Књижевне новине

—_________________________________ ==

ЈУБИЛЕЈИ — СЕДАМА | ТК СЕДАМДЕСЕТ ПЕТ ГОДИНА ГУСТАВА КРКЛЕЦА >

Густав Крклец: поезија као жудња за срећом

ПЕС | ; МЕ ПИЦИ, који оу, као Мирослав КрлеЕ рњански и Душан Васиљев провели први светски рат на фронту пе: вали су о рату, крви и блату и о томе како 57 „таНајући између лешева, изгуби ки 1 Аузије о живот ! дима. Густав Крклец, аи јела Ене 5: та у Бечу студирао агрономију осетио Је тутњаву топова само издалека им у својој раној поезији, у „Лирици" (1919) с : брној цести" (1921) Нових ја ај о: Ј за РЕЗ м пјесмама (1923) и „Љубави птица" (1926), није изразио бунт оних који су рат преживели с мнотим траумама, него другу страну медаље: жељу за даљинама, миром, природом Љубављу, коју су осећали они који су же: лели и мотлп што пре да. забораве протекле ратне страхоте и падокнаде изгубљена задовољства. Тражио је и налазио радост у малим стварима: у природи. која се буди или умире, у ноћима пуним сребрнасте месечине, у путевима који могу да одведу незнано куда, у љубави пуној нежности и сензуалности, у миру који пружа завичај и у сновима којима свако може да модеАује стварност како жели. Све је то код Крклеца било доста неодређено, као саткано од паучине снова, етерично као сећање на давну прошлост, али је управо то

било опо што је одговарало потребама многих људи. Говорећи о „Љубави птина", Милан

Богдановић ће рећи да у овој збирци има описа који су само „сугерисане слике, евокације које ће да промакну _ свакоме који је без чула за природу". У почетку, доживљаји пејзажа, најчешћег мотива његових песама, нису нимало конкретни; тек доцније ући ће у Крклечеву поезију реалистички детаљи који ће јасније показати о којим је пределима реч и шта је у њима самосвојно и јединствено, да би у песмама из доба другог светског рата постали оквир за крваве злочине. Испочетка, пејзаж је део песпиковог сна, да би касније постао стварност м, најзад, идентификовао се с кошмаром. Његов пејзаж је, дакле, увек био пе само одређено расположење и стање душе него и осећање живота, па чак и став о његовој вредности. А то је било могуће зато што је Крклец, по свом најдубљем уверењу, сензуалиста. За њега не постоји ништа ван људских чула, па п поезија треба, пре свега, да говори чулима: оку и уху.

Обраћајући се оку, Крклеп поступа као импресиониста: слаже речи једне крај Других тако да се тек из даљине, као одјек, указују контуре осећања које је хтео изразити, а и употребљава боје из којих се слагањем стварају одређени утисци о садржају и току песме. Његови стихови «су шуни боја, чијом се симболиком сугеришу одређене сензације. За радост: црвето, жуто и модро, за жалост и бол: црно, мрко итсиво. А'уз њих често се јављају сребрно и златно, да употпуне живост 00ја и, парочито, да дочарају нешто од сна и бајке, Има код Крклеца песама које су, као „Подне у шуми", „Јутро“ или „Увео цвијет", толико испуњене бојама, да нам се, док их читамо, чини да-гледамо слике пеких изразитих колориста. Ево, на пример, стихова из прве половине песме „Подне у шуми":

Црвено сунце тори ј

и зрак је крвав, врућ и свијетао,

и безброј огњених зрнца титра у зраку, шисропи сунчана киша.

Стабла су пала на кољена и вриште, и чупају црвену косу од крвавог бола, и лишће спржено пада у жуту папрат; шума се свија, зрчи, моли и плаче. Пуцају врхови танких гранчица јела, огњени језици лижу храпаву храстову кору и црне смреке циједе из рана жуту смолу, а негдје у долу

кричи рањено срнче.

Не само зато што се у овој песми пет пута јавља црвено, четири пута жуто и једанпут црно, него и помоћу многих дру: гих речи и синтагми (крвав, свијетао, сунчана киша, огњени језици, пожар, млазови крви, спржено лшшиће, опаљена трава) песник је с великом пластичношћу и убелљивошћу приказао шуму пуну сунца, чи ја се светлост прелама у црвене и жуте

тонове, тако да се црнило смрека туби пред поплавом тих _ живих и радосних "боја.

као да се Крклечева па. је шкртији у бојењу мртвих природа, али

Временом, пак, лета истрошила и он пејзажа, ентеријера и музичка компонента _КОА њега никад не престаје да буде важна. ћоубав Крклеца за музику огледа се већ у неким његовим раним песмама иу истицању извесних музичких инспирација за те песме: једна се зове „Спомен на Грига", друга, под насло· вом „Вихори сумње", има као поднаслов објашњење: „Мотив из Бетовена", а пе сма „Балада" завршава се стиховима који

гласе:

Тко је то ноћас, тко је чод прозором мојега сна свирао Дебисија2

ДХоиста, има у песми „Спомен на Грига" нешто од носталгичне, сетне, распеване, северњачки бдиставе кантилене Грига, а у „Вихорима сумње" нешто ОА бурне МУНА " жне оркестрације бетовеновских дубоких хтења и страсти, али, као што У обнови музике Грига и Дебисија стоји клавирска деоница, а код Бетовена, чини се, 5 у сонатама звучи читав орекестар, за Крклепа би се могло рећи да је инструмент на ко

КРИЖЕВНЕНОВИНЕ

5

јем он свира флаута или кларинет, а понекад и народна свирала. Уосталом, и он сам је у предговору својим „Сабраним де лима" (1932) рекао да је свирач на свираЛи или флаути, а не на харфи или лири.

Усамљеном човеку, изгубљеном у са временом граду и модерној цивилизацији, чија је осећања Крклец настојао да изрази у својој раној „Анрици, најбоље и пристаје свирала, на којој он своје мелодије може сам да изводи и, уз то, доста налик на мелодију која га подсећа на спокојство његовог завичаја, на Аркадију кајкавског краја. Град је био немила средина за Крклеца-песника. Истина, није га он увек од бацивао, умео је да нађе за њега и лепе речи, али, је ипак боловао што се не налази у свом завичају, на пољима где „свако стабло своју радосну душу има" („Црвена јесен"), него у граду, гле се може животаринти само уз чашу, која му је, како је касније у песми „Чаша" рекао, била Аруг кад би га дуга црна ноћ стискала „кљештима море". «

У граду Крклец се приклонио боеми Као илузији о слободи, излазу из окова обавеза и спасу од механизације људског бића. М загребачкој „Казалишној кавани" и београдској Скадарлији није било тако Лепо као у Марушевцу, али ипак много боље него на свакодневном _ послу који обешчовечује човека и стога је боема бнла за Крклеца, као и за Матоша, Диса, Бору Станковића, Тина Ујевића и Раку Драинца, мотућност да се на неки начини умакне алијенацији модерног друштва и захтевима његове дехуманизације. Крклец је написао неколико занимљивих песама о београдској боеми, као што су „Спомен на Бору" или „Спомен на Скадарлију", али он није глорификатор боеме. У његовој души је увек био лепши сан о јутарњем млеку на селу у завичају од јаве са чашом у руци у друштву с неким великани ма песничке речи. Уосталом, он је врло јасно и без трунке сумње рекао шта мнисли о боеми и у есејистичком тексту „Лице и наличје боеме" (1960), тврдећи да је она, углавном, била негативна појава, да није имала „снаге да се дијалектички ухвати у коштац са духом времена! ", и да је, у ствари, „била отегнути „аусклант" романтике у агонији".

Крклец је, дакле, био свестан да је боема нужно зло за бунтовнике који се задовољавају позерским и стерилним нападима на друштво, али да то, наравно, није оно чиме се живот може и најмање променити, Стога, већ 1921. године, у „Пјесми сутрашњих" наилазимо код њега на реч Револуција (писану великим словом). Крклеп није могао да не види како се јављају први симптоми револуције која ће једнога „сутра“ бити изведена, јер је пред

очима имао примере Крлеже и Цесарца“

и њиховог „Пламена“, све већи број комунистичких председника општина и по. сланика у скупштини и Обзнану као по“ кушај да се бујање. и нарастање револуционарних снага пресече бруталном си лом. И стога ће у „Пјесми сутрашњих“ запевати:

Другови,

ми смо још слутња, и пролетња ноћ, и сан, олуја, што ће доћи...

Другови, ми смо витки, високи, црвени торњеви,

заставе сред висине.

Ново ће сунце у знаку огњених, библијских мачева над. нашим челом да сине.

А у збирци „Љубав птица“, Крклечеве те. жње, раније прилично нејасне, као, уосталом, и тежње многих младих људи тога времена, мада још неодлучно, конкретизују се и добијају много јасније обрисе.

дилични и пасторални тонови замењују се оштрим, реским опажањима о друштвеним неједнакостима и неправдама. (О. душевљење пролећним пределима и бојама земље. и шуме, страст за лутањем и жудња за женом и њеном лепотом повла чи се пред осећањем да се живот узалуд расипа на некорисне ствари, да је бол бес крајно већи од животних радости и да је опијање травом, сунцем и пролећем у завичају само лек који тренутно може да помогне али не и да излечи душевне ране задобијене судбинским тегобама у свету. На Крклечевој палети боје тамне, звукови се узнемирују, а мисао продубљује, тежећи за оним што је истинито и праведно иако је засад неухватљиво.

У збирци „Излет у небо“ (1928) сумња у могућност да се нађе ослонац јача је, пак, него икада раније. У песми „Сумрак“ рећи ће: „Између неба и свијета / ничег трајног нема“. Срећа ће, по његовом тадашњем мишљењу, као и љубав, постојати само у сновима, а сазнања нас испуњава. ју само горчинама. У песнику расте же ља да из животне борбе и друштвеног ме ханизма не побегне у завичај него у прашуму, јер га ништа у савременој џи. вилизацији не може задовољити, па чак ни то да пише песме („Бијег у прашуму"). У то време, пред шестојануарску дикта. туру и након ње, Крклец ће све више па. дати у огорчење, неверицу и песимизам, који нема само друштвену него, рекло би се, и филозофску основу. Док би се по сти ховима из песме „Вихор“ могло помислн. ти да је реч само о несрећном добу у ко: јем живимо и о пролазним тешкоћама ко. је ће, заједно с будућим временом, мину. ти, дотле ће стихови из песме „Преображења" сведочити о песниковом уверењу да човекова несрећа није пролазна него трајна и да се налази у самим темељима светског устројства.

Па ипак, можда и стога што против светских невоља нема ефикасног лека, Кр:

ГУСТАВ КРКЛЕЦ,

клец ће тражити да се поезија стави у службу овоземаљских ствари, а пре свега слободи. У програмској „Пјесми пјеснику“ (1928) он ће одбацити мишљење да песник треба да пева о љубави нако му се брат опија, сестра баца крв, а „цијелу земљу дави црна мора, / п читав народ пропада и грца“. Видећи и другу могућност, насулрот таквом певању, оп се обраћа песнику речима: У Или порасти, буди торда, тврда планина, која сваки облак сатре. Застава свијетла. Кријес на врху брда. Велики вихор. Буди бич од ватре!

А већ идуће године у песми „Велико јутро“ изражаваће своје предосећање да ће доћи „велико јутро", док ће у песми „Сан под брезом“ тражити од песника да пева будницу слободи! Било је то време када није било ништа природније него да и песник створен за дитирамбе заплаче над судбином својих суграђана и промени своју основну инспирацију, те од песника расположења постане социјални песник. О таквом преображају код Крклеца сведочи његова збирка „Сан под брезом“ (1940). Не може се рећи, пак, да је он у љој свој лирски субјективизам заменио социјалним реализмом захваљујући само свом песничком таленту и стваралачкој интуицији, јер од 1928. године он је, с Миланом Богдановићем и Јосипом Кулунџићем, био уредник „Нолита“, који је представљао много више нето једну издавачку институцију: читав један књижевни, џа чак и социјалин програм сагледан кроз литературу.

М песми „Путеви“, посвећеној Исидори Секулић, може се наћи песников опис процеса отварања његових очију за социјалне проблеме, а у песми „На рођеној труди“, он ће, на темељу опште песимистичке плат форме („Свијет је само горких суза чаша“), певати готово сасвим у духу социјалане литературе:

Болесна деца пљују крв по трави.

Седам гладних крава вуче се кроз кланце. О. љубави давна! У немоћној страви јоште гледам страх и старе ропске ланце.

Снаха носи брашно на сајам, а враћа воштанице свијеће за Распело кући. На тумну се гложе оторчена браћа: један другом брани у баштину ући.

Гдје су топла жита, поља златне зоби, гроздови са зрњем које зрије, прска. Откуд, каква стријела отровница проби ово живо срце. Тко га сломи, смрска2

Уз такве песме ишле су и оне које су, као „Медаља“ (1931), са горком иронијом осуБивале рат и масовно убијање браће за које се од захвалне отаџбине добија ме. даља, или као „Босна“ (1932), у којој се с неочекиваном храброшћу указује на зао. сталост и потчињеност читаве једне области под диктаторском влашћу краља Александра Карађорђевића. У таквој ситуацији, излети у завичај или путовање на мо ре, не могу ништа учинити да се песник ослободи море која га мучи док посматра шта се збива недалеко од њега. Заљубљен у завичај, долази у њега на ходочашће као Јесењин, али ни ту за његову душу, измучену гторком стварношћу свакоднев ног живљења, нема мира ни спокојства.

У таквом расположењу затекао је Крклеца други светски рат, расцеп Југославије, стварање Независне државе Хрватске и покољи невиног становништва у њој. У последње време пред рат Крклец, који никада свој песнички позив није схватао као дужност по сваку цену, није написао

и о о |

много песама. Његове збирке су, почев од „Лирике“ до „Сна под брезом“, излазиле у све већим размацима. А о својим темама и инспирацијама писао је врло раз нолико, али сада је, подстакнут страхота“ ма рата, написао две своје најцеловитије збирке: „Дарови за _Безимену“ (1942) и „Тамница времена“ (1944). У овим збиркама не само да се променила његова тематика него и поетика. Иако је као човек правио компромисе, Крклец се као песник згрозио над ужасним злочинима које

су усташе чиниле над недужним станов.

ништвом друге националности и друге вере и проговорио је готово дантеовским језиком и стилом о ужасним страхотама ко. јима су и многи други песници били сведоци, али нису осетили дужност да се побуне у име основних принципа човечности. :

Иако се као песник много година мирио с неоткривеним тајнама света, сада није хтео да се помири с нељудским поступцима, уништењем људског дигнитета и тријумфом човекове анималности. Сто. јећи између резигнације и одлучности, он ће упутити песнички протест против усташке страховладе, који ће говорити гласније и снажније од сваког покушаја да се она скрије иза некаквих тобоже национално-политичких парола. Неке од песама у овим збиркама су најпотреснија сведочанства о страхотама кољаштва у друтом светском рату, као, на пример, песме „Низ мутни Дунав“; „Дунавом“ и „Запис са Дунава" из збирке „Дарови за Безимену“. Можда је најснажнија песма „Дунавом“, чијих првих осам од четрнаест стихова гласе:

Дунав се плави испод ниског свода, лешину пита, док се тихо њише: Има ли кожа још од твога рода2 А леш се цери, каже: пиког више!

Нотама босим рано јутро хода

и влажном крпом прве сјенке брише. У грмљу труне прегршт зрелог плода. Љетопис крвав стара ријека пише.

У овим двема збиркама Крклец је потпуно ослобођен своје раније, честе и, понекад, за њега штетне тежње да се допадне и стота у њима пема ни трата од сентиментализма или артизма. Уместо прво. га, наилазимо на дубоко и искрено осећање трагике, која песника гуши пи који овим стиховима жели да та се ослободи, јер друкчије не може да живи. А уместо ранијег слободног третирања стиха, кад је користио час везани стих (и то у разним комбинацијама) а час слободни стих, Крклец се у овим збиркама определио за један сасвим друкчији однос п према речима, и према основном тону, и према фор. ми својих песама.

За песме у овим збиркама Крклец је нашао снажне, тешке, тамне речи које нај боље одговарају часу ин збивању о којем је у њима реч, а те речи је стегао у строте формалне оквире — у „Даровима за Бе зимену“ то су сонети, а у „Тамници времена" свака песма је састављена од пет дистиха — и одредио им јединствен ритам (уместо раније неуједначенот) п тиме дао озбиљност, _ достојанственост и величину свом протесту против рата, ратних страхота и поживинчених људи. правом дивити и многим Крклечевим песмама из ранијих времена, као што је „Сре брна цеста“, „Излет у небо“ или „Епитаф", али по људскости теме, по дубини осећања и по одговарајућој форми, ове збирке су, не само у хуманом и друштвеном него и естетском смислу најзначајније што је Крклец у поезији створио.

Пишући свој лирски летопис, Крклец је доживео да осветли и изрази и дане који су дошли након мрачних дана рата и смрти, И овде се он снашао и вратио се свом негдашњем оптимизму, с тим што је овај нови оптимизам био без натруха осећања бола и животних ограничења. Једино је, можда, осећање старења уноси. ло нешто туге у његов стих, али се, упрКос томе, јавила и нова нота: песник се није више осећао усамљеним путником на сребрним стазама које су га без путоказа водиле на излет у небо, већ чланом кодек“ тива чврсто решеног да оствари нове, сре Бније дане него што су икада раније биди. У „Листу из љетописа“ наћи ћемо и

ове стихове:

Не, нисам више сам на пустој стази: хиљаде иду, загрљене, бројне, поворке дуге, изморене, знојне,

и свуда ничу нови путокази.

Иако сада исувише једноставно оптимис тички расположен, Крклец је у неким својам дужим песмама, као што су „Запис о земљи“, „Лист из љетописа“ и „Сан ље тне ноћи“, дао значајна остварења иу с вом периоду који је он сам у једној својој збирци крстио као „лирску петољетку“ (1951), показујући како, је талент јачи од погрешних упута које, евентуално, следи.

У целини узев, поезија Густава Крклеца је, пре свега, лирски летопис човека који је, живећи у тешким временима, настојао да буде самосталан и свој упркос бројним тешкоћама које су му сметале да то постигне. Ослоњено на време у којем је настало и упоређено с њим, његово песничко дело је значајан уметнички документ о перипетијама једног таквог подухвата, које су водиле кроз многе кризе, лутања и налажења правог пута.

Иако не песник широких народних, маса, Крклец је ипак песник оних бројних људи који се у поезији првенствено диве искрености осећања, музикалности стиха, лепоти поетских слика и вештој версификацији. Понекад се чини да је Крклец не само био него п желео да буде омиљени песник, обилно користећи своју вештину у варирању својих драгих тема: природе, љубави, расположења. Нема сумње, међу. тим, да у његовим песмама има покаткад и дубине, која не одликује ни сваког доброг лирског песника. Могу се, штавише, код њега наћи покренута и нека филозофска питања, али, као што је тачно приметио Велибор Глигорић, нема код њега филозофије живота. Наставак на 4. страни

Драган М. Јеремић

Може се со