Књижевне новине

ПИСМА УРЕДНИШТВУ

Нетолерантно о поезији

Драги Драгане Јеремићу,

. Пишем Ти у жељи да ово мо је писмо, за које верујем да устаје у одбрану поезије, буде објављено на страницама „Књижевних новина", које су, уверен сам, одувек заступале поезију и браниле је од напада сваке врсте, па ће то и сада учинити.

Чином објављивања песме песник се свесно излаже ризику да буде предмет разматрања на без: број могућих начина. Начин који је одабрао Душан Радовић при разматрању објаве „Промена" Миаутина Петровића („Борба", 12. октобра 1974) најгори је од свих могућих: псовачки, нетолерантан, неаргументован. Читалан који је прочитао Радовићев чланак (а још није стигао да прочита песникову збирку) стиче утисак да је реч не само о дЛошем песнику, већ и о људски сумњивом елементу, силеџији, перверзњаку, па чак и ло лнтички" неподобној индивидуи. Без навођења једног јединог стиха Радовић у збирци „Промена'" проналази некаквог Јулија који се вуцара са сецикесама и протувама, песника проглашава за по бедвика у такмичењу — „српске књижевне младежи“ у пљувању итд. Радовићеве речи цитирамо искључиво по сећању и у обради јер бисмо дословним навођењем довели у питање пристојност текста који потписујемо.

Какав је циљ Радовићевог иступа, ако ту уопште може посто: јати некакав циљ2 Која је то „српска. књижевна младеж" која се такмичи у пљувањуг МИ зашто само „српска књижевна младеж" 2 Ко су најистакнутији такмичари2 И о каквом је пљувању речј Зар се као такмичење „ко ће даље пљунути" сме оквалификовати напор младе књижевне генерације да се превазиђе провинцијска устајалост, балканско самозадовољство, књижевно политикантство, шићар2 Прихваћено је да се писци могу делити н вредно вати по књижевним дометима, а нипошто по генерацијској припал ности; па ипак, кад Радовић баш инсистира на „књижевној младежи" слободни смо да приупитамо ко тој младежи припада2 Ко су ти такмичари у дисциплини „ко ће даље пљунути"2

Младој генерацији, по слобод; ном _ здравом разуму, припадају и'Васко Попа, и Миодраг Павловић (у данима објаве дочекани на начин на који сада Душан Радовић дочекује четврту збирку Милутина Петровића), и Стеван Раичковић, и Бранко В. Радичевић. Да ли је, друже Радовићу, и Бора Радовић један од такмича ра „ко ће даље пљунути"2 Није ли и Љубомир Симовић међу њима2 Како се држи Петар Гудељг Где спада _ Бранко Миљковић, који нам се смеши из своје одсутности2 Сме ли се тако олако пљу вати на „генерацију“ којој припадају Данило Киш, Бранимир Шћепановић, _ Борислав _ Пекић, Матија _ Бећковић, _ Александар Секулић, Рајко Петров Ного, Сте ван Тонтић, Ковач, Ракитић, Шујица, Божа Тимотијевић, Мајдак, Мајетић, Север, Мирослав Антић, Алмажан, Брковић, Крклец (како би рекао Изет Сарајлић), па и Сарајлић, наравно. Нека пошто вани читалац употпуни овај списак са још неколико десетина (најмање) сјајних књижевних имена, па ће му бити јаснија тежина Радовићевог напада на „књижевну младеж". До јуче смо веровали да п Радовић припада младежи, бар судећи према његовом сјај ном стваралаштву за децу. Шта је то сад одједном> Откуд та изненадна ПРОМЕНА2 Каква је то мрзовоља писца чија 12 обавеза да нас греје ведрином2 Шта ће рећи деца2

Не читати поезију није никакав грех; површно читање песме може се и разумети. и опрости“ ти; злонамерно читање песме, товори искључиво о читаоцу; песника се то не тиче. Аутор збирке „Промена“ у односу на _ осврт Душана Радовића може бити рав: нодушан, као и сваки песник према свему што није књижевна 2нализа из које зрачи љубав пре ма поезији. Сврха овог чланка није анализа Петровићеве, веома У спеле књиге, по форми и садржи ни врло сложене, савремене и мо дерне; без двоумљења можемо рећи да је пред нама збирка песа ма која је писана по диктату О. вог времена и овог света. А овај свет одавно није (а никада то није (био) идиличан пејзаж по коме скакуће тако нам зла српе прирастао Плави Зец.

Захваљујући _ на уступљеном простору, _ срдачно поздрављам Ваш

Тебе и целу редакцију. Бранислав Петровић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 11

ХУМОР И САТИРА

Вукођим

стопама

ПОСЛОВИЦЕ

Два Милоша запосанше лоша! х

Ко се смога живи у селу.

не надими —' тај ж

Ко другоме септичку јаму копа, има статус арбајтера.

Добра пара гвоздена врата отвара. ЗАГОНЕТКЕ

Није дозвола за градњу куће, није дозвола за риболов и лов, 0 њој се увек с љубављу шапуће, за углед у друштву она је услов!

. 5 (ехонео“ ЕмћЕЕОц) Уколико је микроскоп, већи џи јачи, он је под њим све мањи

и слабији!

(Фени)

Нема завршену Метеоролошку школу, али многи верују њеној прогнози. Не налази се у свим новинама, него најчешће у руци или нози!

(Реума)

БАСНА , |

"ОДЛИКОВАЊЕ

Цар неба, орао, одлучи једном да се мало спусти на земљу, међу обичне, нисколетеће птице, и да види како оне живе.

Прва птица коју је срео била је сврака.

— Јадна птицо, како се зовеп 2 — упита орао.

— Зовем се сврака, ваше небеско височанство, а зову ме и јајара — | снисходљиво _ рече сврака.

— Пих! — рече орао и окрете главу на другу страну.

Свраке и друге приземне птице одувек су мрзеле господаре неба и увек-су “желело -дасим се некако освете због њихове славе. Зато сврака подви реп и рече:

— Господару, ти си највећа и најмоћнија птица неба... Дозволи ми да ти у име доњих птичица предам одликовање као знак наше захвалности што си прославио птичји род, којем и ми, свраке, припадамо!

Одлете сврака у гнездо и из мноштва разних светлих предмета узе једну дивну златну наруквицу и предаде је орау.

Иако је презирао птице ниског порекла, орао је, ипак, био задовољан овим признањем и поносно се вину у чисто плаво небо са одликовањем око врата.

Златна наруквица је светлуцала на небу, одбијајући сунчеве зраке, тако да су ловци лако угледали орла и још лакше та устреЛили. После тога цело село је изишло на ливаду да види велику мртву птицу, бившег господара неба.

Једино је сврака за то време била у селу. Летела је од дворишта до дворишта и мирно пљачкала кокошија гнезда.

ЕПСКА ПЕСМА ПОРЕКЛО ИМОВИНЕ

Некада су цареви и краљи подизали себи задужбине,

вечне куће на ОНОМЕ свету... Сада, ето, друга су времена: земља нам је препуна двораца, витких вила, белих викендица и базена с рибом свакојаком. Мили боже, чуда великога,

ко подиже такве задужбине: ил су краљи, или су цареви, ил су аге, или су бегови2!

КАРИКАТУРА МИЛЕТЕ МИЛОРАДОВИЋА

Нису цари, нису ни краљеви, нису аге, нису ни бегови,

већ другови нашега земана, радни људи и самоуправљачи) Нит су јели, нити су кад пили, одвајали залогај од уста,

док су нешто пара сакупили

да подигну себи задужбине, вечне куће на ОВОМЕ свету. Своју плату, свој лични доходак, сви су они паметно арчили:

на амфоре и скупе иконе,

на мозаик и старо оружје,

на намештај француских Лујева и на неке клима-урећаје, Спартански су децу васпитали, да се муче по далеком свету,

по Кембриџу или по Оксфорду, у туђини без оца и мајке.

Или трми, ил се земља тресе,

ил удара море о брезове2! Нити трми, нит се земља тресе, нит удара море о брегове,

већ се дигла нека силна граја, да око шта, већ ни око шта:

О ПОРЕКЛУ ЊИНЕ ИМОВИНЕ! Комисија ћитабе гледала,

све тледала и добро видела,

да ботатих међу њима нема,

а што има: — то је у мањини, ал и они имају доказе

да су радом поштеним све стекли Обраћам се сад зудалу танком:

| римуј ми се са швајцарском Ем "банком"

падини уље ваге твори

Ил нежније хоћеш да завршиш:

ТРЕСЛА СЕ ГОРА — РОДИО СЕ "МИШ!

ЛИРСКА ПЕСМА

СВАДБЕНА ПЕСМА

Жени сина Станимир, коље свиње џи овнове, приређује богат пир, сва околна села зове. Два-три сата од удадбе, ослоњена о тарабицу,

у највећем јеку свадбе, снаха тражи — бабицу. Све то гледа Станимир усред кола што се вије, буљи очи као жир

— тражи сина да пребије.

'ПИТАЛИЦЕ

Питади човека који је триде-

"сет пет година радио физички по-

сао: — Зар још ниси у пензији2 — Нисам — одговорио човек киле ми нису оверене печатом. Питали средњошколца тде ће да се упише после матуре.

— На Биро рада — одтоворио младић.

БАЈКА

УГАШЕНА ЛОЗА

Био једном један цар, па имао кћерку по имену Лидију. Дотична Лидија није била нарочито лепа, али је свим срцем желела да буде мис царевине, па је натерала оца да организује такмичење џ лепоти.

Жири, и поред најбоље воље, није могао да прогласи Лидију за мис, али је учинио једино што је било у његовој моћи: доделио јој је титулу прве пратиље.

Остало је учинио сам цар: најлешшу девојку царевине прогнао је на пусто острво због неке ситне грешке. Тако је Лидија, као прва пратиља, аутоматски постала мис царевине.

Лепотица Лидија, која је уз своје име додала и римски број 1, почела је да се појављује на Радију и Телевизији и за то је добијала врло високе хонораре. Отворила је чак жиро-рачун и постала веома богата,

Међутим, њој није одговарало да буде мис тако мале царевине, па је терала оца да води освајачке ратове и да тако проширује царевину. Заузврат, лепотица ћидија 1 материјално је помагала очеве освајачке походе.

Сваке године цар је организовао избор за мис царевине и, наравно, сваке године је побеђивала његова кћерка. За сваки случај, цар је после приредбе хапсио прву и другу пратиљу, како евентуално неком новинару не би пало на ум да упоређује њихову лепоту са недокучивом лепотом цареве кћерке.

Тако је Лидија 1 била најлепша девојка у каревини све док њена ванбрачна кћер Осана није напунила седамнаест година. Тек тада је Лидија 1 пристала да јој кћерка буде мис, а она, мама — Лидија, да преузме титулу прве пратиље, с тим што се друга пратиља не би ни бирала.

Кад је цар умро у дубокој старости, његова кћер Лидија 1 преузела је тешко бреме владања државом. Зато је позвала своју ванбрачну кћер Осану и замодила је да она преузме титулу прве пратиље, а титулу најлепше девој ке у царевини да преда некој својој ванбрачној кћерки.

Али десило се оно што нико није очекивао: њена кћер Осана имала је само једно ванбрачно дете, и то претежно мушко, што ће се рећи: син јој је био хомо-. сексуалац и живео је на северу земље као бубњар у локалном оркестру.

То, међутим, није збунило Лидију [: она је довела младића и на првом следећем такмичењу про гласила га за мис.

Тако је титула мис царевине остала у њиховој кући.

За сваки случај, оженила га је једним момком и једном девојком, уверена да ће на тај начин сигурно наставити царску лозу.

Али, њихова лоза се, ипак, угасила, и по мушкој и по женској линији.

Написао и на свијет издао Томислав Ст. Славковић

ЛЕТОПИС

ТРАЈНО ПРИСУТАН

МОКРАЊАЦ

Педантан музички хроничар би првог дана октобра месеца обележио _ шездесету — годишњицу смрти Стевана Мокрањца, једног од најзначајнијих стваралаца на: ше културе и, посебно, музике. Такав би напис морао да садржи уверење да је и данас, насупрот протеклим _ деценијама, Мокрањац присутан у нашој музичкој свакидашњици и да управо те минуле године, као правични су дија, потврђују његову _ трајну вредност и изузетан значај.

Рођен 9. јануара 1856. у Неготину, срцу Хајдук Вељкове Кра | јине, Стеван Стојановић веома рано, још у предшколском добу, показује интересовање за музику надахњујући свој таленат | жи вим токовима фолклора _ којим је, ни иначе, Крајина била и остала, натопљена и испуњена, По“ чиње да учи виолину, да пева У хоровима, истичући свој глас и осећајност, да бележи _ народне песме и игре. Касније, у време гимназијског школовања у Зајечару и Књажевцу, и сам почиње са хармонизирањем народних ме лодија, _ наговештавајући _ тако рађање највећег истражитеља У области народне музике у нас, нарочито у сфери — претакања фолклора у више уметничке 06 хике. Привучен _ реалистичким идејама Светозара Марковића, заинтересован за рађање социјали“ стичких мисли, Стеван Стојановић (сада већ Мокрањац, према називу села Мокрања) у дилеми између музике и природних на ука бира свет тонске уметности за свој животни пут.

Стварање првих Мокрањчевих дела почиње пре читавог једног века, беху то „Луло моја“ за му шки хор и „Вечерња звона“ за соло-глас пи клавир. Тим обрадама, писаним у духу тада веома уваженог Корнелија Станковића, он ће ускоро придодати велики низ од стотинак обрада народних песама међу којима ће домини: рати величанствене „Руковети" ти најдрагоценији облици виртуоз“ но и надахнуто уклопљене народ“ не музике у живо ткиво језика једног искусног и сериознот композитора. Од тренутка доласка У Београдско певачко друштво, нај пре за члана и диригента, а за" тим и њиховог питомца _ упућеног на студије у Минхен, почиње Мокрањчева мнотострука де" латност — од гранжера народних мелодија пи диригента у Београду и многим нашим граловима као и неким државама Европе, до организовања прве музичке шко ле (која сада прославља свој селамдесетогодишњи јубилеј, формирања првог нашег _ Гудачког квартета и организовања _ вели: ког броја хорских приредаба и посела, тада веома популарних код љубитеља музике. Сваки кон: церт Мокрањчевог хорског ансамбла претварао се у одушевљену музичко манифестацију. Његови концерти у Дубровнику, _ Цети“ њу и Скопљу били су велика по“ тврда југословенских опредељења. Стевана Мокрањџа хоји је верност идејама о уједињењу _ свих наших народа доказао им својим композиторским радом: у њего. вим обрадама и „Руковетима“ налазе се песме свих наших на рода а „Приморски напјеви' носе, с пуним правом, оре ол „звучне химне Далмацији". На својим турнејама, _ нарочито оним кроз Бугарску, Маћарску, Турску и Русију, диригујући _м тамо песме својих народа, Стеван Мокрањац је, пропагирао југословенску музику и, у исти мах, низ идеја које је, имплицитно, његова музика носила.

Као композитор Стеван Мок рањац живи у нашој средини са петнаест својих „Руковети" Од којих Пета и Десета, заједно са „Приморским напјевима" и композицијом „Козар", иду У _ РеА врхунских _ Аела . југословенске , хорске музике, са значајним прилозима црквеној музици и неко“ ликим дечјим песмама од којих „Вивак" и „Поранила девојка" имају угледна места у програми“ ма дечјих хорова. Од дела писаних за инструменталне _ саставе истиче се спенска музика за Сремчеву „Ивкову славу“, која се често изводи и на радиостани“ цама, Но, без обзира на изузетну вредност Мокрањчевих кампози“ ција писаних у духу натле народне музике, његове највеће зас: дуге живе у духу наше савреме“ не музике, у мислима и интенцијама читаве плејале наших најпознатијих композитора који су, не потцењујући савремене токо.ве европске музике, верно и пре дано тттли Мохрањчевтим стопама и на бази југословенског фолкло ра градили своја оригинална дела од којих многа птелстављају нај вредније прилоте нашој музици.

Владислав Димитријевић