Књижевне новине
ЗАЧАРАНОМ КРУГУ
Наставак са 1. стране вара. Зар није могуће и друштвено-економски _ оправдано — да сви издавачи уџбеника и заједнице образовања склопе друштвени Аоговор о подели послова, с тим да се — бар за оне предмете који то допуштају — потраже најбољи уџбеници у свим репубикама и покрајинама, да се: преведу на све језике народа и народности, и да буду заједнички, југосло венскиг Разуме се, није реч о ум беницима историје, матерњег је-
зика или познавања друштва, ни
ти о другима који се тичу националних и повесних — особености, већ о уџбеницима математике, фи зике, хемије, биологије, општетехничког образовања и сл. Штампане за цело подручје, поједине школске књиге допринеле би развијању заједништва и биле много доступније.
Коначно, пред комунистима творипма штампане речи, и целим друштвом, сада је задатак ла се постојеће противречности и сувишна питања отклоне, да се ономе ко ствара вредну књигу, ко остварује важну културну и васпитну мисију, обезбеди сигурност, и више од тога — да буде подстицан. Поред мера и олакшица за издаваче, које Извршно веће Србије ових дана пред лаже републичкој Скупштини, нарочито у кредитној политици, остаје још једна велика шанса: та козвани затворен круг-од писца, преко издавача, графичара и произвођача хартије, до читаоца, рад: ног човека, као финансијера стваралаштва и целог овог посла. Уједињени, организовани и повезани интересима, откриће верујемо — како да се рационалније него досад усмерава и развија издавачка делатност, као најпреча потреба наше културе и свих нас, данас и сутра.
Миодраг Илић
АМАТЕРИЗАМ У СТВАРАЊУ Н ТИПРЕЊУ КУЛТУРЕ
Наставак са 1. стране
кад стваралачког напредовања ни џ једној уметничкој и културној активности, а то је-нарочито уочљиво у студентским и омладинским срединама и у местима у ко јима је културни живот богат и разнолик;
— шесто, аматеризам је потребан свакој, баш свакој нашој средини (а не само градовима и већим насељима), што значи да ама терски програми и активности мо рају испунити наше школе, село, радне организације и војне је динице идр.
Значи, аматеризам мора да има равноправан положај у културној политици и друштвено„културном животу сваке средине. Аматерска активност мора бити аутентична и стваралачки вредна, јер једино тада може да рачуна на стварну подршку у својој сре-
Разуме се, мора се водити рачуна ио могућностима и потребама средине у којој се делује. Активност која није прихваћена у једној средини не може постићи већи успех, мада, често, аматерски колектив, рачунајући и са тренутним неуспехом, мора настојати да мења средину (а не само да се прилагођава њеном укусу), којој, из сасвим разумљивих разлога, не погодују увек права вредност и аутентичност. Исто тако, и опредељење, свеједно да ли је реч о театру или хору, за драмски текст или композицију, проверену у многим сре динама и на многим сценама, не гарантује увек успех, а наролито не онда када се ради о неодговарајућем извођењу, што, мора се признати, није редак случај у нашој аматерској активности.
Исто тако, није спорно да аматеризам — у нашим условима нема: — прво, посебан уметнички израз, који би био некакав искључиво аматерски стил, „намењен или једино препоручљив аматерима;. ..,'
— друго, посебан , репертоар, јер су — и ту нема недоумица :заблуде да аматерске групе треба да изводе једна, а професионадане трупе друга дела, Заправо, аматерски колективи могу (и треба) да изводе сва дела која су У стању да надахнуто, креативно интерпретирају; ;
— треће; аматеризам не сме: да има посебан естетички критериј, знатно мање строг.
Потребно је и енергично доказивати да је аматеризму страна и свака униформисаност и свака ис кључивост. Значи, аматеризам не може да се ограничи ни на је лан сценски поступак. Лажне су зато дилеме: авангардани или класични аматеризам, Потребан нам
је, пре свега, онај аматеризам који свој уметнички и друштвени смисао, темељи на истинском, стваралачком ангажовању и ко ји, због било које једностране тежње, своју делатност не ограничава на један уметнички израз. Аматеризам у целини не треба да се супротставља професионалној уметности. Оно што може, чак, да зближи професионално и аматерско ангажовање јесте — ниво, који би, зна се, требало да има што аутентичнији звук, да кле, виши ниво и виши, артистички сиггурнији и потпунији, израз. Сваки аматерски колектив тре ба. да се определи за програм који ће моћи истовремено да буде најпотпунији _ израз могућности, дакле тежњи самог аматерског колектива и способно“ сти средине да активно прихвати једно такво аматерско остварење. Овакав приступ, онда, омогућава да се подробније планира аматерски континуитет, нужан и потребан, нарочито у случајевима када аматеризам није случајно или тренутно задовољство. Заправо, утицај на' средину, као и могући утицаји средине на аматерски ансамбл, основни су услов за уметнички и друштвени углед које једно аматерско друштво може и треба да има.
Милош Јевтић
ДОМАЋИ РОМАН И КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИСИ
Наставак са 1. стране
ишчекивањем — дешава се да вас изгуби, да охладите. Постајете индиферентни. "Чак и доцније кад се књига појави укоричена, чак и тада већ носите извјесну дозу предрасуде, – зазирете, оклијевате. Разлика је, и битна, кад књигу имате у руци, јер тада сте психолошки — припремљени на лектиру која подразумијева дочитавање и ишчитавање, промјенљивост утисака и слојева наизмјеничност падова и успона, читалац је стално на трагу оног правог што обично надође доцније (ако икад мн надође!), док роман у наставцима радо читате само ако вас пограби, ако је штиво привлжно, питко, лако. Сваки напор вас унапријед 03 ловољује, иритира. Као да вам неко „хотимице: подваљује!
Књига не повлађује вашим очекивањима · (скровитим), она је изазов комоцији и лијености ду“ ха. Она вас притиште неумољивом захтијевношћу: она је ствар за дугочасно ношење и спорење! Но баш то није случај са овећим текстовима у часопису. Оче кујете увијек нешто шармирајуће, забавно, занимљиво. То не признајете, али очекујете. И увијек имате за себе добар изговор да ћете прочитати доцније, уцијело, кад се књига појави. Овако вас гњави, сјецка. Па ипак, то све заједно не значи да роман У наставцима није привлачан, н2против, али — питање је — какав2 која врста романа2 У новинским Подлаисцима најчешће читамо оно што нам нуде: трилере, лака забавна штива јефтино срачуната на губљење времена, итд. Све што је теже и изнад тога није наводно за новине, није за дневну конзумацију тзв. масовних просјечних читалаца, који прије. света хоће лако надраживање чула. ме
Тај, дакле, условни, фиктивни, тобожњи масовни читалац има свој јако — распрострањени укус коме се ласка, подилази, угаБа. Стога роман у подлиску има своју бројну клијентелу. С тим се рачуна, калкулише као с готовом и непорецивом · чињеницом. То има одраза на сваки роман у наставцима (свескама) па да је „било од кога и објављен на било коме мјесту чак без обзира на крупну разлику која дијели читаоца новина од читаоца једног књижевног часописа. Овај други већ унапријед пристаје на селек„ционисање по афинитету, на оме-
_ЂБивање и одређивање по опре-
дјељењу. Па и тада и такав чи-
_талац чак и нехотице подлијеже
уреченом психолошком рефлексу: 'он хоће штиво које ће га забавити, узбудити. Он унапријед не прима све што му избор једног броја нуди, он је чешће кезадо-
"вољан. Довољан разлог да се чи-
тадци часописа опасно прорјеђују, осипају.
Истина, и часописа имамо превише, притисак је јак, раздробљавање неминовно. А малог су ауторитета, прилично — оскудни, · досадни, обузети истом оном ле'"таргијом у коју је књижевност запала не вјерујући више ни сама ни у најинтимнијим часовима да је било коме потребна. Пи"шу се књиге по. инерцији, ствари
„иду како иду. Часописи у тој оп-
штој клими. апатије — каскају. И не покушавају да изађу из ог. ште колотечине. Дијеле незавил-
ну судбину домаће књижевности,.
сопствених |
а
У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ ВОЈИСЛАВА МИЛИБА
Но, ето, чине покушаје какав је и овај с домаћим романом у наставцима. Аутори који имају част и привилегију да се нађу на страницама књижевних _ ревија нису макар ко, мачији кашаљ (напротив!), изабраници су, миљеници, прваци наше књижевне републике! Рачуна се дабоме, и с правом, с реномеом аутора! То је такође психолошки мотивисано: значајан аутор има сво ју публику и она ће се из радозналости јавити и сјатити — чак и они којима су часописи тотално индиферентни! Стога је „Стварање" објавило роман М. Лалића „Ратна срећа" а „Савременик“ роман М. Селимовића „Острво". То су писци чија појава у нашој савременој књижевности значи
у највише презентовање њених ври-
једности. Они не могу оманути. Могу бити само другачији. Но онда се иде и даље. „Стварање" објављује роман _ Ч. Вуковића „Синови синова“, „Савременик" тзв. Роман у једном лицу „Константин Горча" В. Стевановића (писца чеоног у својој генерацији и познатог по стварносној оријентацији), загребачки „Форум" управо је са јунским — бројем (6, 1974) окончао публиковање романа „Лука" А. Шољана (истакнуто име тзв. круговашке генерације у савременој хрватској литератури), а „Књижевна реч" започиње с публиковањем романа Ујууди с четири прста" М. Булатовића. Довољно је именовање и помињање речених текстова да буде јасно зашто би роман домаћих аутора на страницама часописа бар у принципу могао да буде ефектан и привлачан, наравно, са-
мо онолико (релативно) колико,
данас књижевност уопште" може бити за некога привлачна! Некад су часописи спорадично и с времена на вријеме публиковали покоји текст (памтимо премијерно извођење Лалићеве „Свадбе" на страницама „Књижевности", Крлежиних „Застава“ у „Форуму", Тишминог романа „За црном девојком“ у „Летопису“, дијелове „Сеоба П'": Црњанског такође у „Књижевности", итд.), но да нас је то прерасло у готово општу појаву. Занимљиво је такође, кад већ о томе говоримо, да су презентовани романи _ махом садржајно-мотивски савремени, обојени свакодневљем у којој живимо и које нас живи, наравно сваки на свој начин, и да посту. пком, стилом изражавања, итд. погодују унеколико читаочевој психолошкој захтијевности; да је текст комуникативан! То М.. Булатовић у вези са својим романом чак изравно вели. Стало му је да утиче, да буде непосредан, директан. И читан! Чак као да се утркују који ће што једноставније исказати оно што хоће. Но, без уступака, наравно.
У сваком случају нека објављивање речених романсијерских штива, уза све. ризике и недоумице, буде добитак и за часописе (враћање читалаца) и за читаоце, наравно, који су на тај начин у прилици да буду У самом току, у шпици књижевних догаБања! Ристо Трифковић
ЛЕТОПИС
Ерих Кестнер
У седамдесетшестој години У једној минхенској болници умро је немачки писац Ерих Кестнер, који је по многим својим делима, а. нарочито по дечјим и омладин“ ским књигама, био познат у че тавом свету. Рођен 1899. у Дрездену, након учешћа у првом свет ском рату, завршио је студије терманистике и докторирао те зом о Фридриху По ми „немачко! књижевности. Радио је потом У
_ Лајпцигу и, као слободни писац,
у Берлину, а након доласка нациста на власт, његова дела, као познатог левичара, била су забрањена и избачена из библиотека. Отада је, док год је Хитлер био на власти, штампао своја дела само у иностранству, највише У
-Швајцарској. Након другог свет-
ског рата, био је уредник фељтона у минхенским „Новим _ новинама“ и оснивач и уредник дечјег листа „Пингвин“, Вио је члан Немачке академије за књижевност и језик, Академије наука и уметности и Баварске академије лепих уметности, Десет година "1952 — 1962) био је и председник немачког центра ПЕН-клуба. Носилац је више националних и интернационалних награда, а био је предлаган и за добијање Нобелове награде, са образложењем да се у његовом делу најбоље огледа моралистички и сатирички дух немачке књижевности. Кестнер је био врло разноврстан писац, а ње гово дело „за децу од 9 до 90 година“, било је увек усмерено на актуелност и прожето тежњом да се непосредно утиче на исправљање људских слабости и друштвених нарави. Био је песник, нансијер, сатиричар, моралист, драмски писац, писац текстова за кабаре, филмски сценариста и епиграматичар и у свему је настојао да буде критичар и чак, како је рекао немачки историчар књижевности Фриц Мартини, „лекар свога доба“.
Почео је као критичар своје земље и доба у збиркама песама „Срце на струку“ (1927) и „Бука у огледалу“ (1928), а у том погледу карактеристична је и његова књига стихова „Кућна апотека доктора Ериха Кестнера" (1936, дру го издање: 1946). Избор из његових стихова објављен је под насловом „Прегледајући своје књите“ (1948), Врло велики успех постигао > је · романом _ „Фабијан“ (1931); "у којем“ је "изванредно приказао. Берлин и Немачку око 1930.
"године, мало времена пред дола-
зак нациста на власт; описујћи
"живот једног занесењака, који се
дави, наагојећи да спасе једно де те из реке, иако не зна да плива. Овај роман је преведен на више
језика, па и на српскохрватски. |
Међу осталим прозним _ делима треба поменути књиге „Три човека у снегу“ (1934) „„Георг и инцидент“ (1938, касније под насловом „Малогранични саобраћај", 1946), „Салпбуршке приче“ (1956). Међутим, Кестнер је у свету најпознатији као писац дечјих к омладинских дела. Од њих је свакако најпопуларнији роман „Емил и де тективи“ (1928), који је преведен на двадесетак језика (па и на српскохрватски), филмован и драматизован и у којем је врао успешно приказана. младалачка жудња за авантуром. Од других дела ове врсте у више земаља су преведене и познате књиге „Тачкица и Антон“, „35. мај или Конрад јаши на Јужно море“, „Летећи разред“, „Авострука Лотица“ итд. Писао је и стихове за децу, а објавио је и свој дневник. М сваком случају, Кестнеровом смрћу немачка књижевност је изгубила пис“ ца који је годинама настојао да м његовим сународницима, и не само у њима, савест буде што буднија. Његова смрт, значи велики губитак, утолико више што пи.
саца такве врсте, а поготову такве снаге и разноврсности као што је био он, нема много ни у једној књижевности.
СА ИЗЛОЖБЕ У КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ БЕОГРАДА „АМЕРИЧКИ ЗАПАД", КОЈУ ЈЕ ОРГАНИЗОВАО, ПОСРЕДСТВОМ АМЕРИЧКЕ АМБАСАДЕ У БЕОГРАДУ, МУЗЕЈ ЛИКОВНИХ. УМЕТНОСТИ ЗАПАДА „ЕЈМОН КАРТЕР" У ФОРТ ВОРТУ (ТЕКСАС). НА СЛИЦИ: „пут ПРЕКО КОНТИНЕНТА ФЕНИЈА ПАЛМЕРА" (ОБОЈЕНА ЛИТО-
ГРАФИЈА, 1868)
ро ·
Фестивал „Гулбенкијан“ у Лисаоону
Ко је упознао Португалију под фашистичким режимом Салазара и Каетана, тај неће веровати својим очима: У програмским белешкама за један кондерт задужбине „Гулбенкијан“ У „Лисабону може се прочитати да је композитор Јанис Ксенакис за време студија у Атини „учествовао У отпору против напистичког режи ма и за време борби 1. јануара 1945. добио тешке озледе на ли-), после затвора,
цу. 1974. године, концентрационог логора и осуде на смрт, побегао је У Париз.“ До
априлске револуције генерала Антонија де. Спиноле овакав текст
се не би могао појавити. Данас се многи зидни натписи читају скоро као једна изрека: »Мћуа а Шегдаде!«
Овим речима почиње Паул Мор (Моот) свој извештај у недељнику »Рле Хеш« 0 фестивалу „Гулбенкијан“ у Лисабону и каже да су се Музичке недеље те задужбине — ове године од 16. априла до 25. јула — бринулде о врхунском У португалском музичком животу. С једне стране омогућиде су класично на највишем ква Аштетном нивоу — на пример, учешће Никите Магалофа _ са његовим шестоделним Шопен-циклусом, или квартета Асман, који је на две вечери свирао Шенбергове квартете; а с друге стране велику пажњу обратиле су на савремену музику — овом придиком је било четири премијере од којих су три дела биле композиције поручене од стране ове задужбине; осим тога, први пут су изведена двадесет и два португалска савремена музичка дела.
Једна од тих поруџбина — вели. Паул Мор — била је поруџбина Јанису Ксенакису. Његово дело, у трајању од двадесет и пет минута, рађено без текста за хор и оркестар, »Сепдгсез«, разликује се од већине данас компонованих комада својом ритмичком виталношћу — мада се ови ритмови развијају из сасвим једноставних повода. Дело гори од интензитета, повезује хетерогене компонен те у једно скоро органско јединство, при чему постаје јасна специјална техника: дубоки бас-тон, који. се на начин старих оргуљских тачака провлачи и дуго одржава. Тад 'по чиње један једноставан део са флаутом, пиколо се придружује, а касније и цела група дрвених дувачких инструмената — што је изванредном _ снагом – фантазије пронађено и на појачавање утиска аранжирано.
Као и свака друга организација у послереволуционарној Португалији, и задужбина „Гулбенкијан“ и њена прошлост се морају бранити на дугим седницама. Паул Мор каже да је низ намештеника изразио своју забринутост и захтевао храброст за ново, али је истовремено испољио и беспомоћност. Наиме, криза нафте је већ прошле зиме пре револуције задужбину тешко погодила: подржављење петролејских друштава на Средњем истоку донело је задужбини преко ноћи умањење од четрдесет процената њених прихода. После априлске револуције су постали јасни и гласови у самој задужбини који захтевају извесна повлачења, на пример председника Пер. • дигаоа и његове супруге, која руководи музичким одељењем, Њихови противници им стављају на терет да се задужбина, која је основана пред крај Салазарове ере, није довољно енергично заузимала за цео народ.
Сада, кад је Ксенакисово деАо »Сепатбез« дато као премијера, композитор, чији афинитет према „народу“ не подлеже никаквој сумњи, одржао је с подиЈума уводно слово: пре неколико година, рекао је, добио је већ јед ном поруџбину из Лисабона и тад је написао дело »Ми 5« — посве ћено „свим заробљенима света“; а сад је, као гест солидарности, партитуру дела »Сепагбез« посветио брачном пару Пердигао. Изгледа да је његов гест схваћен. Јер, било би зло ако би револуционарно-демократске снаге, а чини се да се то код задужбине „Гулбенкијан“ може — догодити, заједно с водом из купатила про-
суле знаменито дете — завршава Паул Мор свој извештај с фестивала „Гулбенкијан“ у Лиса-
бону. (А, Б, П
КЊИНЕВНЕНОВИНЕ 2