Књижевне новине

| к)

Миодраг Станисављевић

Пепе

песама |

М ~

Х

ДАЉИНЕ ОКО ГРАДА Преминулом пријатељу

_„ Час предвечерњег мира. Камена ограда на крају стазе. Дечија граја. Шетачи.

Једни .се враћају, други долазе.

Непрестано долазе. Ту стану И пре нето што натраг крену Немарни потлед баце |

У даљину, маглену, нему.

У тшидини мислим на те. Ваше нема

Оног. тебе. Ти сада То су магле, ветрови, кише, Даљине око града.

ПАРК

Кроз стари парк, отолео, пуст, Да скратим пут, побох.

Летос ту шетах спокојно,

А сад минух само тлавном стазом, Брзо корачајућ и зазирућ не мало.

Децембар је, знам, и све то голо дрвеће, нестанак боја, сећање на спокој и трају летњу, Немир изазива, Но, мени се чини да није само јесен. то, Већ да још нека, друга, незнана сила, Користи јесен

Да власт своју рашири.

НЕРЕТЉАНСКЕ ЖЕНЕ

Над

Напустивши пијачни трг

каналима залази сунце.

оне одвезују своје чамце,

црне и чудно издужене.

| Мршаве, у ирно забраћене,

- разилазе се каналима тихим, Веслају стојећи. Служе се само једним веслом.

На истуреним, уским ртовима беласају се њихове куће. Одмичу неприметно брзо и све су даље једна од друге.

Ал.тамо, иза оног тршчаног острва, тајно се стичу чамци сви

и оне, црне усправљене, неме,

водом позлаћеном крећу према сунцу.

ЖУРБА У МАЛИМ МЕСТИМА

Како волим журбу М малим местима.

"Спокој ми доноси то предвечерње комешање

док седим уморан крај чесми старих на трговима.

Како волим журбу у малим местима, гужву у уским улицама, трају паркова,

жстурбу оног што хита да нешто купи, препрода

журбу заљубљеног.

Како волим журбу у малим местима. Некад сам и ја, жељи некој сличној, сплетовима знаних стаза,

истим нестрпљењем ношен био.

Којој ме, сад, Жељи незнаној, покрајинама недогледним, туђим, односи ово Нестрпљење

' што је У године, живот, вечност, пустило "своје бокоре2

НАСТАВЉАМ ПУТ...

Настављам пут. Поново се чују птице

___И јабуке, после малопрећашњег пљуска, -

__Из лишћа ми Блистава своја лица показују.

,

Блистава своја лица показују И Чуда ми предсказују..

ПЉИНЕВИЕТОВИ

6

| СМРТ ЦИМБА ИСТА. ПИШИТЕ

Предраг Степанов

ТОГ ДАНА сам произведен за поручника. Замислите, двадесет и три године, а поручник. То није мала ствар, па. још за једног салашарског сина. Сви су моји вршњаци потпоручници, а ја: поручник. Требало бих да јавим староме, али како2 Писмо да му пишем2 Џабе, кад не зна да чита. Он вам је остао онако затуцан и неписмен какав сеи родио. Дрнда, тако му је надимак. Ненапредан човек, ништа му није важно под целим небом осим његове имовине. Још мало па максимаш, ал зато дан и ноћ трчи. Добричина додуше, што јесте — јесте. Али не можеш с њим ни једну“ културну реч прозборити, већ само о земљи и салашима, то је све. И бог и батина. Говори се додуше да је две зиме одлазно у школу, али једино што зна да напише јесте име. А и то што напише није писање, видео сам једном, већ брљотина. Бежао је, каже и сам, од књите ко од куге. А кад сам ја пошао на школе, само што га кап није' ударила. Покрај таквог оца сам одрастао, а постао поручник, овако млад. Зар то није лепог Сами реците.

Сви су ми другови завидели, а ја узео лову па реко да их. частим, Да запамте кад је Јова Дрндин произведен „за поручника, мајку ли им туцнем ушљиву и која их родила, А они се накинђурише, дотераше, ко да је њима пукло а не мени. Не знаш шта им се више сјаји, коса ил ципеле, Чакшире ислеглане, утегнуте, па се све њишу, ко да су педери а не официри наше часне народне армије, сестру им намирисану. Ајте, реко, потпоручници, сунце вам калајисано, зезнем ја њих тако. Ал прогутали су кнедлу, а по шта би кад сам ја старији по чину, па имају да ћуте преда мном ко говно у трави. |

Свему је била крива киша, Да тога дана није падало, све би се лепо свршило. Ја већ од малих ногу не подносим кад се време мења, па још на кишу. Па још нагло. Сви ми се живци накостреше ко да их неко чешагијом милује. Отац ми је вазда говорио, да те није, каже, каки господин направио кад си таке фине нарави. Спрда се, кобајати нисам ни за шта. Мисли, само је онај човек ко може прву косу 'да тера. А ја не хајем, већ се уинатим, па му велим, ако стари, имам ја више у дупету нег ти у глави. А он виле па по мени. Излечиће ме, вели, од те моје госпоштине и учености. Ал кад сам већ био на официрској школи, није смео ни да ме такне. Таман. Испребијао бих ја њега војничким ременом, богове му маторо. Лишиће ме, каже, наследства, све ће преписати на манастир кад већ друге деце нема сем тог једног неарног. Ако. Нек му ору калуђери кад је манијак. Шта ће мени његова шугава земља и оронули салаш, нисам ја нека паоренда да ту проводим век. А он се само кези кад ме угледа у униформи. То је, каже, за нерадије којима смрди мотика. А ја ништа, већ трт, да зна колико је сати. А знам да му опет неће бити свеједно кад чује да сам постао поручник. Јер, кажем вам, добар је то човек, само ненапредан. Главу му салашарску, затуцану. А кева би се управо упишала од среће да је жива. Мора да би пошизила. Она је и настојала да учим и не оста-

МАУСТРАЦИЈА МОМЕ МАРКОВИЋА У

нем шугава паоренда ко онај комшијин Лазо, који ни осам разреда није био у стању да заврши, а велики је ко биво. А такав је и у глави. Туп ко маљ. Није кева дала да се ја патим на тој земљурини, да киснем ко текуница после жетве, већ на школе са мном. Хвала јој за то, покојници, и од моје стране, и од стране наше армије, којој је дала оваквог официрчину. И вечни помен.

А она киша, кажем вам, просто ме начела. Све се увла-

чи у мене ко црв у шљиву. А ја сав напет, није да дрхтим, није да се јежим, ко да ме голицају. Али се уздржавам, јуначки, јербо нећу да ме другови виде таквог изнервираног. Таман посла. Па да се после са мном спрдају какви су блесави, ко оном енглеском капетану који се машио за "уво кад смо испалили почасни плотун у част њихове делегације. А сазнало се да та, несретника, баш у том часу чела убола. И то у лево уво, Па него, куд би другде2 Али то те бандоглаве сероње не уважавају. Јок, већ спрдај се кад можеш. А они, те пиздерине, какви су ми они официри2 Дошло ми је да пуцам у њих док су се лицкали пред огледалом ко курве пред излет. А и како не би, ја их водим на праву, да не кажем официрску, аумперајку, а они се помадишу, . у

Док су се они тако надицкали, и киша је престала. Сипи додуше, ромиња, али ајде де, то се још може поднети. Није то она права падавина што ме убија. Добемо тако до Дунава, узмемо моторни чамац да нас превезе. Наумио сам да их водим у Пакао — тако се зове она чарда на другој страни, управо уз обалу. Пакао је прогутао. Познајем ја овде све, свако дрво. А како и не би кад сам у овом крају рођен. Нема ни тридесет километара одавде до ДХрндиног салаша. А у том Паклу цигани неки, познајем и њих, на родна музика, свирају вам они и српски и мађарски. Франпуску су обишли са тим њиховим ципцукањем, па су сад некви уметници кобајаги, посерем им се на такву уметност. Обична фукара, а завезивали кравате, па се возе У Пежоу.

Познавао сам ја њих и раније, те цигане, Роме, како ли се каже, нисам први пут овде. Поседамо ми са друговима за сто, наручим пиће и неко мезе, а онда кажем келнеру да и свирцима изнесе литар вина, па им гдовикнем. Пишта нени, реко, тек тако да се мало зезамо, данас имаш само мене да веселиш. А тај Пишта цимбалиста се само кези, ома, вели, друг официр, ома, па настави да свира тамо неким одрпаним цивилима. Руљи некој. Па добро, знам ја њихова посла, неће да се накане док не извуку неку лову. Нека га. Пијемо ми тако, разговарамо ко људи, опет пијемо, а ја све вребам оће ли доћи до нас, оће ли. А они ништа, већ ударише у неки чардаш. Е, мајку вам чардашку,

ко да су ме у кесу

Дигнем се ја па тог

"смо научили.

' вац ко да ја немам,

"Добре сам ја иначе нарави,

џбоди, сад ћете ви знати кога зајебавате.

Коло шта не сви:

јакирицу. ; Пишту за јакирицу БОЋ си распиздио

: ја њему лепо, рашт, бога ти црнога, кажем ја " А он увукао врат 3 е Мађарица окотила. 30 тај чардаш, ко да т Шта ћеш, вели, друг официр, тако

ко миш па само жило уађарски Роми. Види сад ти њега — мађарски Роми. Попишам ти се у такво ПО им циган неће Орбин да буде. И таман ја ка оке немој кад прискочи онај Стипо, Мо ке МИ М ништа већ Јоване, ја ћу. У реду, мислим, Ур Т видим, даје им ношум-шум, окупе се'око њега сви ти РОМИ И ах пон нама: ; да ме осрамоти, а они одмах по Еле а по вољи да свирају: Шта ти ту имаш да се ето Ј аза ди кор њему депо, већ том Стипи, кад се вратио и чашу, А оно од овде поручник или неко другиг Па треснем ме ба се. А ја мах тишина, нико ни речи. Мува ва. она Ур а Ва слушам, опет ударкав бик ја ни чашу треснуо да није те проклете кише, Знам ја за официрску ч берем, кажем себи, не смеш

аст, Онда се мало смирим, при“ тако Јоване, мораш дисципли“ ти већ цела армија коју преа-

вовано. Ниси у питању само И.

стављаш. Платим чашу и све у реду, терај Зрокб у линисти нек лову што се ту ~: 4

и том жвалавом вио; 1 У пећ Она

Х а он ништа, Нас тек да не мисли да сам шкрт, а о | 8 нека, кажем ја себи, пемој да се

у џеп и збриса. Добро, не Ј у а Ц узнемирујеш, доћи ће он још у твој сокак. Тако је У бал. Вуче се та вуцибатина са својом виолином од стола А

стола им само млати лову, а видим да му ЛИНА „иза. 1 бала командује. Намигује му куд ће и шта ће. А је тааВНе дрмало међу њима, па се испрсио ко кец треф. 25 и ла нервира. Дође тако тај примаш и до нас, одсви! +з Рат „две, стрпа лову у меп и оде даље. ИМ тако неколик ог о А ми није да смо весели, келнер је два пара ђонова потр шио износећи нам пиће. Ту лова не игра улогу кад Јова т је и Дрндин. · ЕНИ "око 1 Нони сала се испразнила. Само смо ми остали, моје друштво. Кажем том Пишти, прилепим му сома на чело, сад до зоре коло. А они, свирају ко луди, како и не би за толику лову. А ми вам играмо, подвикујемо, мислиш покидаћемо се, чаше разбијамо, а ја сваку дупло Поа ћам, Нек се зна кад је Јова (нека је м Дрндин) поручник у Паклу лумповао. И презнојили смо се боговски па седнемо да се мало издувамо и нешто попијемо, кад ја видим свирци се спремају, пакују се. Навлачи, мој ,Пишта брже „боље неку отрцану фирангу на цимбал, а ја му прискочим, реко, куда ћеш. Кући, каже, друг официр, касно је, треба спават. У материну, кажем ја њему лепо, а не кући. Па шта ти мислиш, минџо циганска, зашто сам ја теби сома даог Свуци ту фирангу па свирај, јер ћу вам свима редом каре подрезати. Тако ја њему, друкчије не иде, А он се узјогунио, каже, немој тако, друг официр, и ми смо људМ, радимо уметнички посо, морамо спават. Тако, велим ја, сад спават. мој сома То теби није ништаг'А 'он извади новчаницу па ми баци пред ноге, Ето ти, каже, твој упљувани сом кад си навалио., Па још пљуне. А мене ко да су ошурили. Сад упљуван, а мало пре га метно у џеп. А бога ми, кажем, нисам ја на тај новац тек мало штрино, реда ради, већ, зна се, пљунуо да боље стоји кад му га прилепим за чело. А он сад тако. Па шта мисли та битанга, ко сам ја да ме тако осрамоти пред друговима и то још у мом рођеном крају, ди ме свако позна. Шта мислиш, кажем ја њему, ко сам ја, пизду ти циганску која те исрала, ал онда сам се већ деро ко разапет. Коме ти то бацашт новац, сунце ти пирно, једном официру2! Ал онда сам већ и дрхто. Јеси ли ти већ чуо за официрску част, питам ја њега и приле| пим му шамар. А он, ко да су га кључалом водом полили, врисне и поче да се трза и дере ко магарац пред кишу, па стане да ме ружи на најцрњи начин. Ја сам, каже, у Јевропи свиро, у Паризу, правој господи, ја знам шта је господин, а не така шугава паоренда што је униформу натуко па изгледа ко крава у гаћама. Мени су аплауз дали, а нико ме није ћушко. Нисмо ми Роми ко некад, не може са нама више тако. Ја сам уметник, да знаш, а ти си осто што си

Па све тако он мени, а циганија се поредала око њега, оће сложно да на вале, а моје се пиздоње попишманиле, укочиле па ни да макну. А он се једнако дере, на суд ћу терати, каже, оћеш ти видиг кога си туко. Прошло је то време. Нисмо ми више они цигани па које свак може да пљује, А п писи, кажем ја, него шта, Изгледаш ко коломазом навиксан, ~ са мном оћеш да се јогуниш. Мислиш валда да смо заједно свиње чували у циганском риту2 А он ко да је побеснео, уста му се запенила па цичи, нисмо, каже, ја не би с тобом ни свиње чуво, онаквим усраним. Видио сам ја тебе насред пута срати кад те отац на вашар довео, па си се у по села покењо. А у мени се нешто згрчи, па ме стеже, тресем се ко грозничав. Све се врти наоколо, ко да нисам при себи, не знам шта ми се дешава. Зар тако да ме удеси једна шуга циганска.

Сутра чина имам да се одрекнем од живе срамоте.

Пробам да се смирим. Кажем му, лепо, тихо, ал глас ми дрхти, понграва, извија се ко у младог петла; кажем му, сад седи па свирај, и извадим пиштољ. Сви се живи у сали укочили, и свирци, и кеднери, и моји другови официри, нико да мрдне, осетили, не шалим се. Ко макне, покојни је. А тај Пишта тачно ко да је с ума сишо, ко да не види цев пред очима. А моје оружје увек спремно, треба само да одапнем. Свирај, кажем, а он се узјогунио па неће. Кажем вам, начисто поблесавио па не види шта му се спрема. Не смеш, каже, да пуцаш, онда ће тебе обесит. Зар официра да обесе због једне такве битанге ушљиве» Свирај, издерем се на њега, јер ћу те изрешетат ко кучку.

Онда ће опет онај шугави буњо, немој, каже, да будеш Ад. Зар ја луд, питам га, тако се говори са једним поручником2 И дрхтим, а киша лије ко из кабла, све добује по стаклу, ко да ми мозак кљује, А циго ништа већ се спрема. Сад ћеш кући, чекај. Куда ћеш, питам га, по тој киши. А он кући па кући. Наумио. Свирај, кажем. А он се још смеје: кад ми онаку госпоју доведеш ко што сам у Паризу љубио, свираћу ти до зоре. А мени ко да су иглу затерали “ мозак, све црно, не видим, само тог Пишту. Свирај, кажем му, и не знам да ла претим ил молим. А он развалио усне ко Мађар шарагље. Спрда ми се. Курац теби од два врва, каже, па још пљуне, узме шешир и пође према вратима. А киша лије, све мокро око мене, пун сам влаге, под кожу ми се увукла, у крв ми се упила, а пиштољ поиграва у руци, Пишта већ на вратима, онда, ни сам не знам како, повучем обарач а Пишта паде ко покошен.

А нисам хтео да га убијем. Бога ми нисам. Али у оном тренутку није било другог избора. Ништа ми друго није преостало него да пуцам. Морао сам, због официрске, повређене части сам морао. Да другови, међу којима сам ја био једини поручник, не помисле како сам још увек онај гологузи салашар каквим ме тај Пишта направио. Понизио ме дд црне земље, мене, поручника, један обични цимбалист, И то пред друговима. Као да ме балегама засуо, као да ми у образ пљунуо. Кажем вам, част је била у питању, а кад официр изгуби част, боље му је да је живот изгубио. :

Није требало, знам, али сад је већ касно и за кајање. Чему се кајати кад ионако не помаже, Што се догодило, дотодило се. Тај несретни Пишта је сад можда већ у неком Аругом паклу. А ја нисам чудотворац па да васкрсавам мртве. Он је готов, а ја чекам своје. Па ако ме и стрељају Ако. Баз и не марим много. Монако немам више чему да. се надам. У армији таквима није место, па тлта ми онда још остајег Шта2 Једна једина утеха: да сам ипак олбранно своју официрску част. И можда још једна жеља: ако ме стрељају, да ме стрељају у упиформи, — па

и био, говно са: Дрндиног салална. Вата ан