Књижевне новине
ОБНОВА (ЕВИЉСКОГ БЕРБЕРИНА |
ПОСЛЕДИЦА нових интересовања. за ово ремек. дело „Лабуда из Пезара", било је ни критичко издање његове партитуре, на основу поређења неколико постојећих 'аџтографа, 1969. од стране италијанског музиколога и диригента Алберта Цеде, који је на 19 густо штампаних страница побројао сва „традиционална“ додавања и допуњавања, која, срећом, нису могла да нашкоде дугом животу овог генијалног дела. Следећи, и иначе, жељи за отклања њем сличних наслага на свим пољима уметности, полако али сигурно уводи се пра„кса извођења овог очишћеног „Севиљца" а Клаудио Абадо га је и снимио за плоче, и тако учинио опште доступним. На том сним ку Розину тумачи мепосопран (Тереза Берганца), за који је глас Розина и писана. Слушајући ту оригиналну верзију ми смо у прилици тек сада да сагледамо праву вредност дела, које је, лишавајући се свакојаких додаваних, неукусних „бравура", засјало једним чистим, рекли бисмо, и се» риознијим сјајем, и утолико неодољивијим. Дело не само да добија на својој „специфичној" тежини, већ и односи између ликова баш као и они сами колико се ком цликују толико постају и „реалнији". Нису више само лакрдијашка датост! Розина,
Олагодарећи „отежању“ свога гласа па да-
кае, п „озбиљнијим“ фторитурама, постаје чак „ближа" Бартолу, помаже његову вечну игру око ње, јер се и сама игра неке вечне игре, ишчекујући свако јутро неки нови „Један глас што мало пре чух..." ње на уводна арија). То Бартола „ослобађа" потребе ла буде булаласта лутка, па самим тим Базилио постаје више чанколиз, онај коме је главно да се о неког „чеше". Најзад, Алмавива престаје да буде онако немоћан, а Фигаро, више славан по својим саморекламерствима, мо што је у ствари мештар на делу, лобија своје заслужено место. Једном речју, ова „померања“, У већ залећеној шеми традипије, права су трансфузија делу, ако ни због чега другот а оно уместо кореографије лутака, доживљавамо живу прелставу аутентичних и ослобођецих ликова.
Дабоме, оно што је најтеже то је променити и ослободити се традиције, поготову кад је она постала „прави“ живот, Тако нпр. када је Бојан Ступица, тај ле тендарни сценски опсенар, поставио у нашој Опери 1961. „Севиљског берберина", ког је сада, после М. Сабљића, режијски
ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ
СЦЕНА СА ОБНОВЉЕНОГ ИЗВОБЕЊА „СЕВИЉСКОГ БЕРБЕРИНА" У ОПЕРИ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
У БЕОГРАДУ
обновио Боривоје Поповић, Стана Бурић Клајн у „Политици“ била је изненађена њетовим традиционализмом, колико. ни за длаку није одступио од познатих и овешта ланх решења и шаблона...
Гледајући и слушајући у Бојановом декору ову данашњу обнову (наравно и на жалост музички уобичајеног „Севиљца", а не редигованог), ми је више доживљава мо као репертоарску потребу, као могућпост коришћења нових, придошлих, снага. у једном делу које увек има захвалну пуОолику., У том погледу Б. Поповић био је најпогоднија личност, јер се снега добро сећа, а од оног што је сам допунио н надоградио најмање нам се свидела његова уколегијалност" према певачима, што им је п у пајвећим сценским „стресовима" обезбеђивао удобан живот на рампи... Уз старе и прокишане припаднике „Севиљског берберина": А. Веселиновића (Базилио), М. Протића (Алмавива) п Т. Сластјенко (Берта), видели смо п три нова интерпрета, међу којима је и носилац насловне улоге Слободан Станковић о чијем смо Фигару, приликом његовог случајног „ускакања" у стару поставу, већ писали најпохвалније, што и сада понављамо, мада нам се чини да је онда био за нијансу Лежернији п разигранији. Гордана Јевтовић, лауреат „Чајковског“ из Москве, представила нам се као мало романтичпија Розина, са блиставо испеваним ефектним висинама. Кад се више „баци" у вртХог комичног, кад осети да и она сама др.
НАУСТРАЦИЈА И СИМБОЛИКА
Крсто Хегедушић: Картони за фреске „Битка на Сутјесци“ у Спомен-дому на Тјентишту, Галерија Дома ЈНА, Београд
ЛЕГЕНДАРНА Сутјеска добила је још је дан споменик достојан своје историје и величине херојске борбе наших народа лротив окупатора. Поред монументалног споменика вајара Мнодрага Живковића п спомен дома архитекте Ранка Радовића, дошао је п циклус фресака Крста Хегедушића као завршна поанта овог јединственог ликовног обележја једне од најглавнијих страница наше народноослободилачке борбе.
Задатак, постављен пред сликара Хетедушића, пије био нимало лак ни једноставан, Не само због величине задатка у односу на историјске чињенице, већ пре свега због потребе да се једна огромна и сложена истипа представи, ликовним језиком, једноставно и јасно за најширу публику, овај посао изискивао је макенмалну концентрацију, одмеравање сваке речи, проверавање сваког елемента, сваког детаља. Требало је тедну невидљиву, меопипљиву истину херојског отпора исказати тако да суштина подвига остане нетакнута а да ипак добије једну другу т другачију димензију: аутентичност умет ничке истине.
Требало је, дакле. спојити илустрацију са симболиком, наративно са синтетичним, нстину живота са истином уметности. Хетедушић је то разрешно на свој добро познати начин: ситурним _експресивним цртежом, смишљеном композицијом п шкртим али функционалним колоритом, са јаким унутарњим напоном који сваком потезу даје елементарну снагу по чврстину. Ту повезаност мотива са адекватним луковним изразом најбоље илуструје фре жа „Тито на Сухи“: у првом плану једне широко засноване панораме уздиже се чврста, монументална фитупа Тита, на фону поломљеног дрвећа, разбијеног камена и обриса далеких брла, сам и замишљен у неком нелокучивом миру, али са поглеуом који долази из неке тајанствене ду. бине бића а насупрот њему — једна мрка стена, у маси, потениита ту монументалну ситтоност п свеобухватност.
Циклус је иначе компонован од дванаест тематских јединица које све заједно тпоелстављаји ретко упечатљиву џелину: Окупатор, Збјег, Плакати, Тифусађи, Кодона, Рањеници, Тито на Сухи, Сутјеска,
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 8
Ајеца мн пси, Љубин гроб, Пробој и Мр!вачки плес фашизма.
Изложба ће несумњиво подстаћи многе гледаоце да на лицу места, у Спомен дому на Сутјесци, разгледају ово монументалмо дело наше уметности.
НАЈСТАРИЈЕ УМЕТНИЧКО ДРУШТВО
Аруштво српских уметника „Лада“, 1904—1974: ХЕМ изложба, Народни музеј, Београд
ДЕЛУЈЕ као својеврстан културноумет“ нички феномен: најстарије уметничко. дру штво у Србији једино је преживело све Климе по све потресе времена, друштвене, политичке п естетске, а никада у својој структури није имало никаквих програм“ ских одређења. Друштво је окупљало уме
· тнике најразличитијих схватања са једу
ним јединим. циљем; ,Неговање уметносли" и једним јединим средством: „Приређивањем изложаба у отаџбини иован ње". Друштво је било ин остало отворено за све уметнике па ипак, као да се кроз ту отвореност формирао неки посебан карактер који би могао, мако условно, да се дефинише као својеврсна _ физнономија друштва. . | Пишући безмало пре пола века, 1926, о деветој изложби „Ладе“, критичар Милан Кашанин констатовао је: „Излагачи су у већини бивши мнихенски. ђаци и са дањи наставници, За добар део њих је идеал бити коректан, сликати мн _ вајати онако како се то учи по државним умет“ ничким школама. Велики уметнички пок рети и дела који оу створени у Европи за последњих педесет година као да их се нису дотакли, нити се код њих осећа јача потреба за личнијим изразом. Отуда ова изаожба, умнотом, има нечег старинског, наставничког и званично озбиљног“, Ова давна оцена најстаријег уметничког друштва. у Србији могла би се, са малим корекпијама, протегнути на цео период раз. воја „Ладе“ до другог светског рата. , · „Лада''је основана 1904. године најпре као савез српских, хрватских, словенач“ ких и бугарских уметника, после великог успеха ТУ југословенске изложбе, Осни: вачи Друштва српских уметника „Лада били су сликари Урош Предић, Ристо и
жи конце игре, биће то Розина какву нисмо имали од Наде Штерле.
Најзад, ту је и Дон Бартоло Небојше Маричића, правог јунака вечери, који је низом прилагођења, проживљених на оној најфинијој комичарској жици, са читавом палетом боја у гласу, који је звучао и меко и лако, учинио на нас један несвакидашњи утисак. Ми смирено можемо рећи да се на нашој сцени од рата на овамо није појавио ни оригиналнији ни бољи Бартоло. Била је то једна студија, један сјајан пример како се од једне „говорне и дозлабога „лимирантске" роле, прави један музичко-сценски домет! Његов БартоЛо У многоме је дао тон вечери, п у многоме би био и основа за једно ново и ну. жно сагледавање оригиналног „Севиљског берберина“, који нам, уосталом, Опера п дугује.
Оркестар Боре Пашћана ни у увертири ви у „Темпоралу“ није заблистао нужним сјајем. Бројви несклад између гудачког п дувачког корпуса још више је истакао тај утисак. Уосталом у свему прецизан им полетан. Ми пе знамо у чију надлежност спадаЈУ „скокови“ у партитури, али неодрживо је један ансамбл, усред његовог трајања, од квинтета враћати у секстет (финале првог чина), баш као што је несхватљиво Ори сати све речитативе и писмо Розине, које је једини разлог за другу арију Азмариве. Слободан Турлаков
Бета Вукановић, Марко Мурат и вајари Боко Јовановић, Симеон тар Убавкић. Дух минхенског академизма. давао је заједничко обележје током ду гог низа година члановима „Ладе“ мада је међу њима, од самог почетка, било умет ника који су тежили савременијим ликов' ним концептима, Тако је било све до ХХШ изложбе која је одржана 1939, на којој су се појавила имена сасвим друге и другачије уметничке оријентације: Пе“ тар Лубарда, Јефта Перић, Михајло Ву котић,. Борђе Поповић. То је означило ра: скид са такозваним „идиличним реализмом" Предића, Мурата, Стевановића. И опет је Милан Кашанин најизразитије меказао ту нову компоненту „Ладе“; „По својој унутрашњој дисциплини, по својој спољашњој коректности, по својој хије рархији старијих и млађих, по љубави ка родној труди, по скромности у држању и обазривости на речима, Лада' је све дос: кора личила на патријархалну породицу из Веселиновићевих прича. Ма њеном че лу, као духовни отац, стајао је академик Урош Предић, са својим веродостојним портретима и идеалистичким иконама... Али од пре неког времена, а од ове изло' жбе нарочито, "Ладиног јединства неста је. Најновији њени чланови — Лубарда, Перић, Вукотић, Л. Павловић и 5. Попо вић — пемају У својим редовима. ничег сличног са идиличним реализмом својих старијих другова, Је ли то знак обнавља“ ња или крај Ладе2' — питао се на крају Кашанин. Време је одговорило потврдно. „Лада" је надживела ин „Српско уметнич“ ко друштво", основано 1907, међу чијим оснивачима је била и Надежда Петро вић, Одавно је нестало и познате пи изу зетне групе „Облик“ (основане 1926) у ко јој учествују најпознатија имена _ наше међуратне уметности — Сава Шумановић, Бијелић, Добровић, Јоб, Тартаља, Сретен Стојановић, Коњовић, са сцене је нестало и Коло југословенских ликовних уметни' ка (1930) које је имало амбицију да „зЗАРУ' жи све југословенске уметнике савреме
"ног уметничког става". И баш управо због
те своје дуге историје, због континуитета. трајања, ова данашња изложба — делује као својеврсна рекапитулација целокупне српске ликовне уметности двадесетог ве ка, делује хетерогено али аутентично, ис торијски уверљиво и — поучно, Многи сукоби до којих је долазило због супро“ тних стилских концепција, због неспора: зума око овог или оног „изма“, покдиве“ ни су патином времена — остало је дело, вредно и понекад усамљено, остала је она чудна и помало дирљива у супротности које се данас уклапају у ту општу слику наше савремене уметности. Збот тога и овај савремени део, дела са дашњих чланова „Ладе“, различита им по концепцијама п по квалитету, Као да је окренут будућности — све је потчињено времену, Као да се већ наслућује исто рија. ;
Срето Бошњак
оксандић п Пе.
усаглашеност .
Гордана Тодоровић
Љубав света
ета таје љубав ко. пмеле,
земље св а човечанству
љубав човека према њима живи,
пен # звездани путеви човека.
и путеви земље, радосни и бели.
миром се умију грлице,
емље би да С05к6 рачне палате,
димњаци уморни и проз! гробови на којима се вију ружичњаци и цвркути
и њиве на којима ла сунце покрива. плодове, златне:
Свим земљама је доста глади, крви, у. крви отаца расле босе деце, унакажених лешева
од којих дрхти гола земља, сиротиње која последњи
грумен живота. мрви, | згаришта на којима су снове пребројавали меци.
Све земље воле моју земљу лепота, уче од ње како се кује гвожђе људскости, тако потребне свету, звездама и земљи, гледају како мој народ слободу на. рукама носи, сваке бразде и сваког човека.
~ своме срцу песмотворном, слушају како се слобода. воли од наншх планина свода,
џи поздрављају ивркут нових у колевкама росе.
видика
Некада ће све земље ко земља. моја. кораком радника мерити васиону,
сејати на звездама и планетама, лепоту земље радника, њиховог братства.
које покреће реке, путеве, планине, језера
звона,
некада. ће цео свет бита, =. црвена родности и мудрости 0018, радници ће из гвожећа, своје љубави. новог човека света,
човека мира излити.
КОПАЧИ ЗЛАТА ЖИВОТА
Африка са лицем од злата,
са лицем од цветних кула,
са косом од сребрних водопада,
са душом од једнакости.
У афричким земљама
злато сија ко сунце,
птице и мноштво дивљих звери.
хране се сунцем,
а црни људи : |
који су досад .
само улепшавали живот белих људи
"и чије је гладне лешеве па
гутала златна: земља, , музу
који су се кретали, Ез
оковани као животиње
и они ће се хранити сунцем,
када бодежи колонијализма не буду више
пилц крв злата и црне деце,
када снажне реке буду
родиле светлост за све црне људе
који неће више умирати,
у маковој круници ноћи,
упреданути у рикшу дана робовања,
када ће шуме строструке пролистати.
за све шуме топова и бајонета
које су бели људи срамно засадили
поред скупоценог, прелепог тропског дрвећа
за смрт црних људи
који доносе живот,
хармонију златне земље
и. златног ирног народа,
који ће изјезгрити из својег чела,
достојанственог, слободу,
злато живота, доступно свакоме
који воли црне људе
који су у колибама. црним
горели ко тропске шуме
с оружјем за слободу, 1
за живот који неће никад више
бодљикавим жицама
ограћивати на своме длану бели животи,
М
СА ИЗЛОЖБЕ „ЛАДЕ" — ЖИВОЈИН ТУРИНСКИ; „ИНИЦИЈАЛ" :
~