Књижевне новине

ток

СУБЈЕКТИВНЕ ОЦЕНЕ САВРЕМЕНИКА

Милан Кашанин: „СУСРЕТИ И ПИСМА“, „Матица српска“, Нови Сад, 1974.

МАДА ЈЕ НОВА КЊИГА Милана Каџгтанина „по темама којима се бави, пека врста. наставка књиге „Ствараоџи и дела" (1968), њен профил пи њена методологија по мно> то чему су специфични. Као што јој и наслов каже, она доноси описе сусрета са десет уметника — са Аницом Савић Ребац, Исидором Секулић, Милетом Јакшићем, Јо званом | Дучићем, Пером Слијелчевићем, Иваном Мештрозићем, Томом Росандићем, Петром Коњовићем, Маланом _ Миловановићем и Савом Шумановићем — и писма која оу ови људи упућивали, различитим поводима, зутору. Ова оу два елемента, међутим, допуњена још једном, не мање важном, претензијом, жељом да се наслика целовит уметнички и људски портрет ових стваралаца. Та трећа компонента у толикој је мори патлашена да се местимично чини како оу писма и сусрети више били повод за анализу, него коначна намера.

Постојање меколиких памера п некомпКих подстицаја условило је напоредност, са једне стране, изразито субјективно обо“ јеног приступа, кад су у питању аџуторови приватни суорети, доживљаји, сећања п разговори, и, са друге, потребе за објективношћу, која је својствена сваком кри тичном и синтетичном просуђивању и оцењавању. То се двојство, разумљиво, на различите начине одражавало у коначним значењима п вредностима појединих тек стова. Пре свега, одступање од чистих жан ровских облика омогућило је писцу да п без строте научне методологије п спутавајуће систематичности искаже запажања која често превазилазе намере да се оцени само једна личност пи задару у суђење о ширим појавама пи целим раздобљима. До» следан привржености књижевном саоп: штавању, које не жели да осиромаши језик својствен белетристичком излагању, Кашанин и у овој књизи успева да оживи културну и друштвену атмосферу, да. се врати времену кад су се догађаји збивали. и кад оу поједини људл деловали, да уклони наслаге тенденциозних, прераних, инерчних и ових других просућивања, да оства“ Ри утисак новог, изворног читања и до живљавања.

Врлина је Кашанинове есејистике, па и књиге „Сусрети и писма", која. има пре. васходно есејистички профил, што не по сматра ствараоце, па ни њихова дела, из. двојено из животне и културне средине у којој су стварали, нити их — упрошћеним накнадним пројекцијама данашњих оцена на једно раније време, како се то, иначе, код нас често чини — издваја. од авих оних отваралаца и отваралачких _ напора који нису касније добили високу уметничку опену. Врлина је, такође, и у томе што се мичности и њихова дела не посматрају У некаквим апсолутним, петрифицираним значењима, с којима би се требало слатати мам их оспоравати; они се објашњавају п тумаче заједно са оценама које су се учвр“

е и временом модификовале. Ова-

квом усмерењу, додуше, у знатној мери доприноси и уверење, преузето из наше традиционалистичке критике и историотрафије, о директној п праволинијској повеза» ности уметничких творевина и уметничких домета са личношћу уметника у грађан» ском смислу и са његовим пореклом.

Мора се, пре свих друтих, поставити је дно начелно питање; да ли је и колико је могућно усагласити по довести у плодотворну мећђузависност дело једног писца, лико“ вног уметника или композитора, са крај, ње приватним покуством које, стицајем најразноврснијих околности, са тим људима имамо. Кашанин је ову опасност у великој мери разрешао, више на плану логтичке компактности нето према потреби за аналитичком објективношћу, Поједностављено речено, да не би субјективни записи били у потпуној несагласности са судовима, о вредности стваралаштва, Кашанин је и своје судове, или тачније аргументашију за. њих, умногоме приближно оубјективисти“ чком казивању. Таква позлција сигурно може да доведе до вредних резултата чега, овдг по много чему има — и да избегне стереотипности школског и академског три ступа, с у ка оној врсти оубјективних оцена, које че воде рачуна о дубљим закопомерностима. судбине појединих уметничких напора. Кол Кашанина се опасност овакве позиције показује у превеликим инсиститањама

па потреби да се исправе „неправде“ у су“

Али зато. таква позиција одводи и,

МИЛАН ТАНАСИЈЕ КАШАНИН МЛАДЕНОВИЋ

довима. који су постали општеважећи, Притом се повремено испуштало из вида да и у ономе што личи на неправду има неке друге, често дубље правде. Наглашавање потребе да се поједини судови исправе и модификују у много случајева делује врло уверљиво, али из такве потребе понекад следи полемисање са ставовима које пико паје изрекао и формулисао. Мада ова» ква места нису честа, поменимо једно, карактеристично: у тексту о Исидори Секумић нападају се они који овој списатељичи нису, током једног дугог периода, при“ знавали прави значај, а одмах потом до води се у питање п мсправност побуда оих који су Исидору Секулић рехабилитовали., : |

Три доминирајуће компоненте у Кашаниновим текстовима снажније и упечатљивије делују појединачно, пего кроз ме Ђусобно допуњавање. Писма, сама' за себе, приближавају прошло време и уводе у приватне драме и преокупације оних стваралаца које је школоки начин тумачења и гтлорификовања помало обезличио; сећања на 'суорете садрже 'узбудљонву животност на какву смо, после продора новијих метода књижевних тумачења, не ретко по једностављених, скоро заборавили; запажања о портретима стваралаца уносе још једно, неконвенционалмно _ гледање. Међу тим, ове компоненте у међусобној напоре. мности по логици ствари делују дисхармотично. Чим се зајемно нађу описи сећања м наведена писма намеће се питање коли“ ко је аутор, накнадно оживљавајући раније догађаје, сачувао осећања праве улоге и људи о којима пише, а н себе самог у догађајима. Јавља се зато потреба, за про“ веравањем онога што казује писма, на је дној страни, по ауторових ·свокација, на Арутој.

Пут од сачуваних писама до критичких уопштавања носи многе ризике. Најпре, писма су увек резултат различитих случај“ пости, Но има нешто још значајније што сутерира Кашанинова књига, а што се у другим случајевима потврђује. Реч је о томе да богата писма, са опширним рефлеконјама о уметности, животу, друштвеном. профилу тренутка н о много чему другом, углавном пишу мање остварени уметници; они већи или, нарочито, они највећи најчешће не разрешавају недоумице из стваралачког домена у приватним писмима. Велики су уметници, писци поготову, скозо по правилу, занимљиви пајвише у својим делима. -

Али но упркос ризицима. које доноси Кашанинов приотум, посебно ризицима из довођења у буноку вези омога шпо је при ватно искуство и онога што је уметнички портрет, „Сусрети и писма“ су значајна 1

занимљива. књига. Из емотивне везаности.

за људе о којима. се говори произишла. је узаврелост језика, јасност судова и квалификашија, пластичност портрета. Из улоге емотивне везаности за карактер причања о уметницима свакако да долази и утисак како оу занимљивији текстови о ликовним уметницима и композиторима, нето о пи оцима. Кашанинова књига је, дакле, уз сва питања које се и начелно и поводом појединих судова. могу поставити, и уз сва размишљања. о улози наглашено аубјективнот фактора. У тима, једно аутентично вредно дело.

Чедомир Мирковић

ПРИКАЗ СТВАРАЛАЧКОГ КОНТИВУНТЕТА |

Танасије Младеновић: „ПСАЛМИ ПО СИНУ“, избори предговор Предрага Протића,

„Просвета“, Београд, 1974.

ОВАЈ ИЗБОР поезије Танасија Младенови |

ћа може се посматрати најпре као приказ једног стваралачког континуитета, као праћење развојне линије песника који је

више од четири деџеније присутан у срп

ској лирици, У томе времену Танасије Младеновић је мењао свој поетски израз, држећи корак с токовима српског песништва, али остајући, у основи, веран једу ној стваралачкој оријентацији, једном односу према свету по према улози песме у том свету. Међутим, овај избор можемо посматрати м као извесну антологију пес, никовог стваралаштва, као покушај да се

једном књигом обухвати најбоље што је

песник написао.

Јавивши се у поезији почетком триде сетих година, Танасије Младеновић тек својим послератним стиховима показује пуну меру свога талента. Неке одлике њетовог. певања могу се, истина, пратити

још од раних песама, али с временом ње:

това поетска сазвучја постају дубља и стаменија, више прожета мисаоношћу, а песник, полазећи ол лирике ухваћене У тренутку, у матновењу, у свом каснијем стваралаштву већма тежи успостављању меловитог односа према времену и траја њу. У Младеновићевим песмама присутна. је дескрипција као једна од нити битних за његов поетски израз. Путем синтезе лирске исповести с пленеристичким мотиви“ ма аутор постиже равнотежу субјективног им објективног тока своје лирике, успоставља извесну релацију према ствармости, те своје песничке снове и снатре. ња везује за чврсто тло. Отуда Младеновићева лирика, нарочито ранија, иако сва у меком штимунгу исповеднот казивања, делује ипак објективно, па и хладно ~ ако овај атрибут прихватимо у афир. мативном значењу, као ознаку једне Од њених непатворених вредности. Али, не заборавимо: Младеновићеви стихови де лују објективно, а то би била ознака њиховог спољашњег слоја; могли бисмо уосталом рећи пи да упркос запаженој мелодичности им језичком мајсторству ове песме звуче смирено м да је њихов ритам у првом реду реторички. Сплет односа са» држан у ткиву песме тиме није исцрпен, и дубљи слојеви, при анализи, дали би свакако друкчију слику. Мако је тематски веома разноврсна, Младеновићева лирика концентрише се у неколико кругова. Песме настајале У различитим периодима ауторовог стварглашштва трупишу се око неколико тема као што су љубав, рат, револуција, српска историја. Љубавна тематика, у свом традиционалнијем виду, заступљена је у овој књизи једним ширим избором. За Младеновића љубав је изворно осећање које га води сложенијим значењима. У његовим песмама љубав није само конкре тизована, већ је и пепрекидно у дослуху

. са звучањима времена, у контексту с те

мељнијим етичким и. онтолошким проблемима. Песник се окреће вољеном бићу, али је истовремено окренут и свету који га окружује, замишљен над судбином човека, тоњен егзистенцијалном теско бом. Љубавни мотив тако постаје солистички пасаж у сложеној оркестрацији његове песме. Када пева о рату, или тачније о човску у рату, Танасије Младеновић остварује спој суојективног доживљаја п универзалне хуманистичке поруке. Одричући се реторичког патоса по непосредног, али стота често једностраног, песничког исказа, Танасије Младеновић пружа једну визију рата као патње човекове, односно визију једне егзистенцијалне ситуације у којој апокалиптично зло (тлад,'смрт) малази свој реалан контекст. Песник користећи се сутестивношћу и експресивношћу слике долази до ефектних, антологтијских решцења („Кад бокори се рата").

У најновијим, а овом избору достојно заступљеним, песмама Танасија Младеновића историја као тема почиње да преовлађује. Прилазећи историјској тематици Танасије Младеновић прихвата изразито савремен однос обележен тежњом као демитодогизацији присутних и постојећих митова. Његово интересовање за истори. ју није једносмерно, ни ограничено; у распону О4 косовског предања до другог светског рата песник посматра. мене, пат“ ње, лутања, изгнанства, хајке и покоре на. читавом овом географском подручју, синтетишући тако своје виђење историје у једном од акцената свог стваралаштва, У циклусу „Ветрометина, и изгнанства". О. вај циклус, УЗ „Меалме по сину", као и песме „Монолог Лазарев" и „Монолог Је» фимијин" приказују један вид Младенови ћевог односа према историји и традицији, Други вид истог олнаса налазимо у пое> ми »Ба Сопттипе де Рагјв«, као визију човековог пута ка пуном очовечењу ка „оза реној мисли људској“ м „свељудској срећи", А кроз два тако контрастимана вида песниковог односа према историји и тради“ цији може се посматрати и сучељавање прошлости и будућности које се стичу У нашем времену. Избор Предрага Протића доноси Младеновићеву поезију у широкој манорами. Наглашено прављен тако да се истакне континуитет и развојни лук песниковог стваралаштва, овај избор лирике Танасија Младеновића показује превазилажење месничке реторике, надрастање бардског певања и медитативног лиризма. И, што је може бити најважније, указује на нове песникове домете, на остварења као што су „Ветрометина, и изгнанства“, добрим делом и „Псалми по сину", која уз пре. тршти ранијих стихова чине звездане тре нутке Младеновићевог певања.

шума", „веће

Иван Шоп

Раде Томић

дДописивање

Пише ми једно дрво да та посећујем чешће Гране, воће зрело машу ми кад одлазим

Без разлога лије сузе, пише ми: БОЛИ, БОЛИ ...

Обратићемо се једној школи и верно описати

Његово стање, оно нема крила

Воли да ми пише и то је све што жели

А ја кажем: нек нас развесели, нек нас развесели...

Престани да ме кињиш небо Прескочи ме!

Погледај трску, време нетакнуто Тресто је освојен звуком

Мебо небо слиј се у једну тачку Лету као заљуљано клатно

Њено месо урла сунцу отирући мрље Бездому заклањајући песму

Ноћи је потребна. испомоћ.

Рече кротка. дадиља. и. оде у ноћ Суви дах месеца одуну ме У амбис Морс бих да развеселим, само како Служећи се својим рушевинама2 Готово, готово све је

Рече. учењак стари

Благо дотичући цвет сатрвени Нашег забрана плам

Тмуран орах на тмурном сокаку

И отпорна светлост у зраку

Претхадили су мени

Ја општим с милионима, ја рамунам.

Сада, сте сви. моји, пребројао сам вас

Има вас толико да сам вас бројао п ноћу

А ви се склањатхе, журите домовима

Двогубу песму носећи на уснама

Споро дијалсктичко магаре залуд чупка. траву

Поток мога тела улива се у вашу луду главу!

Омиљено место где стичу се преци Медени драгуљи као киша капљу Имам стрелу у руци.

Имам јабуку на тлави., ну Брдо је фини кристал који се перута Онде је некад текла птица —

Онде је некад летела крвава река За округлим столом медовину пијемо Дарују ми јеленове рогове

Нек дародавци још живе

Као дивокозе на стенама

Туност, тама којој су се упутили РазграВују наш. дом

Сложни само у удисању ваздуха.

Ми смо сликали пораз за поразом О човече погубљени

У живе људе увиреш,. ли

Ил сц само лелек заточен

Лелек заточен

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 4