Књижевне новине

гн критике, осв у ге џи поијериста (Боалоа ком је других молијер о

· пушта сал . тишао је

_"ЈУБИЛАРНА КЊИГА СИНТЕЗЕ

Ар Аушан Милачић: „ВЕЧНИ МОЛИЈЕР“,

„Слово љубве“, Београд, 1973.

ПОВОДОМ 300-7ТОДИШЊИЦЕ смрти великог комедиографа, минула 1973. година у целом свету је обележена као Молијеро ва година. Била је то лепа прилика да се сумирају резултати и снажан подстицај за нове интерпретације и тумачење јарких комедија у којима су снагом генија оличени многи вечни типови људског рода. У Ју-

" гославији, којој, како с поносом истиче др

Милачић „припада част“ што је међу првима у свету упознала дела великог песника, Молијерова година је достојно обележена. У троуглу између Марибора, Зајечара и Скопља, виђено је десетак нових предста, ва; гостовало је Мало позориште из Париза (којом приликом се на сцени појавио и сам бесмртни Молијер); на дан премијере „Шко ле за жене" у Народном позоришту у Титовом Ужицу казиван је свечани пролог „Похвала смеху“ који је песник Радомир Андрић написао у славу великог комедиографа; у Загребу је објављена студија о Мо Аијеровим прерадама у Дубровнику из ХМШ века, док је млада и амбициозна издавачка кућа „Слово љубве" из Београда публиковала монографију дра Душана Милачића „Вечни Молијер".

Пре свега ново, дванаесто и, како аутор подвлачи, његово „последње дело" из серије „монографија о великим француским писци ма" о, после Шекспира, свакако највећем

'комедиографу свих времена, студиозна је

и бриљантна синтеза скоро целокупног, ве-

. ковног схватања, истраживања и сазнања

из обимне молијерологије. Милачићево дело је успешна симбиоза научно-романескне форме и срећно превазилази оквире едиције Есеји у којој је публиковано. Писано је документовано, свеже, полетно

и надасве занимљиво. Кад би је имао, пра- '

ви поднаслов ове надасве љупке и шармантне књиге, био би „живот и рад", али исказан сочним сликовитим језиком – зналца, ерудите и заљубљеника, на широком фону културно-историјске панораме времена и људи, са лапидарном анализом књижевних и позоришних прилика. Са дубоким поима-

њем епохе и свезнањем молијерологије, упо _

редо са бритком анализом дела, Милачић прати хролошки мукотрпан готово трагичан живот „највећег лакрдијаша Француске", песника за кога је Валтер Скот реКао да је већи од Шекспира, његову бригу за репертоар, његову борбу у театру и из:

ван њега, са глумцима, писцима, супарни- .

цима, литерарним и дворским завидљивцима, бројне или безбројне недаће животне егзистенције и „опстанак театра који је увек на ивици расула, као им растрзан лич ни живот који загорчава млада и каприциозна супруга Атманда Бежар, а упоредо са тим и не ретке тријумфе који искупљују све. Осим снажно портретисане личности песника, глумца, редитеља, управника и душје театра Молијера (чији су младалачки снови били да постане трагички песник и глумац, док су га личне наклоности, глумачки израз и све друго водило ка фарси, комедији и пучком театру добрим делом новом по духу и фдрми, са делима која увесељавају али и критикују друштво и СРИ" ну) у Милачићевом делу са сталним пр

плитањем науке пи фељтонистике оцртане су многе личности Молијерове „трупе, као и Боало, Корнеј и Расин и многе Друге књижевне и историјске величине на челу „са Аујем ХЛУ краљем сунцем, а и обиљем других личности и животних детаља који су не ретко песнику извор и узор за свет његових питорескних, урнебесних комедија. Питку књигу дра Милачића красе ОВИ питорескни детаљи из живота песника ", његовог театра, тријумфи („Школе за ка не", „Мизантропа“ и других комедија), тик рти, мишљења француских

у ј јер не неслагања сматрао да Је иј Викосновени, највећи француски драмски песник ХМП века, Волтера који тврди Да је Молијер уздигао фарсу и лакрдију до степена високе ИК КОМЕ Ел у

; Брен ; едаће и порази (борба оку »“ = Многе друге. Посебан удар Молијер Пон љава (а то је акцентовано У ова на премијери „Грађанина прона Ма. ЈЕ 1).

чце (попут кнеза мл ПА Пи Тоакимове представе, о: ез и једне речи. Песник је оча-

КЊЛИЕРНЕНОВИНЕ 5

" КРИТИКА

РАДОСЛАВ БРАТИЋ

ДУШАН МИЛАЧИЋ

јан и затвара се у кућу. Али за разлику од балканског деспота, после два мучна дана, краљ позива песника и каже да је ћутао зато што је био „опчињен игром" и сви који су песнику били окренули леђа, сада се утркују да му честитају.

Све то доприноси да се књига дра Милачића чита у једном даху.

Посебну пажњу, поред анализе дела, чине последња поглавља, „Општи поглед" и „Живот после смрти" у коме је и кратка историја упознавања Молијера у свету. Овде је посебно интересантно да су Молијерове фарсе игране у Лондону и анализиране у Лајпцигу и Хамбургу 1670, а да је већ следеће године, још за песникова живота,

Крсто Франкопан превео у тамници одло- ,

мак из „Дон Жуана". Тако је Југославија трећа земља у свету по редоследу упознавања са. великим песником, да би у ХУП!

"веку са двадесетак превода и прерада у Ду-

бровнику била прва и изузетна.

Поред безбројних врлина, књига има само два пропуста. Недостатак илустративног материјала (сем укусне вињете на насловној страни, рад сликара Болета Милорадовића) и недопустиво изостављање имена преводилаца при навођењу реплика и монолога током анализе појединих дела. Први пропуст је учињен због недостатка материјалних средстава, а други да би се избегле фус-ноте и графички преоптеретила књига, Међутим, имена преводилаца нема чак ни у завршној напомени. Тек на 211 страни, али без напомене да су ти преводи и коришћени у књизи, побројани су дела и преводиоци, међу којима се, поред Симе Пандуровића, Симе Матавуља, Рашка Димитријевића, Милана Предића, Младена Лесковца, Драгослава Илића и самог Милачића, истичу два препева Радмиле МиљанићНиколић („Школа за жене" и „Мизантроп").

Књига дра Милачића је неопходан уџбеник и поуздан водич у свет молијерологије за све гледаоце, ученике, студенте,. профе-

"соре, а надасве за све позоришне , људе:

глумце, редитеље, писце, драматурге, на челу са управницима који ће моћи да уче из живота песника који је све то оличавао

у театру. Напомену писца да му је ово по

следње дело из области коју толико воли и познаје — ми стога једноставно не прихватамо очекујући из истог пера нове странице, синтезе, сазнања и открића.

Душан Михаиловић

ЧЕЖКЊА ЗА - ПОВРАТКОМ У ЗАВИЧАЈ

Радослав Братић: . „СМРТ СПАСИТЕЉА“, „Просвета“, Београд, 1973.

ј 6 У „СМРТИ СПАСИТЕЉА", првом роману Радослава Братића, о традиционалној 50манескној форми не може бити ни говора. Чак ни опрезно слагање детаља на детаљ, који су иначе расејани по простору књиге, неће довести до приче са „пуним", праволинијским развојем. Писац се задржава само на моментима који имају извесну важност за психолошки портрет централне личности. ;

Таква фрагментарна . конструкција, меЂутим, не треба читаоца да наведе на помисао да је роман о коме је реч нејединствен., Стилски поступак за који се Братић определио врло је функционалан ако се на њ гледа из перспективе романа као целине: делови приче тако расути по књизи објављују на посредан начин саму раздешеност бића главног јунака. Томе на ру ку иде приповедачева позиција у роману (кад, наиме, прича прво лице, оно превасходно изговара себе, властити ВИД живота и стварности, оно тражи и утврБује границе унутар којих је људској свести могућно да заснива односе и са о. ним што се одвија ван и независно од

_ње): Ако, дакле, на. Братићев роман“ гле.

дамо из тог угла, онда формална. структу. ра „Смрти спаситеља" у пуној снази од: ражава слику унутрашњег бића јунака-наратора: онако како прошлост, како прва искуства освету учествују у потоњем њего вом животу, и како начин мишљења, по. глед на свет и средина у којој је одрастао насељавају. свако ново поднебље његове егзистенције, /тако се и опсег јунакових успомена, рефлексија и осећања пројекту је у језичке, стилске и мисаоне одредни. це романа. 3 .

"ла би значајно место овом

Таква „усаглашавања" при. уметничком обликовању разумљива су под условом да се схвате крајње тежње Братићева књижевног лика. Субјект романа „Смрт спаситеља" замишљен је, наиме, као неко коме је врло много стало да премости јаз између прошлости и садашњости; као неко ко је, у најмању руку, осуђен на то да безуспешно измирује лик из стварности и лик из материних клетви, бајословних кажа и фантастичних легенди (лик који он, иначе, носи као унутрашњи терет већ од првих својих сазнања). Споменуто стање пресудно је утицало на то да се роман одвија углавном на два нивоа. У композиционом слоју се, тако, уочавају два временска плана (време јунаковог детиљства и време из кога он приповеда своју судбину), две средине за које су везане кључне ситуације радње (село у херцеговачкој забити и Београд), две језичке равни у оквиру којих се остварују два различита света мишљења и живљења. Главно тематско упориште „Смрти спаситеља" је — детињство, или бар неколики доживљаји у детињству који су на судбоносан начин предодредили психолошки профил самога јунака. Осим тога, и правац поруке романа најдубље кореспондира управо са тим најранијим јунаковим искуствима. На нивоу поруке, међутим, значења романа о коме је реч апсолутно се ослобађају своје социјалне конотације. То чини посебну вредност Братићеве књиге. Два централна симбола: родитељ ска кућа коју гута пламен и чежња за повратком у завичај (који се, као лајтмотиви, провлаче кроз цео роман) не конкретизују, на пример, свој смисао ако се доведу у везу са јунаковим детињством. Напротив, на једном вишем степену значења ови симболи попри мају метафизички карактер: као што за малог Сашу горчине света започињу са губитком домаћег огњишта, тако идеја одраслог Микетића о „повратку“ у Завичај открива жудњу за враћањем детињству света уопште, жудњу за животом који је „претходио“ тзв. Адамовом греху. С друге пак стране, у светлу _социо-психолошких услова, саморазарајућа опседнутост главног јунака грким доживљајима из детињ ства показује се као „слепи ход“ за мишљу да се зло света појавило оног момента кад су се и „спаситељи"“ појавили. Јер већ тада је свет за њега изгубио равнотежу и склад, хтења и осећања су се помутила, време се ишчашило а детињство уступило пред малим „човеком“ који ће наставити да живи не знајући да ли то сања живот, или живи „један одвратан сан" (стр. 111). Братићев јунак не налази одговор на ово питање, неиспуњеност његова детињства остаје и неиспуњеност живота, Смрт „спаситеља“ је уједно и његова смрт. ;

' Овако суморној визији иду у прилог пишчеве честе „интервенције“ којима се имагинарна реалност романа „пробија" на рачун тзв. „стварне стварности“ и блиске комуникације са читаоцем. Писац напросто отвара дијалог са читаоцем, обраћа му се исто онако као што се повремено „разрачунава" са судбином и поступцима свога јунака-наратора. Такви пасажи су угла. вном критички интонисани и садрже из весна песимистичка размишљања о смислу књижевног стварања, На једном ме сту (стр. 52), на пример, јунак романа „упада" у пишчеву собу и наводи опсерзације једнога европски, значајног писца, који каже да „роман умире, прича умире. Долази вријеме слике. У Европи је изумрло двије стотине језика, што доприноси тешкој меланхолији, да, се бића све мање напрежу пред говором". На то, следи коментар: „Значи, то је опасиост да ћу и ја с причом умријети". Обимнија анализа да-

детаљу. Тиме се, рецимо, посредно доводи | питање веровање Филипа Дивуље, који се јавља на самом почетку романа и који, пред смрт, прича о себи највише зато да би остао у сећању потомака — епизода. која, опет, игра важну улогу у структури „Смрти спаситеља". |

· Коначно, ваља нагласити да се посебни квалитет Братићеве књиге крије у језику којим је она написана, у избору речи, синтаксичким решењима, у Ритмици можда

највише, Интонација и ритам не само ре-.

ченица, већ 'пасуса и чак већих прозних целина дали су особену „боју“ нарочито митовима и фолклорним предањима херцеговачким, које Вук, и поред велике жеље, није, имао срећу да упозна, а којима је Братић. дао не мали простор у роману.

Свежином и изузетном изражајношћу од:

ликују се и клетве МАРИНО; чијег се очајничког звука слух јунака „Смрти спаситеља" никако не може ослободити, а које по

стилизованости, лексичком богатству и ра. |

зноврсности представљају праве узорке „наративних партија“. )

Јован Пејчић

их дедо, ти си за жене у живу ватру

Дритро Аголи

ПОРАЗ ЛЕКЕ _ ДУКАЂИНА“

Жено, рад тебе сам с Лек Дукађином . завојштио И горама лиснатим речима гађао, Но Лек Дукађин беше јунак, какав је мало « ко био, И није се лако предавао... о Јер Лек Дукађин није био тек Лека, било ко, Што на послу хиљаду пропуста чини; Лек Дукађин — сурови, горски соко, Чикао ме је кануном на: чистини И као стена кад се руши безданом праскао: „Или са женом како ти вељу ЧИНИ, Или остави жену, ниси јој дорастао!"

Жено, рад тебе сам с Лек Дукађином завојштио Са претком врлим, толико знаменитим, И у пусији један другог ловио Горама нашим неситим... И ја сам му се понекад препуштао Мучио тебе, држао затворену, Живот ти силно загорчавао; Куш! · псовао дивље своју једину Јер Лек Дукађин ме је чикао кануном на ледини И као стена кад се руши безданом праскао: „Или са женом како ти 'вељу чини, Или остави жену, ниси јој дорастао!"

Жеено, рад тебе сам с Лек Дукађином завојштио,

Јер је тражио да сам му стално одан.

У пусији, горама, један је другог ловио —

Он канун хвалио, ја грдио пркосан.

летео

Па што их у кануну низиш тако2 Ех, дедо, ти своју жену ниси мало волео, Па што мени кад волим своју пречиш овако2"

Једног му дана из руку уграбих канун И у комаде исцепах — међу горе. Брада му се само замрси, као жбун, И лице прекри уборе... Ја викнух:

Поразих Лек Дукађина! (Јасно — само канун, Јер капу скидам јунаку од давнина; Бејаше сила, трибун... .). Ти, жено, пита ме — а око блиста И глас ти дрхтури, мио: „Лек Дукађина победи ли одиста2" Рекох ти:

Победих, ал' шта сам пропатио!

(Са албанског препевао Есад Мекули)

ж Вођа Дукађина, (садашња Метохија) у време Скендербега — ХУ век, Канун — законик обичајног права код Албанаца.

Фатима Хусеинбеговић

НЕУНИШТИВА РЕЧ

Стали су ми на реч да прогласе мир болела ме као мајку дете

сенка ми скочи у дубоки вир

нисам јој бранила да ме не саплете

Играле се по њој разне кованице бациле је низ трло витешки кидале гласове да јој виде лице враћала се на сва уста пешке.

љубав клели да је не устрели обећања по њој засадили злато звезда у њу окивали без семена новог остајали.

Окорела на свакакве сплетке трчи гласом по хиљаду миља да пробуди хумане тој претке нека виде шта из њих исклија

На крају су мене заробили у њен су ме облик оковали нису знали да реч гроба нема ако човек у њој не зддрема.

Јанез Коцијанчић

БЕЗ ИКАКВОГ ИЗБОРА | 7“

Елас! Уморни смо,

напеву мој! — издани, у клонућу, и, у клопци, прогнани, Све је у опојству времена, вина, плеса, и тона опојству пути женске.

'" Све је у недосегу,

спотицају, јединопреостајању.

Елас! Напеву мој!

Шта сада»

Усусрет, изнова, стварима

— а насупрот нас, оне, су —

зар, овако усамљениг

А шта другог! |

Елас! Елас!