографа Биљане Драговић, развије једна спонтана игра у којој ће илузије бити сасвим реалне а животне чињенице у својој горчини апсурдне и нестварне. Кре тње су слободне, подстиче се и импровизација, а у игри се траже спонтаност и темпо који не трпе претерано психологизирање и тумачење речи. Режија ову слику употпуњава асимилацијом чулних утисака и постиже заиста доста. ;

Драган Зарић и Соња Јауковић су направили праве креације. Зарић (Михајло) има лакоће, реалистичке убедљивости, једно. ставности и замаха који фасцинира. Соња

„Јауковић (Јулија) не игра само на шарм и

лепоту него, што је доста ретко код наших младих глумица, и на унутарњи нерв, при. гушену драматику и растрзаност која у сво јој природности буди многе асоцијације, На да Блам (Милица) показала је овде да има и комичарског дара: уме да држи сцену, улази у враголије са страшћу и ако већ на почетку кари. јере буде умела да обузда пренаглашену мимику биће заиста уживање пратити је кроз нова глумачка искушења. Анђелка Ристић (Снежана) је у израз, који је већ од раније фиксирала на овој сцени, унела доста свежине тако да уз отуђеност сада испољава и жељу за активнијом и ефектни јом игром. Данило Лазовић (Милош), ако се пређе преко извесних претеривања и форсираних ефеката, показао је доста мн од својих могућности у којима има сценске снаге, темпа и убедљивости.

Петар Волк

АВА ИТАЛИЈАНСКА ОСТА |||

'

О „разним““ гостовањима у Београдској опери

ПОЛИТИКА ГОСТОВАЊА у београдској Опери доживела је ове сезоне битну и, рекли бисмо, срећну измену, која у знатвој мери истиче домаће снаге. Заокрет који је био колико ризичан толико и: нужан, јер се почело дешавати да су многе представе са, иначе, врсним домаћим сна» гама — биле, полупразне. Ако се у почетку сезоне због недостатка „звучних“ имена, — не једном на измаку својих снага — осетио узмак публике, сада је већ приметна другачија ситуација. Травијате Милке Стојановић, Норме Радмиле Бакочевић, Аида, Леонора и Амелија Љиљане Молнар Талајић,.. биле су велики импулс тој новој оријентацији, што би могло Опери да буде охрабрење за даљна лансирања домаћих звезда (већ доста дуго чекамо Маду Сиришчевић из Загреба, која је последњих тодина мзрасла у уметницу великог формата). Сводећи, дакле, гостовања страних у метника на праву меру, Опера нам открива и другу страну те „мере“ — свесно избегава звучна (и скупа) имена, опредељујући се за „радна“ гостовања. Тако смо се и сусрели са маестром Антонијем Брајновичем (далеким пореклом — Херцеговац) из Торина, који је 13. марта лприговао „Норму". Одмах да кажемо да бисмо желели да имамо таквог диригента за ита. лијански репертоар. Узимајући, истина, нешто спорија темпа, која у Италији нису неуобичајена, а која су и од оркестра, а поготову од певача, захтевала знатно више снаге и концентрације, Брајнович је стилски готово савршено тумачио „Норму". А то значи да је дао један меки, нежни, меланходични „цртеж"; једну чисту романтичност типа шопеновских ноктурна, дакле, мање гласну, мање суву, мање „као такву", већ као исповест једне крхке и осећајне личности... ткајући једну префињеиу чипку у којој је било и нечег од отгмености и узвишености рококоа. Из тог миљеа унајсуптилнијих и најпоетскијих узлета, нама ће у незаборавном сећању остати финале опере, који нам је као никада до сада открио сву величину Белинијевог генија, у чију је славу и Радмила Бакочевић, те вечери, испевала своју можда најдирљивију исповест. Били су то тренуци када позориште престаје да буде позориште у обичном смислу речи. Био је то обред, чији су врховни жреци били: маестро Антоније Брајнович и примадона Рад» мила Бакочевић.

Три дана касније, 16. марта, у „Ритолету“ се појавио млади италијански тенор Бруно Себастијан. Блеснувши изненадно ти у великом стилу на фирентинском фестивалу, када је пре три године ускочио у интегралну верзију „Виљема Тела" уме сто оболелог Николаја Геде, Бруно Себастијан је намах постао велика нада. Као такав он је био и у Дубровнику, где је на концертном извођењу „Ромеа и Јулије" од Гуноа потврдио на најбољи начин те наде. Стога су наша ишчекивања била оправдано велика. На жалост, Себастијан није испунио та очекивања. Његов глас изгубио је лакоћу и бриљантност, постао је знатно тромији и с приметним напором осваја висине. Чисто певачки најбоље је отпевао арију у другом чину »ЕПа пл и тарна«, међутим са једним патосом, који је пре одговарао неком веристичком јунаку но лакомисленом војводи. Иначе, Себастијан је пуки сценски почетник, и о неком тумачењу лика не може бити ни говора. Једно разочарење које се не би могло, на жалост, правдати ни индиспози-

цијом,

Симпатична, талентована, самоуверена, млада сопранисткиња Гордана Јевтовић, која је скренула пажњу на себе низом зуспелих остварења, појавила се те вечери, први пут у Београду, као Билла. Изузев у другом чину када ни њена псповест, ни њена борба за вољеног човека не досежу оне праве и нужне драматичне акценте — последица: „бежање" са високих тонова — њена Билда је била интересантно остварење, која има тенденцију да буде девојка-сањалица, која живи у свом свету, и која се за тај свет са жаром и наивнопћу жртвује, Идући даље том линијом, и ширећи њен фронт, она ће бити па нај бољем путу да нам ломесе јелио мање уобичајено, и стога — драже и вредније тумачење. Љиљана Молнар Талајић је и у прошлом месец" (27. марта) била гошћа наше Опере, пи опет испунила глелалиште до последњег места, које је п овога пута било њена захвална публика, иахо је њена Амелија "у „Балу под маскама“ открила у ве ћој мери она „слаба места" у њеној уметности о којима смо говорили после њене Аиде. Наиме док њен глас — поготову њена чудесно звучна пијана — у висинама плени као ретко који, у спелњем а поготову у ниском регистру добија неке грлене призвуке, који му одузимају и природност и лепоту. Да ли је то последица преморености. неконтролисаноста или несвесности, ми то не знамо, али смо уверени да то једна Љиљана Молнар може и мора отКЛОНИТИ, Слободан Турлаков

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 9