Књижевне новине

| ПИСМА УРЕДНИШТВУ

0 „УЗУРНАТОРИМА « – БЕЗ УЗУРПАЦИЈЕ

ОНЕМОГУЋЕН да, у име жирија Удружење књижевника Србије за додељивање награде „Милан Ракић" који је у два маха у „Вечерњим новостима" оклеветан, те клевете оповргнем тамо где су и изречене и где би и имало сврхе, у истим тим „Вечерњим новостима" — присиљен сам да то, како би се истина ипак чула, учиним у овом листу. Нека ово објашњење, овај кратак историјат неуспелог покушаја да се на дезинформације одговори, буде прилог разговору, о сличним појавама који се у овој рубрици од претпрошлог броја „Књижевних _ новина" води. Нека пи овај илустративан пример покаже како истина понекад може, и мора, бити само оно што хоће онај ко има прилику да се служи новинским ступцима не страхујућа да ће му се ико супротставити. И нека се само огорчењем протумачи што ће се у овом коментару цитирати и једно писмо које, сва је прилика, није било намењено јавности,

У „Вечерњим новостима" од 21. марта објављена је, у рубрици Искоса, вест у којој се чланова споменутог жирија називају „узурпаторима" јер је жири, наводно, прекршио „све пропозиције у оквиру којих треба да се одвија његов рад..." јер је „у кандидате за награду уврстио само песнике, истовремено одлучивши да Ракићева награда постане "само песничка"...јер је „већина овогодлашњих кандидата, одавно прешла године предвиђене пропозицијама". На ту вест омах сам у име жирија реаговао пославши деманти. Мој одговор, дабоме, није био објављен али је уместо њега, 26. марта у истој рубрици објављена још једна вест с истом темом. У њој се каже да је овај жири увео још једну новину по којој „награду не могу добати књиге које су већ добиле неко признање у виду књижевне награде" и да је оно што би другом жирију било препорука ово“ ме сметња. |

Истог дана телефоном сам разговарао са уредником културне рубрике „Новости“ другом Глишићем, интересовао се за судбину свог текста и споразумео се с њим да напишем нова којим ћу се осврнути пи на другу лажну информацију. Тако сам и учинио и мој је одговор тог дана, у току радног времена, достављен на одговарајуће место.

Сутрадан, у „Новостима" од 27. марта, у рубрици Читаоци — да или не, објављен је, мој први одговор, онај која је требало да буде занемарен, а и "тај скраћен и „исправљен" како би писац редакцијског коментара уз тај и такав одговор сам себи дао „шлагворт“ и како би, уистину, сам са собом могао полемисати. Ја сам, наиме, тврдио да у пропозицијама награде нигде не стоја да је мора. добити писац »„АО 35 година старости" — како се у првој вести каже — већ да стоји млађи писац. То млаБи претворило се у млади и речени коментатор је могао да развија своје тезе о томе шта је и шта није млади писац!

И на тај обрт догађаја сам реаговао. Поново сам, у име жирија, написао одговор и тај је одтовор са пропратним писмом секретара Удружења књижевника Србије Владимира Стојшина упућен главном и одговорном уреднику _ „Вечерњих „ новости", другу Живку Милићу, с молбом да он интервенише како би се већ једном успоставио нормалан демократски дијалог. И... он је интервенисао. Уместо да објави текст који му је послат (како ди, уосталом, налагао и Закон о штампи који се у таквим приликама позива у помоћ) — он је Владимиру Стојшину послао писмо. 3,

У том писму се каже да је друг Милаћ од аутора вести о којима је реч — испоставило се да: је аутор тих вести, као и ко ментара уз мој први, грешком ваљда објављени одговор, књижевник и сарадник _ „Новости" Божидар Милидраговић — добио објашњење. У објашњењу се тврд да је „жири прекршио пропозиције"... да је „одлучио"... да „од ове године (...) награда (22) постане искључиво песничка", и тако даље, и све изнова. Све то није интересантно колико пропратни текст друга главног и Одтоворнот уредника Живка Милића: „Као што видите друже Стој“ шин — каже се у том писму аутор написа тврди да није пов-

редио истину (чуо је, наводно, од једног члана жирија чије је име спреман да изнесе „једино на суду“ — прим. Б. А. П.), па да, према томе, нема ни места Ва шим исправкама". И, мало даље: „То све, разуме се, не значи да нисмо спремни да објавимо мишљење и став жирија, али морате схватити, друже Стојшин, да такав један текст ни би смео у обостраном интересу, да садржи нападе на ма чију личност нити да буде лично интониран."

Очевидно је, и друкчије не може ни бити, да кад сарадник „Новости“ тврди да је нешто истина, то има већу тежину него кад шест чланова жирија тврде да је то неистана! Истина је затошто он тврди и савршено је непотребно да то што тврди може и да докаже... Исто тако, кад сарадник „Новости“ шест пи саца назове „узурпаторима" итд., то није „напад на ма чију личност", а кад се, у име жирија, изјави како је у најмању руку компромитујуће што шасац чији је роман потенцијални кандидат за награду око које је спор (а Милидраговићев нови роман је управо то) на тај начин врши притисак на жири — то је, дакако, „мачна. интонација"!

Желим на крају — под пуном моралном одговорношћу — да изјавим следеће: пропозиције натраде „Милан Ракић" нису мењане. Најобичнија је дезинформација, недоказива лаж тачније, да је овај жири било шта мењао, да је било шта начелно одлучивао а најмање то да награда од ове тодине буде само песнич ка. И да је тако нешто хтео не би то могао — за промену пропо“ зиција компетентна је“ једино скупштина "Удружења књижевника и њена одлука оснажена донаторовом сагласношћу. О свему томе, о непромењеном стању про“ позиција, па и о раду жирија могао је Милидраговић да се обавести у Удружењу књижевника, одакле је и требало да почне и тде би добио праве информације.

Овај жири је изабран-од-стра“ -

не скупштине Удружења књижевника (а не од стране управе Уд: ружења како Милидраговић, У свом стилу нетачно, „објашњава" свом главном и одговорном уред“ наку) да, бесплатно радећи, двапут донесе одлуку. Прошле је године наградио 28%-тодишњег песника Мирослава Максимовића за збирку песама „Мењачи" и та је одлука у беспрекорном складу са пропозицијама. Ове године још није донета одлука. Кад је Милтдраговић своје вести објављивао био је одржан само један састанак жирија и то прелиминаран, састанак на коме су измењене информације о томе шта је све објављено при чему је, разуме се, и једна шира селекција извршена. То је било све.

Као што се о књигама суди на основу коначне а не на основу њахове прве верзије, тако се о одлуци једног жирија и о томе да ли су поштоване пропозиције по којима је био обавезан да ради може судити једино кад се одлука донесе, а не на основу његовог првог, прелиминарног састанка. Сумње у правилан рад жирија се у нормалњам околностима морају доказати. Милидраговић, међутим, не може ништа да докаже. Његово „објашњење" да је податке добио од једног члана жирија је са правног становишта више него смешно. Оно вреди колико и могућна изјава једног од чланова жирија да му је Милидраговић донео своју књигу на поклон, интересовао се „какве су јој шансе" и, кад је чуо да нису особите, сео и поштено и принципијелно искритиковао жири! Ни то „о6јашњење" на та „изјава“ не вреде много јер, колико први може говорити истину други је може обилазити, и обрнуто. Истина 0остаје међу њима двојицом — без трећег, без сведока који би неком у прилог посведочио,

А остаје ми једна сасвим сувишна „афера" — пример површ“ ног новинарског рада којим се може нанети штета лепој. институцији каква је књижевна награда „Милан Ракић“ и имечу које она носи.

Богдан А. Поповић

председник жирија за додељивање награде „Милан Ракић"

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10

СТАВОВИ

Границе новинске књижевне критике

Наставак са 1. стране

њихове рубрике постепено попримају — питање је није ли то ин намерно — изглед вињета, обавезних илустрација које треба да комплетирају утисак о свестраној оријентисаности новина, Тако је, рецимо, већ устаљен један необавезујући вид интересовања за нова дела на тај начин што ће свака књига и сваки писац имати свога критичара, било да се критичар раније показао благонаклоним за одређеног писца или да је из неког посебног разлога за писца заинтересован. Све је чешћи случај да се и у најтиражнијим новинама, чак и у онима које по традицији поклањају више пажње литератури и одвајају простор за критику, напушта пракса ангажовања сталних књижевних критичара — који би током дужег пе-

ни могао желети да буде — нечета што је већ оцењено, и то групно, а у чему је учествовао и сам

· његов аутор. Да не карикирамо

цео случај: у питању је забрињавајуће несхватање суштине појма новинске критике.

Асоцијације нас, од овога, одводе једном другом актуелном слу чају, који се понавља из године у годину, а чији се овогодишњи финале баш ових дана реализовао. Реч је о већ традиционалној натради за роман године, познатој као награди жирија критике. Не бих желео да закерам нити да на било који начин постављам питање о угледу људи у овом жирију; у њему су еминентне личности, од којих су неке у прошлости дале и леп допринос критици. Желим само да укажем на једно стање које и ове људе, а сигурно и

НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

риода могли да доказују и своје.

естетске оријентације и свој укус — и да се окреће једној необавезној и некорисној врсти магазинског приказивања књига. Усталило се већ да о књизи сарајевског писца пише критичар из Сарајева, о новосадском писцу критичар из Новог Сада, о младим писцима млади критичари, док су, опет, за поједине, углавном старије и угледније, писце обезбеђени дежурни критичари који се само повремено, као парадно одело, извлаче. Овом ћу приликом оставити по страни све оне проблеме који се из оваквог односа јављају, као што су, на пример, отварање простора за манипулисање и стварање услова за пружање не. истините слике о књижевном тренутку. Желим првенствено да се задржим на ономе што је форма целе ствари, јер се, изгледа, једино том логиком може на апсурд указати, и да уз то нагласим како је опасно заборавити деликатност позиције новинске критике и могућности да се лако изневере осетљиве границе овога жанра.

Док сређујем и стилизујем ове, повремено бележене, опаске о опасностима што вребају новинску критику, подсећам се свежих ситуација које, иако нису у непосредној вези са профилом појединих текстова, указују на опасности од подвођења под новинску критику, и под критику уопште, онога што њој не припада. А и такве је случајеве потребно имати у виду, јер су постојање и профил новинске критике једнога времена у вези и са политиком средстава информисања, и са укуп ном културном климом. Ових је дана, на пример, додељена награда за новинску критику. Жири за ту награду познат је јавности само преко свога председника, који је у изјавама за штампу објавио ко је и зашто добио награду. Занемаримо ли податак да поменути председник жирија није ни бившти ни садашњи критичар, нити литерата, и податак да се лауреат већ годинама не бави новинском критиком, дакле податак да су ова два честита човека игром неспоразума или чега другог доведена у смешне ситуације, остаје у овом примеру нешто што не би смело, баш за добро критике, да буде прећутано. Награда је у овом случају додељена за текст образложења о додели једне друге наг> раде недељнот листа, објављен у истом том листу. Сувишно је објашњавати очигледност -- да је као новинска критика награђен текст који није критика. Јер, новинској је критици иманентно критичко просуђивање, које првенствено треба ла резултира у оцену. А награђени текст о коме товоримо само је лепа артументација — друго и није, под околностима у којима се појавио,

СЦЕНА ИЗ ИЗВОБЕЊА „ПАТКЕ ИЗ ВРТА КРАЉА ГУСТАВА" У „КРУГУ 101"

писца коме се награда додељује, доводи у деликатну ситуацију. Не мислим, наиме, да се оваквом жирију може замерити — било коме да додели награду (а ове је године награду добила једна изузетна, и

" једина" овотодишња изузетна проз-

на књига) — да није био објективан и доследан. Но управо у томе је невоља, јер — будући да се нико од чланова овога критичарског тела не бави данас критиком, дакле не ставља свој укус и критеријуме на јавну проверу — неком неће бити јасно који су се критеријуми следили и да ли су се уопште следили. Остаје само да се верује у добре намере ових људи, уз напомену да би вероватно и они сами, са ранијим критичарским искуством, запазили разлике између добрих намера, на једној страни, и професионално одговорног критичког вредновања, које поред намере и етичности још много што-шта подразумева. Замерке се, да будемо прецизни, не односе само на институције које на овакав начин схватају критику, реч је о комплексним видовима разноликих притисака на критику, који резултирају у узурпирање и права и обавеза критике. А конкретне примере помињемо само зато што долазе из средина које су се у појединим послератним раздобљима плодотворно залагале за "углед новинске књижевне критике.

Морало би се — кад се разговара о деликатним границама новинске критике — поменути и место критике у новијим средствима комуникација, на радију и на телевизији, мако би за потпуније описивање ових релација било потребно много више простора: Треба поћи од раширеног уверења, које није тешко доказати, да код нас ова средства нису у области критике дала оно што се од њих очекивало, или, пак, поћи од податка да је улога прилога о књижевности све незнатнија. Чинило се, наиме, у време кад смо се тек суочавали са огромним могућностима утицаја најпре радија а по. том телевизије да се за књижевну критику, нарочито за онај облик

који је усмерен цртула Ри ОРОРУ вредних дела, отварају бескрајне могућности, Но сведоци смо да су и ови медији све више окренути књижевности на начин који су новине већ иживеле, или се, боље рећи, на њега свеле, дакле кроз неутралне и пригодне прилоге ревијског карактера. Не би разлоге за ово требало видети у недостатку добре воље да се заложи за добро литературе и културе, нити непремостивим препрекама медија. Прави су разлози У недовољном узимању у обзир чињенице да новинска критика, било како презентирана, остаје ипак -—— ако је стварно оно што сам жанр подразумев к да она и избором тема о којима расправља и језиком којим се служи мора бити окренута захтеву сваког критичког разговора о уметности: да тумачи дело, да одваја вредно од осредњег или '720.

машаја, да васпитава књижевни

укус, да припрема културну ваша му за настанак и пријем нових дела, итд. Код нас је, међутим, вештачким преношењем захтева за такозваном објективношћу информација — из сфере политичке стварности у домен културних вредности — постепено створена околност у којој су сви културни и уметнички напори, само уколико нису у супротности са друштвеним настојањима, подједнако значајни. Тиме се. очигледно је, уништава основни предуслов за постојање добре критике. Друтим речима, створен је један оквир у коме је благонаклон став основни критеријум, а он, разумљиво, онемогућује да се искаже чак и разлика између евентуалног изузетног уметничког остварења им занимљивог аматеризма.

Свакако да не би требало поједностављено размишљати о овим проблемима критике у средствима информисања. Неодређен и недовољно дефинисан однос према готово свим књигама долази и од непрецизности књижевних критеријума у целини, од позиције критике уопште, од наивно схваћеног просветитељског деловања, али све то није оно најглавније. Суштина је у томе што пракса културне политике у појединим средствима информисања онемогућује разликовање критичког приказа, и такозване информације. Такав став временом доводи до стања, апсурдног за критику, у коме би свака замерка неком делу или писцу, аналогно са квалитетом и значењем осталих информација које се у истом гласилу презентирају, објективно значила довођење у сумњу личности ствараоца, чак и у смислу грађанске исправа ности. Ако се, са друге стране, има у виду да у области уметничких вредности свака инфоомација која није заснована на критичком просућђивању представља дезинформацију, онда бива јасно у каквом се контрадикторном, или боље рећи безизлазном, положају налазе поједине редакције културних рубрика у новинама, и посебно на радију и на телевизији.

Није прилика да овде говоримо о сложеном дејству повинске критике, о њеном утицају, како оном тренутном, на први пријем књите од читалаца, тако и накнадном, на ствараоце, књижевне аналитичаре и историчаре књижевности. То су теоријска и начелна питања. Жеља ми је била да више набрајањем и описивањем појединих појавних видова савремене новинске критике — покажем како је свест о границама новинске критике неопходна, и како су непрекидне претње овом књижевном жанру и искушења да изневери функцију и суштину. Паралелно са овим набрајањима непрекидно се намеће уверење да новинска критика, поред вредно сти које има сама по себи, много зависи и од околности у којима се појављује. Будући да је специфичан књижевни жанр — она на особен начин дели судбину књижевности и њених стваралаца; будући да је бављење њоме, директно или индиректно, друштвени чин — подразумева олговор' ност друштвеног чина; а будући и по месту и по профилу новипска — она зависи од политике, јачине, етичности и интелектуалне озбиљности средстава информисања. И само разумевање њеног сложеног профила може да подстакне на залагање за преду“ слове без којих она не може да постоји,

Чедомир Мирковић

ЖИВОЈИН ТУРИНСКИ: ЦРТЕЖ (СА ИЗЛОЖБЕ У ГАЛЕРИЈИ КОЛАРЧЕВОГ

НАРОДНОГ УНИВЕРЗИТЕТА)

а = првенствено критика, и