Књижевне новине

ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ

Књига која је и шокпрала Енглезе

ПРОТЕКЛА ГОДИНА, која је енглеским политичарима донела бескрајне главобоље и обиље дра матичних „искушења, уродила је рекордно богатом и, према миш. љењу непоправивих оптимиста, изузетно квалитетном књижевном жетвом. Да је жетва била богата сасвим је неоспорно. Статистичари су израчунали да у енглеске књижаре никад није ушло више књига него прошле године. Тачно 35.254, односно 2.114 или 6 посто више него 1972. Од тога броја 25.698 отпада на нове књите, а 9,555 на поновљена издања. Примат у популарности и даље има припове дачка проза, с 4.145 наслова (12

посто или 460 више него годину ·

дана раније). У којој је мери савремени свет изложен процесу политизације најбоље може да се види из податка да књиге из поАнтикологије, с хиљаду наслова више него пре пет година, заузимају друго место. Судећи, меБутим, по појачаном интересовању за дечју литературу — 2.710 наслова, односно готово 25 посто више него 1972 — политичка књи жевност (с 2.935 наслова у прошАој години и минималним повећањем од свега 4 посто у односу на претходну) ускоро ће морати дуго место на лествици попу· ларности да препусти књигама за. децу, које су у Енглеској, иначе; изванредно атрактивне и: веома јевтине. Још један доказ о појачаној инфантилизацији света! ~— узвикнуће депримирани скептици, мада би за своју дијагнозу могли да пронађу мноштво уверљивијих симптома.

Кад се реч поведе о квалитету прошлогодишње књижевне жетве, мање је. једнодушности. Сасвим

разумљиво. Сагледана из перспек тиве својих не тако давних хе-

ШОКИРАЛА ЕНГЛЕЗЕ

ројских дана, савремена енглеска књижевност делује прилично суморно. Стога и није чудо да се осредње књиге проглашавају добрим, а добре изузетним. Саобразно томе, лако је разумети зашто је прошла година, у којој је објављено нешто више солидних романа него у току претходних двадесетак или тридесетак месеци, оцењена као година импресив. них романсијерских постигнућа, , Ту, по речима једног критичара који очигледно одбија да живи у свету реалности им заноси се чарима оптимистичких илузија, „величанствену __ параду _ прозе

предводе Греам Грин „Почасним конзулом“, „најбриљантнијим ро“ маном који је написао Од 1930", и Ентони Паџел „Привременим краљевима", претпоследњим у ци" клусу романа „Музика времена,

писаним У традицији енглеске ин |

телектуалне ироничне прозе, Доа јени Енгас Вилсон („Као чаролијом") и Ричард Хјуз („Дрвена пастирица“) донели су и критичарима: и читаоцима више разочаања него усхићења, док су Ајрис ердок („Црни принц у и Дорис #“ ћесинг („Лето пре помрчине“) дочекани с мање резерви ваљда само зато што су и очекивања била мања. Упркос тој „невероватно ' снажној серији романа, најцењенија енглеска награда за прозу („Букер прајз“) припала је писцу неупоредиво мањег реномеа. Пошто су и Грин и Пауел захтевали да се њихови романи изузму из конкуренције (наши писци се турају да се у „ужем избору“ некако нађу и онда када је сасвим очигледно да их тамо нема), награду је добио Џ. џ. Фарел за „Опсаду Кришнапура , дело које је, 'с једне стране, хваљено као изванредно документован приказ једне имагинарне епизоде из времена такозване Индијске побуне, ас друге као луцидан коментар читаве енглеске колонијалне политике. Но „без обзира на каткад, ош“ тро подељена мишљења, ниједна од ових књига није узбудила и „завадила“ нацију (иначе крваво завађену пречим | стварима _ литературе посвећује више пажње него што је уобича-

стварима) која

ХАРОЛА НИКОЛСОН И ВИТА СЕКВИЛ-ВЕСТ, ПРОТАГОНИСТИ КЊИГЕ КОЈА ЈЕ

јено у модерном свету захваћеном

заразном агресијом неинтелектуалнијих разбибрига, Читаоци. који су их читали и критичари који су о њима писали имали су мож да чак и несвесно опуштеније критеријуме, осећајући да у сушно доба и кишница мора да се пије, а да се човек с тим лакше мири кад поверује и сам да пије нешто друго.

Међутим, пи прошлогодишња литерарна сезона имала је свој тренутак шока и узбуђења. Десило се то кал је Најпел Николсон објавио „Портрет једног брака“, књигу о својим роднцтељима, писцу и дипломати Харолду Николсону и песникињи и романсијерки Вити Секвил-Вест. Та контро верзна породична историја делимично је аутобиографија мајке коју је син открио после њене смрти, а делимично синовљев коментар те аутобиографије, којим се допуњава и разјашњава оно што је у аутобиографији описано или што је пропуштено да се помене. Одговор на питање зашто је ова књига поделила на два непомирљива табора и критику и читаоце може да се добије тек кад се открије шта, се скрива у аутобиографији Вите Секвил-Вест пронаћђеној у закључаној и затуреној кожној торби, и шта открива коментар који ту аутобиографију допуњује описом онога што се десило пре и после догаЂаја који су њоме обухваћени.

Већ на уводним страницама „Портрета једног брака" Најџел Николсон открива зашто опис јед не епизоде из живота своје мајке сматра „јединственим _ документом у огромној литератури о љубави". „То је прича, каже Николсон, о двоје људи који су се венчали из љубави и чија је љубав

из године у годину постајала све дубља, мада су непрестано и према међусобном пристанку били неверни једно другом. Обоје су волели особе свога пола, али не искључиво, Њихов брак је не само надживео неверност, сексуалну инкомпатибилност и дуге растанке, него је услед тога постајао снажнији и префињенији. Давали су једно другом пуну слободу без испитивања и пребацивања. Част је имала корене у бешчашћу. Њихов брак је успео јер су налазили сталну и неразблажену срећу само у узајамном друштву. Ова књига је стога панегирик браку, мада описује брак који је привидно био неуспео јер је био непотпун“.

Николсонову књигу бизарном чини и оно што је у њој описано, и начин на који је шокантна роди тељска тајна обелодањена им став љена на увид јавности својевољном одлуком сина, али пре свега шокантном је чини чињеница што је у њој описана жива истина, коју је, дакако, тешко прихвати ти у најогољенијем могућном 06-

лику и без заштитног алибија да.

је, забога, реч „само о литератури". Исповест којом је Вита Сек-

вил-Вест покушала да „очисти свој

дух и срце од љубави која ју је |

била опседа, од љубави за другу жену, Виолету Трефузис“ Најџел Николсон. је одлучио да објави, уверен да у данашње време „овакво искуство не треба више да се сматра срамним и непоменљивим".

· Учинио је то тек пошто се уверио

да је његова мајка описала ту љубавну историју намеравајући да је једном обелодани и пошто се консултовао с неколико особа, пре свега са својим братом/ сликаром Беном Николсоном. Објављивање је,' разуме се, било неизводљиво за живота Харолда Николсона и Виолете Трефузис. Тек кад су они умрли — Харолд 1968, Виолета 1972 — Најџел је приступио реализовању своје намере.

Вита Секвил-Вест, чија је аристократска породица послужила Вирџинији Вулф као прототип за јунаке романа „Орландо“ и која ће, како открива Најџел Николсон, касније с Вирџинијом Вулф доживети Љубав сличну оној коју је описала у својим аутобиографским белешкама из 1920—21. године, још је као девојчица имала две „грешне“. страсти: Розамунду Гросвенор и Виолету Кепел. Виолета, сећа се Вита, кћерка краљеве љубавнице, умела је као шеснаестогодишња девојка тако помамно да удара у добош да је то узнемиравало Витину _ „погану“ шпанску крв, коју је наследила од своје баке, андалузијске плесачице Пепите: „Свуда иди мном! Показаћу ти очи од там-

·ног сомота, фанданго, лелујава те

ла, трепераве кастањете, свраке које се шепуре међу маслинама, тужне равнице, лепршаву мантиљу. Пођи за мном, пођи за мном!"

Али Вита још није била спремна.

Кад се 1913. године удала за Харолда Николсона (на Разамундину жалост и Виолетин презир), осећала је да је један део њене природе тако успаван да никад више неће моћи да се пробуди. Ипак, у априлу 1918, после пет тодина брака, троје деце и светског рата, успавани део Витине природе се пренуо; она и Виолета (сада удата Трефузис) ступиле су у страстан љубавни однос, који је трајао три подине; касни је га је детаљно описала у белешкама које је Најџел Николсон учинио окосницом своје књиге. Док је Харолд Николсон, као члан британске делегације, у Вер сају распарчавао Аустро-Угарско царство, непоколебљив у својој љубави и чврст у своме јуначком стрпљењу, „скерлетна авантура“ његове супруге (како ју је сам звао) протицала је у „лудом и неодговорном лету с ноћима обасјаним месечином, бесконачним ескападама, _страсним _ писмима, музиком и поезијом“. Описујући ту кратку епизоду из свог брачног живота, који је трајао готово пуних педесет година, Витин поглед био је окренут будућности: „Верујем да ће бити признато да постоји много више људи мога соја него што се обично прихвата под данашњим системом хипокризије. Ја не кажем да се такве особе, и везе које оне доносе, неће осуБивати као сада; али ја верујем да ће њихова већа распрострањеност, и дух искрености који ће се, надати се је, проширити с про гресом света, довести до њиховог

признавања, макар само као не- '

избежног зла“.

Имајући, несумњиво, ове. речи у виду Најџел Николсон је одлучио да обелодани исповест своје мајке, обраћајући се читаоцима молбом да не „осуде у десетак тренутака одлуку о којој сам размишљао десет година“. Резултат те одлуке је књига „Портрет јед ног брака“ око које се још ломе више морална него књижевна копља. Ко је управуг Критичар Мајкл Ретклиф, који верује да дневнику Вите Секвил-Вест припада почасно место међу делима ис поведне литературе, или ништа мање угледни Бернард Левин, који је, згађен, написао да жали што Најџел Николсон бележницу своје мајке, прочитавши је, није бацио у ватруг Одговор, као и обично, свако мора да потражи сам. |

Душан Пувачић

Хомоеротски мемоари —

Курта Хилера

КУРТ ХИЛЕР (НШег) је још за живота, 1969, године, објавио први део своје дитерарно-философске аутобиографије под насловом: „Живети против времена сећања, први свезак: Логос“, А сад се у издању куће „Роволт“ (Вомонћ) појавио и други свезак Под истим насловом с поднасловом: „Ерос“, Пиџеући у листу „ДИ Цајт“ (»Рле Хећ«) о овом посмртном пишчевом личном тестамен-

ту, Хорст. Кригер (Кгтисег) прика-_

зује Хилера као особењака, чудака, својеглавца, који се борио против свега и свачет јучерашњег, у цркви, у држави, и у друштву. Био је смртни

непријатељ сваке реакције, а:

ипак, он, заправо, није више био човек данашњице. Као Јеврејин, пацифист и емипрант из Хитлеровог Трећег Рајха, Хилер се из лондонског егзила 1955. преселио опет у Хамбург, где: је примљен, али није прихваћен, јер духовној сцени нове Републике више није био потребан. То није била само пакост новоприрасле тене. рације, јер је његов свет био онај од јуче. Критер каже да су код Хилера извесна тенијалност, а и ћудљивост, подсећале на Шопенхауера. Али, у основи, он није био чак ни човек деветнаестог

за '

једно са Магнусом Хиршфелдом

овладава незнање.

"ко недогматично, тако поштено,

КУРТ ХИЛЕР

столећа, више је спадао у осамнаесто. Био је, по Кригеровом мишљењу, последњи следбеник Волтеров, који је голим али блиставим оружјем литературе, дакле полемиком, памфлетом и реториком хтео да измени свет. Приказујући ову другу Хилерову књигу, Кригер подсећа да је Хилер своје велико доба доживео између 1920. и 1933. у · Берлину Вајмарске Републике, када је за-

предводио _ „Научно-хуманитарни комитет“, који је себи за циљ по ставио реформу сексуалног казненог права у Немачкој. У томе је Комитет чак имао и делимичног успеха када је Рајхстаг 1929. године нешто реформисао фамозни члан 175. М вези с тим Критер спомиње Хилерове бојовне написе: „Право над. самим собом“, „Срамота столећа“, „Казнено-законски скандал“, који данас могу бити ин заборављени, али су у своје време служили као подстрек. И ако је данас, после четрдесет година, у Немачкој вели рецензент — у ствари реформе сексуалног казненог права нешто стварно покренуто, то се може захвалити и. Хилеровом раду. Бок з Другим томом своје литерарно-философске аутобиографије Хилер је сада, на крају хтео да пође још један корак даље, хтео је карте потпуно да открије и истином још једном да провоцира. Има нешто дирљиво и дубоко хумано, наравно и нешто ко мично, у томе што један осамдесет и седмогодишњи старац, већ на прагу смрти, не може да одступи, неће да одступи, не оставивши написмено своја животна искуства, која су још остала отворена у његовој биографији,

Кригер каже да је Хилер тачно знао шта је овим другим томом учинио. Није хтео да се исповеда, али није хтео ни да са његовом смрћу пропадну чињенице, које су се њему чиниле важне за разјашњење живота. Он је већ 1967. године с издавачком кућом „Роволт“ уговорио да се овај интимни дневник објави тек после његове смрти, Почео је. да бележи децембра 1971. и завршио је јуна „1972, Исте године 1. октобра је умро. Имао је осамдесет и седам година.

Виђен у оваквим односима вели Кригер овај посмртни свезак је, наравно, више него џуникум. Он је у својој врсти један догађај. Први пут се у историји немачке литературе један писац исповеда сасвим лично, простосрдачно, чак и полетом ан гичке ведрине о оној сексуалној особености, која у литератури заиста није тако честа. Они већи као Винкелман (Мапскентапп), Платен, Верлен, Оскар Вајлд, Жид и Кокто, само неке мртве да споменемо, делили су је с њим. Али су је скоро увек полугласно '"прећутали, одгурнуди, У најбољем случају сублимираним метафорама наговестили.

Хилер је сит те сублимне лажљивости. Он сад хоће ствари: да назове правим именом, хоће најзад јасно да говори. Он хоће да каже: наравно, био сам хомосексуалац, а зашто да не Кригер мисли да је за то ипак потребна храброст, и то код човека из јавног живота, јер се, најзад, и мртав човек може испљувати, Овде је реч о савладавању страха, покреће се разјашњавање, осветљава се једна област у којој још пре

„

У чему је, дакле, вредност разјашњавања2 — пита се Кригер и одговара да, по његовом мишљењу, хомосексуална егзистенција још никад није представљена та~

тако ослобођена свих клишеа и грчева. Овде се не плаћа данак ни дубоко укорењеној идеологији сажаљивости према прогоњенима, нити оним наткомпензаторским самовеличањима, које данас У погрешном упорећењу с Вјаск Ромег-ом достиже врхунац у модерном бојовном покличу: пау

15 Ђеацт!1 Ри] Оваква гр-

чења и измотавања нису потреб- '

на Хилеру. Он је унутрашње сло бодан. Он чини оно најједностав није и очигледно најтеже што

"постоји: он је само поштен, пре-

ма себи и својој средини. Он по-

· казује како ужи сектор сексуал-~

ности, који је преостао њему, омдгућава. подједнако особене и дубоке љубавне доживљаје попут оних између мушкарца и жене. Ко то зна у овој земљи — пита се Кригер и одговара: мишљење да су еротски односи само међу лицима различитог пола могућни данас је већ пробијено у својој догматској укочености. Али је непознато како се истополни однос заправо склапа, како прогиче какве позитивне шансе доти чнима ипак даје. Познато је шта о томе кажу судије, криминолози, лекари, психотерапеути, познати су, дакле, негативни аспекти бродоломника. Али, као што се о љубави између мушкарца и жене једва нешто може сазнати од једног лекара за кожне и венеричне болести, подједнако се мало 0 стварном животу „дотичних“ може очекивати од медицинара или психолога. |

У ту празнину информација каже Критер — ступају сада Хилерове прибелешке. Ту говори човек који се никад није осећао болестан, абнормалан или некако друкчије ометен, човек здрав, тако рећи „нормалан хомосексуалац“ и неука јавност први пут сазнаје колико радости, среће и љубавне способности, а и духовно-социјалне продуктивности може настати из таквог односа. Овај човек не жели да буде сажаљеван, он нема зашта да се каје, он ништа неће да порече. Он је у знаку хомосексуалног ероса био срећан, То он хоће да каже. А то се чини као нова информација, која би нова морала бити за друштво у коме се хомосексуалац и данас прихвата у најбољу „руку као болесник и несрећник.

Хилер прича о 1920. години, када је — као тридесет четворогодишњак у Берлину, литерарним и публицистичким успехом већ са свим високо ношен — имао љубавне доживљаје с младим људима, Звали се они Ралф или Тео, Роберт или Валтер, — прича је увек иста, то је прича која се чак и не разликује од прича нор мадних заљубљеника: фасцинација, веза, стварање парова, жестока љубав, из које затим после неколико година фактор сексуалног почиње да узмиче. Све је заправо прилично „слично ономе што се догађа између мушкарца и жене — све до институције брака, која, пратимо ли једно широко распрострањено и основано мишљење, не обичава бити никаква сигурна полиса среће за дотичне.

Једном приликом је веза КОД Хилера достигла дубину и страст,

која је очигледно продрла до по.

следњих корена његове егзистенције. Рихарда „Линсерт, млад човек из Минхена, касније секретар Берлинског комитета, постаје његова велика љубав, неупоредива и бесмртна тако рећи, коју и сваки нормалан човек познаје. Млади човек, који је истовремено био активни комунист, умро је фебруара 1933. од запаљења плућа, благовремено, могло би се рећи, пре него што би га убили хитлеровци или неко друти. Мртви остају млади: последњи опроштај од Рихарла Линсерта, који је Хилер још 1933. у часопису Комитета објавио, а у овој

књизи поново штампао, спада свакако "међу — најлетџе _— пасаже Хилеровске прозе. Само

шест страна, колико садржи тај текст, могле би достојно опстати У свакој антологији класизних посмртних беседа.

Кригер на крају поставља питање: шта да се каже као закЉучак при оцењивању ове књиге2 Као одговор он наводи неколико редака из поговора уз напис „Сра мота столећа“, додајући да, ако имамо у виду да је Хилер овај поговор писао 1921. онда данас, посматрајући ретроспективно, ипак морамо осећати респект пред стилистом. Наравно, то је 1език немачког експресионизма: „У Не мачкој су писане и дубље књите од ове; скоро свака трећа књига која се појави је дубља, Али није писана књига посвећенија ослобођењу, није писана књига незнабожачкија, књига стваралачки скромнија од ове, није писана књига која срдачније, велрије п светлије каже да свему вететативном, тајанственом, слатком им јаком, телу, расту, оку, ми шићу, соку и семену“.

Александар Б. Поповић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ. 15