Књижевне новине
у свету камин.
АИРИКА У ПРЕВОДУ
Стихована творевина постаријег грађанина
посвећена Роберту Ледереру
Земља наша у хиљаду' деветсто шездесет КЕ ма ће 3 деветој
Није планета коју својом могу звати у
Мислим на свет.који ми снагу пружа
Да моту хаос на одстојању да одржим.
Моји рајски пејзажи и њихова поднебља Творевине су Едвардијанских времена, Када су кунатила много простора |
заузимала,
| И, када се пре јела читала молитва.
· Аутомобили им аероплани,
Изуми су корисни, али профани,
Машинерију о којој ја сањам
Покреће вода или пара.
Сијалицу коју не волим 4
Разум ми налаже да прихватим,
Ала мени те вштие поштовања- достојан Жижак од рибљег репа на стубишту.
Сећам се сени мојих предака против којих сам се борио и до ногу их потукао Мада никад у њихове вредности 'нисам
. , . посумњао: Верујем и данас да је њихова ~
протестантска етика И практична и аполотетична.
Онда када су парови свирали и певали
. дуете, Немораћно је било дугове имати:
И зато ћу наставити све док не умрем Готовим новцем да плаћам све што
купујем.
Књига оченаша коју смо читали
Била је из хиљаду шесто шездесет друге: Мада: њене проповеди. могу бити корисне, Пакао су њене литургијске реформе.
Секс је наравно био — и (он то) још увек 5 јесте: —
Најзаноснији од мистерија свију,
Али новински киосии тада још нису
Манихејском порнографијом снабдевачи : били.
Говор је био углађен тада, уметност једна. права, Исто тако као што.су нас учили да су лепи манири неопходни нама: Још увек стварно не могу да одлучим који је од то двоје гори, Анти-роман или стих слободни.
Нити су мојој души сродни са докторским титулама они, Што преврћу митове и симболе: Међу људе од пера убрајам себе. Који пише, или се бар нада да ствара. за оне од себе боље.
Усуђује ли се ико Слободу Неотраничену Успехом образовања нашег звати Здравије беху учионице моје старе, Где се грчки и латински морало бубати.
Ако већ постоји јаз генерација,
Мада сумњам да је реч одговарајућа,
Кога кривити за такве ствари2 Старе мл' . младе,
Који језик свој матерњи неће да схвате,
Али љубав бар није стање
Које може актуелно или застарело бити, И пријатеље старе, то признајем, имам За. ћаскање и чашицу с' времена на: време.
" Отуђен ја Којешта! Само сам грађанин. | · Који је заклетву дао и мора
Чарку да заподева са оним што осећа Највише свој кад' са стварношћу другује.
СА ЕНГЛЕСКОГ ПРЕВЕЛА СОФИЈА ПАЛИТОРИЋ.
Здравица
'Професору Вилијаму Емпсону поводом њетовот оддаска У пензију 1971.
„Као ата рго аио Твојим чаробним
3 песмама, кад ми се обратио Шефилд, прво ме је копкало
да ли би ми успела Просто пљуска за Емпсона,
али је на томе и остало. ји да је да Ти пребацим — сем идеју 15 5 Милтонов
као 2, наметљив, причљив, барокни, | Е | % Олимпијци
со је тако. — наш хришћански Бог. Али ко] У - као Ти, утонуо
дубоко У мисли о Алисиг
с ; добри гласови, још рећи певачи Ретки су р п, јод И аино
интонирају“' ако је Грејвз у праву. ако је зу
Кембриџу
нација малчице висока, биће да У интонациј це, | Ена
мевају мало ниско:
Зи“ игре имамо свак своју, богу Језичке иг1 8 Маја,
У ји: се ; еме споји: учисмо како да АЕ 7 Живот оличи
а и: дадиља, без ТВ, где су и кола чудно деловала. Уни
ста било би
не пре), али. |. радосно је
мандарине, да се смешим на Твоје
празнике У будућности.
СА ЕНГЛЕСКОГ ПРЕВЕО АЛ НЕЈГЕБАУЕР
да одеш кад залселиш,
драги Биле, мили брате
ЕКСАНДАР
· Земља бп полетела
; таја љ Да ти певамо Мпога сурово. (пелим. Ти:
~
у
| Четири савременика ; · | у | _ВИСТАН ХЈУ ОДН а аи о
ВИСТАН ХЈУ ОДН
ЈУСТИНАС < МАРЦИНКЈАВИЧЈУС
Залеђено море
, Хладно и мртво: Бели завој
на лицу рањеника.
Нема очију не видиш му мисао. 3
Нема уста не чујеш му јаука.
Нема лица уместо лица завој.
А галебови над обалом узнемирено криче: Море је заспало
и неће се пробудити!
нема мора, отишло, умрло!
Школска муза
Уплашена и тиха
јави се поново
из ноћног шумарка;
из белог облака,
из првог стиха, · из школског романа,
из дечјих књига, |
из жбуна јоргована, из љубавних речи,
првих које говорим
и које чујем; ;
довољно, је само
да ми повежеш очи
и та ћу поново
~ тебе ;
да поверујем!
Пред зору
Ујутру две птице прхнуше. Трава се усправи. Загрли ме чврсто.
Беле реке и беле руке умиљавају ми се , им теку тспоз мене,
Живот дуг живот
обећава дечјем треветићу.
заједно с планинпма, пли тешко дишући "пада под ноге.
Требало би устати п понудити Тој воде и хлеба! | '
Оглас у вечерњем листу
Сви они који данас желе
да иду У позориште и кино. мог) код мене оставити своју дешу. _, У мотоћ душт се "ажупило много бајки, | а одтасли ме, осећам.
све мање разумети могу.
СА РУСКОГ ПРЕВЕО ИЗЕТ САРАЈЛИЋ
| Рођен 1930. тодине, 'ова! Аптванац, као и његов нешто старији сународник и пријатељ Едџардас Межелајтис, припада најавантарлнијој струји “ савременој совјетској поезији. Осим бројних књига поезије, Марпинкјавичјус је написао п неколико драма, а _ аутор је м познатог лирског романа „Бор који се · смејао“ који је (1966) изашао и код нас, У издању
сарајевске издавачке куће „Веселин Маслеша»
| ПАУЛА ЦЕЛАН —
| 14
· Овде | | : 2 .
Овде — мисли се овде, где трешњев це
Овде. —. мисли се на ову руку која му _ 5 помаже бато и буде.
Овде: — мисли се на ону лађу, којом _
=. доћох на пешчану струју: · привезана. |: И
лежи у сну који просипама. оу Овде — мисли се на. човека кога знам: слепоочница. Му је бела у сија
као жар који је, угасио. =
Бацио ми. је своју чашу на чело
и' дошао МР
кад је протекла. година.
да ми пољуби ожиљак. |
Изрекао је проклетство и' благослов
и отада није говорио више.
Овде — мисли се на. овај град, | ; 4 којим владаш ти и. облак, од његових вечери.
Онај што нам је бројио часове
Онај што нам је бројио часове, броји и даље. |з Шта може да броји, реци Он броји и броји. | А
Нити је хладније, нити, мрамније, нити влажније.
Само оно што нам поможе да ослушнемо:.
оно ослушкује сада сам за себе. "
м
Епитаф за Франсоу
Обоја врата света
стоје отворена:
ти си их отворио
у“ двострукој ноћи.
Шујемо их како ударају и ударају и уносе неизвесност,
и уносе Зелено у твоје Увег.
Октобар 1953. ' |
Крајолик Ви високе тополе — људи ове земље! Ви црни рибњаци среће — одражавате их
смртно!
Видех те, сестро, где стојиш у том сјају. )
Вече речи у ' 4 ту ; У | | Вече „речи — ти што штапом воду
Е тражиш! Корак и још један, , и трећи, чији траг твоја сенка не брише:
ожиљак времена
отвара се
и плави земљу крвљу —
дДоге из ноћи речи, доге
сад лају
усред тебе: |
славе дивљију жеђ,
дивљију глад... . у
Прискаче ти: у помоћ задњи. месец: дуу сребрну кост ј (5 — голу као пут којим си: дошао баца он чопору, ' али. то те не спасава:
млаз који си пробудио
пени се све ближе,
а по њему плови" плод који си загризао пре много година.
Око времена ;
Ово је око времена: гледа искоса 5 | под седмобојном већом. Капак му ватре перу, суза му је пара.
Слепа звезда налеће на њ
и топи се на врелијој трепавици: у свету постаје топлије,
и мртваци
пупе и: иветају.
Светло |
Ћутљивог тела | 6 о . лежиш у песку крај мене, | ., озвездана. 6 2 У"
| , | 4 5
„Да ли се преломио зраг: "овамо Кмениг. 7"
· Или је то био прут. у који су сломили над. нама, . та тако светли |: |
(СА НЕМАЧКОГ ПРЕВЕО: ЗВОНИМИР
КОСТИЋЛАЛАНСКИ 7.
| | |
“
|
· дрели бити црњи него тамо.
ИВАН РУДНИКОВ
Низ онај пут — |.
(с толико јесењег лишћа завејан, сећање на мене собом носи, „Знам заувек ћу осећати · твој намучен длан. ;
на дугачкој густој ми коси,
низ слободне њене увојке, сунцем позлаћене, > кишом и ветром освежаване. Тај твој длан ће | миловати можда, и друге девојке “но ничије му косе неће знати, као моје замирисати.
на јутра росна,
на биљке планинске,
на пшеницу зрелу и раж.
· Ниједне — да знаш, ниједне — да знаш! у '
Као у бајци
· Сребром окићена богато ' заћутала. јелова тора.
Као лабудова јато
снег веје, веје од зоре.
А храст, патуљче брадато, , подрхтава, већ паду склон, питам се да ли се то боре
са олујом ловац и коњ.
"У том пределу песме птичје
сребрнаст јелен испод грања ; · стрчи, једва се земље тиче,
планина та од тонича склања.
Ове слике на бајке личе
неког писца — знате се са њим —
можда то Андерсен причу сања,
а може бити и браћа Грим.
·" Врбова свирала
Без капута,
по ветру, У кошуљи лакој,
јурим и дувам у свиралу врбову
и њена песма улази у срце свако, изгони из њега
и мрак и страву.
ИВАН РУДНИКОВ
Отворен и широк пут је у свет зове. Она нас одводи у пољана зеленило, на врхове,
на. планинске пропланке и чуке. Песма за нас људе
да би нам боље било. |
Свирало врбова! 5
Твоја се песма сама од себе раћа, ти си цветни пухор изнад. усана, мислима си незагушена, најнепринуднија,
најнеискуснија.
Трагови
Преда мном је лука-цели блесак засута невидљивим кристалцима звонкот смеха твог. Пода мном је песак "загрејан жеравицом твоје жуди и твог греха првотног. '
у Нада мном је небо твојега чезнућа одакле ми ноћ твота погледа пони звезда сјај. Крај мене су твоје сумње, суза врућа, иза мене-уздаси твоји · и сумррно: „Опрости. . . Зботом остај!“
СА __БУГАРСКОГ_ ПРЕВЕЛА ДЕСАНКА : МАКСИМОВИЋ
Песник Иван Рулников, Јутословен“ по мајци, рођен је 1921 године у Михајловграду, у Бугарској, Његова мајка Добрила Радован Пантић, из града Пожаревца, рођена у професорској _ породици, била је учитељица у свом родном крају.
! Рудников | је аутор следећих књига; „Звезде над , Копрившицом“ (1962), „Шума! славуја“ (1966) „Разбијање бункера“ (1967), „Сунце у мансарди"“ (1968), „Песма се рађа са јутром"“ (1969), „Изабрана лирика“ (1971) по много других књига за одрасле и за децу, 7 поезији п у прози.,
Сарадник је југословенских књижевних новина пи часописа.
Иван Рудников је носилац италијанске златне медаље за поезију на мећунаролном конкурсу „МА ностро вивајо“ 1972. године у Риму.