Књижевне новине
“та се појавила почетком
ФАНТАЗМАТОРИЈА _ РЕЛАНОСТИ
Живко Јеличић: „МПАШАВА ЛУНА“, „Младост“, Загреб, 1974.
ПОСТОЈЕ писци који већ са првом књитом стекну популарност, уђу у школске програме, буду читани и цитирани и постану национално-културни симболи, ·Није то лоше; напротив, то је добро, јер народ који има своје писце, којима верује, има и јаснију будућност, зрелији је да уђе у њу и да се у њој што боље снађе. Да би испунили те критеријуме, писци морају имати изузетне вредности, морају бити велики сањари, одважни визионари и темељни познаваоци Људске историје. Међутим, код нас, и не само код нас, баш такви писци споро и тешко избијају на површину. Разлози осу вишеструки: — најчешће су то смирени људи који су затворени, предани свом раду, одани потреби да увек освајају ново. С друге стране, има много саморекламера који не бирају средства и начине како да се убаце у орбиту славе и они, нај чешће, макар привремено, потискују праве вредности, одвајају пажњу од њих и гурају их у заборав. -
Повод за ове ставове је роман „Шашава. луна“ Живка Јеличића. Ова опсежна књигодине и, углавном, остала непримећена. Додуше, награђе
на је угледним наградама „Владимир На- 7
зор“ и „Слободна Далмација“, пропратило је неколико информативних текстова, али је то недовољно за оне вредности и она вишеструка богатства која је овај роман донео нашој литератури. Живко Јеличић није пролазна појава у нашој књижевности, нити су његове књиге успутни записи (по себно романи). Роман „Шашава луна“ је тринаеста књига овога писца: објавио је три књиге песама, четири есејистичке књи ге, један сценариј и пет романа. То је завидан опус који обавезује и захтева сложен аналитички критички приступ писцу и делу. Издвојен из свих токова, он је своја сопствена струја, врло јака, широка, дина мична, са великим захватима и замасима имагинације, са еруптивном енергијом и сасвим особеним изразом. Од 1957. године његови су романи релативно брзо наилази: Ам један за другим и сваки је био на посебан начин нов, сваки другачије искуство, сваки нови свет у новим ситуацијама: „Кап стида“ (дужа новела са романом „Стакленко“, 1957), „Млака кожа“ (1961), „ћоетних вечери", (1966) и сада „Шашава луна“. Осим романа „Стакленко“, који је нешто краћи, остали романи су праве литерарне гомаде с великим епским замасима и са изузетно новим структуралним захватима. То су тешке књиге и потребна је изузетна енергија читаоца да се пробије кроз њих. Али, кад их једном освоји онда схвати да су велико духовно богатство, прави вулкани језика, монументалне граЂевине људског духа. '
Сви модерни хрватски романописци; и Десница, пи Шегедин, и Калеб, и Божић, и Новак, одвојили су се од традиционалног писања и, сваки за себе „остварили индиви дуални израз, приближили се а понекад и отишли даље од модерних токова у савременој литератури (посебно Десница и Маринковић). Јеличић је, чини се, у тој групи писаца отишао у тражењу најдаље (посебно у роману „Шашава луна“), најдоследнији је у освајању новога, а нарочито у стварању новог језика или, прецизније речено, у другачијем, сложенијем поставља њу човека у језичку масу. Језик овога пута. није више или није само инструмент за споразумевање, он је човеково биће, њего-
ва унутрашња пројекција, његов духовни.
простор; језик је, штавише, овога пута чо-
векова претпоставка, услов да се мења и
суштина његове промене; језик је, најзад у овом роману важна историјска претпоставка, етичко и антрополошко одређење. Јеличић је своје романе намерно чинио так вим, јер је дошао до уверења да су прошла времена лаких и лепршавих романа, схватио да роман више није и не сме би-
ЕФ:
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ |
живко И % ЈЕДИЧИЋ
5 АРАТИША РАДОСАВЉЕВИЋ
ти забава, већ мишљење о животу и његова сложена аналитичка пројекција. Логично је онда што су његови романи тешки, густи и слојевити, јер и живот је такав. Јеличић полази од претпоставке да оно што је тешко не треба на лажан и вештачки начин чинити лаким. За њега писање није могућност мистификације и фетишизације, већ сложенији облик живота, кондензација најразличитијих сфера бивања, минуциозно одређивање свих трансформација у људској свести, .
Није Живко Јеличић случајно узимао за садржину својих романа, осим „Љетних 'вечери“, ратна збивања. И „Шашава луна“ је на известан начин запљуснут ратом. Ни је то, кажем, случајно, јер драматика рата је драма човека. Иако су то полазне позиције, није то ни историјски ни филозофски циљ овога писца; његове су амбиције другачије. Јеличића занима положај човека у рату, његове мисаоне и психичке трансфор мације, његово схватање рата, однос према претпоставкама историјског исхода рата. Јеличић није пришао рату као стратегији, као масовним операцијама, њега рат занима као социјална, етичка и психолошка чињеница. У његовим романима, а у „Шашавој луни“ посебно, рат је у људима, рат је у њиховој свести, рат је разарање снова, губљење људског идентитета, масакрирање памћења, заустављање човека у расту и мишљењу. Ако је игде, у било којој књизи о нашем рату речено толико сложених и толико минуциозних истина о људским понашањима у предсмртним ситуацијама, онда је то речено овде, у „Шашавој луни“. Ова књига је горка, суморна, сва од људског јада, јер је у њој умногоме реч о духовном сиромаштву, кукавичлуку, препредености, понижењу, сумњи у све и свакога, превари, подметању, свирепости, гмизавости. Кад говори о носиоцима ових слабости, Јеличић је циничан, његове су бодље оштре, његова је визија гротескна. Али Јеличић види и нешто друго: рат није само убијање, он је и услов за стицање
слободе, осуда зла, разбијање мрачних сна.
та у животу; рат је и осмишљавање будућности, дијалектика нове историје, провера човека, јачање хуманизма. Над свим оним што се догађа у ратном Сплиту доминирају ова одређења, она су Јеличићеве филозофске претпоставке.
Да би све то изразио Јеличић је применио многе методе изражавања и разноврсне технике исказа. По свом оуштинском опредељењу, он је најближи техници тока свести и унутрашњега монолога какве је остваривао Џемс Џојс..У тој техници он је суверен и она му је омогућила интегралан приступ човеку и његовој историји. Истини за вољу, Јеличићева експресија је врло често претрпана и тешко се савлађује. Могао је и морао да прави бар повремене унутрашње предахе и извесна сажимања. Овако, роман остаје пригушен, затворен у сопствену таму и светли једино у властитој светлости. Али Јеличић је тако хтео, такви су његови принципи, он од читаоца захтева напор или — ништа. На читаоцу је да се определи. Моје искуство је да се, после заиста великог напора, чак и мучења, добија велик и трајан ужитак.
Миливоје Марковић
ИЗ НАЈШЕГ ВРЕМЕНА И 0 ЊЕМУ
Драгиша Радосављевић: ; „БАЈАЛИЦЕ“, „Просвета“, Београд, 1974. |
У ОНЕ који верују да се једном песмом или, чак, једним стихом може саопштити
· сложен стваралачки концепт — свакако
не спадамо. Па ипак, цитирајући стих (стих и по, заправо) из другог циклуса треће Радосављевићеве збирке песама који гласи: :
'_ Ја, пак, кад погубим грло и усне и обе | снажне вилице Проговорићу цеваницом... / — нисмо далеко од уверења да је то врло карактеристичан исказ, да се њиме, пре свега, изражава активан животни став и, посредно, специфична врста поверења у
, песничку реч, поверења из ког као да
произлази схватање о томе каква би та
_ песничка реч требало да буде. У питању
је — одмах треба да буде речено — начелан став који, и у животу и у поезији, налаже учествовање у своме времену, дељење његове судбине и пуну пријемчивост за битне одредбе које оно собом доноси. Како то учествовање у животу треба да изгледа у, овом случају и не мора особито да нас занима. Што се поезије тиче оно резултира недвосмисленим, готово сваком песмом, посредно или непосредно, исказаним уверењем да поезија мора новим темама да се бави и да то мора чинити на нов начин.
Читалац ће се, сва је прилика, запитати да ли је, кад Радосављевић у првој песми своје збирке „Бајалице“, каже:
| 5 а | Грицкај корице канцеларијских задатака као миш Усудио си се да у бакалници трајања. направиш велики зајам Сутра ћеш. да однесеш десетак Малих Радних Налота. Пред шефом техничке припреме затрешће ти се осећајно саће Доручковаћеш сто грама шваргле, пола килограма хлеба Па ће Једном смрт да употпуни тобом збирку неорганских талота Напредак напретек клија, телефонских 'веза уздиже се граја Сви ће дибидуз дуборез добити и по расну мачку У џакчету изражаја. , |
— баш то оно што толико често, насто- ·
јећи да будемо изнад захтева за партерним песничким ангажманом, тражимо, да ли је то право решење проблема модерности наше модерне поезије Комплетно и једино решење свакако није, али је, то треба нагласити, један од. могућних корака ка њему, један од оних корака који води добрим смером. Свакако неупоредиво бољим од онога ка коме би нас могли упутити читави низови песничких збирки исписаних како би се показала неефикасност поезије у нашем времену, оних које се до изнемоглости исцрпљују решавајући сопствену дисциплинарну проблематику, оних које су и пре пола века могле бити написане или, пак, оних које, у окриљу неких данашњих доста ангажо-
ваних филозофских оријентација, губе из:
вида да ако из симбиозе поезија-филозофија треба да произиђе ангажована поес зија — та поезија мора онима за које се ствара нешто разумљиво и њима блиско да казује. ; | Драгиша. Радосављевић је ту на добром путу, његова се поезија „догађа“ у нашем времену, у миљеу који нам је свима добро знан, она је, чак, у извесном смислу,
"друштвено ангажована и критичка, она
има довољну дозу хумора, па и снаге да прерасте у гротеску, тако да тзв. дневни проблеми наше епохе понекад добијају димензије универзалне човекове ситуације. У свему, реч је о нашем времену о ко. ме говори човек и песник нашег времена,
'И, што је врло значајно, чини то на на"чин који му то наше време готово наме-
ће, Нешто упућенији читалац ће'свакако приметити да је овај песник, што се доста слободног односа према језику тиче, понешто учио код Оскара Давича и да, пишући о жени и љубави с много млада-
Лаза Лазић 5 ПЕСМЕ О ПОВРЋУ_ ПАСУЉ _ |
Пасуљ чорбаст и таокуса сироти Суља, '·
једно зрно у чанак баш брука од пасуља!
А тазда, који с бесом проживи живот, без жуља, слади пасуљ са месом, божанство од пасуља!
Циганин, дете среће,
уз ватру черге, сред муља, овнујско плеће меће.
у котао пасуља.
Витез, овијен срмом, док се у седлу љуља. врућ пасуљ са пастрмом сања... тањир пасуља •..
Храна кнеза и бега, храна хуља и руља, пасуљ је изнад свега. Игара и пасуља!
АДМИРАЛ. И ШАРГАРЕПА
Један адмирал већ тридесет година. за вечеру поред чаја и бисквита поједе увек ш пр једну шаргарепу.
Његов вид је одличан, њетов слух
примеран, његов дух бодар,
могао би снагом да се мери и са морнарима
да није адмирал.
. А све то захваљујући шаргарепи, свежој, пресној, сочној и црвеној коју хрускају у медени кус здрави зуби адмирала.
Ова песма је превод са шведског, зато није у метру и рими, надам се да то нимало не смета, али, вратимо се адмиралу.
У ствари, све смо већ рекли адмирал. за вечеру
поред чаја и бисквита
поједе увек и по једну
(а каткад једну и по) шаргарепу.
Шведска је дивна земља, бродови плове мирно,
зима је дуга, ;
док нам се људи здравих зуба осмехују топло.
лачког шарма и неспутане метафоричности (која је увек на тананој ивици изме-
Ђу хиперболиране гротеске и снажне, аутентичне осећајности), стаје у песничку колону коју је у нашем времену повсо Бранислав Петровић. Његов је, дакле, песнички језик динамичан, његов је говор барокно елоквентан, његови су токови сучељени и уплетени, богато метафорични. А његове су метафоре грађене елементима које доносе наше време и језик који се у њему ствара. |
Реализујући свој стваралачки конџепт Радосављевић је, у обелодањивању свог односа према животу, најуспешнији био у првом пиклусу „Узбунина наборана борна места“, а најбољу меру савремености свог песничког језика остварио је у цикАусима „Кад цветови ословљавају ливалу са ти“ и „Раж се љуља у подручју јуна“.
Иначе, сасвим је очевидно да се Ралбсављевић у својој песничкој пустоловини (а она је то по много чему) суочавао са више опасности, међу којима су неке које би, ако жели свој концепт још успешније песнички да отелотвори, морао да превазиђе, Прва је опасност да се тзв. модерним језиком саопштавају бајате теме, теме чији су, углавном танки, разлози више У сфери приватне песникове личности не. то на равни објективно виђене ситуације. Друга и, рекли бисмо, већа опасност је да се у силини и напону бављења језиком који је често главна Радосављевићева тема — услед свесрдне вере у његове моћи изгуби мера и количина речи не буде адекватна количини значења. А из Друге произлази и трећа: у тежњи да се с пое. зијом изађе на улицу не сме се сметнути с ума да она на, улици треба с неким у контакт да ступи, Претворивши се у себидовољан вербализам у томе сигурно неће имати успеха. . МЕ Има, најзад, у Радосављевићевој збир-
нешто што бисмо моглн у опасности
бројати, али и нешто што је, у исти мах
"потврда перманентности п, по суштинском смислу, непромењивости песничког опредељења. Наиме, у песми „Сунчев титпај У опстајање неупућен“ (први циклус) РаДосављевић присуству интерконтиненталних ракета на одређени 'начин супротставља лштће из дрвећа пало, стазу притњечену нечијим ходом п сопствено осећање да је, на старински начин за све то крив. Могли бисмо рећи да изневерава СВОЈ основни став који би налагао да се у инсценацији коју, између осталог чине п интерконтиненталне ракете нађу лепоте које су песници некад у идиличнима наЛазили. А могло би се, подједнако, рећи Да је то посредно изречено уверење. да се песник, без обзира на спољашње промене налази пред увек истим задатком — да ОАТОвОри на спиритуалне потребе човекове. Верујући, ваљла, и У то он је своје песме и назвао бајалицама. Мисле. ћи, дабоме, на модерне, актуализоване бајалице. а
Богдан А. Поповић
|
'