Књижевне новине

,

, 5

|- "НОРРЕЕТ а 5 6 :“

зе

Живот К

ПРОЗА Јаре Рибникар, захваљујући орнгиналном стваралачком поступку и ори-

| јентацији на психолошке проблеме савре-

меног човека, издваја се из основних / јања послератне српске прозе и им 1. јим током, пролазећи кроз мање или више наглашене мене и преображаје и доносећи од самог почетка. један модеран и актуелан призвук. Јара Рибникар се није определила за ограничен, специфичан круг

тема, нити се трајније окренула једној. сре :

дини: на страницама њених приповедака и романа налазимо бројне људске судбине које спаја само широк, готово свеобухватан заједнички именитељ. Готово сви ју

наци њене прозе живећи у своме времену

,

О ВЕЧНА ТЕМА

| 5 м

: _ Маргиналије уз прозу Јаре Рибникар пука Ни

%

у ,

јунаке. ових приповедака прате кроз читав живот. Таквим гледањем Јара Рибникар

превазилази оквире уобичајене: књижевно.

сти о деци (и за децу), њена „је проза на-

" мењена одраслима и типолошки је блиска

оном односу какав. је према детињству својом прозом снажно изразио Вељко Петровић. у : #05

_ У погледу форме приповетка Јаре РиСникар кретала се од сложеније новеле или класичне дуже приповетке према краткој причи. Међутим, по унутрашњој фактури њена приповетка никад није постала

· типична кратка прича — а под тим пој“

не разумеју најбоље то време, и пролазе- |

ћи кроз своје унутрашње расколе и дилеме безуспешно покушавају да нађу одговоре на питања каква им се непрестано и увек изнова намећу.

Човек- у прози Јаре Рибникар саздан је од елементарних хтења, исконских стра» сти, чудних, извитоперених жеља, пригушених "нагона. Тај човек живи свој живот у оквиру микросвета у комесе на изглед ни шта судбинско не догађа. У тај микросвет продиру споља само најкрупнија збивања и потреси најширих димензија (рат, ревоАуција), али ни тада се ови јунаци вил љивије не' мењају. Основне, велике проме, не долазе изнутра и збивају се у њима самима. Ситни, свакидашњи догађаји у свом неумитном току руше и најчвршће личности, а безначајни поводи, настали готово случајно, као каква игра, доводе до тратедија. Ако се све углавном збива у самим јунацима, то не значи да они управљају својом судбином, да је њихов однос према.

| свету супериоран, нити да је њихова во.

ља одлучујући чинилац којим обанкују свој живот. Људи су у овој суптилној психолошкој прози марионете у игри чија правила нису сами измислили, нити могу да их: мењају, они могу да желе и да воле, да пате и да се надају, могу покушати да разумеју оно што се око њих и изван њих збива, али то разумевање није увек победа, већ често извор непријатних, мучних сазнања. К

Може се без икаквог претеривања рећи да. је Јара Рибникар. од самог почетка. својом прозом превазишла поделу на добре и зле јунаке, позитивне и негативне ликове. Релативизам добра и зла, као и слика човека какву доноси њена проза — човека који је истовремено и добар и зао, у коме је извор свега, и позитивног и негативног, као п човека који је недужан због зла које твори, спутан природним законима и ни тима: подсвесног — све је то значило занимљиву новину У српској прози педесетих година, да'би се касније претворило у ква

Ллитет по коме лако препознајемо овај шаТролик и разноврстан прозни свет. = Прва збирка приповедака Јаре Ри кар „Деветог дана" (1953), у време када се појавила, представљала је освежење у те матици и поступку. Понирањем у психоло "тију својих јунака, нарочито грађењем пси ходогије женских ликова, као и минуциоз ним, на изглед објективним _ слика њем _људоких | односа, па био то однос између мушкарца и жене, или однос између деце и родитеља. Јара Рибникар је крчила нове путеве и освајала нове просторе, наговештавајући ретке могућности приповедачког казивања. Поједине од тих приповедака на најбољи начин показују своју ненаметљиву вредност: прича „Дед и птице" и у недавно објавље ној збирци „Међу нама“ делује необично савремено, свеже, актуелно и за данашњи тренутак, као што још неке, као на пример прича. „Малигна" својим гторким подтекстом, „Синови и мајке" сутестивним психо лошким значењима, и друге, могу рачуна“ ти на трајно место у орпској прози и на " непрекидно интересовање читалаца,

Још изразитији _пример стваралачког континуитета Јаре Рибникар на пољ МЕН поветке представља зоирка „Ларго" (1957), из које такође више прича прелази у Ни новију збирку „Међу нама. Збирком „ “: рго" Јара Рибникар је испитивала могућ“

~ ности прозе у тумачењу. човекових снатре ња и тражења; а такође, открива — 16: нам се чини најзначајнијим — чар и бо татство. кратке приповетке, ретке и ЊЕ тиој књижевности запостављене прозне 4 рме којој остаје привржена. Тако дол “

· мо до приповетке карактеристичне за Ота "ралаштво Јаре Рибникар: то је МОААНИ У кратка приповетка, цртица, окренут

, У“ вековим ун У Т рашњим прос Т орима ОСЛО.

Бена. свега сувишног у. каз

кан причи свака реч има. НРОСИЧЕ У важност, а „сваки предмет или пој 5 има“ одређено. место У структури учи не. Великих увода обично нема, преАази се одмах на сам мотив, У средиште тако рећи, 11 тефаз гез. ИАТА се користи казивањем у првом лицу, пи у "јући да „Тећ-Етхајите У краткој пр и: може бити погодно и захвално средст исто као ну АМАН прозама где се, слу. ж хником тока свести. |

и И коначно, збирка „Ларго“ доноси већ пеке од омиљених тема Јаре Та АКТЕ деца, детињство, животиње, тема А о рађиваних, поготову на тај начин, у ИЕ јој српској прози. Мсамљеност и нер У. мевање су незаобилазне одлике Ме де. це према свету. Детињство није сре поре. злобље човековог живота већ период. У 50 ме се: веома оштро јављају супроте у

међу тенерацијама, тле царује нема одбојност и када се јав»

ају многе, трауме што

.

„

Рибни: '

ПЉИЖЕВИОВННЕ 7

мом обично' подразумевамо новинску при.

чу — већ је, чини се, задржала све битне одлике психолошке новеле. У својој теж> њи за краткоћом Јара Рибникар каткад прелази границе приповедачког жанра. То више онда нису цртице, па ни најкраће, него може се'рећи новелете, или чак песоме, односно поеме у прози. Такве прозне минијатуре лиризмом, поетичношћу про. жетом елементима фантастике, као и ви шезначном метафориком, могле би ићи у антологијски избор наше поетске прозе, или песама у прози („Мој коњић", „Са ти: гром", „У кавезу"). ,

Јара Рибникар није постепено прелазила с приповетке на роман, нити је своју новелистичку вокацију дефинитивно подре дила роману. Јавила се готово истовремено као романсијер и као приповедач, 60. татећи својим тражењем обе, ове прозне врсте у српској књижевности. Њено стваралаштво текло је равномерно, без падова и већих застоја, у непрекидном обликовању једног фиктивног, а истовремено пре. познатљивог. света, једне снажне књижевне фикције чврсто повезане с реалношћу. Модерна струјања карактеристична за. про зно стваралаштво у нас током педесетих година списатељица прихвата ћност да се прошири и догради стварала. чки поступак, да се искористе „техничке" могућности приповедања. У том свомтраже њу имала је доста успеха, премаштујући оквире уско схваћеног модернизма у про. зи, следећи изразито свој пут и настојећи да: оствари синтезу актуелне животне про. блематике са савременом нарацијом. Ње. но казивање и тамо где се држала факту. ре реалистичке прозе само је на први по. тлед хроничарско; суптилном психологи“ јом, готово магистралним вајањем ликова, она је указивала на дубине човека какве је тек ваљало откривати. Идући том лини-

јом, Јара Рибникар тек којим детаљем,.

ненаметљивом реченицом, или овлаш стру ктурисаним медитативним одломком ука зије на право тежиште свога приповедања, а понекад завршним пасажом приче, пе. очекиваном и изненађујућом поентом, по: казује шта је суштински проблем о коме говори — све што је претходило било је

увертира, све је слика чији прави смисао

налазимо тек на крају. не:

· Посебно место међу остварењима Јаре Рибникар“ заузимају три: | ветке.ни романи: „Ја“, „Ти“, „Ми". То су заправо бројем страница и употребљених речи дуже приповетке, или пак она врста прозе каква је у некадашњој нормативној, школској теорији књижевности називана.

новелом, Међутим, дубином, понирања у. и егзистенцијална ,

психолошке проблеме питања, као и ширином сагледавања: је дног света џуоченог на периферији нашет савременог живота, а затим претворенот у модел којим осу приказани општији аспекти људског трајања или таворења, три

прозе < једноставним заменичким на словима свакако су кратки „романи. Овде је већма но у другим делима.

дошла до изражаја склоност списатељице

према натуралистичким ефектима, приме ·

њеним веома функционално и мудро, с пу

ним осећањем мере.

У овом необичном триптиху Јара Ри; бникар посматра у првом плану „јунаке „неуротичне, извитоперене психе, АичностИи притиснуте нескладом у друштвеним и по родичним односима, социјалним недаћама и траумама из детињства. Мз известан при“ звук социјалног : њу, списатељ“ца је, нарочито у прва два миниромана, остварила значајан домет у области психолошке прозе. Мимо све црне таласе, следећи нити класичних узора, Јара Рибникар овим прозама остаје на свом, односно себи својственом тематском по. дручју. Дајући првенство поихолошком по сматрањту, узимајући за јунаке ових нео бичних, местимично бизарних приповести дичности с наглашеним поихопатским цртама, Јара Рибникар је остварила не само аутентичан и оритиналан поступак У пси-

ходошком сликању појединих ликова, већ

се добрим делом приближила оној свеуку“

пној слици живота каквој прозаисти обично, а често и безуспешно теже. Мако у. хронолошком погледу долази релативно касно, током шездесетих година, дакле у време када се списатељица, већ с успехом огледала и у причи и у роману, ове прозе могу бити кључ за разрешење њеног стваралачког поступка у обе књижевне врсте. Тамо где је тежила сажетом, језгровитом, монолитном казивању, настојећи да основну мисао искаже у једном даху, да изатка једну шару из преобиља слика сагледаних у животу, Јара Рибникар је прелазила у прегнантан, изразито савремен приповедачки израз; тамо пак где се слика разливала у панораму, где Је низ асоцијација и неизговорених монолога, до: пуњен односима, збивањима, па и динами“ чним, акционим елементима сижеа, неми новно. би се проза претварала у роман. Кратки. роман „Ми" посматран, у „односу на тотово идентичну причу „Бежи!“ добро

илуструје ово плодоносно стваралачко ду

тање. са

_ Романи Јаре Рибникар показују необично нејединство. Од експеримента с првим романом „Недовршен круг који је у вре:

'

као моту-,

прозе, ни припо. ,

ангажмана у приноведа- _

· познатог

у жовања, као синтеза

· тварењима јављала и наметала.

ЈАРА РИБНИКАР

•

ме објављивања (1954) значио видан при: лог српској књижевности, како у погледу романескне технике, композиције и нара ције, тако п у погледу откривања нових тематских подручја, нових димензија у односу човек — револуција, па А најновијег истовремено реалистичког и поетског романа „Јан Непомуцки", Јара Рибникар је показикала различите видове свог ро: мансијерског мајсторства, остајући у не прекидном дослуху са животом, савреме ним (увек) и нашим (углавном), као непресушним. стваралачким врелом. а, 5

Романсијерска вештина Јаре Рибникар каткад је маскирана, прерушена; списатељица уме да завара читаоца, да у виду необавезног жанра и:на изглед неамбици: озног, могло би се рећи готово забавног приповедања, презентира сложенију умет. ничку истину. Као пример за ову тврдњу може послужити роман „Победа и пораз" — дело акционе фабуле, тематски везано за рат, али у свом првом, најлакше доку. чивом слоју ослобођено психолошког, па и социјалног момента. У. овом роману све је приказано у оштрим контрастима, кроз панораму ратних вихора и сурових обра. чуна, у метежу где је човек неминовно био подвргнут вучјим правилима борбе. Био је то заправо начин опстанка: у"тим часовима људскост и поверење у човека губе вредност, а значај опрезности, сумње у све ти свакога постаје. огроман, непроцењив. Али како причање одмиче у лику главног јунака, Стевана, откривају се постепено друкчије особине, Плаћајући делимично данак својој младости и неискуству, а до орим делом и неугасивој, широкој хуманости, Стеван преко многих препрека до:

"дави до циља (и испуњава свој задатак.

Додамо ли томе веома динамичну) нараци-

Мују/ спретно вођену фабулу, упечатљиве

слике колебања сеоског живља које се на. шло на размеђи, као и поједине лирске фрагменте (љубав Стевана према Азри), намеће се као једини могућ закључак да

сатељица успела, не одустајући од основне интенције (да пружи своју слику љу: ди у ратном вихору, да каже уметничку истину о човеку који може бити и добар и зао, а и једно и друго у исти мах) да истовремено оствари и веома занимљиво дело, прозу која се чита у једном даху.

Мошште ваља нагласити да Јара Рибникар никад не потцењује читаоца, свог не виђеног, али веома редевантног сабеседника. За њу исткивање прозних нити није пуста играрија, литерарни пасијанс, умет нички израз који би био сам себи циљ; своје приче и романе она намењује чи талачкој публици, "сматрајући. да књижека. То не значи да списатељица своје стваралаштво подређује популарности и лаком успеху код публике — пре би се могло рећи да је један од битних проблема иманентне поетике Јаре Рибникар питање како остати веран уметничкој вокацији, а не изневерити читаоца. Такав спој креатисвних тенденција и читљивог, јасног про. зног казивања јесте и веома значајна од: лика њених дела. Ако кажемо да је, користећи се техником тока свести, списате-

ица избегла многе замке у које су ула '"Зили њени поједини мање опрезни књиже-

вни савременици и саборци, указаћемо на један мали стваралачки подвиг какав се при читању прозе Јаре Рибникар постепено и недвосмислено открива. ; Роман „Јан Непомуцки" (1969) био би сам по себи довољан да репрезентује стваралаштво Јаре Рибникар. Репрезентовао би га достојно и неверно: на основу овог дела стекли бисмо поуздану слику о дометима њеног стваралачког траже. ња и књижевног израза, али би много шта друго остало у сенци. При првом сусрету стиче се утисак да овај роман нема чвр:

"зшшће везе с њеним ранијим делима; касни“

је ипак, при пажљивом трагању, назире се сродство с појединим причама. Могло би се тако закључити да је роман настао

у истој духовној клими, да је дошао као,

Плод перманентног интелектуалног анга безбројних питања која су се у њеним ранијим прозним ос-

Тај роман је исто тако резултат стаменог животног искуства и непрестане поетске радозналости; дело на свој

новије српске прозе. Могуће су — уз већ. учињена. порећења с Пастернаковим рома ном „Доктор Живаго" — и поређења с не.

ким епизодама „Коментара“ уз „Итаку"

Милоша Црњанског. Поређења и тачна н „произвољна: „Јан "Непомуцки" својом не

обичном структуром, снажним преплитањем прошлог и садашњет, невеселом, на па еј Ека и

у

начин изузетно, без, ' ближих сродника, па и суседа у пределима

је пред нама комплетан роман, да је спи-:

вност губи сврху ако остане глас без одје. ·

· жевности пролазио је

"Ристо

Василевски

ОЗБИЉНОГ ВРЕМЕНА

Као укор преживелим

после) стршаног боја

умирућим · плућима .

плутамо безмерјем равнодушја ко тице

заробљене слободом

коју им други нуде

ДЕЧАЦИМА

И стојимо ту тако у = овлаш. живи одвећ обуздани зазиданим просторима ума склони. помирењу

са свим будућим временима "са свим будућим пропастима са сваким грозним чином.

Све будуће опасности па које кидишу на наша чула

иза сваког угла

"иза сваке тамније зенице

чине нам се сасма далеке

као преко десет преко сто , преко толико још вражјих брда

И тако Тр 1157

извана чисти изнутра мутни

чудно подесни за сваки терор

све посматрамо из неке опаке заветрин као прошле заобилазне ствари

„А једном можда изазвани устајалим миром или чистом свешћу као: звери над оглоданом жртвом или жао звери на жртвенику оловним песком или било чиме што пријања уз. нашу руку каменоваћемо сваку помисао

да смо некада.

У прошлим

у одбеглим временима

били она безлична маса.

устајала на путевима историје

Музеји пуни шарене прошлости зјапиће за нама као за скитницама које су бакрорезу времена

пи другим, модерним 'ветровима кралц дан'за даном

/

тренутке горком, а у суштини ипак оплемењујућом, оптимистичком истином, чини један од непоновљивих тренутака наше савремене прозе. :

Пишући о луталачкој. судбини Чеха музичара и о једном узбурканом времену када су падала царства и када.се мењао свет, Јара Рибникар је одгонетала древну загонетку, у наше време убрзаних комуникација и масовних миграција може бити необично актуелну. == где је човеку завичај. А ово гонетање остало је без коначног . одговора, јер да одговора има, и да је до

_ њега лако доћи, ни загонетка не би била ·тодико лепа и замамна, а ни толико архетипска, што значи да ни Јан Непомуцки не би до те мере постао симбол савременог луталице, човека чија судбина далеко премашује оквире индивидуалне и тежи универзалном, бесконачном. У својој ранијој прози Јара Рибникар је често филозофију засењивала, а понекад и замењивала психологијом. Егзистенцијалне проблеме покушавала је да решава на индиви– дуалној равни, на нивоу субјекта, У домену психе. Филозофска мисао, она искуствена, аутентична, јављала се тек мимогредом, као случајно, или могуће у облику поетског наговештаја. Списатељица нимало склона доцирању и књишкој " инспирацији, препуштала је од: товоре домишљатости читаоца или је ста

· јјала иза неприметно провучене тезе да је живот извор и утока сваке мудрости, па да у њему треба потражити и одговоре. Све остало значило би удаљавање од живота, па и од човека, исто тако. Проблеме који су, значи, били присутни у њеној прози она је решавала посредним' путем, клонећи. се питања на каква књижевност сама по себи не може да одговори. у

„Јан Непомуцки" води нас на виши степен у погледу сагледавања човековог бивства и трајања. Понављањем кључног питања — где је човеку завичај — питања у коме је садржан обиман сплет проблема, Јара Рибникар нас води у заједничко тражење, сугеришући ширину самог проблема и неухватљивост одговора. Решење до 'кога долази изразито је поетско, али од сне поезије каква визионарски води новим откровењима. ;

Проза Јаре Рибникар тако добија романом „Јан Непрмуцки“ неопходну окосни иу, средиште, али поједине новеле подједнако се могу сматрати антологијским дометима“ у њеном стваралаштву. Роман о

Јану Непомуцком (а да ли само о њему — ,

ту су Лариса, Жења, Ана и надасве Михал) није тешко ситумрати у односу на роман. сијерску продукцију у послератној српској књижевности. Дошао је концем шездесе. тих година, у време доминације тзв. „цр“

ног таласа" и стварносне прозе, а био то.

лико друкчији, и стварнији да се на. метнуо као финале једног низа романа ослобођених уско националног, завичајног, дела која су својом појавом обележила досезање универзалних значења у српском роману. С приповеткама је нешто друкчије: тај нешто запостављен жанр наше књи. протеклих година

кроз плиме и осеке, доносио обећања и'

разочарања, наговештаје и промазаје. До |

вољно је, чини се, рећи да Јара Рибникар никад није ишла за тренутном модом, да је у пуној мери овладала приповедачким мајсторством и да је појединим причама ненаметљиве лепоте обележила ·пеколике звездане тренутке савремене српске при: поветке. мај

Иван Шо |||. Ко

а А