Књижевне новине

„и ==

ритуалног дивљења:

0 КЊИЖЕВНОСТИ ЗА НОВИНЕ. НА: ОД НСтог ПИСЦА

Наставак са 1, стране

везеним монограмом, изазива у својој рођеној кући шапат пун цст, тата ради! То је онај зрели тосподин однегованог стомака, који већ поседује пола метра сабраних дела о пропасти неке грађан. ске породице и расулу једног света, што уживљен у своју улогу књижевника обилази провинцијске домове културе и школе, одговарајући најозбиљније на пи. тање у каквој је средини поникао и како је почео да се бави књижевним занатом, а после га воде на обавезну вечеру у месни хотел, са предјелима и флашираним винима, и он се, наравно, веома благонаклоно понаша према професорици књижевности локал. не гимназије, која га задивљено посматра, као књижевног анђела палог са неке сасвим друге планете. То је, наиме, особа која са извесном _мрзовољном благошћу носи терет своје изабране професије, негујг сопствене јубилеје п сасвим природно прима све понућене функпије и почасти.

За највећи део наше књижевне јавнсета, писати много, значи у исто време писати површно, лако, без претензија, фељтонистички... Добро књижевно васпитање захтева да се пише сподо и дуго, да се мучи и да се о томе, наравно, обавештава редовно јавност. „Шта сада спре. мате2 На чему радите> Одговор: „Мучим се већ годинама са једним рукописом, али још је рано да се о томе говори!“ Или: „Писао сам осам година тај роман! Брусио сам ту причу годину и

по!“

Патња и физичко мучење по. стају тако атрибути књижевног порађања. Притом се, наравно,

заборавља да неко пише брзо, а неко споро п да читава та ствар нема никакве везе са квалитетом дела, баш као што Пикасове слике из 1967. када је правио по шест платна за једно послеподне, стоје равноправно уз веома споро рођене слике Жоржа Руоа, на пример, или, да веома ведра платна Раула Дифија, која. за тему имају коњске трке, садрже у себи исто толико сликарске озбиљ ности, као пи платна неког морбидног генија, сликана у најтамнијим хармонијама.

Писцима новинских прича као

спрекор се најчешће упућује свет-

ди пример Антона Павловића Чехова — мајстора кратке и дуге приче, Они су већ однеговали хроничну грижу савести — производ недовољне обавештености — од које ћу покушати да их из лечим насумице одабраним цитатима из интимне преписке овог генија. Споменуте цитате узимати м малим количинама; по два до три реда пред спавање, ако л=кар не одреди друкчије. Потпис нечитак. Ко пажљиво прочита ову веома корисну књигу (Десета све. ска Сабраних дела, издање „Зоре“ — Загреб 1960. Преводи: Борислава _ Мркшића, Божидара Шкритека и Маје Мулић) увериће се и сам у изванредну лекови. тост ових поштених редова, у ко. јима се много више говори о мукама око хонорара и сталним невољама са штампањем и прештампавањем, дакле, о увек акту. елним тешкоћама свакодневног писца-најамника, него о узвишеној стваралачкој патњи доконих „пс, тата ради — књижевника“ који као да имају лиценцу на Уметност са. великим У. Не могу, дакле, да одолим овим питатима у које сам годинама потајно заљубљен, овим дивним редовима који до темеља разбијају мит о бабарога-класицима, који су пре писања одлазили на обалу мора где им је бура мрсила разбарушену косу.

„„. Не сјећам се ни једне своје приповјетке, коју сам писао дуље од 24 сата, а „Ловца“, који Вам се тако свидео, писао сам у купатилу! Као што репортери пишу своје биљешке, тако сам и ја писао своје приповјетке моханички, напола несвјесно, нимало се не бринући ни за читаоца, ни за себе сама... Писао сам свако. јако настојећи да не потрошим за приповјетку ликове п слике, који су ми драги п које сам ја, Бог зна зашто, чувао и брижљиво скпивао...“ (А. Б. Григоровичу 1886) |

„„ - · Шкрабам суботњу припо.

вјетку, но којекако, и о теми, ко-.

ја ми није симпатична, Бит ће слаба, али ја ћу је ипак послати. У „Руским вједомостима“ плаћају 15 коп. по ретку. Из „Сјевера“ ме позивају и обећавају: „добит ћете, што желите.“ Зову у „Руску мисао“ и у „Сјеверни вјесник“... Суворин би добро ио, кад би повисио хонорар. Ако Кочетов

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 10

прима 300 мјесечно, а Атава осим плаће, 20 коп. по ретку — меви, док нисам липсао, не би било три. јех примати људски — а не мило. стињу. Ја поткрадам самог себе радећи за новине. За „Бјегунра“ сам примио 40 рубаља, а у дебелом би ми часопису дали за 1/2

штампаног арка... Уосталом, све: "см то ситнице.“

(АА. П. Чехова/ 1887). |

„. Господе, па нисам ја. безосјећајна животиња, ја то разумијем. Ја разумијем, да ја моји јунаке кољем и кварим, да ми до бар материјал узалуд пропада... Да кажем по души: ја бих радо просједио пола тодине над „Имењданом“. Волим беспосличење п не видим никакве љепоте у брзд метном штампању. Али тито. ћуз Почињем приповјетку 10. рујна с мишљу да је морам завршита до 5. листопада — то је крајњи рок; ако прекорачим, онда ћу преварити ин остати без новацг; Почетак пишем мирно, не огра, ничавам се, али у средини се већ почињем бојати и плашити, да ми приповјетка не. испадне дугач., ка: морам памтити да „Сјеверни: вјесник“ има мало новаца и да. сам један од скупљих супалника. Ето, зато мој почетак много обећава, управо као да сам роман почео; _ средина је — згужвана, крхка, а крај, као у маленој приповјести, ватрометан. Хтио не хтио, пишући приповјетку, бринеш се прије времена о њезиним оквирима: из томиле јунака и по.

лујунака узимаш: само једну осо-

бу... Што могу2 Не знам и не знам. Ослонит Ћу се на вријеме, које све лијечи.“ (А. С. Суворину 1888). у

Више од многих уввишених реченица о улози уметности, мене привлачи овај мали одломак из писма М. В. Кисељевој, 3. јануара 1889:

Ја вајарвее. сволће. паре асгву 4165:

ИАУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА

„Што се тиче мојих увјета, за Ваш часопис нећу правити никакве изнимке и наплатит ћу од Вас 80 — 100 рубаља по арку — тако обично плаћају часописи“

Овај одломак по својој лепоти превазилази једино последња реченица из писма Чехова В. А. Поссеу, уреднику „Живота“ 1900:

„Жонорар сам примио, хвала.“ _ У суштини нетрпељивости коју озбиљна критика гаји према новинским писцима када се ови Арзну да то' што пишу прогласе литературом, -истом писпу (М. К.у) чини се да лежи страх. То је известан страх од разумљивости и допадања, егго: оно што схватам и разумем, оно што ме радује и забавља, није и не може бити велико! Велике су само оне ствари недоступне нашем духу и попмању. Ово схва. тање однеговано је у недрима на: ше историје књижевности (школска варијанта) у којој је писан представљен, углавном, као неко ко притиснут сталним невољама, а уз то стално запослен “ неком друтом занату – (дипломатском, учитељском, лекарском, адвокат. ском) пише углавном веома ретко, с времена на време, баш као што ретко сликају недељни сликари, па је писати мало и ретко, на тај начин постало предуслов да се пише добро. Притом се изгубила из вида чињени. ца да свако пише у ритму свога живота и крвотока, тачно оноли. ко колико му је дано да пи ше, тачно онолико колико мора да исприча ствари на овој звезди. Но, наш данашњи живот битно се разликује од живота писа. ца из читанке! Све већи број но. вина и часописа, радио и теле визијских станица, филмских сту-

дија тражи и захтева од писца.

све већу књижевну продукцију, ствара књижевне професионалце који неће писати као покојни Си.

ма Матавуљ искључиво у време цетињских киша, када му се није дало да игра карте и када је Локанда била затворена. Благословено то време!

У игнорантском односу према новинским писцима и писцима који своје књиге објављују у наставцима, лежи такође пи агресивно незнање, које се лако разбија добро свладаним лекцијама о ве ликим писцима који су своја де“ ла углавном, а у неким случајевима и искључиво објав »ивали у новинама и часописима и то, о ужаса, баш — у наставцима! Да ли треба по ко зна ко. ји пуг говорити о Чарлсу Дикен-

су који је целога живота објав-_

љивао своје романе у наставцима, често заборављајући да је већ у претходном наставку убио неку личност; помињати старог сиротог Балзака из Цвајлове биотрафије и све оне штампарске момке који у предсобљу чекају да он заврши последњи наставак н исправи коректуре; да ли да ци. тирамо Леонила П. Гросмана и тегову опсежну студију 0 Досто. јевском, једном од бриљантних писаца књижевног рода, названог Роман — фељтонг

(Леонид П. Гросман „Достојев. ски“, страна 232 — „Роман-фелтон“: „Достојевски се одлучује да испроба снате у жанру друштвеног романа Ежена Сина, који је назван роман-фељтон. Начин излагања у „Пониженим и увређеним“ је нервозан и испрекидан, са роману-фељтону својственим неочекиваним преокретима интриге и посебно интонираним свршецима делова мн поглавља..." Често заборављамо да је у време облапорног Раблеа, на пример, живело на хиљаде узвише. них, признатих, тада антологиј. ских (ја, наиме верујем, да свако

време болује од антологија, пре-

ма томе, зашто би Раблеово време било имуно од те болести2) озбиљних и преозбиљних песника, од којих није остало ништа, а да је остао Рабле, тај весељак, лекар и пијанац, са својим сиротим свескама о Гаргантуп п Панта-

вруеау, свескама које су се про. давале по вашарима и на трго. вима француских градова, да би данас, у наше време, биле третиране као величанствен споменик, % Раблеово доба — андерграунд - књижевност, продавана за само неколико суа,

Падају ми на ум животи вели. ких хумориста (није ли хумор ође најдрагоценије у животу; сокмехивати се пред лицем смрти, зезати судбину, кесити се у узвишано п лажно лице вечности;2), њихово дугогодишње диринчење и кулучење по локалним листо. вима, писање за бедне наднице од којих не може ни да се живи ни да се умре ношење текстова из недеље у недељу уредницима, надамудривање са оним шта се сме, а шта не сме рећи једном даду у лице, све то за бедну на. тршлау по ретку, речи или страници; провинцијско таворење Мар. ка Твена по листићима који су се тасили један за другим и ко. је је његов смех надживео; О' Хеффи и Ринг. Ларднер — мислим на њих и замишљам како им то. ри- под ногама; субота је све бли. жа и ближа, а у глави ниједне идеде за хумореску; ; несрећни Зошеченко на ивици Сибира и смеха; пада ми на памгт и недељ. ни забављач Џемс Тербер, дворска луда плаћана по броју смешних "речи; Конан Дојл који мора да утживљава Шерлока Холмса, јер руља на улипи разбија изло. те крљижара желећи свог јунака; Џек . Лондон који продаје једно по једно своје путовање новинама две док не остане без ичега у сршу и пеповима; Хемингвејев најаљшни рад; Фипџералдове приче за виедељно послеподне, Чапекове рубрике и луда Пиранделова же. ља де напише у животу 365 приповетки — за сваки дан у години по јбану. Падају мина памет сви они жоји су покушавали и на кра ју уфдлели да створе чистокрвну новинску причу, скромни, а такф) величанствено сажети књи

на који се овде, жевни Род, Ј бат

код

нас још нисмо навикли, БР што се нисмо навикли ни на ж,

вот са новинама, мада на новинску причу годинама поку шавао да навикне истрајни вко Миличевић, чију племениту традицију данашња „Политика

успева да настави; падају ми, Аз кле, на памет сви ти скромни посленици, од којих су у Њихово

време били слављенији многи безначајни _ књижевни _ пацови, јих каби-

скривени: иза завеса свој : нета, И док читам савремене амо ричке мајсторе кратке приче, поникле углавном у часопису „Њу јоркер“ (Селинџер, Кепот, Апдајк, Маламуд и остали) осећам да су новински писци неуништиви, баш као и саме новине, баш као и сам живот који прича приче.

И у тој вечној трци са време. ном и роком предаје рукописа, док лагано, кап по кап истичу и последњи сокови из пишчевог крвотока претварајући се у мастило, па у штампарску боју, наши _ дани су обојени осећањем кривице да је још требало радити на рукопису што је већ сложен и отиснут, продат и разграбљен, да је требало пажљивије бирати речи, брусити реченице, глачати фразу, избацивати сувишино, развијати оно што је било у заметку. Новински писци из државају ову битку без милости, јер их на површини одржава 16" дан стари сан, у коме виде себе како су се најзад дочепали неког срећног острва на коме напокон имају довољно времена за праве ствари. И они чезну за неким плз мићким гнездом, за неком Јасном пољаном на којој ће имати много времена да лове зечеве и испису.ју ловчеве записе, где ће најзад писати дебеле књиге са много лица, полако, ред по ред, тде ће газити ораницу у чизмама, лежати у сену, дописивати се са правим писцима из света — а када подиг ну своје закрвављене, натечене очи, пред њиховим погледом лежаће њивг и шумарци, стари запуште ви рибњак — спокојне и дуге го. дине мудрог и смиреног писања. Чини ми се да није сасвим слАучајно: највећи број руских класика (били су земљопоседници! Највише писаца кратких прича издржавало је своје породице пи шући из недеље у недељу за новине. И свако од новинских писаца започиње сам за себе ту стару трку Волта Витмена, који је чи. тавог живота диринчио по локал ним новинама, пишући фељтоне о чистачима улица, о пролећу у Чикагу, о проституцији и полицај цима, о градовима који су се рађали и умирали око њега, док је у себи ослушкивао тиху музику „Влати траве“, помоћу које ће се најзад под старост искупити и победити зау срећу као у неком обојеном филму са хепиендом. Пред новинским писцима стоје п данас, као и јуче прљаве редакци је. суморне зграде пуне сивих олу паних соба са умрљаним столовима и препуним пепељарама, ту су им стари протагонисти ове игре: уредници који се плаше за себе им своје листове; успеси у тридесетој, умор у тридесет петој, смрт од инфаркта у четрдесетој, посмртна збирчица фељто. на коју су сакупили пријатељи, тодину дана иза тога...

Али можда ће та књига, та књи га која је многима стигла прекасно — мисле новински писци — можда ће та књига успети да, нас извуче из гована, можда Ће нас ослободити диринчења, спасти добро познатих завршетака свих оних прича: Радоја Дома. новића и Густава Матоша, званог Густа, који је преклињао да му се плати унапред; можда нећемо поцркати као туберани и до краја исисани хонорарни кжоректори београдске штампарије пробдев. ши своје последње ноћи над туђим рукописима, што ће сутра уместо наших књига, бити нечије туће књиге; можда ћемо се извући на време, можда ће нас спасти чудо у овој земљи где се писци плаћају мање од секре. тарица пословних људи им где са чежњом гледамо у излозима књите које бисмо волели да прочита. мо, а прескупе су за нас, па купујемо два пакла „Зете“ и одлазимо да уинат пишемо своју књи ту, испуњени носталгијом за свим непрочитаним књигама и невиђе. ним градовима, препуштени сами себи и свом сну: најкраћој и најпотпунијој краткој причи свих времена.

Онај исти писац са почет. ка, бира за растанак са. вама, Арати читаоци, поруку Лава Николајевића Толстоја Кнезу Долторукову, коме се није свидео „Николај Палкин“ и који је због тога тражио објашњење: '

„Поручите његовој свет Аости, да ја већ одавно ништа не пишем за штам. пу; пишем само за своје пријатеље, а ако пријате љи шире моја деда, онда

су због тога криви онђ а

не ја, Тако кажите“

Момо Капор

с је на

ЛЕТОПИС

Јакуп Кадри Карасеманоглу

ду је недавно преминуо Јакуп Кадри Караосманогау, познати турски романописац и приповедач. у књижевни живот ступио је врло рано и у почет: ку свог стваралаштва СИРА се под утицајем Буржеа, Рлобера и Мопасана, али је у извесној мери користио и тековине турског књи

жевног наслеђа.

У Истанбу.

Караосманоглу је рођен у Каиру 1889. године. Школовао се у Маниси, У француској шкоди у Александрији п у Измиру. Око 12 година је провео У дипломатској служби; био је посланик Турске републике У Тирани, “ Техерану, Прагу, Хагу и Берну. = два маха је путовао у Совјетски Савез тде се упознао са Максимом Гор. ким. Последње тодине _ живота провео је у Анкари.

Јакуп Кадри је за собом оставио веома обиман и разноврстан књижевни опус. Писао је припо: ветке, романе, драме (под изрази тим утицајем Ибзена и Метерлинка), песме у прози, монографије, путописе и мемоаре. Сарађивао је у скоросвим знајчајнијим књи жевним часописима Турске, а неке је и сам покретао. Скоро се дам деценија је присутан својим делом у турској књижевности. Од 1908, године, када је ступио у књижевни живот, превођен је на све велике језике света, Ње гова дела нису непозната ни на. шој читалачкој публици. Од ње гових. десет романа на српскохрватски су преведена три: „Туби“ нац“ (Загреб, 1940. и Нови Сад, 1953), „Нур Баба" (Сарајево, 1957) и „Кућа под најам“ (Сарајево, 1958).

Још од првог свог значајног дела („Авантура", 1913), Караос маноглау је, својим критичким духом и високом културом, усмерен, на анализу људског, хуманог феномена, тако да ће та тема оста: ти његова доминантна преокупација било да му дело има за фабулу историјска, ратна мли Аруштвена збивања.

И поред све разноврсности ро“ дова које је гајио, Караосманогау је, с правом, највеће призна“ ње турске пи европске критике добио као романописац. Његов се значај огледа, најпре, у ево луцији, у промени, коју он сво јим делима уноси у турски роман. Фактура његовог романа; и оних раних, не разликује се“ битно од европског романа тог времена. Романи понајвише товоре о његовој мисаоности која дубоко понире у скоро све проблеме његовог времена. С правом је ис тиџано да је Караосманогау „пр ви романописац који је у турски роман утиснуо одлучну ин брзу еволуцију намењену да надокнади изгубљено време и да га До веде на ниво који је тај књижевни род достигао у областима у којима је поникао",

_ Караосманоглуови романи има: ју за потку резану — историјску подлогу и помажу у откривању друштвених и идејних промена и догађаја у преломним тренуци ма турске историје и турског дру штва. У њима је присутна исто“ ријска реалност, чврста веза изме Ђу догађаја и последица — које произлазе из њих. Његови се романи одликују чврстом фактуром, прегледном композицијом и осећањем мере, што је до њега У турској прози била _ реткост. Највећа је вредност његових де да интегралност тематике својствене само писцима већих могу“ ћности, У његовим се романима преплићу социјална проблаемати“ ка са лирским пасажима, философска разматрања са историј ским реминисценцијама, а иро' нија и сарказам са ведром визијом турског друштва, Грађа која је уткана у његово дело носи одраз свих видова турског живота; писац анатомски смело задире У осетљиво ткиво турског друштва како ранијег, османлијског, тако им новијег, у периоду рађања модерне турске државе. Он контролише н бележи било турског друштва у његовим предомним тренуцима; скоро да ни: је Онло значајније појаве у ноВијој турској историји која није нашла ехо на страницама његовог дела. С правом се може рећи да је Караосманоглу и хроничар и белетрист, Он је тежио уметничкој синтези националног и АРУ шлвеног и у својим најбољим делима то је п постизао премашу'

Јући оквире савреме ] не ке књижевности, Нис оте

Сигурно је да је КараосманогАу писац који је својим ствара Аалштвом отворио нове хоризонте м кругове .проблема у турској књижевности, а његов уметнички метод у целини представља вредност у целокупној турској ли-

тератури.

Славољуб Бинђић

| |

с: –

арап и