Књижевне новине

ДАТУМИ

Петрарка

као наш савременик

%

Поводом шест стотина тодина од смрти великог

италијанског песника

УСКОРО, 20. јула, навршиће се шест стотина година од смрти Франческа Петрарке, једног од најзначајнијих европских песника и мислилаца, Он можда најбоље наговештава прекретницу у европској мис5м, прелаз из једие епохе у другу, из Једног начина живота у други, из (да се послужимо Мек Луановим термином) једне „галаксије“ у другу, Петрарка је човек културе који је најпотпуније осетио превирања у друштвеним. токовима средњег века на умору у комуналној цивилизацији Италије која је створила услове за нетацију средњег века, иако је и сама била средњи век, и за стварање оне нове осећајности, нове покретљивости, нових стре мљења, која ће петнаести и шеснаести век да разлију Европом и светом и да ударе темеље цивилизацији „штампане речи“, цивилизацији која човека сматра субјектом историје, активним чиниоцем у мењању света.

Не може се тврдити да је Петрарка био типични „ћото поуц5" какви су били наследници његовог дела као, на пример, Колучо Салутати, један од првих хуманиста, Леон Батиста Алберти или чак онај Пјетро Аретино, бич владара, који је сна. гу штампане речи у стварању јавног мнења користио да стиче материјална богатства боље и безобзирније него иједан данашњи новинар из тзв. „жуте штампе". Петраркине мане, односно његов _ начин живота, прибетавање меценатству које је Ханте, човек затвореног комуналног друзштва, свега једну генерацију раније презирао из дубине душе и изразио оним сна-

",

жним стиховима из 17. певања „Раја':

Кушат ћеш слани окус туђег хљеба и како тврд је пут, кад преко стуба тубих се пењат и слазити треба.

(Превод М. Комбола)

код Аретина хипертрофирају у најскандалозније понашање, у претње и уцењивања, У току непуна два века затворио се круг једне велике културе у Италији, културе хуманизма и ренесансе, али њене тековине прешле су границе полуострва и на другим меридијанима развиле су нове животворне токове, као што то увек бива.

Када се почиње расправљати о хуманизму почиње се Петрарком, јер он је тај који је својом осећајношћу наговестио доба у којем ће човеку бити дозвољено да крене у своју земаљску авантуру. Неће више бити брда Пургаторијума и вртлога да прогута дрзника, Дантеовог Одисеја, који је кренуо да истражи шта се с оне стране океана налази. Еманација чистог духа неће моћи да Петрарку спречи да Лаури посвети стихове пуне љубави према жени плаве косе и дивног тела, према којој песник (каква смелост! тек смо на почетку) осећа сасвим земаљску, чулну љубав (морамо, међутим, додати да се за то и каје).

Прогонство је обележило судбине и Дан теа и Петрарке као што је обележило судбине и многих других писаца и песни. ка из тог доба, Али док је Данте у прогонству достигао крајњу тачку очајања, изгнанство Петраркине породице личило је пре на неспоразум него на казну (Бокачо је 1351. године посетио Петрарку да му у име Фирентинске комуне саопшти одлуку о враћању добара конфискованих његовом оцу и тада започиње познанство и пријатељство та два велика књижевника, које је Бокачу помогло да преброди неке тешке кризе и усмерило та новим путевима истраживања). Граница једног доба и схватања је ту, не може се тачно зацртати, али свакако пролази оном тенерацијском линијом која раздваја Даптеа Од Пеграрке. Данте је представник комунал-

не заједнице која још увек има све карактеристике затвореног друштва м за члазопћење је казна ве-

на такве заједнице и

ћа од спаљивања на ломачи или бар равна њоме. Данте је изгнанство осећао као изопћење из трибалног раја, док је Пет. рарка сасвим _ другачијег сензибилитета:

а ухвата много шире просторе. Са пр Би иновација,

поред многобројних , Петокреа пвилисује и нова осећајност У односу на схватање нације, много шире од оног Које су исказивали песници пре њега, на пример, Гвитоне ДА; Арецо, Кјаро Даванцати, па и сам Данте, Песма „Италијо моја" представља прву патриотску песму модерног доба и није случајно што и први прави политички трактат „нашег времена, век и по допнији Макијавелијев „Владалац“, завршава стиховима из те

песме. Снажан израз осећања за ново, за пре-

вазилажење старих средњовековних схватања, налазимо несумњиво у Петраркиној љубавној поезији. Међутим, руптура У од носу на песнике „слатког, новог стила“, који су му претходили, није сувише очигледна: жена је и за Петрарку идеално биће које бдије над врлином песниковом и спречава пороке речју и делом, али у 4 то време је и биће од крви и меса к Је натони на путена размишљања. ПРЕ више Гвиницелијев и Дантеов анђео небески, теолошко савршенство прерушено У исену, већ је то жена од крви и меса, са: иршена и недостижна више сплетом 855 ћећних околности него теолошких габра на, Зато ће петраркистичка поезија и жи-

вети тако дуго кроз векове. Чак и када се сколастичко теолошко рухо сасвим похаба, када Беатриче постане незамислива у моралном хаосу Италије на почетку ХУ1 века, Лаура је сасвим могућа и замислива, њој се пева и о њој се машта. Стога је и наш Прешерн могао да Јулију Примичову уобличи попут Лауре, али да јој пружи и једну нову симболичку компоненту карактеристичну за ХТХ век, тј. патриотску компоненту. Јулија је не само љубљена али недостижна Лаура, већ је и симбол однарођене домовине изложене таласима германизације. На тај начин су у Х1ТХ веку новим садржајима обогаћени Петраркини мотиви и новим је животом, у нашим крајевима, оживела Петраркина поезија. . Није само у том случају, већ је и раније и доцније Петрарка био животворан на нашим меридијанима, Поред Прешерна многи наши песници и писци инспирисали су се Петраркином поезијом и,у љу: бавним песмама овог великог песника из ХЛУМ века нашли су извор својих поетских токова. Слободно можемо тврдити да је ретко који страни писац толико утицао на нашу књижевност колико – Петрарка. Први почеци дубровачке књижевности на народном језику везани су за петрарксистичку традицију из ХУ и ХМЕ века, Чувена Менчетићева песма „Блажен час и хип..." представља препев 61. Петраркиног сонета из „Канцонијера". Од дубровач ких песника Петрарку су преводили и Хрвоје Мажибрадић и Динко Рањина, а од песника хрватског препорода Станко Враз. Знатан је број и наших савремених писаца који су осетили привлачност Петраркине љубавне лоезије, Поводом шестогодишњице сусрета Лауре и Петрарке (1327 — 1927) Иво Андрић је 1927, године објавио у „Српском књижевном гласнику" инспирисани есеј „Легенда о Лаури и Петрарки". А пре неколико месеци изашла је из штампе књига посвећена баш шестогодишњици Петраркине смрти коју је Петраркином јубилеју посветио наш савремени песник, Стеван Раичковић.

Ове кратке напомене о Петраркином утицају на наше савремене песнике и писце указују да Петраркин утицај на савремене ствараоце није једино италијански феномен, мада се у Италији сигурно најјаче осећа, а и реакције на њега су свакако најснажније. Када је крајем четрдесетих година нашег века Салваторе Квазимо до почео да пише ангажовану поезију изнео је у свом програмском есеју да је пре свега потребно прекинути са „бистрим, свежим, милим водама" петраркистичке

традиције, А када је Франческо Де Сан-

ктис, писац чувене „Историје италијанске

књижевности", који је живео у Аругој по- ,

ловини прошлог века, желео да у својој позитивистичкој концепцији књижевности разлучи формалну од садржајне литера туре, литературу „речи“ од литературе „ствари" (доцније је ту поделу преузео и Пирандело), онда је за основу те своје дихотомије узео опозицију Данте — Петрарка не водећи рачуна о промењеним условима у којима су делала та два писца, а не само о њиховом различитом људском и политичком сензибилитету, Те схематске дихотомије увек су погрешне, мада су понекад и корисне, и њима плаћају данак и тако изоштрени критички умови као што су били Де Санктис и Пирандело. Квазимодо је исто тако своју конверзију од херметичке ка ангажованој поезији же лео да оправда нападајући петраркистичке тенденције италијанске поезије, али и он је побркао оно што је животворно и. што траје са оним што је епитонство и што оду мире као анахронизам.

Петрарку од Дантеа, Аретина од Макијавелија, Данунција од Верге раздваја чулност која избија из њихових дела и преплављује њихове филозофске схеме. Иво Андрић је у праву када наглашава да се у Петраркиној поезији „кроз све трубадурске реквизите и учена излагања хришћанских веровања и Платонове филозофије, осећа једна плотска, нездрава, готово данунцијевска уздрхталост и немир".

Међутим, ту се опет јавља опасност успостављања нове дихотомије: морална стро“ тост — чулност која исто тако може бити опасна за уметност, Свакако на потом-

СА ИЗЛОЖБЕ МЛАДЕНА СРБИНОВИЋА:

1

„СЛИКАР И МАЛА ЕВА"

ФРАНЧЕСКО ПЕТРАРКА

ке већи утисак оставља морална строгост Дантеова него немир Петраркин, Макијавелијева осуда ренесансног друштва _ О4 Аретинове распусности (иако су обојица завршила на ватиканском Јпдех Ибгогшт ргод ногшт), Вергино враћање патријархалним вредностима од Данунцијеве морби дне сензудлности, Али оно што раздваја Петрарку од Данунција јесте разлика из међу праве чулности Петраркине и морбидности Данунцијеве, између уметности која одише животом и уметности која инсистира на лажним вредностима и лажно приказује живот. А тада Де Санктисова дихотомија престаје да буде дихотомија и3међу писаца и постаје дихотомија између схватања живота пи уметности, између, да употребимо један Квазимодов термин, „лажног и правог зеленила". Истраживање природе човекове, постављање суштинског питања „због чега смо рођени, одакле долазимо и куда идемо» налази се, како истиче Перо Мужијевић, у Оонти етичких преокупација Петраркицих.

Не бисмо могли а да се на крају са неколико речи не осврнемо и на Петраркин удео у формирању италијанског језика и на његову заслугу или кривицу за необичну предност или ману тог језика који је неколико векова остао пепромењен, готово окамењен у својим тречентескним структурама. То је свакако — погодовало очувању свести о италијанском заједништву које је било веома лабаво у дугим вековима разједињености, те је тај интеррегионални књижевни језик, поред гографеког појма, био једино што је повезивало Италијане (а неки италијански социолози тврде да је и данас то једино што их по везује), |

Обично се каже да су велики писци из ХАМ столећа у Италији, Данте, Петрарка и

Бокачо заслужни што се тоскански дија-

лекат, и то баш фирентински говор, наметнуо као књижевни језик читавој Италији (то је делимично, али не и сасвим тачно, јер постоје и извесни чисто линтвистички мотиви који су то омогућили). Међу тим, када се говори о уделима онда би се могло рећи да је удео Петраркин у ства рању хегемоније тосканског дијалекта најзначајнији. Данте је имао мало сапутника, Бокачова проза је била синтаксички веома запетљана, док је Петраркина течна и љупка поезија нудила образац за подражавање и преправљање, те је вековима била узор италијанским песницима који су имитирали не само метар и стил његове поезије већ су преносили речи и читаве реченичке обрте. Тако су „Кегшт ушгатшт (тавтета" (како је Петрарка на латинском назвао свој „Канцонијере") стекли много већу славу од његових латинских састава, а дуго су сасвим засењивали и значај Петраркиних напора на стварању нове италијанске и европске хуманистичке'културе, везујући његово име за лепси звучне стихове празњикавих имитатора.

Данас, када се Петраркина личност целовито посматра, све више се истичу њетови гигантски напори на стварању нове културне климе хуманизма и његов изванредни песнички таленат, а извесне противречности у животу и стварању чине Петраркину личност још потпунијом, још схватљивијом, јоп пријемљивијом и критичарима и читалачкој публици.

Срђан Мусић

М МЕМОЕЈАМ Марко Врањешевић _

ВЕОМА ЧЕСТО — заборављајући да и сами дајемо колико можемо и умемо и да и сами учествујемо у мучној и часној бици која се зове уметност — не одолевамо искушењу и исписујемо ранг-листе уметника, Заборављамо сопствену муку м уверење да завршити живот и као „просечан“ песник није без значаја за књижевност и културу једног народа. Уосталом, ниједна оцена о уметничком стваралаштву није оцена без призива.

Рецимо, стога, само: умро је песник.

Марко Врањешевић се родио у Босанском Новом 1903. године. Филозофски факултет је завршио у Београду. Као професор наше књижевности службовао је у Горажду, Белој Шркви и Београду, био је секретар београдског ПЕН-клуба, а после рата је био члан редакције „Гласа“, директор Ш мушке гимназије и предавач рус ког језика на Економском факултету у Београду. Носилац је партизанске споменице 1941. године.

Објавио је збирке песама „Велика смјена" (1948), „Љубав" (1962)), „Чујем војску" (1967) и поеме „Један од многих" (1945) и „Олујна земља“ (1966). Био је песник носталтичне љубави према завичају и пате. тичног дивљења према херојском чину за домовину.

Пишући у нашем листу о последњој Вра њешевићевој књизи Владимир В. Предић је рекао: ,.. Врањешевић пева о отаџбини и не самоосвојој („Етиопија", Шпанија 1936—1946", „Говори Москва“ су неки од наслова његових песама) са једном непоколебљивом вером у коначни тријумф човека над свим оним мрачним силама које узрокују беду и подстичу ратове, не. маштину и глад. Он пева полетно и надахнуто, користећи се, при том, једноставним и чистим поетским средствима... Књигом писама „Чујем војску“ Марко Врањеше. вић нас подсећа на сјај и хостојанство једне поезије која се више код нас не пи ше, али која, несумњиво, и данас, у савремепом читаоцу, налази одјека и буди у ње му сна она лепа и племенита осећања која собом и доноси“,

Стихови Марка Врањешевића превође. ни су на руски, немачки, бугарски, словеначки и мађарски језик. о

Објављујемо једну досад необјављену песму коју нам је песник, иначе стари сарадник нашег листа, дао мало времена

пред смрт.

Марко Врањешевић

ШПАНИЈА 1936—1946.

На смрт Кристијана Гарсије и другова

ем

Тај огањ те чудесну показа, Шнанијо,

а онда — још тежа, још гушћа покри те | тама.

Али у срцу света светлост је остала жива

ко путоказ верни;

Мадрид, Барселона, Сијера Гвадарама.

Тренутак само светлог живота, а онда: године дуге тамнице и уза, тодине крви и мрака,

страдања и суза.

Европом старом пустошни вихор је витлао,

у домове, у душе сиви се сумор настанио.

Народ-херој кроз буну се к сунцу дизао,

само ти си, окована, ћутала,

натничка, јуначка Шпанило.

И тек што на мрачном видику Европе рујна нам светлост радосно засија, падоше жртвом синови твоји верни

и међу њима — Кристијан Гарсија,

На подвиге нове они ће и мртви звати кроз потресну песму што биће им певана, јер пали су свесно, знајући за шта гину, попут јунака нашег.

младота борца Стевана.

Још може душман и твој и наш

да најбољу ти децу на стратиште води,

ал ко ће да уништи оне што под вешалима

заносно кличу слободи!

Још може душманин најлепшу младост твоју у ланце да спутава, крвнички гони је,

'ал поново бојни одјекнуће поклич

по брдима Баска, по пољу Каталоније.

Грануће тада и теби велико, радосно

Јутро кад поклич Козаре прихвати Гвадалахара,

кад ово сунце наше поздрав ти однесе одавде, са Истока, из гнезда слободара.

(Из циклуса „Смрћу у бесмртност“)

КЊИЖЕВНЕНОВИЕ с

7)

| |