Књижевне новине

ЈУБИЛЕЈИ — СЕДАМДЕСЕТ ПЕТ ГОДИНА ГУСТАВА КРКЛЕЦА ,

РАЛОСТИ И ТУГЕ ЖИВОТА

НЕДАВНО ЈЕ у једном разговору Густав Крклец помало носталтично рекао да је старији од овога века и да врло помно прати све што се у њему збива. По њего. вим речима много се тога догодило у овоме времену: било је радости и туга, сме Аих продора у ново, великих откровења, снажних залета маште, У овоме веку, као ни у једном другом, човек је потврдио своју моћ да ствара и да се остварује, али нису ретке појаве које говоре и о другачијој страни његовог бића: покретао је ратове, спроводио насиља, упадао у социјалне кризе и понекад се сасвим дехуманизовао. Али, ипак, то није суштинско обележје човека у овоме веку. У то нас вишеструко уверава и поезија Густава Кр. клеца. ,

У тој поезији згуснута су многа животна искуства — нека садрже у себи исто. ријске а нека етичке и социјалне садржаје. Зато је његова поезија веома слојевита и у свим слојевима покреће на размишља. ње, тражи ангажовање читаоца, људски је надахнута и мирна у резоновању, отворе. на за све токове живота. Она је израз ис куства али њен циљ је да из искустава створи нешто ново: нове односе, другачије доживљаје, продубљенији сензибилитет, дубљи поглед у БУДУЋЕ. То су разлози који нас наводе на закључак да је у овој поезији сабрано велико животно искуство — и песниково и људско уопште. То је говор целог једног живота оствареног и неоствареног, вишегодишња кристализација песникових размишљања, синтеза његових тражења.

Својевремено је речено да је Крклечева поезија израз уских и кратких мисаоних коридора. То, међутим, није тачно, јер као мало која лирика данас, она има широке токове, простране замахе, сплетове историјских околности у којима је песник живео и формирао се. Чини ми седау свеукупној атмосфери ове поезије није изостављена ниједна значајнија идеја која је обележавала, потресала или карактерисала овај век — и мислим да је то мера њене савремености и потврда пуне ангажованости у прошлости и данас.

Временски распон у коме је Крклечева поезија сазревала дужи је од пола века дакле, више од пола века ова поезија бележи и исписује људске судбине и судбину свога песника. Њена снага је у моћи кристализације разноврсних проблема у песми; она је врло присно, привидно је дноставно сажимала елементе сопствене визије свега постојећег. Тиме ова поезија показује своја шира, садржајнија дијалек тичка обележја и значења. Крклец поседује моћ да своја размишљања исказује чулно, он је увек помало елегичан и сетан, али у тој елегичности и сетности остварује чудесну лирску лепоту која нас не само фасцинира већ и увлачи у нове емотивне и мисаоне односе. Значи, Крклец остварује нову визију човека и то је, мислим, суштина његове поезије, јер ако једна поезија само понови нешто што је било онда она нема сврху. Она постаје креативном функцијом само онда када поред постојећег слика могуће. Стиче се утисак да 1устав Крклец свој свет ствара лако, да су његова. суочавања са светом једноставна и лепршава — међутим, када се уђе у свет његове поезије, када се осете сви њени токови, онда се види колико је сложена, густа и слојевита и колико у себи носи буру времена и живота кроз који је пе сник пролазио. |

Многи интерпретатори поезије Густава Крклеца тврдили су да је она мекана и импресионистичка, да је сва од слика и звукова, чиста у изразу и стилу, да је сва екстатична, али да јој недостаје дубина и да нема филозофску димензију. Мислим да су овакве тврдње, које Крклечеву по. езију прате више од пола века, У својој суштини нетачне, Јесте, Крклец је нарочито док је био млад, мотиве за своју поезију тражио и налазио у природи, у ситним стварима и појавама, у успоменама из де тињства и родног краја, у првим младићким љубавним трзајима, али он тиме није уситњавао своје мисли и емоције; напро. тив, у томе је тражио и налазио велике и сложене животне односе, Овај песник верује, и то је присутно у свим његовим песничким књигама, да прави и велики живот живи у малим стварима и да га највише има у малим и безазленим радостима, Има песама у његовом опусу које су суморне, забринуте, резигниране; у њима се песник спушта у Уну трашње токове мисли и открива све тове у невидљивим токовима Људске свести, разгрће Људске (болове и њихове узроке, буни се и протестује, добро су. протставља злу, отвара могућности хармонији и хармонизацији света. Није, према томе, тачно да је Густав Крклец лак и по. вршан песник; напротив, он је о најсложенијим питањима живота писао једноста вном и функционалном структуром стиха и песме и та једноставност вара.

Наш емотивни контакт са поезијом Густава Крклеца сведочи да она поседује нешто изузетно, нешто што нас узбуђује, кад се предамо њеној унутрашњој гравитацији. Ова поезија представља специфичну анализу времена. Она показује да је људска егзистенција — време. Својим ево. кацијама води нас у дубине бића, а сво. јим визијама и _ опредељењима окренута

"је садашњем и будућем. Крклец никад

није залазио у апстрактне идеје, али је врло луцидно залазио у критику свеукупне људске егзистенције. Крклец поседује моћ да своје страсти, осећања и разми. шљања исказује непосредно; он је увек помало елегичан али у тој својој елеги: чности остварује неку чудесну лепоту ко. ја нас не само фасцинира, већ нам се на меће као неопходност, као смисго који

оплемењује егзистенцију:

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Пренијех све у срце: небо, земљу, птице... и затворих кругом сумрака и шутње;

ријетко дирнем руком успаване жице више волим мир и мрачну страву слутње.

Одрекох се свега, раскоши и сјаја

и оргија блудних кроз блиставе. ноћи, знам да немам друга нити завичаја,

и да ми је лука спаса у самоћи.

Сем у себи, сам са сновима и снима, сам са својим свјетлом и са својом сјеном живим као звук у мрачним преливима сам у себи, сам са својом успоменом,

Самоћа је вино, вихор, откровење, огањ који букти на дну танких ткива, Самоћа је нијемо, унутарње врење: све извире из ње, све се у њу слива...

(„Пехар самоће“)

Стих Густава Крклеца је увек слико· вит, његов је израз свеж и сочан и сугестивно исказује многе драматичне садржаје живота — самоћа је за њега невид: љува унутрашња човекова борба, траже. ње новог смисла, његове су мисли укрштени мачеви у којима се обрачунава са старим и ствара нови свет. По овоме, песнику је сваки човек сложен и слојевит затворени емотивни и мисаони круг, радост и драма, истина и свет за себе, и свако се у себи бори онолико колико је интедектуално зрео, колико је као карактер јак, а само снажни и најснажнији иду даље, превладавају свој космос и своја унутра. шња рвања' дијалектички осмишљују. Кад овај песник говори о унутрашњем човеко вом космосу, о рату у њему, о прекрајању свести о свету, кад говори о рушењу или етичком расту човека, његов израз почиње да букти, испуњава се духовним огњем, набијен је немирима, бунама и пркосима. А то показује да је овај песник дубок, емотиван, продуховљен, широк — загледан је у историјску и етичку страну живота, у његова велика пространства, у микро и макрокосмос. Крклец никада није бана. лан, иако полази од конкретног, од онога што човека чини човеком или што га чини несрећним, што изазива у њему радости, туге и болове:

Ни ријечи! Свирај нам, стари примашу, о циганској срећи скитања, пландовања, у твоје здравље испијмо ову чашу

слађу од љубави и горчу од врелих сања,

Ово је наше царство! Сред музике и дима. осјетимо и ми струјање великих хтијења џи да је судбина свирепа посестрима бескућника блиједих од испосничког, бдијења.

(„Скадарлија“)

ХМ већини Крклечевих песама има туге и меланхолије, потресних чежњи за живо. том који је остао неостварен у најчишћем људском смислу. Има у Крклечевим песмама оних које су израз бола згомиланог У грудима, има пркосних чежњи за лепотама које су се само за моменат дотакле живота, дубоко потресле најинтимнија осећања, па ишчезле у неповрат. Овај је песник елегичан у суштини, јер осећа да је живот око њега затрован и он се песничком речи бори за његово растерећење од бола и неуроза. Врло често покушава да продре у темеље сумора, настоји да унутрашње нити У мислима и осећањима претвори М слике, да свет осећања и снова учини реалним, јер то би био прави и једини свет за човека, У дочаравању оваквих стања и ситуација Крклец је врло често екстатичан, његова су надахнућа јака и зажарена, његово језичко ткиво експресивно, њего. ва лирска структура музички интонирана, иако у њој има и неке смирености и дубоке унутрашње хармоније. .

Све те особине и сва та настојања концентрисани су око егзистенцијалних мотива: да се каже суштински однос према човеку и схватање његовога бића. Песник је забринут за човека, али увек верује да има наде и да је песникова мисија у животу да је призива, Има у овој поезији разорних ситуација, али је његово настојање увек било и остало да увери човека да не треба да верује у пораз. А да би та његова филозофска порука дошла до 40 века, он је настојао да је у најразличитијим варијантама каже једноставно, 04: носно да је сугерише кроз свакодневне животне ситуације. Крклец је песник који се приближава есенцијалном У човеку и у свему уме да пронађе елементе којима исказује бројна емотивна и мисаона стања. Он бива као ватра која све пали и му ња која заслепљује, а и усамљеник, очај-

«

ИГЊАТОМ ЈОБОМ 1927. ГОДИНЕ У БЕОГРАДУ ГУСТАВ КРКЛЕЦ (ЛЕВО) СА СЛИКАРОМ

ник и пустињак који копни у себи и кида се због бола што је свет безуман, што се живот вечито налази у шкрипцу. Исто тако, Крклец зна да буде и сетан до суза, али и раздраган, па и заједљив, памфлетски оштар, зна да воли али да грди, да хвали али и да реже као ножем. Другим речима, овај песник остварује интегралну визију човекових мисли и осећања.

У песништву Густава Крклеца било је изразитих периода када је био песник усамљеничких туга, када се повлачио у дубока скровишта својих унутрашњих озледа и мука, То су били они историјски тренуци када је наш човек у међуратном времену у више наврата био социјално и политички гурнут у отуђење. Његове унутрашње муке и озледе су, према томе, биле саучествовање са тим вишеструко отуђеним човеком. То су суштински разлози за тамније и суморније тонове у поезији овога песника. Разлога је било и у катаклизми другог светског рата, који је Крклец жестоко осудио. Било је, истина, тренутака у овоме песништву који су изражавали клонућа, али је Крклец, ипак, одолео тежини трагике. Изашао је из рушевина људских судбина и ушао је у нови животни простор, а своја маштања о разотуђењу преображавао у стварност.

Крклец је у свим својим књигама био оригиналан, мада, је видно сазревао из књиге у књигу, стално окренут човеку и страствено -се- супротстављао · насиљу и свему ономе што је угрожавало људску егзистенцију. Нормално је онда што је таква његова опредељења пратила зебња и у његове визије пробијала мисао о смрти, У таквим случајевима Крклечева по. езија је постајала тамна, формирале су се гротескне атмосфере, све се претварало у замућени ноктурно, Али, ипак, то су само тренуци историјских судара. Иначе, оп је, углавном, песник ведрих расположења и распојасаности, а понекад — нарочито У међуратном периоду — и боемских каламбура. У таквим ситуацијама и расположењима у Крклечевој поезији живи нешто

· непролазно; он је у суштини модеран дух,

темпераментан, радознао, сав у акцији и од акција; фантаста који не мирује и не Мири се, зна да буде жустар, оштар и полемичан, али увек промишљено, с мером, достојанствено.

Ако бисмо у опусу овога песника од прве његове књиге „Лирика" (1919) па до најновије „Дрвени клинци" – (1973) хтели да тражимо његова главна дела, онда би то, мислим, била „Тамница времена" и „Дарови за Безимену“. У њима су, чини Ми се, сажете све његове егзистенцијалне поруке. Постоји више разлога да ове књите сматрамо темељним делима овога песни ка. Пре свега живот је у овим књигама доживљен и речен као тескоба, све је са историјског и психолошког становишта доведено до рубова, све се налази у стању разарања постојећих вредности:

Крвави облак над крајином као барјак у борби оборен пао.

А око срца касно је и пече «ко врели печат ужарено вече.

Пожари пламте. Свуда крик и јаук. Копрене густе плете мрак ко паук.

Читима црним све нас теже веже. Како су мрачне око срца мреже.

Како се тешко дише. О, како засну сва свјетла кроз ноћ злу и касну.

( („Помрчина“)

Раније претежно ведар, у мислима и емоцијама разиграни песник, сада, готово наједном постаје суморан, горак и сав у осећањима безнађа и тешког бола. Надвио се над њим тежак рат и он осећа сву његову свирепост, хаотичну снагу, види његове разорне последице, свестан је да се уништазе велике вредности човека и у човеку.

осебан ток у Крклечевој поезији представљају песме које говоре о његовом ужем завичају, о Хрватском загорју. Та његова поезија одушевљава својим дионизијским надахнућима и снагом лирског оживљавања пејзажа. А пишући о свом завичају Крклец је исписивао поезију че жње која страствено преплиће истину и снове, сузе радости и сузе туте. Читавом својом поезијом Густав Крклец је, пак, успео да у хрватској поезији, а посебно у њеном лирском изразу, заузме висок ступањ и открије и неке нове области поетског израза и сензибилитета.

Миливоје Марковић

Милица Костић-Селем

Посета у сећању

Моме учитељу, Исидори Секулић

ј | мој врели длан почива од К 5654 Ре ; ј, грознице.

Ћутимо. Листови са тврдим словима мога рукописа уморно одбачени

под лампом снуждила се моја утрнун |

ају,

Чека ме сутра море, таласи певај |

кнуће нађем уз његову обалу јау

Зи | ово моје ћутање.

Све што кажем У овој соби нађе одзив. 2 побожност моје срце тешила не Али | бих дотрајала,

ј оје само је радосно надање крепило м о поверљиво срце. људи,

Волела бих да вас сањам стално,

али не читам ваша писма; .

као провалија, између ваших кликтаја мојим стиховима

и суровости нашла сам се збуњена; судбински упућена на бескућничка потуцања, једино сам грешила, када сам успомамљена _вихорима тражила заштиту милосрба,

толико ми је беспоштедност била додељена.

И гањана, туђу тугу стављала сам испред себе,

ако ме обманула, постиђена том преваром

тешила сам своју узнемиреност да никоме својом кривицом нисам никада сан разбила

само себи.

Да сте ту, моје бледило би вас плашило, кришке наранче све од мога детињства припремали сте за окрепу мога рушевног здравља,

већ давно нада мном нико не бдије, само подозрење шиљбочи.

Смрт моје мајке није моћна да ме штити,

Плашило вас је када сам нагло застала у отворена врата,

јер сте већ давно мудрачки знали да су звезде хладне а људи ледени

када смерну невиност тлачи надмоћност.

Загреб, 1974

ГУСТАВ КРКЛЕЦ: ПОЕЗИЈА КАО ЖУДЊА ЗА СРЕЋОМ

Наставак са 3. стране

Песнику који жуди за срећом и задо вољствима, уосталом, није потребна не само никаква вера него ни било каква извесност о свету. И Крклец, као такав песник, у читавој својој поезији не сугерише и не износи никакву поуздану истину о свету. Штавише, он поставља многа питања и оставља их нерешена, јер му то допуштају и његова природа и његова пое. зија. Је ли живот борба или игра, где су границе живота и смрти, шта је у животу сан а шта јава — јесу само нека од најважнијих питања која је Крклец у својој поезији поставио и оставио их без одговора. Живот се, на срећу, може волети и уживати и без тих одговора. Још 1921. године у песми „Пловидба“ Крклец се пи тао:

Тко зна

гдје смо били,

на којем смо отоку сада и којим смјером гоне олује вјечности

гедра наше судбине2

А одговора ни данас нема и не може га ни 5ити, јер он није потребан не само Крклечевој поетици него ни његовом схватању живота. У песми „Угашено кандило“ у збирци „Дарови за Безимену" он ће без устезања заступати агностицизам:

Па био мудар или недоучен спознати нећеш: што је свему сврха»

Ипак, постоји нешто у што Крклец никада није посумњао: живот. У „Четири пјесме с припјевом у славу смрти“, питајући се где су границе између рађања и смрти, он поставља хипотезу о свеопштој трансформацији бића и ствари, тврдећи да је некада био стабло, па звезда, јесењи сухи лист, звер коју ловци гоне и, најзад, четкица којом су сликане очи Мадоне, али не зна шта ће бити у будућности. А и у овој песми, иако написаној „у славу смрти“ тријумфује живот, јер, по песниковом мишљењу,

·. Живот се не да разбити, тај вјечни, торди џин. Смрт је тек станка кратка, када се

у вјечној драми његовој свршава који чин.

И читава поезија Густава Крклеца мо же се схватити као химна животу, сло бодном од стега, окова и смрти, а исто тако и као побуна против свега онога што та кињи, угрожава и уништава. Живот је једина светиња и најзначајнија личност његовог дела, које представља једно од најзначајнијих лирских узлета савремене хрватске и југословенске поезије.

Драган М. Јеремић