Књижевне новине
| из „ДНЕВНИКА (21)
Аистајући књиге, и остало
УЧМАЛЕ ВЕЧЕРИ СКАДАРЛИЈСКЕ |.
Двадесети јул, па навече, низ уске улице скадарлијске, а уз сто- | дове и уз вино. Уз младеж, такође, којој хоћу да припадам, која се ту врзма, којој је ту досадно. Мако неки социолози твр- . де, а посебно штампа, радио, и други, како је ЛЕПО навече у Скадарлији, како има шта да се види, како се ту омладина ЗАБАВЉА. Ништа од тога, међутим, нема. Туристичка атракција, ста-
ре градске песме, декламовања, позоришне изведбе Нушићевих дела — све је то сведено на ми: нимум, ни на шта готово, јер
иако Заједница културе даје паре, све је, ипак, у туристичком „знаку угоститељском, све мирише по јелу, по цревићима, ћевапчићима... Раније је било, знам, чистије, па и пуније се осећао неки шарм бившег света боемског, који је сад сведен на ниске гране, на вашарски кич и ниво. Ко наиђе да то види, да то осети, једва чека да се извуче, да изађе ван. Омладина која ту седи около, која стоји, као да нема куд, или као да очекује нешто изнимно да се догоди. А ту се ништа не догађа. Они који то већ доживе, то недогађање, само узгред наврате, па беже даље. Они који немају куд — ту губе време, те дивне, златне годинице.
Гледам их, седим уз њих, док се мешкоље, док не знају шта ће, куд ће, док се „блесаве". Кад лн, наиђе момак дугокос, као и они, али поцрнео, ведар. Где си био, кажу му. Показује испод мајице поцрнелу кожу, осмехује се ведро: У Дубровнику, бураз. Колико2 16 дана. Је ли скупог Па, ето, за шест коња шеснаест дана!
ОИ ПОРЕ
МАРИ ГР КАНЕ КА СаЦ
мо
КАФАНА „ЗЛАТНИ БОКАЛ" У СКАДАРЛИЈИ
Шта да ти кажем. Види, како сам прн!
Па, затим: Види, ено је, најбоља риба у Скадарлији! А она витка заиста, па обесна, у дугој сукњи, нашминкана! Намести ми ову цицу. Океј! Али цица само прође, па нестане. Таква „маца" "лако ће наћи место где да седи
и да се не досађује.
Одлазећи од њих, помислих на инфантилизам сна о култури – ко ји се вештачки подгрејава, који је инфантилан дабоме, који је апстрактан. Реченице о спонтаном споразумевању (не абортусу) и о пријатељовању младих у Скадарлији лажно су и вештачки ка- | демљене; Миришу само на шкембиће 1 превца. Таква „социологија културе" бесциљно лута.
ПОЕЗИЈА КАО НЕОБУЗДАНО ДЕТИЊСТВО
Мвелико се настављаше ' двадесет и први јул, а температура у Београду 15 степени, док се сунце, ипак, пробијаше и кроз ветар и кроз свест, па и кроз про-' зоре, и летње се плаветнило, затим, чињаше бездомније, сивље, као да је и оно изгубљено у понорима бескраја, који се усред лепога дана смрачује. И та искиданост' сунчева, небеска, температурна, налик је на извештаје · Радио-Београда, о. томе како се на Кипру води љути бој између Грка и Турака, како Радио-Никозија учестано вапи тражећи помоћ, лекаре, лекове, крв, док се много крви около пролива. Па, иза тих вести — одмах мало НЕСВЕСТИ! Поезија учени-
ка београдских гимназија: зао-' шијана ка бесмислу, ка сенти- | ментализму, ка тривијалности,
ка сунцу и вечности, и у љубави за човечанство што пати, и у бризи за социјални поредак, за будуће велике ствари, и тако редом — пуно лирских нечистоћа, пуно лирских сврабежа, пуно узалудних СВИРКАЊА. Покушах нешто и да запамтим, али то прође за час, у олујном неком кидању, у грчу страсти што је премазана са више масти — а гддА различитих, мутних, бе спутних, свакаквих ТОПЉЕЊА. Сетих се, како смо миру гимна:
| зији, давно је већ ТОМУ, испи-_
«
ПО
сивали све то — а још се борили да Америка и Енглеска буду земље пролетерске. Давно било, па се спомињало. А једна ученица, што јој глас дрхтаво откуцаваше годинице, каза: Срешће-
мо се после много лета, Кад живот опет процвета, па ће ОПЕТ би- |
ти љубав, која је и била,све до садашњег растанка са вољеним, вољеном, лицем, бићем, дрветом, каменом, односно човеком. Помишљах тога трена, како смо слично писали и ми, и друге тенерације оних што су песништвом били завођени, па се дешавало, када се после не неколике године, већ петнаестак или двадесетак, поново сретну ОБЈЕК ТИ за драгост и миловање, онда
ХИЧЕ на крхотине, на трулеж,.
на непријатан сусрет, можда догођен само у сећању. Што ти је поезија велика ствар и још већа слабост, јер тако ДЕСЕ СЕ да кликнеш, волиш нешто, некога, па као да бескрајем командујеш, а кад ли, ПОСЛЕ, што би рекли песници „срешћемо се опет" — стресеш се при сусрету са објектом, бежти од њега, шапућеш ЈЕ ЛИ МОГУЋЕ, па мали писци и тада јаликују над судбином света, над изневереношћу, над пролазношћу. Предлажем, зато, нека се „необуздано детињство", то јест поезија, само игра! У Одна има стих: „Ко ипак може до краја да плати/Свет свога веровања2" Можда уметникова крв, док гори пламен у њој, пре него се изваја облик!
НЕ ТРЕБА ПРЕТЕРИВАТИ
НИ СА СЛОБОДОМ
Обичај је наш, да се претерује у свачему, а нарочито у хвалама
ЗНА
~ 7 • -
разним. Око владике и песника Његоша та слава и хвала ево траје непрекидно, и све је у усијанијем стању, нарочито од кад Црногорци схватише да су народ изван народа и по јунаштву пи по чојству и по слободи. Мало им у томе засмета изврстан Лалићев роман „Ратна срећа", који заче рушење мита, али није то нешто посебно ипак, нако роман доби и главну републичку (то јест националну) тринаестојулску награду. Но, реч је о владики Раду, то јест о Његошу. Ја заборавих да кажем: великом. То се и подразумева, рекао бих, па ми се неће замерити. ·
Годинама се вади из Његошевога дела, па из записа и сусрета који су сочинили људи око Његоша, па се то ВАБВЕЊЕ, ти
. пабирци, ти исечци третирају као
мудрост, философија, наук, живот. У чему има дражи. Исто колико и претеривања! Јер се узима пола реченице, или цела, или део неки — да би се увеличала једна мисао, један појам, једно значење. Тако и у фељтону који овога лета (јул 1974) објављују „Вечерње новости“ и где се ништа ново.и досад непознато не каже. Али се, тако, ти изводи монтирају, режирају — па ње гтошевство чине још славнијим, још височијим. '
У броју од 21. јула: Његош неће да одседне у апартману У Фиренци, где.су раније одседали кнежеви, јер вели: Они узимају од народа на претек, а ја, што уштедим, дајем народу! Двадесетак редова испред тога, енглеском археолоту Пајтену, славни владика каже — а знате ли тдје је права слободаг У Шрној Гори. А ја јој држим кључеве... Мислим, како не треба претернвати ни са слободом, а још мање са кључевима! Ондашња Шрна Гора живела је у родовском, племенском готово уређењу, а Ентлеска те била, на пример, држава стохећима, са свим законима, па се мора помислити и на разлике те, и на увек разрогачене очи када се откривају забачени делови света! '
да се залетиш, да за-
Раде Војводић 2 А
"стране, окренуо ка
ЛЕТОПИС Божо Вукадиновић (1935—1974)
Песника једна ' збирка песама може одвести у историју литера гуре и обезбедити му тамо трајно место. Нема критичара коме се то с књигом критичких текстова догодило и тешко да ће се било којему и догодити, без обзира
на степен креативне вредности по.
јединачних његових текстова. Кри-
тичар се памти, ако се памти, по“
општој вредности његовог дела, по концепцији литературе, по при
ступу „Аитератури, по његовој критичкој теорији. | Судбина Боже – Вукадиновића
је била да објави само једну књигу критичких текстова, „Интерпрегације", 1972, али он ће, сасвим извесно, бити памћен као крити чар који је радећи релативно кра тко направио врло запажен скок у квалитету и, пре свега, као критичар који је био на најбољем путу да реализује један особени приступ литератури, да искаже
"свој теоријски концепт литерату-
ре и докаже општу вредност сопственог рада.
У књизи „Интерпретације“ Вукадиновић се нарочито бавио питањима фолклора, поезије и мита. правом сматрајући да се наша критика на овим питањима веома мало задржавала, да је наша романтичарска књижевност показивала релативно мало занимања за фантастично а да је оно у доба, реализма здраворазумношћу и критичношћу било пресечено, настојао је да тај недостатак у критичком мишљењу исправи. У већем делу своје књиге бавио се феноменологијом и књижевном функционалношћу _ фантастике У нашој књижевности, почев од Милована Глишића до данас. Од ове, поглавито фолклорне имагинације Вукадиновић се,с једне испитивању новије песничке фантастике, а, с друге, ка питањима културе. тересујући се за питања модерне песничке имагинације, он је У том смислу анализирао низ оства рења савремених српских песника: Оскара Давича, Васка Попе, Миодрага Павловића, Бранка Миљ ковића им, с посебном пажњом, Борислава Радовића. — Најзад, он је такође размотрио и критичке приступе двојице истакнутих француских _ критичара „нове“ критичке оријента ције, Гастона Башлара и Шарла Морона, и, ближи првом него друтом, указао на корист од њихових критичких интерпретација у схватању најтананијих остварења песничке имагинације. ...Антологтија српске фантастике, критичко издање песничке заоставштине Ђорђа Марковића Кодера и нова књига огледа, књиге на којима је радно и од којих је неке и довртшио, требало је да употпуне Вукадиновићеву критичарску физиономију. 5
Рођен 1935, године, Божо Вукадиновић је био уредник листа „Видици“, вредан сарадник листа „Данас“, стални књижевни критичар „Борбе“, уредник часописа „Дело“ и библиотеке за критичка истраживања коју издаје овај часопис и др.
Спадао је у људе који су, површно гледани, могли бити оцењени као мирни и недовољно темпераментни, умро је тзв. модерном смрћу, карактеристичном за време брзине, од повреда задобијених у саобраћајној несрећи,
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
Чређивачки одбор: др Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Млић, др Драган М. Јеремић (главни и одговорни уредник), мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић (олеративни уредник), Владимир ВБ. Предић (секретар .„редакције), Владимир Стојшин, др Иван Шоп, Бранимир Шћепановић, Техничко-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић. Књижевни савет: др Димитрије Вуче нов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Илић, Душан Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко МЏумхур, Пал Шафер. Идејно решење графичке опрем Богдан Кршић, ; ·
. Аист излази сваке друге суботе. Цена 3 дин. Годишња претплата 60, полугодишња 30 динара, а за иностранство двоструко. Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине" Београд, Француска 7. Телефони: 627-286 (редакција) и 626-020 (комерцијално одељење и зАминистрација). Текући рачун: 60801-601.2089. Рукописи се не враћају. Штампа: „Глас“, Београд, Влајковићева 8. ~
у
Ин- '
„длета“
МИХАЛ БАБИНКА
Михал ћабинка
Не доживевши ни 47 година 4. јула заувек је нестао са песничког неба ерудитиван. и веома плодан _ песник _ југословенских Словака Михал Бабинка.
Михал Бабинка рођен је 25. августа 1927. год. у банатском селу Падини, где је завршио и основну школу, Нижу гимназију похађа у Бачком Петровцу и Пан чеву, градићима са.јаком литера-
рном климом и напредним про-'
гресивним _ идејама. _ Учитељску школу је завршио у Вршцу одакле, такође задојен лепом литерарном климом и традицијом одлази да учитељује у своје село и Остојићево у Бачкој. 1952. године уписује се у Вишу педагошку школу у Новом Саду коју завршава већ као новинар Радио Новог Сада. Од 1955. до 1958. године Бабинка је позоришни критичар новосадског листа „Дневник“. Педагошки рад га поред новинарства највише привлачи па га после краћег времена наставља у источној Босни, у Иловачи, и у Бачкој. Две године је имао статус саободног уметника да би након позива главног уредника листа „Глас народа“ (»Н1аз
Тади«), гласила — југословенских Словака, постао љегов уредник. После поновног краћег статуса
слободног уметника 1969. године постаје уредник књижних издања у словачком предузећу „Обзор“, где је остао до смрти на дужности заменика главног и одтоворног уредника часописа за уметност и културу „Нови живот“, јединог литерарног часописа југословенских Словака. Био је члан Савеза писаца Југославије.
Бабинка је био врло плодан песник. 1960, године, после скоро целе деценије песничког рада, издаје своју прву збирку песама „Безбожна лета“ (»ВехђоХпе 1ета«, 1960), а након годину дана следећу „Простори“ (»Рлезфогу«, 1961).
"Већ 1964. издаје нову збирку сти-
хова „Раскош неповратка“ (»Еог. коб пепаугајом«, 1964) а 1967. збир ку „Лес под кораком“. (»Роа КгоКот ргзб«, 1967) коју је литерарна критика врло високо оценила. Ова збирка песама имала је врло значајан утицај на развој поезије југословенских Словака која се после периода традиционалне и романтичне поезије код старијих песника (Мучаји, Ферко, Бо-
хуш) нагло отвара према свету
(Лабат, Бенкова-Попитова, Хроњец) и добија универзалан модеран уметнички израз са обележјем југословенске и словачке поезије. На врхунцу своје уметничке инспирације 1970. године Михал Бабинка издаје нову збирку
песама ·„Окоравање натеклина“ (»Кбгпајеше паугеНп«, 1970) и ора торијум „У сусрет сусретима“
' (»Б ге тиНат у из гегу«, 1970) и да
би свој песнички рад пред крај
„живота оставио расут по часопи-
сима не дочекавши издања. у Песник и прозаик Михал Ба-
нека ·нова
бинка врло је заслужан и за раз-.
вој војвођанске дечје поезије. Из дао је низ књига за децу међу којима су неке добиле веома ·лепа признања публике и критике.
Изашли су, исто тако, и неки избори из Бабинкиног песничког стваралаштва: 1966. године у Бра тислави „Словачки писац“ издаје избор-збирку песама „Безбожна (»ВегђоХхпе Тега«), · Матица српска у Новом Саду издаје у преводу збирку стихова „И би земља“. У Панчеву 1972. године излази на румунском збирка „Тамо где се рађБају магле“. Дечја књига „Како је растао Игор“, ко. ја се сматра његовим најбољим дечјим“ делом, преведена је на ма Барски и 1972, године објављена код новосадског „Форума“. Бабинка се бавио и преводилачким радом. У недовршеном рукопису остао је рукопис Лалићевог дела „Ратна срећа“.
За свој књижевни рад Михал Бабинка је добио низ признања:
аи ен аи И РОН ПРВИ ПН Ион И МИ ЕНИ ИЕ
(„На босански
1961. и 1963. године добија награде часописа „Нови ж за. пог зију, а 1967. Октобарску награду Новог Сада за књигу стихова на матерњем језику „Лес под кораком". За исту збирку добија и награду издавачког предузећа „Обзор“ из Новог Сада. Његова дечја књига „Звонце за добро јутро“ 1968. године на Змајевим. играма осваја награду „Невен“.
Вјера Попит
(еламдесет тодина Николе Шопа
Познати хрватски песник Никола Шоп навршава управо седамдесет гомина живота испуњеног плодним, стваралаштвом. Рођен у Јајцу 1904. године, Шоп је у поезији присутан више од пола века (јавља се у часопису „Вијенап" 1921), а прву збирку, „Пјесме сиромашног сина", објавио је 1927. године у Београду.
У својој раној лирици Никола Шоп је окренут темама веза-
ним најчешће за родни крај, Босну, и њене људе и пеј заже. За овим стиховима, про
жетим социјалном нотом, следи ло је грађење једног, мелодичног и звучног 'песничког језика ка квим су испеване збирке „Исус и моја сјена" (1934) и „Од раних до касних пијетлова" (1939). У свом даљем“ стваралаштву Шоп се постепено окретао општијим темама и човековим егзистенцијалним проблемима, певајући о људској самоћи и изгубљености у вреви техничке цивилизације. Слици индустрије и обезличеног трада Шоп супротставља букоаички колорит са млиновима, пет ловима и стадима оваца, као и мали свет старинских улица и старих занатлија. Он је исто тако мајстор,у опису тишине, биља, напуштених домова, старих, одбачених ствари, сеоских дворишта, огњишта крај којих певају попци и трошних кућа над којима' се вије дим. Постепено у таквом свету песник открива сим боле каквим изражава сложени је мисаоне структуре, п одређе. нију, шире развијену _филозофију засновану на дуализму АОбра и зла, среће и несреће, светла и таме, Таква филозофпја прелази постепено и у касније, послератне стихове, када је песнички језик Шопове поезије био битно измењен.
У својим послератним стиховима, истражујући простор у човеку и око човека, певајући о феномену астралних, васионских пространстава пред којим су се људи изненада нашлн (,„Кунице у свемиру и Свемирски походи", 1957, „Астралије" 1951, „Походи" 1972) песник суштину проблема види у превазилажењу ранијег земаљског видокруга и димензија какве су некада биле Довољне. Песнички израз у нови. јој ЈШоповој поезији ослања се на једноставне, готово гтеометријски конципиране песничке слике. Језик је, посматран у односу на песникову међуратну лирику, ослобођен украса, апстрактачји и сажетији у погледу поетске фразе, али не мање изражајан и звучан.
· Својим драмским поемама, ко Јима је пружио поетско виђење појединих историјских збивања, Никола Шоп је дао занимљив при лог овој књижевној врсти; поједине од ових драмских поема Ивандан", „Кроз вреву стећака")'с успехом су извођене као радио-драме. Као основа драмске поеме (могло би се чак рећи драме у стиховима) „Пјесникови . распродани простори" послужио је један период из биографије познатог песника и хуманисте Јануса. Панониуса Ивана Чесмичкогт, чијим се „делом Шоп бавио и раније, пре водећи његове стихове с латинског. Кроз лапидарне и мелоди чне строфе аутор је овом поемом оживео слику једнога доба, гра: дећи необичан, дубоко хуман лик Чесмичког и приказујући његову борбу с угарским краљем и осионим дворјанима.
Никола Шоп се бавио а пре вођењем с латинског језика, По знати су његови преводи рим ских песника Марцијала, Гибула, Катула и Проперција, као пи <р ватских 'латиниста (необично успео превод стихова Јураја Шизгорића). - Ми '. |
_ Поезија Николе 'УМопа превоЂена је на више језика, а међу тим преводима излваја се поема „Свемирски походи" коју су на енглески превели В. Х. Одни Б. Брусар. објављена у часопису „Енкаунтер" 1965. године,
Звук