Књижевне новине

Добрица Ерић

Крстача на усамљеном

брду |

Попео сам се на брдо у на врх највећег брда међу брдима тружанским. Помео сам се силазећи

_ низ преврнуто небо предвечерњег предела пошто сам затворио бела руна

у кошару крај реке.

Сада сам два метра виши и од највишег брда сада је моје срце ближе звездама

него иједно друго.

Брдо пода мном расте

а сва остала брда урастају у земљу.

Стабло сам, јаворово. ,

Поветарац ми се небески умиљава.

Свет ми је под ногама

свет ми је у корењу

а цео свемир у крошњи.

Свици влашттћа улазе у моје лева око

и пале птичја гнезда у тесној дупљи лобање. Звезда ми вечерња сја

крај самог десног ува

као златна минђуша моје невидљиве драгане која већ спава у долини

међу златоруним јагањцима

што јој њушкају бедра. и лижу росне дојке. Земља је сад ко мутна заустављена вода

која избацује на површину потонуле лаћице

кућа

а небо је осветљено као кнежевски двор

у који стижу званице из недокучивих даљина. Дворски кочијаш с кружићем око главе приуставља преда мном пастушасте облаке упрегнуте у Мала Кола пуна Кумове'Сламе из које прогрева бело Венерино колено. Дајем му знак да пробе.

Вечерас нисам расположен за вожњу по небесима

нити сам оран за оргије у твојој ложници плавој

о кћери васељенска.

Вечерас желим само да дуго и безразложно

стојим овако усамљен на усамљеном брду

високо изнад свега што ме надвисиваше

и да гледам одозго. све што сам даноноћно

само одоздо гледао.

Пљунем ли

моја ће пљувачка пасти на- ваше зелене главе

јабланови у долу

витезови моји високи.

И вас. сам надвисио! а

Могу да вас прескочим.

могу и нешто још горе: да вас прећутим. _ Каменујте ме птицама ј. каменујте ме звездама

каменујте ме анђели срцима својим руменим! Стабло сам јаворово

стабло дреново стабло липово

стабло сам крхко брезово.

Сенка. ми цвили под табанима.

Свет ми је у корењу у жилицама ноктију

а свемир у круни косе.

Тридесет осам детлића кљуцају моје срце.

Закаснели развиторац ми се кроз кичму проиграва.

Одавде видим Авалу одавде видим авлије и амбаре водопаде Нијагаре слонове у Африци сребро на северу жарко злато на југу погреб у Андима и свадбу на Уралу. Одавде треба почети! Одавде чујем иврчке у доњем и горњем пољу лепет крилатих љубавника што слећу под Е дрвеће притајени лавеж у брачним постељама дисање цвећа дисање деце дисање крава песму ожетелаца рзање вршалице тутањ воденичког камења и тишину на гробљу. Одавде видим и чујем све што бар за трен окрзне и осветли летећа моја мисао жар-птица што шестари над земљом и. пад водом затеченим у загрљају у страху у сладострашћу. Одавде не чујем само заспало звонце на будном предводнику потамнелих пољских облака што труну доле у тами и влази поред рске ц не видим једино ожути иветић светлости у оку драге куће ' тог угашеног свица у шумама игумадијским. Попео сам се ево на врх највећег брда. и сад је моје срце ближе звездама него иједно друго. Пронашао сам најзад месташне за свој дом или за свој гроб, свеједно. Раширио сам руке пред излазећим месецом као да желим да се винем у небо а они који ме гледају одоздо из долине забринути над трудном земљом светицом сиротињском ненасити пи мали под берићетним сводом крсте се дигнутих глава и разјапљених. уста: и шапућу: Крстача! -

КРИЖЕВНВНОВИ 5

могу да вас препишам И

| |

ЛУХОВИ У КУЋИ

Живко Чинто.

СВИ СУ ТОВОРИЛИ нема више духова, двадесети је век, а ето, њих је ипак било. Живе скривени у разним предметима, у дрвећу, неки у водама а неки у животињама. Ево како смо открили злог духа, како смо се спасли од њега. Можда нећете веровати, али он је био у кући, у души нашег старог пса. Господе боже, света мајко, ко би и помислио, — наш добри, наш верни пас да буде наша смрт.

Кућа нам је била на путу, а то је био главни пут у долини. У то време, целе те године тако рећи, у буљуцима су сваког дана пролазили познати и непознати људи из околних села. Сав тај свет је ишао као изгубљен, људи су се као сенке појављивали и губили, као да их је гонио неки лош ветар. Бежали су, није се знало куда и зашто беже. Могли смо да чујемо разне гласине, многе од њих су биле обичне измишљотине, народ воли да фантазира, да измишља. Нарочито су ти наши људи из долине, из шума, из медвеђих јазбина, који вечито миришу на суву папрат, говорили веома, веома чудне ствари. Једни су чак говорили да је камен почео да испушта гласове, затим се неки тајанствени звук јавио из корења старог дрвећа, крици неких чудних, великих птичурина које су гмизале кроз ноћ нису давали људима да заспу. Други су говорили да се изгубила вода, да је почела суша, да је сиша све убила, говорили су: „Крај је, двадесети век је" Тако је. дан за даном, целу ту годину текла та страшна, мутна Људска река уплашених и несрећних људи. Ишли су на Југ, ка језеру, ка манастирима, ка водама — ко зна куд су све ишли. 5

Једног дана је са планине стигао један веома уморан човек, неко непознат кога смо први пут видели. Дошао је у сумрак, сунце само што је било потонуло иза поља, дошао је и наслонио се, полумртав од умора, на ограду наше куће. У рукама је држао парче леда којим је влажио усне и лице, а пружао је и коњу кога је вукао за собом. Био је то ситан планински коњић, који је као брат био налик свом сопственику. По очима им се видело да су обојица били измучени, страшно спарушени, прошли кроз велику жеђ. Глас човека је то потврдио, рекао је:

„Далек, пуст пут", — рече моме оцу гласом некога ко болује од грознице, „Шта ти кажеш, да преноћимо овде У Аворишту, брате2" — упита затим уморни човек који је трицкао лед. Отац је петљао нешто око кућног фењера, никако није успевао да га запали, — мада није било ветра нешто му га је непрестано гасило. Петљајући око фењера он се одазва човеку. Рече му:

ИАУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА

„Без даљега, нећеш ми појести земљу", — рече му отац, „а ето ти и воде, напој жедну душу."

„Е, добро", рече непознати, нека бог да да поживиш и ти и твој род, и нека ти да здравља и напретка међу људима", — на шта се отац само мало осмехну и, не успевши да запали фењер, уђе у кућу.

Затим непознати увуче и свог коња у двориште. Ослободи га од товара и пожури, пре него што би сам угасио жеђ, да животињи напуни зобницу хладном, добром водом. Пошто је напојио прежеднело живинче, он се врати ка бунару да би нацрпео и за себе. Већ му је на уснама била. та добра, свежа вода када из другог краја дворишта дође отегнути, танки лавеж нашег пса. Истог тренутка као да се пресекоше руке непознатом човеку, он испусти кофу из руку, не напивши се воде. Својим крупним очима, јединим крупвим делом на целом њему, светлим као грумење угља, он се запрепашћено загледа ка трему наше куће. Рече:

„Шта је овом псу2"

„Ето тако, завија", — одговори му старија сестра. Сви ми од одраслије деце били смо у дворишту, правили смо куће од прашине. Правиди смо их и оне су нам се још у рукама растурале, — тада је почињала друга ипра — водемица — маели смо земљу а сестре су месиле хлеб од ње. Игра је на крају била најлешша, када смо сву ту топлу прашину посипали себи по голим рукама, по ногама, када смо се претварали у прнчиће, А у кућу нам се и због друтих разлога није улазило, био је болестан наш најмлађи брат, и када би нас неко упитао одговорили смо му на дечји, приглуп начин, а као некакви одраслм, паметни љуЛи: „Ех, несрећа, умире наш брат! Шта можеш, тако је било писано, оданде се још нико није вратио", Исто смо сада рекли непознатом човеку. Али он као да уопште није чуо оно што смо му рекли, још увек тако зачуђен, загледан у пса, рече:

„завија, од када тако завија2"

„Можда једну годину, можда две године", — рече моја сестра, ома. старија, — јер она још није знала шта је дан, а шта година. Није слагала много, завијао је јелну, можда две недеље.

„Годину или две", зачуди се човек, не поверова, зипу. „Аам то не може да буде", рече ужаснут. „Рде је тај пријатељ", потражи он оца. И без неког видљивог узрока истог тренутка као полудео поче да маше својим малим ручицама, као да није знао шта да уради с њима, као да му је торело нешто унутра у души. А он је некако меобично, тајанствено, мекако у свему чудно изгледао. Мали, нелеп, чак врло ружан, са хиљаду тврдих израштаја по лицу који су Амчили на чворове, али: таквих очију и такве речп које су све мењале на њему, тако да би, чувши његов глас, пом!-

· шљали да се претворио у другог човека, великог, са лепим

анцем, са кога као да се рабао зрак сунца. А некако је сав био тако несрећан. ,

О, тосподе боже", промрмља човек у великој недоумици. '

Већ је била ноћ и тама слична смрти покрила је целу земљу. Пас је био заћутао, све унаоколо је било глуво, ништа се није кретало, ништа се није чуло, — само се с времена па време са далеких поља чуо вечерњи ветар, и па тренутке би чули страшну ноћну свирку. Ми смо знама тај звук, знеди смо да ће се дрвеће као шупљоглаво

очети сада да окргће око себе, да хуји. То је био крај суве. лета, суве године. Велика муња је пресекла небо на два дела, као од најснажније ватре све се осветлило унаоколо. Иттдедало је као да је сво дрвеће у воћњаку букнуло, да

гори. И како је пролазило време, ветар је А Дре До и'страшнији. Капак од бунара који је човек. оЕ 4 реним певао је сада на ветру једну злу песму. ман пи тар поче да брише земљом, поче да Је носи, ра учи предмети засвираше ваздухом. Изгледало Пиј #56 и ла боре два змаја, као да је ветар хтео да уђе (а 54, = кв да ишчупа' њено непокорно срце. 0, боже: | пр у и тренутку, ето, у ту велику битку умешао се и Би пас својим безумним, лудим завијањем. Лудно, то је било З8Иста чудно, када би ми то неко други рекао ја не оих пове ровао, у тренутку када би пас почео да. 4анје У ДИН у кући, у целој околини би наједном све упут Е њу би«нестајао као да га и није оило, чак би и земља ауст в љада свој дах, у том тренутку би свуда Уна кодо господарило то пискаво, страшино аи УНЕ ба Е дај" Ене

> о ти виј, виј, пред, га з па и таа8 Онна кораком пође право ка нашој кући, Изгледао је много забринут, на врата покуца полако и пажљиво. Отац се тако рећи истог тренутка појави на вратима куће, рече:

„Добро дошао, уби".

„Добро нашао", рече човек и као закопан остаде пред оцем, не ушавши. Изнутра је долазила тиха молитва, страшно јецање маме која је клечала на коленима пред икоинцом свете мајке. Молила је за живот нашег брата, шта би друго могло да спасе прост п сиромашан народ. Дете се већ седам дана као заклано пиле мучило на ротози крај слепе ватрице, поред њега су се говориле молитве, бацале чини, припремала се, као лек, топла вода са пепелом, шербет, нагорела цигла, вучји зуб. Брат је био у бунилу и оунцао је неке веселе, чудне речи, као да пева.

„Писано је, умире!", скрштених руку на грудима рече моја најстарија сестра човеку, на што се отац и непознати занемело погледаше у очи. Први поче човек, рече:

„Хвала ти, нисам за госте, за добро се сретали", тако рече непознати. „Хтео сам да знам да ди је истина оно о оном псу, оно што је рекло ово дете..: РИЕ

„Шта је рекло ово дете", упита отац, упита јер је знао колико она измишља.

„Да пас завија већ једну годину, а можда и две", понови непознати оно што му је рекла најстарија сестра.

„Једну недељу, можда две", рече отац и насмеја се, али непознати човек уопште не прихвати смех. Стајао је као скамењен, на прагу, нешто се много премишљао.

„То је исто, пријатељу“, рече човек и одмах додаде: „Зашто та онда држиш»2" Гледао је право у оца, гледао је чудно, гледао је као да види испред себе не мог оца већ

нешто друго, страшно, непознато, нешто што се само њему.

указује.

„Добро, шта да му радим2“ упита на то отац.

„Сломи му врат", рече човек не двоумећи се, „јер ако

то не учиниш, онда ће он да сломи твој. У кући ти је зао дух," „Ах, разумем", — рече отац, „знам, мислиш на тај знак, на то завијање!' Насмеја се отац, било му је смешно да изгуби нашег старог доброг, верног пса због једне такве празноверице.

„ја ти то као брату кажем“, непопустљиво рече непознати човек. „Зато што си ме без речи примио у твоју кућу, ја ти кажем, уби тог пса!". о

„Зар то помаже нешто, човече" рече отац терајући своје, смешкајући се па оно што је говорио човек. .

„Не смеј се!" — пресече га непознати. „Смрт ти је у кући! Уби тог пса!" понови и не изустивши више ни речи изгуби се у тами остављајући оца самог на прагу.

Мало доцније зачу се и прва грмљавина. Ветар је дувао на таласе, све јаче и јаче, долазио је управо с оне стране где је било поље и језеро. Дрвеће у воћњаку пред кућом је час било на земљи, час горе, час је падало, час летело. Затим се огромном снагом ветар баци и на нашу кућу. Затече нас као усред лета, у нереду, неспремне, отворених прозора и врата. Почеше да трескају сви прозори и врата. па горњем делу куће. Отац истог тренутка са карбитном“ лампом у рукама Отрча тамо, али врата и прозори сени»: како нису предавали, Тада и мама пође горе да помогне оцу. Они су се, доведени до очајања, борили са бесним, размаханим крилима прозора. Цела кућа је звонила, хујала, прне птице селице које су биле изгубиле свој пут ударале су у нашу кућу. Врата као да су била жива, прозори исто тако, изгледало је као да ће сада полетети. Уз велику храброст. маме, јер мајке су најјаче и најхрабрије када им је дете болесно, кућа се некако умирила. Све је потонуло у потпуни мрак, после страшне буре наста велика таува тишина. И тог тренутка поново се јави псето, сала заиста злим, ужасним гласом, као да га дави сто вукова. „Послушај оног човека", рече мама тихо, „уклони тог пса". :

„Не буди сека-лерса", рече отац и У некој другој прилици после те речи мама би одмах ућутала, али овог пута била је упорна. Рече:

„Учини нешто, тај човек је говорио као светац".

„ Зар да га убијем“, рече отац ужаснут, „шта зна то невино живинче2"

И пизиђе из куће, пође под трем, код пса. Извади кесу са дуваном и поче да пуни лулу, гњечећи дуван патрљком од палца на десној руци. Била та је ујела змија отровница, у планини, где је секао дрва, м секиром га је сам пресекао да му не би ушао змијски отров у крв. Запалио је лулу и почео да повлачи из ње, тада се загледао и у пса. Шта ти је, као да му је говорио, Хајде, престани, будало, какав је то бес ушао у тебег Пружио му је чак и руку, сигурно је хтео да га помилује, да га удари мало по кратком, шареном чеду. Чак му је одвезао и ланац, пустио та. Почео је и да га зове, али се он први пут супротставио очевој жељи, „Шта ти је, ти, блесаво псето!' рече му отац. Али оно се још више прилепи за земљу и није престајало да завија. Ни сурова опомена оца (ритнуо та је у слабину), није га опаметила. Оно се све више и више приљубљивало уз земљу завијајући лудо, страшно. Тада је отац био присиљен да га зграби за врат, да почне да та вуче. Морао је да папрегне сву снагу да би га одвукао с места. Али м тала се оно пије предавало п, ослобађајући се, извлачећи се не: како из очевих руку, одмах се враћало под трем, у кућу. И увек када Оп му се отац приближио, оно се огромном снатом приљубљивало уз земљу, чудно гледајући блетшта-

3

вим, паметним псећим очима. И то непрестано завијање!

0, боже, оно је угледало своју смрт, није хтело да умре.

Јотц жалостивије, још: кобније је почело да 'завија. Од тога оца као да је ухватио бес, оп као избезумљен уђе у кућу и у журби, без речи, узе двопевку која је висила на зиду, Сто па какав је начин у тој суровој борби отап изашао као победник. За тренутак зачусмо један страшан пуцањ у близини. Један отегнут лавеж. Смрт. |

И затим је, о боже, све постало тихо. Глуво.

Није прошло много времена а започела је, пљуснула прва киша. Као да је небо лило из кабла, — Знадп смо да је тако увек када лето одлази. Сва прашина п вреаила била је претворена у страшну буру. Отап се све до јутра пије померио с оног места испод трема. Седео је на једном пању ју непрестано пунио лулу својим патрљком од мналца, То је радио полако и тамно, невеселог лица, изгледало је као да се све па њему смањило за тих неколико ноћних сати, Ауто је остао на том месту и Јутро га је затекло претворепог у камен. Укоченог попут мермера. Лула му је била 'на левом крају уста, стиснута, задимљена. Бели мехури, слични онима које вода ствара око дављеника, покривали су му „Лице, давали његовом изгледу нешто чудно, страшно Гледајући та таквог изгледало пам је као да је у њега упао најтори, најстрашнији дух, И то је значи било истипа, постоје, пријатељу, живи су духови. Живе скривени У разним предметима, у дрвећу, у водама, у животињама, -0 преноне понекада и у човеку. а

"Смртно сам се уплашно. то је 6 ајвећи страх а КЕ нв џно. И то је бно пајвећи страх у

(С македонског превео Влада Урошевић)