Књижевне новине
волите
„Дижон .„..)- радознали, : ови жељни научног рада и — при
СУОЧАВАЊА
Једна париска теза, награда, и друго
НАША штампа је већ објавила као „вест дана" да је Француска академија наградила дело Круно. слава Спасића „Његош и Фран цузи", раније одбрањено као гле вна теза за државни докторат на Сорбони и објављено у издању овог универзитета; наградом која, се додељује сваке четврте године м коју је, у послератном раздобљу, Од наших научника добио само покојни академик др Мио драг Ибровац за студију о Клоду Форијелу и нашој народној пос зијп. Значајно п заслужено признање нашем научнику, као и са мом нашем највећем песнику, ова награда Француске академије он могла бити не само разлог за уо бичајене похвале једном свакако изузетном напору и успеху, него и згодан повод за нека шира, мање пријатна али утолико више неопходна размишљања пи поре Ђења о нашим (посебно „иностра ним“") докторским тезама, нашим (оваашњим) наградама м, најзад, о нашим свакидашњим -- нара вима.
У ствари, као што писце и њи. хова дела морамо посматрати У одређеним историјским околнос" тима, тако и ова Спасићева теза своју праву необичност, особеност, па ин вредност, добија понајпре У одређеним оквирима овдашњих (и не само наших) паучних „оби' чаја". |
Од великог Скерлића, првог Србина који је докторирао из књижевности на страни. узевши при том тему о француској по АнТИЧКО] поезији (1830 — 1848), п његовог друга Уроша Петровића који је тамо урадио тезу о Тену као књижевном историчару ХУП века, почиње низ наших доктор: ских теза у Француској (пи у све ту) које су овде увек узиманс као сведочанство наших научних џостигнућа, а које нису само то. Оне су и огледало нашег посебног по" ложаја им, у вези с овим, посео“ ног менталитета, у односу на „ве дике'", Јер очито је да обрађују ћи стране теме пи писце наши љу' ди тамо нису увек радили оно што воле и што им „лежи" (иако је наравно. било и овога). И низ је реч само о нама, Из Азије, Аф“ рике, са Балкана п других стра' на долазили су млади људи У Цариз (и редом: у Гренобл, Лион,
нестрпфи“
знања. У земљи — домаћину на. то је благонаклоно гледано, јер су такви странци обично Оили спремни да прихвате и разне ни“ жеврсне, каткад „прначке" дома“ ће послове, о које се домаћи ис траживачи нису грабили но који, истини за вољу, ни ипсу могли ботзнашта допринети пауци. На: против, млади повратник у сво јој земљи нашао би се у сасвим обратном положају: теза на стра ном језику, па још о некој ино' страној (тајанственој;) теми = деловада је врло зналачки, „071 мено", победоносно!
Арути сродан случај тог ис тог, колонијалног менталитета "био је када би млади врли уче мник из далеке земље узео да изу-
чава неку упоредну тему (0 „оду носима", „везама", „утицајима').
при чему је своју личну захвал ност и дуговање „великим учите дима" _ претварао у национални дуг: цела земља, цела култура. по стајала је дужник одређене ве лике земље; све добро и вредно потицало је отуда, из благотворних иностраних извора; па су по некал и сами домаћини и „мет тори", ма колико им то ласкало, морали упозоравати свог госта да је шзетерао, и да ни национална основа и подлотл никако није за запостављање! На жалост, у ми АПМ. земљама упоредна књижев ност се често (опет част изузе шима!) претварала у пуко и пре увеличано књижење дугова пре ма „великима". :
Тако су. на пример, наши изу чаваоци, бар у млађим данима, били у положају да „откривату извесне давне мале пасте коти он се звали, рецимо, Жан Ђастије де ла Перуз или Етјен Табуре дез Акор, и које су и сами ЊИХОВИ земљаци, и они најобразованији, олавно и оправдано заборавили. Или би озбиљно и опширно доказивали како нам је и Марков Шарац „дојездио" са Запада; а педа наполна песма „Урош и Мр њавчевићи" настала из једне (о' пет, нађавно, „запалне") поголбе не реченипе; како је м сам Ње. тош „велику књиту света позај ми од Вифона, а „младо жито навијај класове" — 04 Вињија (јер је овај мегле упопелио љуле «са житом на ветру) итал. Такне твоање у нашој науци нису биле
Хоћи до својих писаца мо пи" тања — ствар је извесне зрелос“
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 1
Ра.
ти, Млади Скерлић се. после по“ менуте женевске тезе сав бацио на наше „писце и књиге". Његоз ученик _ Миодраг Ибровац је у младости много труда уложио У изучавање једног мало „значајног француског. песника — Ередије, да би се касније, у зрело доба, „искупио" такође замашним — и свакако значајнијим подухватом: поменутом књитом о Форијелу и нашој (и грчкој) народној поези: ји. Најзад, и Николу Банашевића луг до (његовог) Његоша водио је преко оног маленог, малочас именованог — Жана Бастијеа де
ла Перуза.из француског ХУГ ве ·
ка.
Занимљиво је да Крунослав Спасић, нако је скоро деценију и по провео на страни, није патио од тог духовног „странствовања": одлучивши. да се бави науком, он је одмах почео од највише нашег по зато „најтврђег ораха": Њего“ ша. Ипак, кад је он на Сороони (1957) пријавио тезу за државни (највиши) докторат „Њетош и Французи“ — то је у први мах могло изгледати п многима сва“ како изгледало као некакав „ама“ терски", романтичарски и управо донкихотски покушај. После Ио ровчевог _Бредије, Милачићевог Балзака, Арнаутовићевог Анрија, Бека (спомињем само наше држа вне докторате) — било је одиста храбро ту понудити, па помало и наметнути, тј покушати да се „паметне" — Његош. Ово тим пре јер је неколико година раније (1955) један такав зналац и Њетоша и Француза као што је Ба: нашевић, који се, ево, тим темама бави већ преко педесет година, објавио у париској угледној „Ревији упоредне књижевности" истоимену расправу. ("Његош пи –Рранцузи“) на укупно 15 страни“ ца, с утиском да је то све што се има рећи и да је тиме постав љено питање и окончано,
У ствари, како сада, после ових Спасићевих 750 штампаних страница великог формата, види мо, оно је било само начето. Са ретком, одиста изузетном страш“ ћу Спасић се башио у лов на све и свашта што би, тамо на стра ни, имало или могло имати везе са нашим песником. У том погледу ово дело је и несвакидашње, узбудљиво сведочанство о драми истраживачког „рада, пуног муч“ них напора и неизбежних разо“ чарења. Ако при том, рецимо, велика Спасићева потрага: за Њего“ шевим знанцима и рукописима. није донела одговарајуће плодо“ ве, то је најмање кривица истраживача: он је бар показао да су, ако не постављена питања, а оно
Алексанлар Секулић
КРУНОСЛАВ Ј. СПАСИЋ
свакако предузета ТОВЕВЕва, дове“ дена до краја. Спасићева књига пружа исцрпан преглед свега што тема. обухвата, уз мноштво нове трађе пи чињеница (Његошеве ве зе са Французима, француском књижевношћу, културом, политиком, поређење са француским песницима, оцену превода „Горског вијенца", итд.), али и нешто дру: то, више: јер све је то дато У пространом оквиру Његошева жи вота, стваралаштва, времена и он дашњих европских оквира п о носа.
Крунослав Спасић | очигледно таји неизмерну љубав према на: шем највећем песнику, што је, без сумње, н био главни покре тач, „мотор" овог рада. Може се у томе видети пи нешто од романтичарског дивљења које прелази и на песникову постојбину, Цр пу Гору. Само, упитајмо се: није ли Владика Раде био сасвим изу' зетна, дубоко трагична, прометејска, дакле — романтична — лич' носта И нису ли о њему сви са: временици по многи Од потоњих писали с одушевљењем ни зано. сом, дакле опет „романтичарски" 2 Зашто онда и Спасић не би имао право, макар и на страном јези“ ку, или управо и због тога, на своју „књигу дубоке оданости" песникуг Не охватити или чак пребацити нашем научнику то о душевљење значило би, још јел ном, превидети оно основно, чи ме је једно дело ношено ин ство“ рено.
С друте стране ту стоје сталљ но присутне чињенице, многи ту" Ви ставови мн обилни наводи, Да Ан одвећ многобројниг Не бих рекао. У науци је најлакше пре" причавати туђа мишљења без знакова навођења. Овако, ми не са: мо што видимо изворе, нето се и појачава општи утисак непристра" смости, веродостојности, исцриности. Пред једном темом из упоред не књижевности овај наш изуча;
КАД СИ СКУПЉАЛА ПУЖЕВЕ
Кад си скупљала пужеве по Калемегдану шекспировском Кад се читаво сазвежђе цедило са кестенова.
Кад није било ратова Кад си се огледала
у вековима свим
Дух свеопшти
шетао се бедемима,
Ти си скупљала пужеве по Калемегдану после кшис За часак ти си синула изнад ритова шума, изнуђујући смеша
код оног у блату изнућђујући недоумицу њетову пред богатством Ти си скупљала пужеве не знајући У том часу за историју Калемегдана за жамор пространства пе знајући у том часу
за песника свевидећег
не знајући никог
који нас посматра.
Пе знајући себе
У пролећним долинама из прошлости. препознатих ти си брала јагорчевину ти си скупљала пужеве Заборављајући све
на опасну природу
ти си се нагињала Нисам ни ја.
шум планета
могао да чујем
ни да описујем васионски сат
Кад си скупљала пужеве који су једном са неба пал" сам је тресао
дудинке црне
анђео бели
Кад си скупљала пужеве господарише замка
слуге по хртове
своте руке
своје беле видре
птслала си у лов
Та си остапа у највишој кули сама да објасниш
један. зрак долутали из будућности и љубави Кад си скупљала пужеве са рукама на клавиру живот пред тобом си музиком домамила Кад си скупљала пужеве чудан пролазник једини на стази једини пут до жраја света поред тебе је прошао до краја живота до краја вечности до раја твог и његовог Да л је био песник суманути Тић. древни чаробњак пли љубавник
· Време је саздало сахарски песак Од зелених олуја остале су честице златне Чав векова мозак снежни покрила је Ни на небеском своду те кућерине старе са олуцима мартовским такве равнодушности није можда било Тек негде звезда једна патања је постављала У неком граду вечном торела је сунчева кћер просипајући том чари у прсима младића излегавши туготке и змилте Та си постизлла мнаст лак и брз Ређале су се саме слике сна Потед свих осталих дрангулија славе имали си уктас У очима са Калеметдана пужеве пезаборавне
1974.
“~
валац, што је можда првина у нас, није полазио од оне неизоставне поставке да наш џесник заостаје иза страних великана и да им је само следбеник и дуж: вик. . Напротив, поредећи подроб-
"но Његоша и француске песнике,
Спасић се не устручава да више пута, и с пуно разлога, нашег ствараоца стави изнад његове за: падне сабраће. У том погледу по: себно је занимљиво најдуже и најбоље поглавље књиге (220 стра нађ — о Његошу и Вињију, при чему су многобројне сродности и посматране тако, као сродности, без оног већ отужног натезања са доказивањем „утицаја“. У нас, на жалост, такав поступак у некима још увек изазива само чу ђење (шта доказивати ако нема „међусобног односа", тј. утицаја), нако се на Западу, и посебно У Француској (од Ван Тигема до Етијамбла) све више охрабрују и таква истоаживања, Штавише, мо же се рећи да управо ту, тде се свишава уска и тура теорија утицаја, почиње једна нова 006ласт пуна богатих могућности —
типологија. И све оне малочас споменуте тврдње из те старе тиколе _ „утицаја“ (од Марковог
Шарца „долуталог" са Запада или „књите света" у Бифона и Његоша до људи налик на жито у на: шег Владике и у Вињија) у ствари су типолошке сличности, Сумњи“ ве као „везе“, и „преношење", оне као сродности постају нешто мно то дубље, нешто суштинско. И није само случај што је, на пример. и у доктовској тези Владете Р. Кошутића „Парнасовци и сим болисти у Срба" најбоље поглавље оно о Дису које товори о „ути пају без утицаја".
При томе, поред жеље да постављено питање свестрано, испрп" но, до најмањих ситница осветли, Спасића је очито водила и једна. друга, не само строго п хладно научна, већ (рецимо то одмах п без устезања!) родољубива жеља: он је настојао да нашег највећег песника прикаже као изузетну ли чност п типског представника је дне необичне земље, али, изнад, свега, као великог светског песника, И то још није све. Живе ћи дуго на Западу, Спасић се мо рао суочити с оним неочекиваним и непријатним сазнањем које нас тамо брзо сусреће: да се о нама ту мало зна, и да је и то мало површно или погрешно, — Отуда свакако и Спасићева приметна тежња да каже што више (и што лепше!) и о целој нашој земљи и народу. Ту су се свакако криле и разне опасности и замке, поготову кад се то чини у научном делу и у туђем свету; али одбра: ва овог најтежег доктората на Сорбони са нНајвишом оценом н садашња награда Француске ака: демије потврђују да је Спасић и у свом научном и у свом родољубивом подухвату потпуно успео.
Пре ове књите наш човек, на: шавши се у свету, могао је само са завишћу гледати како се у ве ликим библиотекама, на главним западним језицима, о сваком већем светском песнику може на ћи бар по неколико књига (о многи ма и целе библиотеке!), а о на шем Његошу — ништа! Разумљи“ во је онда да ово Спасићево оби“ мво и озбиљно, чињеницама 6огато научно дело попуњава и је Ану посебну и огромну празнину, и да значи, поред свих нужних ограничења његове „упоредне" теме и метода, непропењиву услугу нашој култури пи земљи у це Лини.
Овде би овај чланак могао ле по да. се заврши похвалом једном дуго п часно рађеном и обавље ном значајном послу који нам је дошао као поклон, неочекивано, као срећан случај, од неког „непредвиђенот", „непосвећенот". неподупираног никаквим титула: ма, положајима, препорукама, по“ ваастицама. Похвалом, дакле, чистом _ заносу, „аматерству" (у најлетшем смислу), самотништву и неприпадању никоме и ничему, осим науци и својој земљи.
Треба, међутм, рећи и ово: да се Спасићево дело појавило још пре две и по године и да смо ми имали много. више разлога него Французи да му одамо неко тавно признање, јер, коначно, то је дело о нашем највећем песни“ ку и у његову славу. Истина, Ау' шан Милачић је у „Књижевним новинама" написао да је та књита, најлепши п најтрајнији споме ник великом песнику", али је за: то с друге стране њен писац до бијао и те какве „пацке", па је тако недавно у једном стручном гласилу о његовој књизи речено, у мноштву крајње ситничарских замерки, и ово: „За нашу науку она нема тако рећи никакве вре: Аности",
М нас, где се све најчешће сво“ ди на личне сукобе, ја бих у овом случају хтео да видим пре свега „разлаз" два ехватања, нараштаја, чак — два менталитета, уз онај (авај!) још увек неизбежни „зачин“ наших већ пословичних страсти по крајности. На сваки начин, један свечан тренутак не може да одстрани (па се зато то овле м не покушава) ону „аругу страну" ствари 0 којој такође, ма колико то било неџобичајено и несвечарски, воља мирно им от ворено поразговарати.
.
Драгиша Витошевић
СТАВОВИ
НОВА ПРО. ЛАВНЕЦА ПАОЧА– СТАРИ ЗВУЦИ2
Недавно је, са приметним публицитетом, отворена Музичка кућа Радио-телевизије Београд продавница _ музикалија, грамофонских плоча и касета. Није потребно подсећати да Београд има само _ дветри — специјализоване продавнице грамофонских плоча, тако да се идеја о отварању Музичке куће РТБ мора поздравити као настојање да се испуни осетна празнина. Али, отварање ове продавнице изазива и одређена размишљања, како о самом организовању продаје плоча и музикалија, тако и о издавачкој политици наших продуцената грамофонских плоча и касета.
По начину обликовања ентеријера нова продавница РТБ у Македонској улици подсећа на забавне локале париског предграђа, на познате „кафе-шантане“, а никако на озбиљну продавницу, која на нашем културном тржишту треба да има своје место и улогу. Сва у пластифицираној црвеној боји, са црвеним пластичним _ сунцобран-надстрешницама. изнад излога, „украшена“ фотосима поп-сеанси и певача, са неподесним „боксовима“ у којима су смештене плоче у великом броју, тако да су изложене кривљењу и друтим оштећењима, са попреко, и зато незгодно постављеним. „гондолама“ за плоче п нефункционалним пудтом за слу= шање, нова продавнита плоча тешко да ће одговорити намени. То је заиста пример нефункционално и квази-савремено решеног продајног простора. Сведоци смо, већ више година, таквог и сличног начина уређивања ентеријера (сетимо се само како је уређена Антикварница „Просвете“ у згради Српске академије наука п уметности, која подсећа на улазни хол каквог претенциозног хотела високе категорије, а никако не на продавницу старих књига!), па зате нова продавница Продукције плоча РТБ и не представља неки изузетак. Непобитна само остаје чињеница да ће се и купци и продавци морати у овом локалу довијати како знају пи умеју, не би ди пронашлан оно што им треба.
Нова продавница представља, најзад, и прилику да се сагледа репертоар који нуди продукција РТБ. То је могућно учинити тек пошто се претури више од стотинак плоча, јер недостаје прави каталог. И РТБ, као и други наш велика произвођач грамофонских плоча, „Југотон“, пошла је линијом мањег отпора, бар кад је о тзв. озбиљној музици реч: оријентисала су се на увоз лиценци, па готово читав класични репертоар преснимава од великих иностраних _ произвођача __(РАШРр8, роб пи др.. Као да су наши произвођачи _ заборавили да и ми имамо своје музичке уметнике, своје камерне ансамбле п орке стре! Веома је мали број плоча са снимљеним нашим уметницима. Ако пођемо у друге, нама су> седне земље, у Бугарску пили МаЂарску — видећемо да је ситуација управо обрнута! О Чехословачкој да и не говоримо, јер су продукција и извођачи те земље стекли одавно светски реноме. Слична је, ако не ми гора, стетауација са бројем плоча посвећених музици назцих композитора. Охрабрује најновија едиција РТБ, са десетак | снимљених — стереофонских плоча на којима су дела С. Христића, Љ. Марић, Ј. Славен ског, П. Милошевића, В,. Трифумовића, С. Настасијевића, Д. Радића, Е. Јосифа и др. — и то је управо оно најдрагоценије што нуди ноза продавница. Надајмо се да ћемо овде убрзо моћи угледати пи снимке композиција С. Мокрањца, П. Коњовића, М. Милојевића, С. Биничког, М. Пауновића и других српских композитора, чија су дела дуго одсуствовала, сасвим неправедно, из каталога грамофонских плоча. Јер, наши произвођачи грамофонских плоча само снимцима наше му зике у извођењу домаћих уметника могу оправдати своју мисију м, на концу, наћи своје место и на нашем и на светском тржишту. О снимцима забавне и џе»музике, које нуди нова продавница, нећемо овом приликом товорити. Међутим, једно је сасвим ситурно; у тој обимној продукцији треба применити пооштрене кри. теријуме, како у односу према увозним, _лиценцним _ снимцима, тако и према властитој продук“ цији. Такође, на подручју народне музике, потребно је престати. са издавањем снимака „компоноване“ народне музике п присту“ пити систематском издавању плоча изворног фолклора.
Рашко В. Јовановић