Књижевне новине

иЈ

Пе пп" ШАР И =

Мт

Пир

Р а НЕ ~ У

=

ПРОЗА

МАЛА БУБАМАРА обезглављено дланом ау та. Тражи његов крај, ето. Око расеченог кажипрста свија своје неједнаке туфне.

_ Врти се, дуто и неодлучно, на врху палца.

Куда све она гледа2 и куда свуда хоће да одлети» мора да одаута2 Дно мајег магнетног длана, где зека воду пије, страсно је призива, потајно мами, са нокта домалог,. Она гега потом блатим луком линије живота, по руди великих кола тог рукиног неба, па отвара опне, ноте своје. скупља, м лети ли, лети, лети. Од јуна до | августа. Од дечака до старца, од жене до мушкарца. Можда до Радиног врата, или тек пре ко Јаношевог носа. Сви знају оно: МаБар овира, мечка игра, дидулидуди; киша пада, деца расту, дидулидуди. А прстима кврга» вим, правим чворовима дудоликим, добује по затегнутој јарећој кожи; а по' њему мамурном, и по медведици, и по ланцу Од њеног врата до његовог натеклог зглоба, машне од дречеће стреке, цветне петље што очи боду; а у коси паперје, а у длаци семење лубенице. Семе-ње. Све се лепи, све се цакли, све се суши. А обоје цупкају и, мало-мало, па пишају уз транат дуд, по топлој прашини, у забату каквом под киб лом, раменом разголићеним тек на бедем ослоњени, испод потамнелог пи мирисног ораха, пишке у празно небо загледани, све једно друтом преко колена и рамена, у канал скотрљани, склупчани у блатњавом мехуру ћуприје. Корачам по Каленићу. Та мо где на све четири стране света расте, цвета и расипа се чичак. Чичак око тезги са блатњавим џаковима кромпира или пасуља смедеревског; чичак на ухрањеним савским шаранима и сомовима у Риба-про мету, чичак у свим оним шареним распро дајама дуж калдрмисаног Максима Гор. ког, на клацкалицама у малом _ дечијем троуглу под Баба Вишњиној и Трнској, око цвећара и оштрача ножева испод Му“ тапове, у врчинским и вршачким цегерима, под Каленић-небом. Боме, мазитијанош. И тако то. У сваком страсном часу, трену од трња, у доба багрема и јортована, и још у време валеријана, и још под прахом оџнцокрета. На коленима твојим: цупанта нијанош. Вашар је био, каже песник, зе. сељак ли, шарлатав ли, циник ли, мудрица ли, а на вашару... Олала! Живела је тако она чукунмајка Марија, у прастарим

временима, у прастарим пределима: памти.

ли ико игде ишта о томе како је корачала, или клопала, или књавала, шта је то на салашарским прелима диванила, кога је све и како све је родила, коме и колико је радила. Јер, познато је, веру! у то, да је

сва људска чула имала, и влажну врсницу,

и четири уда. Исто то имају и Ана и Ева, и Мари Клод и Марија, и Ержика и Ра да: Она љуби мој врат оплетен од набреклих жила, руке око ломног мог паса: свија. Изломиће своје нежне прсте једног дана, једне ноћи, оилазећи тако Таковском ули: пом, на десно раме и кук мој ослоњена.

увек из супротног правца налеће, прашином умазана и песком са обала, чупајући све што расте, ломећи све што је добро пободено, рушећи све назидано, разносећи ове што лебди, све што пузи, све што чека, све што дрхти. Кад дува, ови бркати момци чупкају пролазницима лактове, дла нове, рамена, прсте, зглобове самокретне, и на свим језицима света говоре: Алонзи, алонзи, Има све што твоја бит хоће, од Медведнице до Монт Бален-Повела, са је дне и друге стране ове шкртоножне, пар теногене лопте, све што твој творац хоће. Тај слинави свирац. Еле банде! За пола сата седамдесет франата, најбоље светско поврће и воће. Ко хоће» Шиноа, алман, унгроа, жапоне; англе, жуиф, серб. Четрдесет за хотелску гајбу и дамину рупу, а тридесет за момка бркоњу. Таква је, ето, кошава: ветар старији од људи. Права, блесава крава са седам рогова. Са све четири стране света долази она са отворе. ним грудима, слеђеним грлом, силази У овај град на ушћу. Тражи га на обалама, под Авалом са храстовим и багремовим шумама, на кружним трговима, по цревима названим улице, прилази, булевари ин Норсокаци. Очекује на песку, на ледини под плавим откосима. На три ноге она јури, а у једном трену тек једним хладним стопалом својим земљу дотиче, или крово ве кућа, или крошње, И руши југозападну падину Земунског брда. И матору манезар ку- покреће напред — натраг. Поново, ето,

„ба кошавом зелених речи; кошавом што,

Криве

_ | Прнетуп у светлост

под темењачом клица. Са њеног белог врха капљу смрзнуте капи. Зева баба Фонта Нела, пулсом убрзаним кашље чудно грца. (пина њена затеже се а0 уичјања страхујем да ћу болно да крикнем. Ако пукиг ова. лобања, ах, кућа освета! Зној капље са чела, мили низ напете надлактице, пече зе Ђа и кичму. У возу самг Још увек. Зар нез Карте за преглед, молим. Причај ми, сад већ, у првом лицу: грдим, бесним, лудим; гледам, слушам, пипам, говорим. Има ли неко нов од Оџака2 Нов од Нове Пазове2 Ујвијск ко силази, молим. Памти све отур себе. Оке Секи, ноге кеки, па буљи у свет. Нес бих ја њему, њокалицу мангуличку, разбио и растурио. Знате, не чујем баш

најбоље. Ма, није могуће!2 И2 Ас херц..

Исту ту причу причао сам, и на мало ви-

шим местима. Ох. Бррррррр! РБеци ми, мо |

лим те, враћа ли се она, после тога, у село. Долазило ми да креснем ону шибицу, од мах испод савског моста. Тако то иде сва ки дан: устајеш три сата раније, враћаш се три сата шпетер — прави средњовековни векер. Читава политичка мануфактура. тартуре. Мора да познајеш и ону Јовану, ДХратану ли, Зорану ли, из препотопског Тодоровог оркестра. Боже, Боже. Ово до Брестовца никад да ститне. Тресно та, јаш та, пола вилице му сасо у бокал. Ах! Крег» чне вилице. Понављај: це ка, це це, ве це. Гледај то лице. Реци сад чикици како се зовеш, хајде отпевај нам ону пионирску песму, причај мало немецки да чује госпо Ђа, како ти зовеш бакиту, шта оно има у катедралу у Фрајбургу, буди добра, хоћетш сада да пишкиш. Шиши, ши, гошит. То је, ето, свет. Најпре растем ја, онда гле дам како ти растеш, а затим посматрам како ти гледаш оне што после тебе расту. Ако размишљаш, добро је, ако не размиш љаш. Доста је што имаш доста “новаца, 2

Радован Павловски

5

.

пада јат пути а шљиљиа бина ума Кан

ТИАУСТРАЦИЈА МОМЕ МАРКОВИЋА

Јпревише ако имаш новац, жене и власт. · Имао сам два ујака: доста дуго живели су "нешто лошије од словенских богова, а уми рали су тек боље од јоркширских свиња. То бриши. Напиши овако: сјајни су они били Ууди, ритски мученици ни винопије, злопатими се, помагали су сиротињу, од кудеље кошуље правили, чак ни кучине бацали нису, Од цима ограде око кућа ин. њива подизали, мало ловили и мало пецали, земљу орали, били су праве кртице, овечари ли кад и сав свет, децу су правили и кљу“ кали, унуцима бајке причали. А сад све бриши, па овако пиши: можда соу живели, можда пи не. Филајхт, филајхт: лебен ибер алес, тод унтер алес. Нова Европа, јадна Јевропа. Једно је сигурно: имали су ујаци пушке, окачене на зарђалим клиновима у вајатима, двоцевке човекогрле што про. муклим праском проговарају, једноцевке људооке што зрикаве зенице шире, отвара„ју. Чизме до кукова. имали су, астратан шубаре и преко браде, медвеђе бунде'и ДУ ксере. А на ногама још и дебеле, беле чарапе' од стреке, и кломпе пуне сламе. Пи

Ж ршбено зрно

Покуцаћу на Северна Врата. својим прстеном од звезде

и јавићу се

са својом свитом векова Здравица моја Зрну жртвеном нека хлаб да и нека се утка

у дух народа

и са влагом свих мора и копна моја плодност –

ка. звездама. нека се лишри Моја је ово земља

ова звездана раскрсница

но којој корачам и певам |

па нашђем ли на какав било мрак приковаћу ту таму

својом звездом

као круном.

ПОБУНА ЗРНА

На њих тешку земљу и жхамење. бацају и клетву злу

да се сатру да нестану

али она клијају

и народиће жетву васељенску

Заокружена као суниа

а у браздама по у сну

ни у мојим песмама клитају разбацана и у бездану и по звездама и по мраку и од тлади гоњена

од човека бо човека ·

у звезданој њиви

та зрна раВају тло ново

а све ће издржати

све ће издржати.

БАЛАДА О ЗРНИМА

Растоварујетш зтна Растоварујеш зрна

А натоварићеш А натоварићет

На босог коњтћа На босог хкоњића

Мотву планину Мртву планину.

СВЕТО ЗРНО

Човек и птица од вајкада навраћату у време. Тамо га надлећу, надгледају

а нити га сету нити жању нити додирују. |

То је Свето зрно

и оно увех светли

у невремену у мраку

а Човеку се на путевима приказује

у“ божјем лику

То' Свето Зрно и у земљи

ш у ваздуху и у вода

то Свето Зрно

у свему што се креће непокретно је.

У огрлицу је везало планине то свето зрно

крај трепавица се скотрљало и чува стражу“

моме сну.

УПРАВО ОТКРИВЕНО ЗРНО

Посејано у нигдини само са. једним крајичком сунца и са једном клицом кљуцано од птица, без земље

без тазде тако да се као бескућна звезда скита небом

исклијало је у мојој битци

зрно мало

Било је оно плен и стаза црних војски, али угинуло није

Било је опкољено неверама

али никога није продало

" Међу земљама и народима.

оно се находало.

БАЈКА

Насред пута срешће те девојка. која је украла сунце и месец м живо сребро у Вердан везала

То је само слика

твог наоблаченог сна што ти на далеком путу дрвену јабуку поклања.

Ако се усред олује

сретнеш са птицом певачицол дознаћеш:

Твоје село | + чисте а мету муње. ,

Из јајета смрти жеивот се леже

Твоје село

са птицом путује “ има

камена крила.

ПОКЛОН та

Израна су ти сућаје поклониле

сву · Васиону сав. простор све путеве

и "све судбине за песму И твоја звезда натоварена је светлошћу

а ти си од камена и тврде љубави саздан па зрна растураш по пустош

и с оне стране плавог неба светлиш оданде одакле грми и где се њишу

ха небесна жита па и у подземљу где нема светлости. твоја су зрна рима нових · догаћаја.

(Са македонског · превео „Влада. Урошевић)

| рииие"

"

та ме има ли овај свет крај а мислиш да почетак нема. Питаш ме: зко нешто никада није почело, зашто мора да зазр. ши2 а зко исто то нема крај, зашто је по. чело2 а ако је ипак почело, само ми ни пе слутимо како и када, зашто не треба да буде' бескрајно Сети се Спинозе, тај лебди у вечности, а њу ни време ни трајање, и без почетка и без краја, не додирују, пе схватају. На Теразијама смо, под сенком Москве, са зеленим и црвеним цитлама на челу, опијени породичним култом предака од четирн колена, од четири зглооса, исто толико и зинулих материца. Београд се на све' тамне стране разлива: и према Скуп штини иза коњских стражњица, и према тврђави ма ушћу до које и леви и десни воде, и према синдикалном тргу са бронзаним Димитријем, и према прљавом пристаништу распетом између савског мо. ста пн железничке станице у распадању. Хајде да путујемо, од једног до другог све теког зла, гладни и жедни, голи и боси, са жигом беде на челу, жигом сна. Ево, си лази Балканском улицом Иван Михајло. вић, за њим бела Рада стиже, однекуд чак и Вук Петровић са Мари Клод. Чујем Оруј звучника: Од Мари Клод До Мари ОД, из паре у капи, из слова у речи, из трбуха у свет. Гле, опет ногице пружа, рогове свој тај пуж у теби. Ма челом у пупак са унутрашње стране. Длановима, руменим по последњим ребрима. Руку стављам, ту. Ах, па то је већ права риба, у руци неискусног аласа, птица на грани, са гранчицом у кљуну. Јаш једино кад би могло да ме види, да ме дрпне. Да ми шапне, каже. же, какав ће, од тог невидљивог, немерљивог и немџуштог створа, да испадне човек. Испадне жена. Не треба јој рећи: појешће те мраканац, он има три рога и четири репа, црњи је од вране. Бабарога страшикоза. Не треба јој претити: добићеш “не што ако не пврчиш, но-но, донећу сад онај прут од лешника, идиоте!, нико тебе не воли кад си неваљала, пробај само да. се упита, безобразпице, тужибабо, убићу те! И тако даље. Ако јој првих седам година. уништи, од чега ће живети!» Таквима, затим, нема спаса. Угушиће се-у гару и плавој жеравици. Он клопара. Руме на ли, кожна ли, хармоника његова пушке та над одбојницима и цревима са паром. У једном времену тмурном и шкртом, пам тим ли тек, или знам заиста, сећам се, већ, свега што ме опомиње, ништа нисам пожг лео, а тако мало сам могао и хтео, чега није било, овуда око мене, тек руку да пружим. Уста. да отворим. Коракнем. Грожђе сам јео у октобру; орахе сам млатао у јесен враћајући се из школе, лубенице зврцкао у августу, млеко пио тек што би из вимена истекло. Масне и гњецаве кола че за Ускрс, Божић, Бурбевдан, Св. Никоау, на Госпојину и Ивандан, итд. пи неде љом понекад. Јео сам сладолед лети, а зи: ми орове алве и турски мед, па и у јесен и у пролеће: за једно јаје главата аалва, за једно друго две слеђене полулопте, за једно треће добро парче лепљивог и шуљ

· њикавог меда. А авлија је била пуна јаја,

познавао сам свако легало, сваку гомили у сламе и сваку рупу у штупи. Новац није по стојао, градова није нигде било на види ку, а о државама и владарима, сем у књи гама глупим, тек понеко је причао. Најчешће о оним прегоморским владарима, ко зна да ли су збиља и живели, и оним пресодомским временима, ко зна колико је свега 7 њима заборављеног, колико очишћенот. Мора да је гадна наслага прљавшти не и гадости, временом, са њих саструтана, оловним четкама орибана, кад поједе не приче, подаци штури, голе речи тек, топло звуче у ушима многих. Од учкура Ао бијела грла; ни по бабу ни по стричевима; на Марици бијелити платно; о бедри му она оштра Борда; немој дати умље за безумље, Гледа ме Вук, главу тај стреса, врат му се кочи, руком склања косу са мокрог чела, Он дроби беврек и храни гоАубове пред Академију што слећу. Како смеју, те птице, својим смрадним резанцима кров бесмртника да засипају, Прича ми затим Вук о тим топлим вивцима, са рож натим кљуновима, што главама климају док ходају, на својим четворопрстим нога ма, што отромним очима чак и недоглед виде, Из сваког провирује плави пољски голуб, никад се репани не удружују са превртачима, ни брадавичари са гушани ма, а и из најудаљенијих крајева враћају

се они у своје кавезе. Има у овом свету,

у којем живимо, безброј оних која-би и људима тако шта хтели да усаде. Многима

већ јесу, на разне начине, често непримет'

но. Да стрепиш од куне, да дрхтиш пол јастребом, да трпиш док те сиви соко кљу је, да удишеш смрад твора, да хвалиш кур јака кад черечи овцу, да ћутиш, И кад се већ родиш, да што пре и што мирније, ла што неприметније, одживиш и умреш. Да скончаш, да скапаш. |

(Из првог зглоба романа „ТБЦУ)

Мирослав Јосић Вишњић

у КЊИЖЕВНТОМЕ 6