Књижевне новине

ПОЕТСКИ СВЕТ

БРАНКА ЋОПИЋА

Уз шездесетогодишњицу пишчевог живота

МАЛО ЈЕ у новијој српској лирици песа: ма које су стекле толику популарност код читалачке публике колику су стекле неколике песме Бранка ћБопића. Када је, међутим, реч о нашој савременој поезији, о песницима и песмама које би је најбоље репрезентовале, мало кад ћемо се сетити Лопићеве лирике. Па п када се посматра ћопићево обимно п разновроно књижевно дело, лирика остаје у сенци приповедака пи романа, као п незаобилазних остварења намењених деци. Проблем се тако јавља у више видова. Најпре, колико је сагласна оцена критике с укусом читалачке публике, затим, колико је сам Бопић као прозни писац оставио у сенци своје стихове п, копачно, колико је ћопићева лирика у дослуху са нашим временом, да. ли се може уКлопити у савремено постско стваралаштво иАп је па свој пачип инокосна, анахроно и пркосно стасала у време које јој пије паклоњено. Ћопићева лирика настала је својим најбољим делом у ратним данима, тематски везана за рат и револуцију. То је донекле одредило п њен лик: ћопићеви стихови говоре о ратним догађајима непосредно и једноставно, као први снимак, или као песнички одговор на питања тога времена. Песма је у ратним условима настајала као плод тренутка и као начин опредељивања, била је пе само песма већ пи више од тога — израз љубави према народу пи домовини, одјек револуционарног одушевљења, позив на. барбу, агитка. Имала је у данима када је пастајала друкчију улогу од оне коју пмају песме о рату пи револуцији настале касније. Отуда и естетичке вредности револумионарне поезије варирају, јер дело се није могло дотеривати, прерађивати, брусити, битна. је остајала варзија каква се, најчешће у једном лаху, јављала испод пера. Тако поједини песници стварају антологијске, заиста, изузетне песме, али истовремено и стихове у којима се осећа недорађеност, где снажне емоције још нису довољно укроћене, каналисане и стваралачки транспоноване. Посматрана у том светлу, лирика Бранка Бопића заслужује високу оцену: иако п његови песнички домети нису уједначени, једна прегршт стихова може се убројати у најбоља остварења из времена НОБ-, а Ћопић као песник тога времена стоји уз Владимира Назора, Горана Ковачића и Скендара Куленовића, Али, за разлику од поезије поменутих песника, Кћопићева лирика има и неке одлике које је чине својевраном. Вопић нема Назорових магистралних алегорија, нити сложене оркестрације Горана Ковачића; у типолошком погледу њему би пајближи био Скендер Куленовић, чија је „Стојанка мајка Кнежепољка" као и већина Бопићевих песама настала под утицајем народне лирике (у појединим Ћопићевим песмама препознајемо одјеке народ не тужбалице).

Док је Бопићева проза проткана лирским нитима, у његовој лирици се јављају елементи приче, нарације. Посматрамо ли поједине одломке приповедака насталих у различитим раздобљима. пишчевог стваралаштва, видећемо да носе више поетског но поједина остварења у стиху. Бопић се није систематично бавио поезијом, изузев дечјом. У његовој лирици уочава се низ песама на изглед несавршених, нешто проза“ ичних у изразу, пеуглађенот стиха (изузев у неколико заиста врсних остварења!), али лепих управо с те наивности и спонтаности којом су казане. Ћопићева поетика настала је тако рећи узгред; песник је кори“ стио најједноставније формуле народне ја рике из које је преузимао и неке честе фитуре. Његов песнички језик такође је приспо везан с традицијом усмене лирике; систем фигура, не претерано разноврстан, сре дпо је класичне узоре мирске народне певи ме, тужбалице, љубавне песме, опори с

јачк омачког натпевавања. лах девојачког п момачко и поетске приче, баладе

Гак израстале и борцима, о судбини деце у рату, о мајкама и девојкама погинулих СОБА. У основи ова лирика изражава борбу НЕ ка против ратне стихије, срца против та ка п бетона, а из те супротности извиру ,

трагични акценти Бопићевот певања.

За Бопићеве песме с мотивима из рата и револуције карактеристична Је Поа пост, Песник није имао разлога да де ва свој поетски израз: патетичност о борбе, трагичне судбине људи У рату, ви обичних брраца који = 2 је њи

"ушима претварају У ; љени пи а Бопића песника. Такав мотивски круг вукао га је ка епском Козивау. Родољубље, љубав према човеку, са ко ње са становништвом које је остало својих домова, водили су га ка лирици ; давали његовим стиховима снажну емотив На“ ну интонацију. То је основа на којој ] о здано ћопићево песничко казивање Пра ге то патетиком, проткано романтичним та том и одушевљењем, незаустављиво у све:

току, речито и сугестивно.

ијим епохама српског песо ние а прика имала би веома о такнуто место. У доба позног ари кеса када су настајали стихови Змаја и Је ћа, па и у време Шантићеве родољу лирике, Бранко Бопић ом СРИ срна, патетично интонираним а и РА

ко импоновао као песпик п

КЊИЖИИО" ЈЕ

управо у послератном перподу српско родољубиво песништво примило је нове тонове, хватајући корак са савременим поетским изразом и језиком. У првим послератним годинама уз поезију Десанке Максимовић, Скендера Куленовића, Душана Костића и Танасија Младеновића, п Бопићево родољубиво песништво репрезентовало је једну врсту српске лирике; када су се јавили и друкчији тонови (песме Васка Попе, Бранка Миљковића и других) и родо Љљубива поезија почела се оцењивати на оспову других и друкчијих критеријума. Ранија патриотска поезија још увек је жива: траје путем естраде, без ње се не могу замислити свечане академије, ни школски програми, али није добила адекватно место у антологијама, нити је стекла истакнутије

· настављаче.

Ћопићева лирика такође има, неподељене симпатије читалаца. Најшира читалачка публика, они читаоци који се за поезију не интересују професионално и специјалистички, који чак слабо познају новије српско песништво, не само да цене ћопића као песника већ често и знају његове стихове напамет. ћопићеве песме привата се на исти начин као поезија Змаја или Шантића. Мишљење критике о њима није јединствено, али ни потпуно. Свака генерација доноси, уосталом, своју оцену књижевне традиције; могућно да бп једна нова. анализа ћопшћевот невеликог лирског опуса дала. неочекиване резултате. А тек онда. могло би се Копићево стваралаштво на пољу лирике тачније сврстати и ситуирати у оквирима његовог дела. Мако, чини се, као миричар не достиже суптилну експресивност својих кратких прича, песник Бранко Ћопић може стајати уз Ћопића романсијера. Бранко Ћопић наглашава аутентичност мотива своје поезије, наводећи одломке из ратних извештаја или описа догађаја о којима пева („Пјесма мртвих пролетера", „Ма рија на Пркосима", „Прича о шест стотина орача"). У другим песмама он се служи инвокацијом преузетом из усмене лирике, као у песми „Ој соколе", а неколико најуспелијих почиње дескрипцијом, описом природе чијом сликом датом као контраст још више истиче бестијалност непријатеља и суровост ратних збивања. И као прозаиста Ћопић је показивао пуно слуха за природу, осећања за лепоту босанског пејзажа. Умео је такође да природу мајсторски уклопи у прозне целине, како би у таквом декору ликови његових јунака још више дошли до изражаја. Такав поступак он примењује и у баладама, наглашавајући супротност између чистих пејзажа у којима се смењују пролећне кише и јесење магле, где се увек изнова обнавља биље и где живот незаустављиво тече, и ратних догаЂаја, Природа у Бопићевој поезији постаје симбол живота, а у њену лепоту човек уноси несклад, крњећи вековну хармонију бетоном бункера и гвожђем тенкова. У том односу уочавамо траг дуализма, борбе добра п зла, лепог и ружног у најширем смислу. Непрекидно обнављање природе Бопић такође поистовећује с неуништивошћу народа. Колорит у „Пјесми мртвих продетера. креће се од сунчаног дана до кишне ноћи, а смрт бораца песник приказује метафором: „пало је жито младо, зелено, прољетна жетва рана", да би се метафорична Ба ка жита проширила кроз чит песму. песми „Проб у житу" Бопић а нсне дочарава различита расположења променама у природи, у пејзажу, од вејавице и магле до сунчаног житнот поља; то оживело, персонификовано жито улази у једну од најлепших слика у Попићевој лирици.

У песми „Разговор с четом", испеваној у дијалошком ~“, по једноставности непоновљивом фразом блиском народној лирици доминира слика брезе на гробу палог борца: .

„Над пробом борца Радоја.

бијела бреза. самује,

уреарна бреза тугује. ај проба младог Радоја

без стазе и богазе,

у ноћи чета. путује."

Контрастирајући статичке елементе (ми: ровање усамљене брезе) с динамичким (чета што пролази) песник ствара потребну драматичност у казивању, из које природно израста замишљени поетски дијалот.

У погледу сублимације лирског израза Бранко Бопић је најдаље отишао у песми „Везиља слободе“ у чијем прозрачном ткању, у нитима сазданим од девојачког снатрења, препознајемо транспонован израз народне лирике прихваћен на онај начин којим се, дослухујући песме девојачке, у својим бољим песмама служио Хамза Ху: мо. Али у Нопићевој песми вез није случајна игра ни израз љубавне чежње: ту се све љубави сплићу и спајају у једну, љубав према свом народу, и у сан о ослободи:

„Обдан сам препелица у роју жетелица, лијет и треперење разиграно. . Одноћ сам арце на. платну расцвјетано, чежња огњена разгорена

и тихо туговање. |

Обноћ сам сјетна драгана везиља ...

У ноћи, уз лампу, везем ситан вез,

по њему цвјетови, тране и птице соколови и боје распјеване,

То везем поклон другу митраљесцу."

БРАНКО ЋОПИЋ

Језпро ћЋопићеве лирике чине песме о борби и револуцији. Његово касније песничко стваралаштво окретало се све више ка. поезији за децу. Активан као песник још извесно време после рата, Бранко Ћопић је експериментисао с „журналистичком лириком“, подређујући _ стваралачку вокацију темама датог тренутка и песничком антгажовању. Мако такве песме већ по самој својој природи не представљају значајнија остварења, у појединим одломцима присутан је једар израз, здрав шеретски хумор, смисао за обликовање поетске фразе.

На пољу поезије за децу, коју успешно ствара и данас, Бранко Копић је испевао низ песама, од духовитих епипрама до по ема. Такве песме добрим делом превазилазе пранице дечјег видокруга: могу их с под једнаком радозналошћу читати п одрасли, враћајући се пределима песниковог и свог детињства, у царство наивности п маште, у један свет који је мање суров, па већ стога лепши но овај паш.

Посматрано у целини, заједно с поезијом за децу, песничко дело Бранка Ћопића чтни један целовит свет. Тако посматран,

Ћопић је песник ведрине, иза које се нази- ,

ру тамнији тонови, горча искуства, сета... Његов спектар расположења ниј. једноставан пи једностран: патетичност у поетском казивању смењује се с лиризмом, трагични акценти с оптимизмом, а сентименталност појединих песама ублажена је карактеристичним КБопићевим хумором, Поезија Бран ка Бопића редак је пример јединства лирског стваралаштва с поезијом за децу. То је несумњиво још једна врлина Бопићеве поезије, једна од одлика које је чине живом и занимљивом.

Иван Шоп

Владимир В. Предић

ПРОМЕТЕЈ

Торњева трептај, земни прах, Таче са неба, мрак прену! Потоња сзетлост у тај мах Озари море; страх свену.

'И тућински век уз јеку Подиже једро, брод жрену! | Учинило се Човеку:

Није прикован за стену.

| Ал заман све је: свет клечи! А Човек има само руке!

| Не може ватру сам стећи.

| И врати со у земне луке.

Очај звезда — хрид је горе! Нигде земље — све је море!

Беопрад, 14. децембар 1974.

% и: · -

11.

(72

ШП

“

Ристо (Стијовић 1894–1974.

ЈЕДАН ОД ЗАЧЕТНИКА и носилаца модерног израза наше савремене уметности, Ристо Стијовић, заувек је оставио чекић и Длето којима је клесао своју истину, љубав и лепоту, као пркос пролажењу ин узалуду. Умро је човек али је остало дело као сведочанство о животу изузетне ствара лачке личности и као основна, незамењива вредност у не тако дугој п не тако богатој историји српске п југословенске мо. дерне скулптуре. Стијовић је помало усамљена. фигура, стваралачки изузетна и оритинална, личност богатог животног искуства која је превалила онај дуги, за назе доратне прилике тако карактеристични пут од дубоке балканске провинције до срца Европе, од скромних домаћих традиција до најактуелнијих тенденција еврогљ ске уметности прве половине века.

Рођен је 1894. у Подгорици у Црној Гори, Уметничко образовање започео је у Београду, 1912, у тадањој Уметничкој школи, Први професори су му Борбе Јовановић, вајар и сликари Љуба Ивановић и Милан Миловановић. Први светски рат прекида даље његово школовање ни Стијовић ће, као војник, искусити све његове невоље. После безмало двогодишњег потумања наћи ће се, 1916, у Марсеју, где ће завршити прву годину студија у Уметничкој школи. Ујесен идуће године прелази у Париз где наставља студије на Екол де бозар, код познатог професора Анжалбера. Не истиче се као студент, јер му не одговарају класицистичке методе пи школска дисциплина, али већ 1919. први пут излаже у парпском Јесењем салону и од тада почиње његова права уметничка биографија. Јавља се са својом скулптуром пи на Салону независних, Тиљерском салону, на изложбама познатих галериста Висконтија, 360 ровског Вав Лера. Водећи француски кри тичари, М. Ренал, А. Воксел, Валдемар Жорж запажају га и пишу о његовим скуаптупама. како га већ 1922. М. Ретал упоређује са Задином, а Валдемар Жорљ пите; „тиловир је скулптор форме која у себи има нечега путо подсећа на готику. Он је одличан мајстор који своје дело реже сопственим рукама у дрвету. Он се разуме у обради грађе респектује њену при. роду, њену битност, због чега је успео да постигне карактер и архитектонску цели: ну форми својих занста хомогених и снажних статуа". То је, у суштини, прва и права оцена пелокупног Стијовићевог де ла, њена суштина,

Та париска фаза, од 1922. до 1928, озна: чила је време њетовог са:ревања и дођи. иптивног уоблич: вања стила Још од 192. када је постао члан Друштва српских У метника „Лада“, почиње да излаже у Београду, а 1928, када дефинитивно долази У Беотрад, приређује прву самосталну. излож бу у Новинарском дому. Излаже петнаест скулптура и исто толико гравира, а том приликом Сретен Стојановић, друго вели: ко име наше модерне скулптуре, који се бавио и критиком, наглашава Стијовићев значај за развој наше скулптуре, називају ћи га новим класицистом.

Ова напредна београдска критика при: ма га речима разумевања пи похвале — Рас тко Петровић, Бранко Поповић, Милан Ка шанин. Ови критичари осетили су суштину вредности Стијовићева стила, оригинал ност концепције и свежину језика која је на чудесан начин спојила старо и ново, лично и опште, необјашњиву лепоту скуап туре' Истока, нека открића сецесије и иску ства кубизма. Сликар Петар Добровић ову оријентацију назива „словенском чулнош: ћу која стоји као протест према француским концепцијама Бурдела, Мајола, Дес пијоа“. Бранко Поповић му чак 1933, монографију са 24 репродукције.

Поводом заједничке изложбе Петра Добровића, Риста Стијовића и Николе Добро вића, 1930, Кашанин је писао: „Стијовић је много добио овом изложбом, на којој се показао као један од пајбољих наших савремених младих уметника. Њему најбоље лежи рад у дрвету, материјалу у којем је у пуној мери показао своју сензибилност, благу чулност и нежно осећање пластике, пењући се, местимице, до стварања сопственог стила од завидне вредности“.

„рути светски рат прекида узлазну линију његовог стваралаштва: најпре је ло тораш у бањичком логору, а затим усамљенички животари, без средстава и услова за рад. Неколико скулптура у глини и гип: су сведоче о тим мрачним данима. Да не срећа буде већа, бомба му, 1944, уништава цео атеље у Балканској улици, са највред нијим скулптурама. После рата његова ка мерна, интимна, у себе затворена, синтетичка скулптура, која се суштином дотиче

· самог смисла чина стварања, пада у сен.

ку. Он је безмало заборављена личност, професор гимназије, а неколико УЛУС-ових жирија одбијају његову скулптуру. ААми после 1951, када отвара своју четврту самосталну изложбу, Стијовићу се призна: је улога и значај коју је имао и има у српској модерној уметности. Његови акто ви у дрвету и фигуре животиња, нако се У концепту нису мењале пола века, нису само формално означиле приближавање са временом: оне су биле духом у повом сми слу уметности. Он је као ретко који џуметник знао да. осети вредност материјала као материје од које се граде снови, страсти и брани дубоки смисао постојања. Следе за служена признања: 1960. Октобарска награ да града Београда, 1962. Седмојулска награ да за животно дело, а исте године. поста» је члан Српоке академије паука и уметно“ сти.

Срето Бошњак

издаје, |