Књижевне новине

ИЕ

5 3 3. а УЛЕВО о У

МАЛИ ЕСЕЈ

Тетке н сплетке

ЈЕДАН МОЛ познаник — питао ме је јуче да ли књиге уопште и дођавола излазе. Мој одговор та је разочарао, а гласио је од речи доречи: књиге излазе и про лазе. Ретко се која ухвати и остане. Нисам га слагао. Имам лоше пам ћење, и запамтио сам доста нас лова која су потонула у заборав уз помпу и признање. Стара хартија је на слабој цени, понекад јој ништа не вреди што је исписана помпезним рукописом,

Ко је мој познаника Није за бацање у отпад са својим расу тим сабраним делима који тове књишке мољце пи тојазну прашину. Добио је четрдесетих година овог лепог столећа државну награду за прозу, постојало је так' во признање за стимулацију и симулацију талената, онда су натраду с божјом помоћју угасили, награде су га хтеле, читаоци ни су, мој познаник је писао, ништа није бацао, ништа није за бацање што изађе испод његовог не заситог пеликана, онда је умук> нуо, наобјављивао се књига и збрисао у заслужени заборав, само су његове нераспродате књи> ге сведочиће у корист уегове скрибоманије. Нема шта да кријем: постао је школски писац, мануо се Ћорава посла и, пошто више није седео на врату изда" вачима, почео је да сумња да књиге уопште и нађавола излазе.

Није он ретка звер наше лепе књижевности. Без сумње ми без вређања, његова судбина чека многе генијалце, октобарце и бу: ауће домаће нобеловце који СВОЈ књижевни успех граде на радња“ ма. достојним непоштовања. За: борав је лек за све љуте ране м пропусте, гурања где нам није место и међу племе лауреата и подгуркивања, _сипање _ спрћета. против света што ваља м соли на бљутаве реченице којих се стидимо, а. које опет говоримо да би се ослободили насртљиве скрибоманије и пробојне осредњости, замене вредности, трампе која више говори о нашем лицемер" ству, неголи о лошем укусу,

Да се не заваравамо без пре ке потребе, није нимало утешно што књиге излазе и сутрадан као да их није било, Како дошло, тако и отишло. Појео вук магарца као своју срамоту.

Лажираних величина, имамо

_ на. извоз, књите се купују на ме и тар; а продају на два метра са -еевезлатотиском и то у пола цене, може и банбадава, Са две препо. руке писац очекује заруке за веч" ност и опрост грехова зато што не уме и што неће никад умети.

Критика се све више постав" ља као добродушна теткица са чимнканом капицом на глави која је спремна да поздрави свако чу до за. три дана, а у четвртак гле“ да да књижевно дело отпреми на.

· далек пут са медењацима ПОХВа' де. У противном, писац се не ли би да очита буквицу својој непоћудној тетки, која је слепа код очију и глува код клемпавих УШИ ју. Све више она исказује своју немоћ да свакој књижевној пру" нови или старини изради фалше рицу за вечност, = Грано се вара критика ако мисли да говори у име читалачког јата, још грдније се заварава писац ако мисли да преко кри" тике издејствује тај скупи састојак вечности = читаоца, Било ка“ ко било, писац воли своју Ма" рионетску славу и спреман је да се домотне на сваки начин, по могућству · нечастан, Преко жи вих и преко лешева, али углавном преко сплетке, Њена је застава, њен је и јарбол. ]

Може човек да пише као змај, да. се распишце као два змаја, зли ако га неће тетка критика и Мај ка сплетка може да се слика, Чи' таоци се у књижевном атару ВИ" Бају ређе него пуки талденти из провинције, и они ни из далека, не могу да одлуче о судоини доб ре, а некмоли лоше књите. Они се једноставно не питају, имају паметнија посла него да деле благо цара Радована из шупљег пања,,

И зачудо берберски тас У овом надметању, неравноправном Ме пању између вредности и вредности односи јача страна безвредност. Она је дурашнија и

годишњој и седмотодишњој продукцији. На њеној страни је увиђавна тетка која хвали оно тшто не ваља, јер рашта хвалити оно што ваља. Оно што је наопа» ко још не значи и да је зло за ове] књижевни минутић који гриц

камо = уверава нас уважавана критика, Али главно одмерава' ње снага се одвија на другом те рену и онај коме је мајка сплет ка у стању је да декласира сваку вредност за извесно време, да је

поткаже и прокаже, откуца и

укуца у бетон. Сплетка разара. могућност да се успоставе Мр ности, а укину црне листе и бун

кери, аеродроми за неталенте и

спустови за таленте, што нарав. но и дабоме погодује одређеном

КЉИЖТВНЕНОВИНЕ 11

стању духа и избацивању из итре оног што је највредније и што остаје. Треба наградити пролаз“ ност и заблуде, оног коме се жу“ ри јер не остаје, а вредности моту да попричекају, њено време долази. Под разним изговорића и паратрафима _ прогања се вред ност на неодређено време, ни аутори не могу да не понесу део своје одговорности, На тај начин ствара се плодородан простор за сивило и чкаљ, за пробој људи који не бирају средства и поштење да би се домогли пузећи до циља, са кобасицом оданости У зубима, Они немају шта да изгу' бе, сем ланаца поштења, али ни наша добродржећа култура нема. шта од њих да добије сем пампу, ра да зачепи своје грло, уско гр“ ло, Њима одговара свака проме" на, свака клима и смењачина, сеча кнезова и платана, јер они знају да потплету и оплету, раз. вуку и завуку, шућну и бућну, и не питају пошто је шта, само да се домогну награде и каквог топлог кутка у литератури. Сплет ка је моћно средство у њиховим рукама, бог и батина којом они покушавају да осујете сваки раз борити разговор и непристрасан суд, нелажирани исход и праву реч. Очас га они преведу, ако треба, на разговор ко је са чијом женом и колико пута, ко је из питуме, а ко из чарне горе, ако не потетну тежу артиљерију.

Тачно је да они не могу вред; ности ништа, да могу да јој пљу“ ну под прозор и при том позеле“ не од зависти боје једа, тачно је да ће она доћи по своје ако не данас, а оно наксутра, Све је то више него тачно — неминовно, Али нисмо ли н ми понекал стидни заштитници | минорности која даје сваком такву жабокре“ чину вредности и продог бању с блатом до туше да човек послаС тога нема потребе за истинским вредностима 2 Нисмо ли ин ми на страни која се згурала у јадмну већину 2

Славко Лебедински

ОТКРИБА Непознати стихови _ Велимира Рајића

НЕКАД се сасвим случајно откри је нешто дотле потпуно непознато, Прегледајући богату личну би блиотеку дра Милана 'Тодоровића, лекара у пензији из Крушевца, иначе потомка чувеног Пере Тодоровића (Миланов деда је роћени брат Лере Тодоровића), док тор. ми је скренуо пажњу на хартије и књиге из личне библиотеке Пере Тодоровића. У једној ол њих, у Франпуско-српском речни» ку од Настаса Петровића, која је штампана пред први светски рат, скренуо ми је пажњу на три песме. Једна је руком написана (графитном оловком). Испод ње пот пис Вел. Ј. Рајић. Без наслова је, Доктор ме уверава да је јавно. сти непозната, а и да је он упо, рећивао рукопис ове песме са аутентичним рукописом Рајићевим на друтим његовим песмама. Ова, је песма исписана на последњем (празном) листу поменутог речни, ка, испред корица књиге и гласи;

Ја. знам да је дошло пролеће. Ја знам, али та не осећам.

Мој живот нема живота. Моја вера нема Бога. Моја нада нема уздања, Моја. љубав нема драге.

Песма је написана у пролеће 1915. године, што се види им из самих стихова. На првој страни књиге (иза корица) стоји да је речник купљен 2. децембра 1914. тодине, И као потпис власника књите стоји: „Зора Зелићева П тод. учитељске школе у Београду“, Пошто др Тодоровић познаје породицу Зелић, он каже да је Зора (у ствари Зорка) умрла од туберкулозе у време првог свет, ског рата или најкасније тодину“ „две по рату,

Испод Рајићеве кратке песме налази се Зорина забелешка: „Па недељак, 28. ЈУ 915, год. Влади, мировић отишао на положај“, Овај је Владимировић био сту дент философије и Зорина сим. патија, Кажемо симпатија, пошто се на истом листу, на крају књите, само с предње стране, налази песма Зоре Зелдићеве као одтовор на Рајићево исказивање љубави према њој, Зелићева, У песничкој форми одговара Рајићу на њего ве отворене (свакако велике) сим патије према њој. Нема сумње да је Рајић био заљубљен у њу. Ево те песме;

"у стању да

ВЕЛИМИР РАЈИЋ

ЖАЛИМ ТЕ!

Жалим те, ти мене силно љубиш!

И нудиш да те љубим ја!

Мој бедни друже, ти себе тиме мучиш,

Ја не моту бити твоја!

Некада сам и ја љубила жарко, У дуиш својој имала сам рај,

Ал' црни облак сакри све полако, Угаси се мом жићу сунчев сјај.

Ох, да сам знала да ме љубиш тако, И душу и живот, дала бих ти све, Ал' доцкан, доцкан за мене је . тако; Жалим те, јер тубиш наде све. Ох, жалим те!

Песник Велимир Рајић, праунук славног тобџије са Љубића Танзска Рајића, умро је 8. октобра 1915. године у Горњем Милановцу, после напорног пешачења претходног дана из Београда, Од ступајући пред Швабама.

Нема сумње да се песма „Жа. лим те“ Зоре Зелићеве односи на песника Велимира Рајића. Мож, да није јасно сасвим зашто она,

Зелићева, не може одтоворити на.

Рајићеву љубав: иди зато што је и сама болесна, те Рајић себе мучи љубављу према њој, а она није му љубав узврати. Или што Рајића сажаљева због његове болести и физичког изгдеда. Или, пак, што и даље воли студента Владимировића, а свес на је своје тешке болести, па за» то пева: |

Ал' црни облак сакри све полако,

Угаси се мом жићу сунчев сјај.

Колико је мени познато, ова Рајићева песма није нигде објавље» на. А није ни могла бити штам. пена, пошто др Тодоровић посе“ дује – Франиускосрпски _ речник Настаса Петровића још од време на. Рајићеве смрти, Песник Вели. мир Рајић је умро пола године после писања ове песме, а затим су настали тешки окупацијски дани у Србији, те нико, до данас, није ни знао, сем дра Тодорови. ћа, за ове Рајићеве стихове, А они су Рајићеви по свему, па и по песимизму и негирању свега тшто се њетовог живота тиче, као м другим својим већ нама добро гознатим песмама („Завет“, „Отаџ бини“, „На дан њеног венчања" и др).

У једној Арутој песми у моме. нутом речнику, само на почетку књите, коју је потписала Зора Зелићева (песма се зове „Успомева“) налазимо и ове стихове:

Опет мролеће са ружама својим. Љунпки ружични дани, | Под базремом често замишљена стојим; Ах, где сте прошли ми даниг

Очито да је Зелићева била пе. сничка душа и да је умела да пише стихове, И овде, као и у њеној раније поменутој песми, ту тује за кратким животом и веседим данима којих више нема: да ли због своје бодести или због меостварене љубави Она Рајићу у првој песми („Жалим те“) и каже:

Ал' доцкан, доцкан за мене је тако; Жалим те, јер тубиш надс све, Ох, жалим те!

Зелићева жали и себе и Рајића; болест им је заједничка. препрека и љубав се не може _ узајамно остварити. Она је тако морала схватити, јер је била сасвим маа. да. Имала је само седамнаест го. дина. А Рајић преко тридесет и ни једну љубав која би му улива да веру у живот, И Зелићева је, по свему судећи, одбила љубав

несрећног песмлика Рајића. Зато |

песник и пева да нема ни драте, ни уздања, ни Бога, па чак ни живота,

Миодраг Јаћимовић

ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ

ГРАНИЦЕ НАУЧНОСТИ

Дискусија о битним проблемима савремене совјетске науке о књижевности_

ПОСЛЕ академика Д. Лихачова и кандидата филолошких наука С. Аверинцева (њихове текстове смо приказали у 472. м 476. броју нашег листа), у „разговору“ који се води на страницама „Литера“ турне газете" на тему -" наука 0 књижевности, реч узима доктор филолошких _ наука Ј. Ман. У чланку под насловом _ „Границе научности" он се залаже за поја чавање научних критеријума У данашњој _ совјетској _ науци 0 књижевности.

А, Лихачов је говорио о поплави тзв. популарне и о потреби развоја специјализоване књижев ности; реч С. Аверинцева се од носила на задатке историчара књижевности. Ј. Ман, у многоме се слажући са њима, примерима поткрепљује поједине њихове ста вове. Лихачов на пример, напо миње о данас честом „мешању ширине теме и њене актуелнос ти", а Ман прича о стручњацима добро познатом раду П. Сакули' на о В. Одојевском, раду без ко та се данас не да замислити исто рија књижевности прошалота ве. ка. Да се нешто, каже Ман, тај рад данас предаожи издавачима, тешко данеби било противљења: „Два. тома о Одојевскомг Али,то није ни Пушкин, ни Толстој! Па тде је хијерархија уметничких вредности» Не, — за Одојевскот ће бити довољно им листава...'

Ман се, такође, враћа на речи Лихачова о преплитању „истра“ живачког момента" са популари' аацијом и понављањем оног што је познато, као м на друге видо“ ће сложености и специфичности науке о књижевности, Тако. уз општепознату ширину дијапазо" иа мајразличитијих тумачења У појединим сферама науке о књи жевности (тумачења која претен“ АУјУ на самосталност и која. ула зе У област научног расуђивања, као равноправни конкуренти, # за чију тачност или нетачност не постоји никаква контролна једи“ ница мере, вредности, као што 1е случај Код природних и Аругих наука). Ман наводи, као особе. ност науке о књижевности м по"

тешкоћу у њеној тежњи ка науч.

ности, = област естетског х“куса. Подсетивши на речи Бјелинског о променама “ сопственом њето вом естетском развоју (0 првом судрету са стиховима“ Пушкина. м, услед васпитавања на напрег нуто свечаној пдезији Держави' на, неразумевању и неприхвата“ њу њиховог сасвим | Арукчијег овета, и о постепеном продирању у тај свет), Ман код сваког чита“ оца сагледава мотућност развоја естетског укуса и могућне коре пите промене ставова из њега проистеклих, А како је и онај ко се бави науком о књижевности, пре свега, такође читалац, човек са одређеним естетским и морал ним искуством. тако ни професи онализам ништа не гарантује оно што истраживач у делу не осећа, ме види, не доживи, неће му открити ни најусавршенији методи структуралне или било које друте анализе,

Поред ових особености и по тешкоћа, које проистичу из АРУ штвеног положаја науке. о књи' жевности, Ман говори но о дру тим сложеностима, које условља. ва сама њена методологија, на пример = о немогућности уопшШ тавања, утврђивања основних 38" конитости у литератури, Ово он илуструје примером ма тек' ста познатих теоретичара књижевности Велека и Ворена, који по водом покушаја М. Казамјана да пронађе основни закон енглеске дитературе пишу; (ем | основу

књижевности се не може успеш но поставити општи закон — ту нешто противречно:

се дешава

што је општије, то је апстрактније и отуд бесадржајно", као и примером из домаће књижевно теоретске праксе: књиге Бахти на, издате последњих година. које припадају најблиставијим дос тигнућима совјетске науке о књи жевности, улазе у свакодневну, макар и научну, употребу као оче рупане и празне формуле, Досто јевски -— то је вишегласовност, Рабле — то је амбивалентност „високог и „ниског“. М при том као да се не жели сагледа ти да код истраживача полифо“ вичност није самостална форму ла која се оделила, већ 1е врло сложен чвор, У Коме су везани и друштвени и философски, и лични естетски третман Достојевеког, и ван којега се „формула“ претвара у празан звук у опште место које се може применити за све заједно и ни за кога по јединачно. Што се тиче амбивадентности „високот" и „ниског" — изван философске концепције средњовековне, гротескне уметности примењивање те идеје некад се граничи са жонглерајем. А на изглед је све законито, вели Маџп =- узмеш резултат неког истраживања, па та примењујеш на свој начин. Али, очигледно. у са' мом карактеру мишљења науке о књижевности постоји нешто што се противи узимању тотових ре" зултата и коначних формула. Ми сао истраживача, развијајући се, увек има посла с неком садржи“ ном, сваког момента чува. обога ћује оно што је стечено раније, и што је књижевно-теоријско ис траживање дубље, то га је теже свести под једну формулу, Право истраживање _ не казује само формулом, већ читавим _ током своје мисли, сваким својим но вим моментом и заокретом. Једи но у случају информације и ори јентације уопштавања су нужна, закључује Ман.

Аутор чланка издваја још 1е' Ану специфичност науке о књи, жевности која, такође, условља: ва отежани развој њене научнос ти. То је могућност да случајно „ухваћени“ судови, закључци. по стану самостални и остану важе" ћи, без бојазни од икаквих кон тролних питања каква поставља, рецимо, математика. Ма то. као што је и Лихачов истицао. науч ника запљускује поплава инфор" мација, а у науци о књижевнос ти он је, за разлику од ситуаци“ је у другим данашњим научним гранама, и поред извесне, па чак и велике, помоћи коју му пружа постојећа критичко-теоретска ми сао, п приморан и дужан да се аично упозна са целокупним ма теријалом везаним за област ко ју истражује, јер су сви закључ“ пи које је донео неко други. а не он сам, недовољни, а понекад и потпуно неми. Рад истраживача у области књижевности захте ва обавезно естетско освајање материјала. Информације у овом сдучају чак отежавају његов по ложај, будући да их је много и да се од са њима мора сам упоз мати. Отуда се — каже се лаље у чланку = јављају извесне тен“ Аенције ка најједноставнијим ре шењима, ка упрошћеном, редуци раном знању, које се уклапа иу уметнички текст п “ постојеће научне теорије, Али, овакво размишљање изгледа актуелно баш због тога, што по изгледу одгова ра духу времена — економично је м даконско. Крајњи израз сли чних тежњи је када се трема тер мину жели закључити о садржа ју концепције пи њој олговарају“ ће појаве. Одавно, каже тим по“ водом Ман, постоји изрека: ако желиш да избегнеш непотребне спорове учини јаснијим термине! Ако се та изрека примени на науку о књижевности, могло би се рећи: учини јаснијим концепци“ је! Данас нема ничег неопходни“ јег мето што је то прелаз од ми шљења помоћу термина или ци тата на мишиљење помоћу кон цетција, вели Ман, У бољим радовима је управо тако. Али се, на жалост, развила и кулоарска (по Ману) наука о књижевности, која подразумева оне ставове о књитама и најсложенијим проб лемима који нису резултат ду тих размиттиљања већ се заснивају на основи случајно ухваћених реченица иузтојош постају осно ва за следећи, исто тако у брзини формиран, суд.

Но, упркос таквим потешкоћа ма, критеријуми научности у на уци о књижевности не смеју би“ ти запостављени већ их напротив, треба заоштрити. Рад науч ника у области књижевности ве зан је за многе стране човекове дамше, али он није ни самоизраз, нити самопотврда. већ је, пре свега, служење истини, Отуд 19 тај рад лтшен смисла ако се не одликује тежњом да истини 40 да макар и мрвиџу, новог, неоткривенот. Злата Коцић