Књижевне новине

Радован Зоговић

ТРИ ФРАГМЕНТА _ ИЗ ЗБИРКЕ

| „КЊАЖЕСКА КАНЦЕЛАРИЈА«

· ЧАРОЛИЈА СНИЈЕГА

Чудалество! Град се поново, одозго, тихо слаже, И ту је: бијело и назидан и приснижен. И већ се не тиска, не грми, не крешти. прераздражен, град први пут сав мисли и сав дише,

„Нигдје ивице, ћошника, јаруге, подбарине. ни џомби калдрме, ни праска сувих штипа. људи по граду иду у чарапама од јарине, зборе, кашкају кроз крзно рукавица.

Доброћудност бедема жад снијег налијега! |

О њежност снијегом посутих решетака!

Данас су чак копља за главе — свијеће од снијега,

Не цвили — од првога Не пасти зрака!

Завоји пршића! Спавају мртве главе

на кољу зида. У вилице враћен језик.

Не, данас у бедемима никога. не муче и не даве,

данас зло нигдје не може да се деси.

Чудество: висок застирач од лаког сивог .

када

с тишином, И не угиње се застирач, и не

. своди.

Минарета га растежу и држе изнад града, да се у граду ништа зло не догоди,

И ништа не бива. .. Асас само удара. ноћне сате, Одгекуд са санки долети звекет жути. Ал' и то долази кроз нарастање чисте вате, и то је — да слађе спаваш, даље блудиш.

ЖЕТЕЛИЦЕ И АГА ПОИЗДАЉЕ

Шест жена, с оне ивице, жању јечам пристрањен,

пет у бијелом и једна — булка.

Од њих почиње крај, од њих се љуља

· влаће и грање

све до најдаљег брежуљка.

Сунце, се осиљцима искри. МИ сунчани осиљца звуче кб: осје кад осје окрзава, мирише сунце на јечам, од зрела зрневља покучен, на сунце мирише трава.

Комад неба је пожета постат. Све остало се љуља љуљањем свјетлосних пласа. И топли вјетар је шарен: ту блистав од блистања јула, ту боје траве, ту класја.

Дува. А сунце — нбжице. Јечам се поврати валом, њих таест загрће и гаси, Па опет одлине од. зажсња. Њих шест поново ниче главом: бијели и црвени расип!

И опет нестају. Шта оне, хајдучки род, тамо сад раде, у том заклону, у класју2 Клас, асли, У крило круне. Краде се, асли краде. Књигу бирден.ваља послати књазу!

ЕПИТАФ НИКОЛИЦИ, КЊАЗА МИЛОША БЕРБЕРЦЕТУ

У гробу незнаном који покрива лапорска земља тврда скрио се од људи дјечак Никола, бербер књажев,

скончавиша се, измучен и запањен, као жртва дјечачке своје несмотрености и непажње.

Дужност његова бјеше да књазу приноси и додаје

воду за запирање — пошто је угрије и похлади. Ал' једном — ослушкиваше одјеке веселе дтечје граје не угоди. И господар се опари отпозади.

Расрђен, књаз и господар Николицу Оле тући пет дана по педесет један штап, од самог

књаза струган.

И дјечак до ноћи бунцаше од прошлих шиба, од ноћи о будућим.

А петога дана се, под штапом, опрости свију мука.

Петога дана гледаше жрв своју као у у нешто сасвим туђе

и побјеже за вјечно од рана, батине и 5 стражара. . .

мен гробу његову под сваким овим Х Ра бреле еилм и шибућем! Мир мом дјечаку! Нека се за све . . наодмара. ..

ДОГАЂА

Ерих Кош

СРЕДИНОМ те исте тодине умножиаш су се немири и у самоме , све више се приближавајући столноме ПЦарипраду. Подигли оу се незадовољници и бунтовници сваке врсте: џелалије, кизилбаше, дервиши разних забрањених тариката, левенте и гурбет-тајфа, сељаци који су отерани са земље, ислужени ратници којим су закинуди плате и осакаћени војници, спахије, запостављене за рачун јањичара, па и наРоди са граница царства, осећајући да се оно љуља, а надајући се да би у општем метежу могли и за себе'уграбити неки њетов део, Побуњеничка ордија, под воћ. ством Катерџиогаџа, крећући од Ескише хира, већ је пришла Бруси, а на дан и п2 коњскога каса примакла се Измиту ч Цариграду са Кара Хајдароглу), четујући у Мореји, пргтио царству са друге, западне стране, У Карахисару, колевци османског царства, јавио се нови, исламски Махди или Небн, извесни дервиш, именом Гурђи, који је, окупивши око себе градску халашу, заузео неколико већих места, теби овима Кајсарију и Конију на југу, управо у време кад се у овој, на својим путовањима и кружењима, нашао и Сабетај Цеви, још не објављени Месија, али, као вођа тајног, разгранатогт покрета, не мање опасан од оног првог, који је са таламбасима и алај бајрацима, као казна божија и сабља пророкова, улазио у небрањени и престрављени град.

Становао је тајно, или бар полутајно, код Садије Сасона, овдашњег ужара, суВог, јектичавог човека четрдесетих година, проседог или убуђалог, као дрвеће маховином, прекривеног сивозеленом – прашти: ном од конопље и ужади, које је са двојицом помоћника сукао у својој радионици. Озбиљан, малорек, уздржан, строг, тачан и одмерен и према себи и према друтима, био је оптерећен бројном породицом — три сина и шест кћери — а, очигледно оолесних плућа, стално је ситно и суво кашљао, понекад на заптивени душник и шшштао, истежући танки и суви врат попут гусана. Приземна кућа, зидана од ћерпића, са радионицом позади, у. дворишту, налазила му се на самом атмејдану, а ту су се, за везивање коња, камила и њихових товара, најбоље продавали конопци, Улари и поводци — роба коју је Сасон производио. Мува је било на претек; оних

чних, ситнијих, а и досаднијих, коњокишх, које је лакше било пригњечити и убити, но отерати. Још непријатније је би20 што је пред кућом, на самом мејдану, прострапом празном простору, уз коце и греде у: које су везивани коњи, док су им Се господари бавили у вароши, купујући, продајући или кафенишући, увек налазиле гомиле коњског измета и барице устајале мокраће. која је кисело заударала, па је од ње незгодно било отварати прозор на ту страну, а ништа боље размицати врата

сна супротну, дворишну, пошто је отуда

једнако летела конопља са гребенова на којим име чешљана и витала-на којим је У конопце уплитана. Било је вруће и загушљиво у затвореној просторији, па пошто Сабетајеви послови с овдашњом малом заједницом нису најбоље напредовали, а оку пљање сабегајанског круга се отегло, Сабетај је, изговарајући се да је на сметњи бројној Сасоновој породици, већ помишљао да пређе најбогатијем конијском грађбанину, Мататији Бенароју, закупнику царских мензилхана и власнику ханова и караван-сераја на главном трговачком ту ту из Алепа, Искрендеруна и Адена, преко Коније, Кутахије и Брусе све до Цариграда. Сачекао је да прође још један дан била је субота и неприлично да се на сабат, кад се сваки ваљани грађанин његовог верозакона посвећује молитви и починку, управо он, хахам и свети човек, пресељава, кршећи основне верске прописе — и, показало се да је било добро што је тако поступио. Сутрадан изјутра, баш кад је у соби везивао свој скромни пртљаг, ујахала је на атмејдан са великом буком, поцикујући и алаћући, Гурбијева претходница п повезала коње пред Сасоновом кућом. Нико више није смео да изиђе, сви су се унутра утишали, уздржавајући и дах коХико су могам, и све што су-се осмелили да ураде било је да тихо, на смену, носом провирују на узани, прашњави прозор и отуда, између големих коњских сапи и њихових кићених вратова, посматрају шта се аапољу, на мејдану дешава.

Кизилбаше у њиховим црвеним турбапима, по којим су и добили име, са луковима косо пребаченим преко рамена и дутим ћордама о левом бедру, поређали су се као жива ограда око целога трга, а путем до Анкаре улазила је у Конију већ и Гурђијева војска са зеленим алај бајрацима, даулбазима, зурнама и боријама на чему, Уз мехтерхану оглашавали су се, поцикујући, пророкови чаши и сејизи, а уз ударе бубњева истурана је и понека ретка пушка, која се нашла у одреду. У. исто време почели су у граду да затварају капије, а подижу и забрављују ћепенке У чаршији. Било је касно да се бежи, није имало где да се склања, а ни мандали на вратима нису много помагали. Ни месном мутеселиму, ни. кадији, ни аги – заптија, нити иком од овдашње улеме наставници. ма медресе и управницима вакуфа. Њих су одмах и узели да купе по кућама, џамијама, па и по дервишким текијама.

Вирећи кроз ониски и готово призем. љени прозор мале ужареве куће, Сабетај Цеви је, сабијајући главу уз Сасонов » ораз, само на махове и не увек јасно, из-

„међу коња који су се стално померали

могао видети како оу наоред атмејдана по. бијена копља бајрака, а уз највиши по. стављен дервишки кутб, на малом узвишењу на брзину озиданом донетим сан: Ауцима, а прекривеним ћебадима и ћилимовима узетим уз кућа. На четири копља подигнуто, држали су највиши делије разапето зелено платно, а под тај шатор, како га не би тукло сунце, смештен је велаки Мах ди, Гурђи, дебео и истрбљен попут бређе жене брадат и власат човек, одевен

истока, док је Хајдарзаде |

У КОНИЈИ

~

"а

ту зама'штену конопљану кошуљу, Лаа конопцем или коњским ПОПА АИ на прилику опну који су усукивани у ~а соновој ужарији. Држао је голему батину,

· кијачу, у једнеј руци, везана о врату виси

му преко женских прса дрвена манира чалма му је омотана око неке врсте бакар ног, назубљенсл обруча, који су му уместо круне наместићли на главу. Подижући ону своју батину в машући њоме бесно на ГЛЕ стране, Гурђи је нешто извикивао, што од топота коњских копита и буке коју су стварале његове присталице, у Сасоновој кући није могло разабрати, а онда је иза поса извукао сизву зурну и дувао у ЊУ

толико да су му се побелели образи наду.

ли као да су му под њима две крупне ја буке које је узео у уста, а не може да их прогута, нита је у стању да их испљуне, Мзео је да игра на оном узвишењу, а ударајући у даулбазе обртали су се у круг, нагињући се напред и назад, његови дер. виши испод њега. Из највеће овдашње мевлевијске текије, са гроба у Конији сахрањеног оснивача мевлевијског дервишког реда, Мевлана Џелалудина Румија, донели су му зелени покров са табута, Гурђи се њиме огрнуо, пребацивши га преко рамена, а уплашенот старешину текије, кога су довели да му се поклони, позвао је да се придружи његовој ордији са свим својим дервишима. Није им то било одвише те. шко учинити, будући да су им тарикати били слични и пристанак их ни на шта противно њиховом реду није обавезивао, Другачије је било са месном улемом и, нарочито, са претставницима власти, који су за своје поступке одговарали султану и шеихулисламу, поглавару вере. и

Од неких су тражили да се Гурђију поклоне и приклоне, а од неких и нису, већ су их право водили коцима на атмејдану и уз њих их везивали. Мутеселима, кадију, беглербеговог ћехају, који се, на своју несрећу, затекао тога дана у Конији, агу заптија, муфтију, па п имама, главара месне улеме — све оне које је обавезивала верност султану и којинису имали друти избор: да сад одмах стану уз колац или уз неки друти кад султанова војска скрши и похвата ове муртарине и бунтовнике. Ако су имали времена да мисле и ако су им дали могућност да бирају, рачунали су да ће им овако ипак бити боље: биће проглашени мученицима, а спасиће бар породице и део имовине, који бунтовници не стигну да

"опљачкају или не буду могли да однесу.

ису их много мучили. Није за то било времена, или побуњеницима није до тота било стало, пошто месне достојанственеке нису раније познавали и нису имали разлота да им се свете, Дозволили су им чак да краћим молитвама своје душе препоруче (богу, а онда су им кизилбаше, стрелци, пришли са леђа, везали их уз коце, ахмедије, чалмесаруке и турбане збацили са глава, на блатњаву, коњском мокраћом. натопљену „земљу: подно.-њихо“ вих ногу,струне својих лукова намакли им на вратове и углавили их. под меке -под братке, Левом се руком држећи кочева, десном су прво притегли жртвама вратове уз тврда дрвена узглавља и лукове мало уврнули, колико за пола хода казаљке на сату, дављеницима већ за целу вечност. Па, ухвативши и левом за лук, одупирући се ногама о колац, обема рукама узели да окрећу лукове и уврћу струне. Од буке на мејдану у Сасоновој кући нису могли чути ни ропце ни псовке, а будући да оу им жртве биле окренуте лебима, престрављени посматрачи иза узаног, замућеног прозора, нису ни једнима ни другима видеми лица.

— Мехмед Заде ефендија, хаџи Халил ата, мула Муса ал Халдуни... — претстављао је Садија Сасон жртве, како су до. вођене, тихо шапућући Сабетају на уво, а сажаљиво одмахујући сваки пут главом, не могући да схвати како тако нагло и без видна разлога страдају људи до јуче још толико моћни да њега, ужара, ни погле. дом не би окрзнули кад би поред њега прошли или пројахали. — Потврђује се претсказање кабалиста! Све се већ померило са свога места и све ће се ускоро срушити. Ово је, очигледно, година божијег суда и смака света! — мислио је, не могући да схвати «гко би град Конија и свет у коме је живео могли н даље опстојати без угледних главара на којима се поредак заснивао. Били су то стубови који су Хржали и само небо изнад Коније и кад они буду оборени, остаје само да се и оно сруши на престрављене грађане, — Аман јараби! — јаукнуо је. — Шта урадише са таквим виђевим људима, рег атог де! 40,

А онда, сетивши се да је и он члан тајне, побуњеничке и превратничке организације, н да се поред њега, уз сами му

образ, налази такође један Махди, упитао ·

је Сабетаја, који је замишљен ћутао.

— Ми, ваљда, не бисмо тако нешто урадили2 Али се Сабетај ни на гласније, поновљено Сасоново питање, није одазвао и само је поитао руку дз ди њоме ућуткао свог престрављеног домаћина и даље пажљиво посматрајући шта се напољу дешава. а

Цео атмејдан је био прекривен гомилом света. Одред је бројао неколико хиља. да душа или је бар тако изгледало јер су се једнако кретали и комешали. Спремају. ћи се да поновно „крену, окупљали су се око кутба и Гурђија, који је, на узвишењу на коме се налазио, седео сад султанска заваљен у паслоњачу коју су му однекуд донели и до њега попели, као знак своје власти ч моћи дгжећр крупну батину положену преко раширених колена.

=— Не би ли требало да им сен ма придружимо. Да узмемо оружје и са њи ма кренемо на Паригрг22 — питао је зајстарији Сасонов син, Давид. — Ако је ово пресудна година, требало би да и ми уче мтвујемо у пресуђивању,

~ Пресуда година јесте, — отов је најзад н Сабетај. — Али Ови Беле Ку пресудитељи и у књигама нигде није за писано да зе пеки Гурби бити Месија, Зна

им КОШ

чи, да он није прави, већ Пе ЈУКсиА Махдија, који неће стићи на до, ! У АДА а камо ди до Цариграда, куда је наумио То што су се они подитли ин то шго она чине јесте један од знакова. Али нама, а не њима. Њихов час је већ откуцао.

Рекао је то пророчки, значајно, и Давид Сасон се примирио. Сабетај је у Једрена ма и Цариграду имао прилике да види ја њичаре, спахије, азапе, акинџије и осталу војну силу царства и могао ју је поредити с овим слабо наоружаним, неуређеним устаничким буљуцима. Тајном поруком пре неколико дана примљеном из Царигра. да од тамошњег, сабатијансжог кружока, јављено му је ла се јаки одрели војске већ спремају да крепу на устанике, а да је Гурђијев савезник _ Хајдарзаде, побеђен код Спарте, ухваћен, доведен у Цариград, и таме 'акго логубљен.

Ордија се прикупљала и ређала. Поди тнути су стожери и алај Сбајраци; мизраклије су померили чадор пзнад Махдијеве тазве, Ловедена су гада још два гологлава човеха; старији, проседи, ашао је погнут и погрблећ. млаћи, који се стимао и кога су озал копљима боли и уларали у слабине и леђа посртао је за њиме. Привели су их Махлијевом престолу, из руку старијег узели су повеће чекмеџе РК спустили га До ГурђБијевих ногу, а он им је, подигавши се, задижући кошуљу како би појахао коља кота су му приводиан, говорис пешто, по. казујући им руком коце уз које су, зада вљени, стајали доскорашњи конијски прваци, Окренули су се на ту страну и старији је видевши што се видети морало, подитао руке ка очима, а ниско оборио главу. И то је Сасену будо ДОљОљНнО да га позлаа и да тласпо јекге. Био је то Мататија Ба наројо, науди кони,ки грађатин; млађи, његов синовац Исак, заменик У пословима и гомсђавик у оздатњем хан; ни мензмахани. 5

Далбулана. је прва почела да се сврстава. Зурне и борије да свирају, а таламбаси да. ударају. Махдија су четвориц“ његових сенза, рикаодара, преносили на коња. 0. кружили су га џелалије, кизилбаше п ње тови дервиши. За овима је појахао коње оуљук анадолских побуњених спахија, па мали одред месних заптија, принуђених да се прикључе Гурђијевом одреду. А онда су у нереду кренули јаје, пешаци, левенте, п, на, крају гомиле гурбет-тајфа, скупљена с Коца и конопца, а наоружана само мочу. тама и ножевима.

Махди се с коња још окренуо својим пратиоцима и двојици Бенароја под њиме. Старији је само немоћно раширио руке и још дубље погнус главу, увукавши је са. свим међу рамгга, Млађи се поисправно и испрсио, пружио обе руке испред себе мали су му их подигли Махдијеви пратиоци, везујући му их конопцима коњима за ре пове. Један од Гурбијевих чауша потрчао је до кочева на којим су задављени царски чиновници, можда баш до оног уз који је и мртав усправљен стајао највиши по чи. ну, Аурсун паша, чехаја беглербега Караманије, и из блата и коњског измета, у које су му утонуле ноге, извукао чехајин турбан, претходно га још натопивши у барици. Па, као да у руци носи нечију од: сечену главу са које још капље крв, до нео је турбан до старијег Бенароја п набно му га на главу, а'низ дице Мататијино одмах су, као крваве сузе, кренули цурком млазеви жутоцрвене. коњоке мокраће.

Кренуло се, Чауш викну, мехтерхана цикну и коњаници појурише, Пешаци ·потрчаше за њима у нереду, како је ко стизао и могао, халакајући колико их је грло НОСИО. Повучен реповима за које је био везан, трчао је неко време и Исак Бенаро. Јо, а онда је, саплевши се, млин не могући више да са коњима држи корак, пао и више се није ни дигао. Попут вуном истуњене вреће одскакао је'од камења на путу.

Атмајдан се: за час испразнио. Остади

ника, стојећи мирно и право, као свеће, И у средини:сад већ празног простора стари. Ји Бенаројо, са големим турбаном на газ. ви. Посматрајући · са прозора шта се на Тргу збива, Сабетај Цеви и Сасони, отац

"Ио син, чекали су да виде шта ће Бенаројо

учинити. Није збацио турбан са главе, каКо су се они надали даће урадити. Није смео од закона и правоверника "који би га из окодних кућа могли видети, знајући да са са турбаном скинуо са рамена и главу. Сам и напуштен на великом, испражњеном Трту, само се савио: и, већ по турски кла њајући, ударио главом о земљу, баш у правцу буљука који је отишао, а према трагу које“ је. тело. његовог. синовца оста.