Књижевне новине

' усвајају

ЕСЕЈ. |

Ведри Оријент

Уз путописну прозу Зуке Џумхира

У НАШОЈ новијој књижевности

топис се = ЈИ ТИЧе обиљем дела, али ваја појеДИН рења иду у највиши „Митерарни

; Бри и А пр деАа књижевног ства· Једно, међутим, пада : А М, ' очи: а изузмемо неколицину писаца Ване во

км м есејисти, приповедачи и романјери,. критичари и репортери, мног ствараоци уз књижевну врсту за које су се определили и којом се махом Ела пишу и путопис, а веома тешко, ако не и не могуће, било би наћи путописца који са поред тога упушта и У неки други жанр, из простог разлога што аутора окренутих најпре путопису и нема. — | [ « Зуко Џумхур нарушава ово правило: у књижевности он је изразити путописац заточник тог прилично запостављеног, чи. МЕ за у време телевизије, мирских летова, превазиђеног жанра. Џумхур, као да не примећује да је златно доба путописа прошло: сада кад растојања за наше савременике више. не представљају проблем, и када бројне туристичке атенције нуде“ своје аранжмане и пакете услуга, публика же%на нових видика и крајолика даје пред ност сопственом путовању над туђим путничким искуством. /

Мумхурова путовања, забележена на ретко свежим, оригиналним и упечатљивим страницама путописа, разбијају илузију о свемоћи «савремених медија и савршенству комуникација. Овај путописац кренуо је попут древних путника у сусрет неочекиваним открићима, а његово роман_Ттично поуздање у путовање уродило је плодом. Показало се још једном, ко зна по који пут, да се свет мења, али да истовремено остаје исти, да се растојања смањују, људи сусрећу, мешају и комешају, али остају једни другима непознати. Уочивши шансу путописа у откривању правог лица градова и предела, народа и земаља, у проницању кроз декоративну фасаду намењену доконим Туристима и не претерано пасионираним посматрачима, Џумхур је отишао још и даље, настојећи да својим путописним белешкама и постеки интонираним _ репортажама, тратгајући за смислом путовања, кретања и збивања, открије и једну филозофску димензију. Путописац Џумхур окренут је, на својим најуспелијим страницама, већма Оријенту. Смењивања народа и цивилизација, некадашњи сукоб, а касније преплитање источњачког и западњачког, оријенталног и европског погледа на свет, сјај и беда, индивидуалност и безлаичност, мудрост и тлаупост, историја и савременост, — све су то контрасти какве путописац уочава, памти, бележи и описује; настојећи да у том обиљу слика и лица, анегдота и историјских чињеница, овлаш записаних, иронично интонираних легенди “и бритких опаски нађе неку заједничку нит, поуку

· или поруку. Њега занима да ли су људи,

упркос упадљивим и наглашеним спољатињим разликама у језику п лицу, у облачењу, начину живота и обичајима, заиста толико различити међу, собом; ако јесу, због чета је тако, а уколико нису, шта је то што их спаја. Посматрајући људе, градове и крајеве од Босне до Авганистана, од Неретве. до далеких обала Амурдарје, пролазећи кроз градове чија се имена, страна слуху, тешко памте, али чију нам слику аутор мајсторски дочарава, сусрећући се с људима које скицира лако, у неколико потеза, блато их карикирајући, пун разумевања за њихове мане, заблуде и деформације, Џумхур је трагао за решењем тога проблема натовештавајући већ ведрином ове путописне прозе да је мо. гућ само један одговор. , у

Спретно монтирајући различите слике и секвенце, спајајући вишеслојну временску перспективу, кроз непрестана поревок и аналогије, путем случајних (да лиз2!) асоцијација, Џумхур ну простору и у времену, види јединственог, једнот човека, ма којим се он језиком служио, ма где живео и без обзира како се облачио. Тај

кој уснови добар, | нао често, човек -је у основи добар, радоз зао понекад; склон је да заблуду посматра као истину, а истину као заблуду; он Пе жи нечем другом и друкчијем, не знајупи да од себе не може побећи. Тако Азијци европске навике и обичаје, а Европљани одлазе у Азију не би ли упо. знали њену скривену мудрост. Једни теже европској цивилизацији, други хоће да побетну управо од те уморне цивилизације, сусрећу се у пролазу на том путу, а на крају сви су на истом,

били. МА 3 у о Џумхур не посматра само теографска пространства, већ уочава и историјску чер. спективу. Сваки град, био то Почитељ И: у Једрене, Исфахан или Кабул, има своју

историју, прошлост, АИ те Пе ки градови пропадај едрене), ата % руине (Почитељ),

етварају у питорексне На | ЕН развијају (Техеран) или се бескрајно споро мењају (Истабула преки „су за путописца међусобно слични ( 50 и Сарајево), или пак не личе на Аруте градове (Балк), али сви су током ве!

прошли кроз различите периоде, дОЖИвљавајући освајања и ратове, мспон и сре

утке и. црне дане. ; ели освајаче и њихове војске, остала су имепа само НајвојнијиЕ царева, пи то обично ОНИ КА ПИ ћени по добру, КОЈИ су 1 ТОдГ ! градили, оелнаћајући да тако а своју кратковечносто и ПЕТЕ Не ЊУ времену. Они други. безбројни, Н Ма а: ни, изгубили су се у тами Мо 4аи шавши до тог слоја, ло те поуке к ПЕН пружа историја, Џумхур се Нва 45: осмехом окреће савременом трену“ ХИ сутној јави: најмање легендарном 8 1

најлепшем времену. |

дање, златне трен градови су наджив

остајући оно што

Џумхура нривлачи непатворен Оријент: старе грађевине, слике и минијатуре, Фкро мњи, лпатином прекривени У предмети, "споменици, шцарени орнаменти, мостови. Он

с љубављу посматра уличне продавце, ка-'

раване и караван-сераје, некадашње ханове адаптиране'у мотеле, сиромашка свратишта, мале људе на трговима и пазарима, у препуним аутобусима или по бувљим пиЈацама. Има разумевања, донекле, за она савремена здања ·која су колико-толико сачувала традиционалан локални: колорит, чији су градитељи били инспирисани оријенталном уметношћу. Истовремено, писац избегава једноличне модерне улице и че тврти, суперкомфорне хотеле без правог

„лица, а индустрија са својим темпом и

Аимом нимало му није симпатична. Старинским караванима даје предност над европским туризмом, сокаци и махале дражи су му од булевара и солитера. У сваком граду он тражи и описује оно, инДдивидуално, _ специфично, оно што има своју арому и што даје карактер извесном амбијенту. Одбацујући нападне туристичке разгледнице и бедекерске информације он се у својим путолисима окреће суОјективној слици предела, а често. у“једном детаљу открива читаву историју. Тако му је, на пример, један излог фотографске радње у Кабулу послужио као повод да исприча читаву новију историју Авганистана, да опише продор европског утицаја у забачену азијску земљу и да ду ховито интерпретира бројне перипетије настале из сукоба старог и новог („У дућану времеплов“).

Умео је, исто тако, да. се послужи м друкчијим поступком, да преко |карикиране историје, путем анегдота уклопљених у текст, проговори о земљама и крајевима кроз које је пролазио („Кајзер и три безбожне паше"). Непрестано будна ока, доследан у својој путничкој и луталачкој филозофији, скептичан према тековинама европске цивилизације и техничке, вештачке удобности, он је непрестано откривао ведрину присутну и непресушну на свим меридијанима, налазећи нити што спаја ју Београд и Исфахан („Табан који се смеје", „На ћилиму лети старац"), Босну и Персију, откривајући на Оријенту свет свога детињства, непролазан и увек нов. А Кабул је за њега „велика пијаца централне Азије по којој вреди натенане и сербес базати и тумарати у гомили Таџика, Паштуна, Узбека и Жазара као по некој џиновској витрини чије су странице склепане од трошних зидова кућа и авлија као уживо и до танчина пренетих предела са цртежа Љубе Ивановића, насталих негде у Кичеву или околини".

Као што је као сликар Џумхур превасходно карикатурист, тако је и као путописац склон хумору, безазленој иронији, добронамерном карикирању;“посматра ис: товремено и лице и наличје, понекад и сам у недоумици шта је наличје а шта лице једнога града, Ако је некадашња престоница Једрене само прашњава касаба на граници, ако некад блистави културни центар Газана спада у градове „којима је преостала једино прошлост", други градови израстају у метрополе у којима се старо смењује с новим, оријентално с европским. Каткад такав спој традиције и савремености добија и гротескне размере, поставши тема Џумхурове — да тако ка. жемо — литерарне карикатуре. Али та је карикатура увек добронамерна, пуна разумевања; за ралику од великог путописца

слија („Заједљиви Пилат"), Џумхурови путописи далеко су од хладне објективности. Наш путописац једноставно не уме, или неће да пише о крајевима које на свој начин није заволео, блиски.

путописа – („Некролог једној чаршији", 1958) Иво ' Андрић каже; „Прва помисао

| Г 1 ње ба пе | ЗА Ма А ЕЕ

Ри

ИЛУСТРАЦИЈА ЗУКЕ Џ УМХУРА

који је такође писао о Азији, Олдоса Хак-,

који му нису

У предговору за Џумхурозу прву књигу.

· бинским и'животним

ном филозофијом Насредин-хоџе,

ЗУКО ЏУМХУР

која се јавља пред овом прозом јесте: да ће ауторов стил морати имати нешто од његове цртачке вештине. И та помисао не вара, И овде линија, гола и тврда; полази са неочекиване тачке, иде право и круто, чини вам се да ће тако и у том правцу ићи до у недоглед, али се одједном негде ломи и неочекивано закреће куд никад помисао не би. Тако добри карикатуристи успевају да нас засмеју и,/у исто време, натерају да се замислимо о оном о чему је њих живот нагонио да мисле и брину". Улогу пртачке линије игра у овим путописима реченица, кратка и мелодична, зачињена обртом, поентом, досетком, Пишчево виђење ослања се у великој мери и на језик, на први поглед архаичамн, богат турцизмима, али у суштини веома функционалан, погодан да одрази сву разноЛикост Балкана, Леванта и Оријента, да понесе терет једног одмеренот, истовремено шеретског и мудрог казивања.

Својим бољим страницама Џумхур као путописац досеже ниво дела најуспелијих у тој књижевној врсти. Ако се не може у потпуности мерити с врхунским остваре. њима путописа у нашој књижевности, ако не достиже снагу поетичних визија какву поседује „Африка" Растка Петровића или ненаметљиву елетанцију „Писама из Норвешке" Исидоре Секулић (да останемо код ова два примера), Џумхур то надокнађује једним својеврсним квалмтетом: хумором. Његова путописна проза проткана је ху-

„мором.мије је порекло подједнако и наше

и оријентално, оном искуственом хумор-. коју МЏумхур не само да имплицитно прихвата,

"већ и потврђује својим сазнањима и виђе-

њима, односно читавим ка и путописца.

У Џумхуровим путописима има нечег од Андрићевог Оријента; може се чак претпоставити да је Андрићева · спокојна ведрина, настала у посматрању два начина живота и два опречна става о животу, могла и утицати на Џумхура. Он је, ако се с тим сложимо, развио у својој путописној прози неколике теме из Андрићевог богатог репертоара, варијајући их, проширујући сликама из путничке беле. жнице, идући даље у хумор, у досетку, изокренуту перспективу, трагајући за сул парадоксима, спреман. да их с осмехом ·прими п прихвати без чућења. ·-Заправо, чуђење припада ва. падњачком стилу, то је европски и амери чки манир; Џумхур се не чуди, а и када се диви нечему, он то дивљење казује природно, без екскламација и патоса,

Намеће се поређење Џумхурове путописне про зе с Оријентом какав је “ својим поетским фраг: ментима дао Ристо Рат ковић. Разлика је битна и занимљива: док је Ратковић сав у тренутку, У трчу. у краткотрајном изливу, лирској минијатури и вињети, не прела, зећи оквире једне слике,

Џумхур приказује читаву панораму, његова нарапи-

ла тече. Ратковиђев ло-

живљај Оријента је лирски, а Џумхуров, и порел аноинзма, епски.

Путописи Зуке' Џумхура

налазе се на оној међи

књижевности и журналистике где се утицаји с обе стране плодоносно пре. плићу. Ако местимично због тежње за журналт. стичким ефектом ова про за губи нешто од књижев· пе врелности, посматрана

м целини: она далеко пре: вазилази ефемерност жур

нализма и прелази у ло

мен књижевности, у цар: ство гле тренутак биља

замењен трајањем. Досле. .

лан у свом опредељењу,

Зуко: Џумхур је и својом '

новом књитом, „Писма па

Азије", која је послужи“

искуством путни

гедове, потврдио познате врлине свота путописа, до: гоађујући једну панораму Оријента и лаље проничући у његову древну иза: тонетну мудрост. у

Иван Шоп

ла као полстипај за ове: _

| |

ВЕРУЈЕМ

Павле Ковачевић

Сунце

77 у Ју

У зору кренух према Сунцу. — 7;

Савладах све препреке. АЕ“

У подне се нађох тачно испод њета Стадох, окренух се, + ла и опет поћох за. њим,

На његовом заласку, |, б ; нађох се тамо одакле кжренух..

„ . а

“

у Верујем у непријатеље јер живот посвећују мени. А Верујем у зло соје ме никада. не оставља. Верујем у неправду која увек иде испред мене, Верујем у све невоље јер их у изобиљу има. Верујем и у'смрт која још јаче верује у мене

БРАНА

Узалуд. сам товорио, не покренух никога. Узалуд сам патио, не схвати ме нико. Узалуд сам мислио, не помогох ником. Узалуд сам блистао, не осветлих ником.

Третрадих реку својих“ речи, дугим ' ћутањем. Претрадих реку својих осећања, трпљењем, Претрадих реку својих мисли, повлачењем у себе. Претрадих реку свога духа, мировањем.

И начини се велико језеро бистрих вода у мени,

које дубинама својим доститоше моје висиме.

Прелише се воде преко бране у силне водопаде,

и покренуше, оснажише п дадоше

светлост свој околини.

МЛАДОСТ

Смрт је мирно стајала крај мене. Уилаших сети храбра,

пун младости и живота,

јурнух на њу.

У њој не беше ни толико живота да побегне од мене, Раскомадах је на хиљаду делова. Током живота, уместо једног, доживех хиљаду умирања.

ГОЛУБ

Скратише толубу крила п пустиав та на слободу, да би земљи вернији био.

Тада голуб омрзну земљу на коју се пре. тога, после сваког узлета радо враћао.

ОКЛОП

Живот је

чврст, тломазан.

п мепробојан оклоп

који сигурно штити од смрти.

· Тежак оклоп,

под чијим теретом се умире.

ХАРМОНИЈА

Звезде се нечутно њишу.

Окреће се земља

пи тихо клизи васионом.

Смењују се тенерације, ратови... људи тину, размножавају се, умиру, п све их је више и више...

Не усељавај свет у себе. : Ти си пун свог сопственог света, | Својим светом: иди,

по свету, 5

п кроз свет.

Не мешај свој свет сп светом. Тедино, када се део твоје природе, део твота света,

запали и разбукти.

послужи се светом.

пи смићи себе п своју ватру.

Чим то урадиш · . одбаци свет и заплови по њему.

Пожар на броду се таси.

"водом којом брод пловни.

Када се пламенови “савладају, водп се чзбанује. Т И брод ће тако пловиги

п господарити водом,

док год вода не продре у њега. =

Ко то прича о хаосу . ; ЛЕ 4 3 ПЛОВИДБА

КВОИБАНЕНОВИНЕ