Књижевне новине
~
СУСРЕТИ
Писање је начин да се контактира еа људима
Разговор са истакнутим италијанским писцем
Аеонардом Шашом
НЕДАВНО ЈЕ у Београду бора: вио истакнути италијански прозни писац и есејиста Леонардо Шаша, аутор романа „Репалпе„танске парохије" (1956), „Дав сове“ – (1961), „Египатски савет“ (1963), „Сваком своје“ (1966), затим збирке приповедака „Стричеви са Сицилије“ (1958), есеја „Пирандело и пирапделизам“ (1953), итд. У својим прозним делима Шаша приказује Сицилију с њеним спе цифичним обичајима у историји, и савремености показујући како друштвено-историјске прилике формирају посебан лик овог острва и њених људи,
За време боравка у Београду Шаша се сусрео са групом наших истакнутих писаца у просторија ма Удружења књижевника Срби. је и задржао се са њима у дугом и пријатељском разговору. Том приликом љубазно се одазвао нашој молби за интервју.
— Да ли сте први нут у Југославијид — гласило је наше прво питање.
Био сам и раније у Љубљани и Загребу и радује ме што сам дошао у Београд јер могу да употпуним своје утиске о Југосла вији.
— Какви су Ваши досадашњи утисци о Југославији»
Овде ми се веома допада! одтоворио је кратко Шаша, који није глагољив и пажљиво мери сваку своју реч.
— Мислите ли при том на при“ родне лепоте или на људе»
— Иако имате необично лепу природу, мислио сам пре свега на људе. Ваш народ ми се веома допада и стога ми сваки боравак у вашој земљи остане у најлепшој успомени, те желим да се овамо поново вратим. Данас нас је све изненадио снег у Београду, а посебно мене, јер долазим из увек сунчане Сицилије, али у сусрету са Вашим људима осећам топли ну мог поднебља.
— Колико о нама знате из пе ра наших писаца, Ваших колета2
На жалост, веома мало познајем вашу књижевност, али оно што сам прочитао, оставило је на мене веома снажан утисак. При том мислим на Иву Амнлриа, Миодрата Булатовића, Џирила Злобепа итд Овај боравак у Југославији искористићу и за то да се што боље упознам са вашим стваваопима и њиховим делима. Сигурно ћу следећи пут моћи мно го више да вам кажем, јер верујем да ћу открити много вреднота, пошто вата земља пружа плод но тле за књижевно стварање. Мећттим, добро познајем ваше сликаоство и графику и сматрам да се налазе међу најбољим У свету.
— Какво је стање у италијанскот књижевности данас2
Упркос успеху нове књите „Прича“ Елсе Моранти, и књиге „Судија из Патаније“ за коју је Бовани ди Капуа награђен највећом националном наградом за са-
-гтиру, стање је забрињавајуће. Го-
тово не могу навести неко ново име у које се може трајно веровати. Многи с по неком интересантном књигом дају наде, поверујемо да се од њих много може очекивати, а затим се изгубе готово без трага и гласа. И још нешто: сви су окренути личним про блемима, а не општим, свевремен ским темама и уместо да приповедају они се исповедају Поезија је имала једну интересантну фазу, када су се песници инспирисали вијетнамским темама, али сада ни у њој нема ничег значајнијег. |
— Какви су узроци за тако сиромашну књижевну ожетву2
Криза у италијанском дру“ штву је део светске кризе, сећам се једне реченице из неких но вина: „Ситуација у Великој Бриганији је озбиљна али не и, тратична“, па ћу је применити на | Итаалију овако: „Ситуација у Италији је трагична али не и озбиљна“ каже кроз смех Шаша, потврђујући традиционални италијански смисао за шалу на сопствени рачун. — Ситуација је, међутим, довољно озбиљна да бисмо ипак морали да се забринемо!
— Има ли поред других облика експанзије неофашизма у Италији покушаја да се у политичке сврхе користе уметност, култура, књижевност2
Не постоји „неофашистичка литература“ и то је једна од слабости деснице, Али, када би постојала, можда би атмосфера су. џарништва и борбе за квалитет и идеје покренула многе који би џ тој конфронтацији нашли из воре својих стваралачких снага и нову, актуелнију и значајнију димензију уметности.
— За нас је Сицилија, ваш род. ми крај; необично привламна због
' многих историјских, етничких
културних особености. Како би: сте нам је у најкраћим цртама представили» |
За Сицилију је веома карактеристичан острвски „изолирани“ менталитет, који је поред поднебља, историје, традиције још које
чега утицао на формирање спе-
иифичних особина Сицилијанаца. Сицилију чине Сицилијанци са својим вековним навикама и спе. цифичним „мафијашким“ менталитетом. 1
— Ви и данас живите на Сицилији шако сте постали познати широм Италије, па чак и ван њег
Да, живим у Палерму. При: знајем да сам заљубљен у Сициалију и зато сам остао да живим у њој, иако би, по обичају већине књижевника, требало да. се пресећлим у престоницу или у не ки други већи град. Али Сицилија је била и остала моја инспирација са свим оним што поседу“ је, па сам желео да останем на извору сопственог стварања. Че. сто се говори да књижевници боље стварају када су далеко од свог завичаја, јер му се враћају са носталгијом, али ја мислим да ми је непосредно присуство завичаја управо помогло да у сво јим романима „живо“ обрадим везане теме за њ. у
— Ви сте написали есеј „Пи-
ЛЕОНАРДО ШАША
рандело и пиранделизам“. Судећи по свему што о вама знамо, шт
смо сада чули, а и по месту роЂења које је вама и Федерику де Роберту-Пиранделу заједничко, није било погодније личности од Вас да о тој. теми пише.
Да, због свега тога пиранделизам сам видео у природи, у животу, на дохват руке, па сам га и тумачио као неминовну последицу специфичног профила Сицилије и свега онога што само њу одликује.
— Како по вама критика утиче
на књижевно стваралаштвог Никада нисам био оптерећен
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
Уређивачке ододр: ар Шетар Волк, Баско Ивановић, Миодраг: Шлић, др Драгав М. Јеремић (главни 8 одговорне уредник). Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, Богдав А. Поповић (оперативно џредник), Владимир В. Предић (секретар редакци4е), Владимир Стојшин, Божидар Тимо“ тијевић, др Мван Шоп, Бранимир шћепановић. Техничко-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић, .
Књижевни савет: ар Димитрије Вуче нов, Предра: Делибашић Енвер берћеку, др Мило Илић Душав Матић др Војив Матвћ _ Момчило Миланков, ар Арашко Рећђеп, Јара Рибникар, Аушав Сковран, Алекса Челебоновић Зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење срафичке опреме Богдав Кршић. . ,
Ансл аизлазв сваке друге суботе. Цена 5 дин Годишња оретплата 60. сољугодршња 30 динара. в за аностранство авоструко. Лист издаје Новинско-излавачко тредузеће _ „Књижевне новине" _ Београд, Француска 7. Телефони: 627-280 (редакци ја). а 626-020 (комерцијално одељење е ва. министрација) Гекућо рачун: 60801 -601.2089. Рукописв се не враћају Штампа: „клас“, Београд, Влајковићева 8.
она помогла да видим Како је мој рад схваћен у Италијиаи у Француској, где су све моје књиге преведене. Критика несумњиво може да одигра велику улогу, али је и веома важан став ствараоца према њој. Иако стварна вредност књиге, а често и њен успех, 'не зависе од критике, свака реак· ција или критички осврт на књигу и рад књижевника је готово као „лична карта“ за то дело.
— А колики је, по вама, утицај књижевности данас, након појаве телевизије, филма и друтих медија масовне комуникацијез Не знам у ком степену књижев ност може да утиче на ствар. ност, поготову данас, када се чи„талац готово не може дефинисати. Када бих то знао, писао бих само оно што би највише могло да помогне данашњем „отуђеном“ човеку. На жалост, понекад помислим да не вреди писати.
— Па ипас и даље пишете»
Да, настављам да пишем иако
~ нисам сигуран шта ћу дати, колико ће то бити прихваћено, колико ће користити... Али писање је моја потреба, начин да контактирам са свим Људима. . . И увек се надам да ћу наћи пут до нечијег срца.
— Да ли можемо знати на че му тренутно радите»
Управо сам завршио књигу под називом »Тодо-тодо«, која ће ускоро изаћи из штампе, и са не стрпљењем ишчекујем какав ће бити њен „пријем“, јер сам у
њој обрадио са зрелошћу и дугогодишњим књижевним искуством тему која ме „прогања“ и опседа још од ране младости. Разговор водила
Љупка Лазић
ХЕТОПИС
Ролан ђЂарт о враћању опери
Ролан Барт, француски философ културе (већином сматран струк туралистом — што је исувише уско етикетирање за једног отвореног мислиоца, који никад није одбијао да се бави стварима моде, дизајном великог си: троена и других „митова сва кидашњице"), написао је недавно есеј о певању, а сад се окре" ће и опери. Париски — магазин »е Мошуеј Обзегуајешт« га је упитао: да ли се опера враћаг „Да, сасвим могућно — захваљујући оперској музици на лонг"плеј плочама, а постоји и нови култ певача и диригената." Не налазе ли млађи да је опера јед: ноставно смешна2 „Ја сањам о опери која ће бити исто тако слободна и народска као биоскоп и хала за рвање... Тренут но је опера свакако представа за вишу класику, прво зато што су улазнице скупе, а друго зато што почива на извесним културним рефлексима, који су још класни. Упркос томе, она садржи и прогресивне елементе, на пример: тотални спектакл.., ка кав је наша култура од античког театра до поп-шоџа увек тражила. Пре кратког времена сам гледао Глуковог 'Орфеја. Остав“ љајући по страни дивљења достојну музику, била је то смешна тредстава, нехотична аутопародија. Али, елемент кича не само да ми није сметао, него ми је чинио задовољство, уживао сам у истинитости позоришног кома да и у његовој пародији: сме јање (или смешкање) које не ~ разара — можда је то извесна форма будуће културе."
МУЗИКА
(пера на шестом Бемусу
НА ОВОГОДИШЊЕМ Бемусу видели смо три опере: „Ариадну на Наксосу“ Р. Штрауса, „Отми. цу из сараја“ В. А. Моцарта обе у извођењу Немачке опере из Западног Берлина — и нашег „Трубадура“ са три госта.
Одмах да кажемо да је дола; зак Немачке. опере био догађај првог реда, у сваком погледу, и ако смо могли, рецимо, зажалити што нам нису дошли са неким „фестивалскијим“ делом са свог
| репертоара, на пример са „Мојси-
јем и Ароном“ А. Шенберга. Но, они нас у сваком случају заду“ жују првим виђем Штраусове „Арнадне“, што, дабоме, није ни“ како мало, ни пренебрегавајуће кад се зна да је наше познанство са тим великаном више него по. вршно, готово занемарујуће („Са лома“ — 1931, „Каваљер с ружом 1937.'). Џа ипак, и тако неуки, џсуђујемо се да кажемо да смо од те представе далеко више очекивали. Јер, ова опера, која је првобитно замишљена као финале Молијеровог „Грађанина племића“, а касније прерађена у самостадно целовечерње дело, заснива се на једној готово бизар: ној, да не кажемо — луцкастој идеји: „смеши“ трагичног и лакр“ дијашког, што је већ предсобље гротескног, па је према томе више него блиска нашем данапе њем, исмевачком, сензибилитету. М тој „смеши“, а и иначе кроз целу оперу, врло често су видна, дакако свесна, Штраусова „на слањања“ на узоре разних оперских стилова и епоха. Мако та „наслањања“ немају „прокофјевски“ коментар, интерпретација опере би ипак морала да их У нечем перснфлира ако жели да дело учини интересантним и при. влачним за данашњег гледаоца, лишеног _априорног поштовања великог дела Рихарда Штрауса. Јер, ако је дело музички гледано еклектично, оно не може такво бити и у сценском тумачењу! Другим речима, творци прел> ставе морали су сени у другом чину разиграти, и „открити“ нам сулудост и. апсурдност жеље невидљивог џентлмена — да сем трагедија и лакрдија играју У исти мах — па би самим тим и тај Ш чин постао неодољиво комичан. На жалост, уместо тражења сценских решења за тај театар у театру (какав пример за театар апсурдности!) творци представе су дисциплиновано — или наивно — ишли од такта до такта партитуре, „дајући“ сценску реч лакрдијашима или тратича рима кад им је и музичка про писана... А о некој њиховој уза јамности, ривалитету, суревњивости, попустљивости, солидарности... (дакле, о свему ономе што смо виђали у првом чину!) — ни трага! И отуда, представу завг. шавају лица даваних комада у п чину, без икаквог коментара главних протагониста: композитора и његовог учитеља! Њих 1едноставно и нема у 1 чину! Зашто Јер их Штраус није музички предвидео! Па зар је то разлог2 Да се ти творпи представе нису звали Густав Зелнер, чувени редитељ, и Јожеф Свобода. још славнији сценограф, били бисмо мање из ненађени. Овако...
И тако, уместо да се бежало од Штраусовог сентиментализма ШП чина, ишло се за још већим, па је испао гротескнији и карикиранији први чин, но други, у ком је сва бит целе опере! А то је, дабоме, неодрживо! Код таквог тумачења дела остаје нам само да забележимо изванредне гласовне квалитете трију жена: Атнезе Балтсе (композитор), Костанце Кукаро (Шербинета) и Катарине Лигендзе (Примадона).
Тако разочарани отишли смо на другу представу. _Берлинаца, „Отмицу из сараја“, коју су нам, ваљда игром случаја, први пут откриле њихове негдашње колеге из ондашње Берлинске државне опере на свом гостовању 1931. у
Београду. И, какво усхићење! Представа управо чулесна! Све врви од тумачења! Ничег „ог
штет“, „као таквог“, по традицији. Већ свеже, надахнуто, духовито ненаметљиво, елегантно, као најфинији _ филигран. – Навикли смо да у немачким извођењима товорне делове „зингшшила“ слушамо као извикиване, скандиране, шаблонизиране пароле, које грубо и неукусно одударају од музике... Али, то је „традиција“, и шта се може... Срећом, и хвала редитељу Зелнеру, ништа од тога. Један фини „рококо“ дијалог, са природном, чак сординираном говорном фФразом... све као у сваком добром позоришту. И није се само Валтер Дикс, који је тумачио говорну џлогу Паше, понашао тако, већ и сви остали! И какав — неусиљен — начин говора, такво и — певање! Форте у карактеру, никако у викању и дрању!: А пијана — чита-
ва палета најфинијих нијанси! Немамо речи да се надивимо еле. танцији и перфекцији целокупне игре и певања, им изузев „Карла Меркера (Педрило) који је био за нијансу преприватан, сви остади су нам пружили једну, готово нехуману, лекцију највишег професионализма и највишег умет-, ничког умећа. Па ипак, наше највеће дивљење припада Еди Мозер (Костанца), затим редитељу Густаву Зелнеру и сјајном сценотрафу и костимографу, Вилхелму Рајнкингу, који нас је задивио својом префињеном игром тананих боја.
Најзад, ту је и оркестар под вођством Хајнриха Холрајзера. Навикнути на једну већ вапијуће ненормалну _ оркестарску _ ситуацију наше Опере, свирање оркестра Берлинске опере — састављеног махом од младих музичара — било је за нас право чистилиште. Колико је то заслуга старог мајстора _Холрајзера, тешко је рећи. Но, у сваком случају, и с њим и без њега — изванредно!
Поводом треће представе, „Трубадура“, може се товорити о гостима (Педро Лавирген — Манрико, Бисерка Цвејић — Ацучена и Оливеро де Фабритис — диригент) рећи све најпохвалније. Али, ако се већ желело да се та представа уврсти у репертоар Бемуса, онда, је било нужно да се она врати у своје пређашње стање, а не да се произвољним и анонимним изменама, грубо нарушава оно јединство целине које су у своје време обликовали Арса Јовановић као редитељ и Владимир Маренић као сценограф.
Слободан Турлаков
ж
Пееме и цртежи Гинтера Граса
Седам песама и седам цртежа Гинтера Граса, насталих у пролеће 1974. године, објавила је први пут Едиција Шинеман у Бремену. Из те збирчице једну песму, чији је наслов „Али ипак“ („Росћ ађет“), доноси немачки недељник „Време“, заједно са сликом наочара и питањем: „Наочари као оруђе љубави>“ Одговор на питање је: „Да, кад их себи пред очи стави лиричар и цртач и човек који воли“. Ево те песме:
АЛИ ИПАК
Наочарима одскоро
више бубуљица пријатељскије видети.
Изрезом збуњен,
борицама веран (обдарен за љубав),
ипак без увида у ону везу,
коју брда као хоризонт
диктирају,
Али сопствене ломне боре
ближе су ми сад.
Изнова и ужаснуто
видим своје пропадање
и како се црте клате.
Рецензент о Грасове необичне књите пише да је песма, која настаје из уздаха двеју малих протестних речи „али ипак“, кроз два стиха, затим четири и најзад пет стихова, у ствари старачка јадиковка и љубавна песма у Једном. Оно што стерилна хигијена придобијања изгони, ако не из живота а оно ипак из љубавне песме, оно што по законима, тржишта понуде и потражње, који угрожавају и еротски живот, уопште не сме бити, наочарима наоружане очи, боре. бубуљице — то Грас у своју елегијску љубавну изјаву уноси као нежну „оорицу , као „више бубуљица“, које — али ипак — „наочарима пријатељскије“ бивају виђене. Тако тај двема стакленим плочама ограничени поглед у свет — по репензенту — поклања обоје: самоупознавање и срећу љубави, кота је утолико жешћа уколико бија на сазнању 0 сопственом опадању. У оваквој двострукој врелности, тоњеној до двосмислености у ретку: „Изразом збуњен“, ова песма је достојан представник и слика мапе са седам песама и седам пртежа. Јер се п њен наслов, „Љубав испитана“, прелива у двоструком значењу испитибања кроз љубав, љубавне провере и критичко испитивање — макар и кроз наочари — онога што Љубав јест и што би могло бити.
Збирчина Гинтера Граса „Љу бав испитана“, која је издана У касети у 120 нумерисаних примерака, снабдевена је ауторовим потписом, а цена јој је 900— НМ (колико је то у старим или НО вим динарима, лако ће израчу нати сваки поета). (А. Б. П)