Књижевне новине

з

“ву треба разматрати полазећи

ФИЛОЗОФИЈА и СОПИОЛОГИЈА

„КРИТИЧКА ТЕОРИЈА« И ЈИРГЕН ХАБЕРМАС

„КРИТИЧКА ТЕОРИЈА друштва“ или, краће, „критичка теорија“ била је изграђивана у тзв. Франкфуртском кругу филозофа и социолога. Најистакнутији припадници тог круга били су Макс Хоркхајмер (1895-1973), Херберт Маркузе (роб.1898) и Теодор Адорно (1903-1969), а данас је најзначајнији представник тог круга Јирген Хабермас. Најстарији припадник ове групе Макс Хоркхајмер је 1930. године постао редовни професор на катедри за филозофију друштва у Франкфурту на Мајни и истовремено управник „Института за социјална истраживања“. Тај Институт је издавао свој „Архив за историју социјализма и радничкот покрета“ (касније је та периодична публикација променила наслов и постала „Часопис за социјална истраживања“). У Институту и око Архива Хоркхајмер је окупио сараднике разних специјалности — филозофе, социологе, економисте, историчаре, психолоте итд, који су својим теоријским и емпиријским истраживањима изграђивали „критичку теорију друштва“. То је требало да буде наука о савременом друштву и у исти мах критика тог друштва. После доласка националсопијалиста на власт у Немачкој 1933. године, Институт је затворен, а Хоркхајмер одлази у Америку, где у саставу Колумбијског универзитета у Њујорку обнавља рад Института, који је имао своје филијале у Женеви, Паризу и Лондону. У Америку су емигрирали и Маркузе и Адор но. Године 1949. Хоркхајмер и Адорно се враћају у Немачку и у Франкфурту поново организују „Институт за социјална. истраживања“, а од 1955. године излазе „Франкфуртски прилози социологији“ у издању тог Института,

Културно и филозофско наслеђе на које се критичка теорија ослањала били оу европска просветитељска традиција, немачка класична филозофија Канта и Хегела и Марксова теорија друштва. Године 1932. у Немачкој су објављени дотле непознати Марксови „Економско-филозофски рукописи“ који су на известан начин подстакли изградњу критичке теорије. На место економистичког тумачења марксизма дошла је шира антрополошко-хуманистичка концепција марксистичке теорије и праксе. За припаднике Франкфуртског круга то је уједно значило да је марксизам многобројним нитима чврсто везан за европску рационалистичко-просветитељску традицију као и за целу немачку класичну филозофију, а да феномене отуђења и по_стварења у савременом грађанском друш-

сових анализа пре свега из „Економско-

"филозофских рукописа“; Тако се за при-'

паднике Франкфуртског круга испоставио као темељни филозофски и научни задатак да се Марксова теорија изгради на нов начин, да би се добила платформа за адекватну критику _ савременог грађанског друштва и његове идеологије и за тражење путева за практичну промену тог друштва. · Припадници Франкфуртског круга су током целог свог научног и филозофског рада ишли за тим да успоставе јединство теорије и праксе. По њиховом мишљењу, теорија може и треба да иде испред праксе појединих друштвених група или класа, али она остаје немоћна ако се не веже с тежњама и интересима одређених друштвених снага. Па ипак, они су остали одвојени од реалних друштвених снага (изузев

аргузеа који се политички ангажовао,

али тек у периоду пре и после познатог стуентског покрета 1968, године). Због то-

од Марк-.

га су они о јединству теорије и праксе расправљали са становишта теорије, супротстављајући се позитивистичком и прагматистичком претварању теорије у пуки инструмент праксе. Наивно уверење да се друштво може изменити према начелима ума било је и овде основа од које су припадници Франкфуртског круга полази. ам у критици тог позитивистичког претварања теорије у просто оруђе деловања. анализи односа друштва и појединца критички теоретичари констатују све већу надмоћ друштва над појединцем. Појединац постаје све беспомоћнији, његова индивидуалност и слобода се стално смањују. Савремено друштво све више потчињава појединца помоћу све моћнијих сред“ става за потчињавање, у које спадају и савремена наука и технологија. Адорно је противречност између појединца и друштва у савременој епохи на интересантан начин разматрао у својој негативној дијалектици, која жели да поврати права појединачног насупрот општем. Међутим, сама емпиријска истраживања друштвене структуре и функционисања појединих облика посредовања између друштва и појединца у Франкфуртској школи готово да и нису обављана. Изузетак у том погледу представља дело Јиргена Хабермаса „Структурне про мене јавности“ (код нас преведено под насловом „Јавно мњење“). Друштвене науке ХХ века, а пре свега социологија и психолотија, претварају се у техничко зна ње потребно за одржавање постојећег друштвеног поретка. У њима се губи из вида друштво као конкретна целина противречних делова, а мспитују се само правилности између појединих променљивих, да би се предвидела будуНа стања. Таква емпиријска истра живања у друштвеним наукама служе само као упутства за техничке интервенције и за контролу функционисања појединих делова постојеће друштвене структуре. Филозофи _ Франкфуртског круга уочили су тај процес технизације у друштвеним наукама, настојали да га објасне и да му потраже алтернативу. Уз критику технизације у друштвеним наукама до. лази и критика идеолотије, тј. ла: жне свести као компоненте неумног друштвеног поретка. За адекватно проучавање друштва у ње "товој конкретној целовитости као и за критику идеологије филозофи Франкфуртског круга су сматрали да је неопходно не само јединство филозофије, сопиологије и других друштве них наука него и јединство индикативних и вредносних сулова у друштвеним наукама. Али припадници франкфуртског филозофско-социолошког круга нису видели оне друштвене снаге, које савремено граБанско друштво могу реформисати или ре волупионисати у неко друго, боље, социјаАистичко друштво. Та њихова неверица у постојање стварних револуционарних сната у савременом свету се током времена само повећавала. То се може разумети из њихових личних животних искустава као и из неких историјских ни друштвених збивања ХХ века. Они су били сведоци брзог успона националсоцијализма у Немачкој; теорија и пракса социјализма У СССР-у потпуно их је разочарала; најзад сусрет с Америком, тим масовним потрошачким друштвом које по вољи манипулише човеком, као да је потпуно покопало све њихове наде. Све је то, изгледа, најдубље доживео сам Хоркхајмер, који је најзад схватио да се ум остварио само у свом инструменталном _ виду, да је дакле помрачен и да човека враћа у варварство. Маркузе је извео закључак да у савременим капиталистичким друштвима нису више одлучујуће друштвено-економске и кла сне противречности (као што је то Маркс утврдио), него да је одлучујуће господаре“ ње (тотално управљање) друштва поједин“ цем, које се заснива на иманентном каракт науке и њене примене у технологији.

рајем свог живота Хоркхајмер је, У ствари, напустио критичку теорију Аруш тва, коју је некада засновао. Он се удаљио од Маркса и марксизма и приближио Шопенхауеру и Ничеу, односно метафизичком и теолошком а мишљења. Као метафизички песимист оркхајмер више није веровао у могућност темељне измене граБанског друштва, а од револуције је страховао због тога што она, по њему, нужно доводи до тоталитарног друштвеног поре. тка. Због тога је он осудио студентски покрет 1968. године, који се инспирисао иде јама критичке теорије друштва, дакле и његовим идејама. Адорно је био и остао суптилни аналитичар савременог друштва и савремене културе. Маркузе се нарочито афирмисао као теоретичар тзв. нове ле вице на Западу; али његово политичко ан-

гажовање, нарочито у студентском покре- .

ту 1968. године, може се оценити као безуспешно. Узимајући у обзир све то што се догодило с главним припадницима Франкфуртског круга изгледало би да бисмо се могли сложити с мишљењем Ханса Хајнца Холца да критичка теорија данас више не постоји. Међутим, то мишљење се ипак не може прихватити, и то пре свега због тога што постоји и значајна дела у дУХУ критичке теорије друштва објављује Јирген Хабермас.

Хабермас с великим полетом и филозофским талентом обрађује многе проблеме којима су се бавили старији. припадници Франкфуртског круга и често их заснива и образлаже дубље Од својих старијих ис-

ЈИРГЕН ХАБЕРМАС

томишљеника. Он сматра да сету његовој критичкој теорији размишља о основама Људоког постојања, да она даје одговоре на практична питања и да једино она унапређује интерес ума за зрелошћу, за аутономијом делања и за ослобођењем од дДогматизма. Хабермас је велики оптимиста у погледу могућности остварења својих идеја, као што су то били и његови старији истомишљеници у почетку изграђивања критичке теорије. То се може објаснити чињеницом што он још није лично доживео и на темељу тог личног искуства није промислио ни сумрак грађанског друштва. и његово извргавање у тоталитаризам, ни социјалистичку револуцију и неке њене консеквенције у изградњи новог друштва. Стога се, уз све поштовање Хабермасове интелектуалне снаге којом он образлаже своја схватања, мора рећи да су та његова схватања привлачна али ипак наивна,

Хабермас је рођен 1929. године. Године 1961. постао је професор на Универзитету у Хајделбергу, гле је предавао филозофију, а од 1964. године филозофију и социологију у Франкфурту на Мајни. Сада је зајелпо с Карлом Фридрихом Фон Вајпсекером управник „Института Макс Планк за истраживање животних услова научно-техничког света“. Јануара 1974. године добио је Хегелову награду, коју Хегелов родни град Штутгарт додељује сваке треће године за успехе у духовним наукама. Хабермас је до сада објавио велики број радова, од којих су најважнији: „Студент и политика“ (1961), „Структурне промене јавности“ (1962), „Теорија и пракса“ (1963), „Прилог логици друштвених наука“ (1967) „Техника и наука као 'идеологија“ (1968), „Сазнање и интерес“ (1968) и „Филозофско-политички

профили“ (1971). Његова филозофска и социолошка схватања данас су предмет мнотих оштрих полемика како у његовој земљи тако п у иностранству. И мада се Хабермас с правом убраја у припаднике Франкфуртског круга, он је самостални мислилац који умногоме иде сопственим путевима. Али, пошто су његова схватања још увек у формирању, тешко их је сагледати у систематском облику.

И за Хабермаса је постизање јединства теорије и праксе у друштвеним наукама и у друштвеном животу један од главних циљева. По њему, научност друштвених наука не може се одвојити од друштвене праксе. Пошто је, наиме, сазнање везао за категорије људског рада као и за језички посредоване друштвене интеракције, то се истина исказа, у крајњој линији, везује за интенције истинског живота; а пошто претпоставља идентичност ума и интереса, која долази до израза у критичкој науци, то Хабермас поново успоставља смисаони од: нос научног сазнања према пракси, онај однос који је објективизам био уклонио, Те Хабермасове тезе су се претвориле у акцију у студентском покрету 1968. године, али на начин који сам Хабермас није могао одобрити. Циљеви и методе тог покрета били су такви да се Хабермас дистанцирао од студената, а затим и сукобио с њима, па је због тога касније напустио наставничко место на факултету и пре шао на рад у институт. 6

Као остали припадници Франкфуртског круга и Хабермас се држи наивног уверења да се свет може преуредити по умним начелима. По њему, ум се изграђује у друштвеном отпору, тј. у борбн против одређених друштвених стања и идеологије која их оправдава. По томе је ум увек јединство теоријског сагледавања и практичне акције. Зато Хабермас оштро критикује позитивистичко и функционалистичко ограничавање ума на инструменталну улогу. Због тога оп и тзв, системску теорију друштва Никласа Лумана, која је стекла одређени реноме у Немачкој, напада као „највиши облик технократске свести, која данас допушта да се практична питања већ унапред дефинишу као техничка питања и да се тако одвоје од јавне н неусиљене расправе“.

Критикујући поједине марксологе који марксистичку теорију проучавају полазе. ћи од постојећих подела међу наукама (пи посебно са гледишта економије, социологије, политологије итд.), Хабермас показује да се тиме губи оно што је најбитније у марксизму, и истиче да се друштво мора схватити у његовој тоталности, у ис торијском процесу и у јединству теорије и праксе. Он марксистичку теорију не схва та ни као „чисту“ филозофију ни као „чисту“ науку, него као нешто што је измеЂу филозофије и позитивне науке, тј. као критику.

Готово све главне Хабермасове – идеје садржи његово дело „Сазнање и интерес“, које због тога заузима централно место у његовом опусу. То дело посвећено је у ства ри студији материјалистичке теоотје саз. нања, коју Хабермас не поставља догма-

2 : У 5 – —____________________________--—— === "Р"_"—_—"—_—_ 7

тички као готову доктрину, него је реконструише обрадом и критиком историјски значајних теоријско-сазнајних концепција. Он при том „прелази напуштене ступњеве рефлексије“ да би повратио ,„заборављено искуство рефлексије“. Тако је он овом делу пропратио саморефлексију субјекта сазнања односно саморефлексију науке кроз филозофска односно теоријско-сазнајна схватања Хегела, Маркса, Конта, Маха, Перса, Дилтаја, Фројда и Ничеа, да би дошао до закључка да је „радикална критика сазнања могућа само као теорија друштва“.

Материјалистичка теорија сазнања, како је Хабермас схвата, разјашњава однос између дијалектике, која је кадра да сазна закане кретања друштва У целини, и позитивистичке друштвене науке, која тај

подухват одбацује као метафизику а рационалност признаје једино егзактној методи емпиријског истраживања. С једне стране, позитивизам је теорију сазнања свео на методологију научног „истраживања. На тај начин онемогућен је УВИА У трансценденталну повезаност сазнања и друштва. С друге стране, Маркс није експлицитно обрадио материјалистичку теорију сазнања. Класични облик материјалистичке дијалектике била је и остала (Марксова) критика политичке економије. По Хабермасовом мишљењу, Маркс није повезао У систематску целину елементе материјалистичке теорије сазнања, који су били садржани у његовој критици Хегела. То је "+ мало за последицу, с једне стране, да је позитивизму остављен слободан простор за критику идеализма, а с друге стране, да сам Маркс, по Хабермасу није правио разлику између природне науке и критике друштва. Изградњом материјалистичке теорије сазнања Хабермас жели да изврши оба. та задатка, тј. да да материјалистичку критику идеализма и да покаже праве разлике и начин повезивања природно-науч ног и друштвено-научног сазнања.

Марке је, по Хабермасу, на место Кан. тове идеалистичке синтезе субјекта и 00 јекта односно човека и природе посреде“ твом праосновног синтетичког јединства а перцепције ставио материјалистичку синте зу посредством друштвеног рада. Тако се сад рад појављује као теоријско-сазнајна ка тегорија. У процесу своје разменс материја с природом, тј. у процесу рада односно про извођења себе самих људи стварају услове у којима сазнају природу. „Синтеза џ материјалистичком смислу разликује се од појма, који је развијен У идеалистичкој филозофији Канта, Фихтеа и Хегела, најпре тиме што она не производи логичку повезаност. Она није дело неке трансценденталне свести, нити постављање неког апсолутног Ја или кретање неког апсолутног духа, него подједнако емпиријско и трансцендентално дело једног родовног субјекта који се историјски ствара. (...) Ако се напротив синтеза не обавља у медијуму мишљења него рађања, како то Маркс сматра, онда је супстрат, у коме се она таложи, систем друштвеног рада а не повезаност симбола. Тачка пове. зивања за реконструкцију синтетичких радњи није логика него економија... Синтеза се више не појављује као делатност мисли, него као материјална производња.“ Међутим, Маркс, по Хабермасу, остаје на категорији друштвеног рада, дакле у функ ционалном кругу инструменталног делања, па и поступак рефлексије схвата по узору на производњу. Због тога он не прави разлику између логичког статуса природних наука и логичког статуса критике. На тај начин „у Марксовом делу настаје нека о. собена несразмера између праксе истра. живања и ограниченог филозофског саморазумевања тог истраживања“. Да би отсклонио тај „недостатак“ Марксове теорије друштва, Хабермас је у свом делу „Сазнање и интерес“ настојао да покаже како се инструментално делање разликује од комуникативног делања. Али поделом човеко вог делања на инструментално и комуника тивно изгледа да је он само на нов начин итерпретирао стару марксистичку тезу о односу друштвене основе и идеолошке надградње.

Узор по коме је дело „Сазнање и интерес“ рађено, а нарочито обрада идеја о јединству теорије сазнања и теорије друштва, јесте Хегелова „Феноменологија духа“. И као „Феноменологија духа“ тако је и „Сазнање и интерес“ тешко за читање, Редак ће бити читалац који ће од прве ући у његово богато, компактно и комплексно мисаоно ткиво. Јер Хабермас се уопште не труди да читаоцу олакша разумевање: његов језик и стил писања састоје се једино у строго доследној и неумољивој аргументацији, коју читалац може пра тити само ако се ослободи већ устаљених и научених схватања и начина мишљења“

Миодраг Цекић

ж Дсо предговора малисаног за Хлбормасову књигу „Сазнање и интерес“, коју ускоро објављује „Нолит".

ПЊИЖЕВИРНОВИНЕ 5