Књижевне новине
ИНТЕРВТУ
ЖИВЈЕТИ У СКЛАДУ СА СВОЈИМ СНОВИМА.
Разговор са истакнутим хрватским књижевником, акалемиком Маријаном Матковићем
Хрватски књижевник и акаде мик Маријан Матковић је рођен у Карловцу 1915. године. Дипломирао је права у Загребу. Прву драму — „Случај матуранта Ват нера" објавио је у Загребу. Драма. је приказана 1935. године, а две године касније у Прагу. Ова драма младог Матковића је на тшла на отпор у ондашњим дАржавним круговима, ма је њено извођење било, после четири пред ставе, забрањено. Годину дана касније Матковић је објавио песничку збирку „Из мрака у свјеТАО", После ослобођења, у новој Југославији, Маријан Матковић се посвећује драматургији. Његове драме — помињемо драмске текстове „На крају пута“, „Херакдо“, „Ахилова баштина", „Прометеј", „Вашар снова", осам једночинки из драмског циклуса „И: ра око смрти“, „Тигар“, „Сњеговић", „Рањена птица", „Тројом уклете“ и „Генерал ни његов лакрдијаш"' — извођене су на сце нама свих пајвећих југословенских театара. Академик Маријан Матковић се бави п театрологијом. Позната му је из те области књига _ „Араматуршки _ есеји“. Матковићеве драме су извођене и на иностраним сценама. Драме нашег госта је видела публика у Русији, Чешкој, Немачкој, Словачкој н Пољској. Објављује и путописе,
Матковић је обављао многе Аруштвено-културне дужности, Био је интендант Хрватског народног казалишта. Данас је уред ник књижевног часописа „Форум“. Обавља и више друштвених послова у култури. Посебно је значајно Матковићево ангажовање у Аубровачким летњим играма, где је руководилац драмског про грама. Редовни је члан Југословенске академије знаности н ум-
јетности. Матковић је носилац више награда и признања. Спомињемо
Стеријину награду, Награду Савеза драмских уметника Југославије, те Хердерову награду коју је: добио у Бечу 1968. године.
Милош Јевтић:
Друже Матковићу, Ваше драмско · стваралаштво, _ разноврсно по тематици, али сродно по драматуршкој структури, представља, како то бележе енцшслопедије, „живе драмске материје и акције и модерно третирање теме и бојење ликова“... Које су, заправо, суштине Вашег драматуршког делања, који јењихов основ ни смисао2 Која је њихова основ на -порука2
Маријан Матковић:
Не мислите ли, да то Ваше питање има, друже Јевтићу, нека потпитања на која сам управо ја последњи који могу дати иоле релевантне _одговоре2 Ипак ћу покушати. Пада то на Вашу „дулшу“, — Дакако да ми је драго што сте истакли „сродност драматуршке материје“ мојих драмских текстова. Драго зато, што то веома ријетко чујем, још ријеће читам у нашој “стручној казалишној критици. Она их обично дијели на оне који „обрађују" нашу сувременост и оне који су „инспирисани“ митолошким или повијесним мотивима. Месар ски захват у живи организам. Слабоумна вивисекција. У први. ма сам, ко бајаги, вјеран савремености и стварности, у другима бјежим од њих, служим се „езоповштином“ итд. Да је то једини · неспоразум између онога што пи тлем и мојих коментатора и кри тичара било би можда и вријед: но да се на њему задржим, уоста
лом, већ и писах и говорих 0 томе доста. Нажалост, глуУХИМ ушима!
Питате ме о поруци тих мојих драма: О суштини м сврси тог мог „лдраматуршког делања“2 Записта помало провокантна питања утрављена на криву. адресу. Међутим, будући да сам обећао да ћу Вам ма свако питање одговорити, нећу да Вас разочарам. Пишем дакле, по свој прилици за то, што не моту не пи. сати. Мзражавам се много У драмској форми јер ми та форма (по мом мишљењу, које може би та погрешно) највише „лежи“. Када бих се којим другим ПОсСАОМ могао бавити с једнаким субјекчивним задовољством, вјеројатно
,
КЊИЖЕВИТНОВИНЕ 7
бих престао писати. Али, ето. не могу! Писање јест, или долесна амбпција или судбина. Тјешим се — од свих манијака, графомани су за живот својих ближњих најмање. опасни! Претварају се у тњаваторе када почну бомбардирати редакције. Но ни редакторе не треба одвише жалити: напокон су илаћени да читају по. нуђене текстове; да их одбијају или прихваћају за штампу. Дакле, само редактори су одговорни хоће ли једна потпуно приватна, у суштини недужна „игра“ доћи У јавност, бити презентирана као књижевност или публицистика, Будући да је редакторска дуж ност друштвена функција, која подразумијева и вођење одређеме културне политике, треба пред мијевати како онн точно знају што желе постићи објављивањем одређенога. текста. Порука одрећеног објављенога дјела спада У њихову домену.
Мако знам да нисте у свом питању употријебили ријеч „порука“ у оном тњаваторско-професор ском смислу — бесмислу с ко јим се већ деценијама зановијета ђаке свих континената под сатовима књижевности („која је основна порука прочитаног тек став — „Препричајте садржај пјесме својим ријечима и истакните поруку!) ипак, допустите ми да Ваше питање схватим као занимање за моје мишљење о томе, која је основна преокупација тих мојих двадесет и пет драм ских текстова. Одтоворит ћу крат ко: човјек! Човјек, бачен, без сво је кривње и заслуге, у свијет који њему није ни најмање склон. Човјек, у борби да осмисли тај свијет, човјек под његовим жрвњем. Човјек у тој својој „наметнутој“ улози, разапет између сво га јучер и свога сутра. Човјек пред затвореним вратима. Од „Случаја _ матуранта _ Вагнера“ (1934) до „Јатионовог сна" (1974) трајно иста тематска опсесија. А уз то и поетски, макар и икаровско-нанвни сан, не толико као бијет, него далеко више као потврда своје личности, као мост који нас води преко понора ужа са и бесмисла.
Све главне особе мога репертоара су сањари. И Прометеј и Херакло и Арнеј, и Емил м Рикард и Карас и читава његова обитељ, сањари су већ према својим способностима и талентима, гротескни мили тратични. Ситни, подлам, лукави или гестом велики, а шупљи. Очајници и неостварени пјесници. Сви они у „луцилним“ часовима спознавају испраз ност својих снова (својих костимађ но сањају даље, до смрти, јер то је једини извор за њихове нехтаживе жеђи. Без обзира на то, хоће ли се икада њихов сан остварити (што више, не воле да их затекне то остварење, које значи аутоматски њихово осиромашење!) или ће он, тај спасоносни сан остати трајно пуста илузија. Отрежњење од тога „пијанства“ — једнака је спознаја апсурда њихова трајања под звијездама. Једино у тој „илузији“ они живе, налазе перспективу за. себе, за своје ближње, за будућност свијета. Само сањарима се отвара звјездано небо у сувременом „смогу“. _Сањарима, пјесницима (без збирке пјесама) захваљујемо чињеници што још увијек живимо — што нам је сан још увијек омогућен! Као да им се објаснило да овај сувремени трен, овај данас, носећи у себи давни јучер, ако није осјенчен, озарен сутрашњицом, није вриједан нити да данас буде доживљен.
Милош Јевтић:
Шта Ви мислите — поменули сте малопре двадесет и пет Ваших драмских текстова — о са. временом драмском стваралаштву у Хрватској и Југославији Који су, према Вашем сазнању, писци који дају обележје овом добу2 Да ли је, да Вас и то нпитамо, наша савремена драматурзија у кризи, како то неки иначе истичу2
Маријан Матковић:
Дакако да јесте, дакако да мије! Криза сувремене наше и свјет ске драме одвија се У склопу сувремене кризе књижевности, кудтуре, па, ако хоћете, друштва. Ми не посједујемо тав. (у сувременом смислу) критичке записе сувременика Есхила, Софокла мили Еурипида или Аристофана, но не треба посједовати одвише фантазијес па да себи замислимо, око
њихових дједа, лавеж о кризи драмске. ријечи и антикног театра, Од памтивјека говори се о тим кризама — шло у деведесет
се о животу казалишта. Криза. је тако постала синоним трајне животности тога феномена. Дакако, знамо, када се каже — криза, подразумијева. се болест, неки распадајући проџес. Кавваниште се вјечно распада и ствара. Распадање неких облика увјет су раВања нових. Као и људско друштво, казалиште се стално мијења. ЛХакако — донекле спорије мијења се и однос према сценској драмској ријечи. Према сувременој трајно остаје суров. Данас, поготово. Живимо у времену, које у крвавом грчу ствара своју сутрашњицу. Које нервозно тражи нова мјерила. На естетском плану, хтјели ми то признати или не, пред нашим се очима руши један свијет, један систем вриједности, један вјековима санк: пионирани систем љепоте,
Ако је ово стољеће од 1905, и 1917. обиљежено у вјековном календару црвеном бојом, како се поетски изразио Аугуст Цесарепц, оно ће у повјеснину човјечанства ући и као период хировитог естет ског укуса, грчевито-бучног тражења естетских нових вриједно: сти. Сви изрази су у кризи: класични роман — сувремени антироман, Сваки децениј носи „нови вал“, нервозно, помодно прекро-
МАРИЈАН МАТКОВИЋ
јавамо м сензибилитете (као да је ријеч о краватама!), сувремени изрази постали су лако покварљива роба. Дакако — све је то нарочито уочљиво код тзв. про сјечне умјетничке „робе“, Потрошне, као зубна паста, као ЕП програм на телевизији. Врхове још увијек обасјава исто сунце. Још увијек је, примјерице Бекет, легитимни и препознатљиви потомак Есхила! — Дакако, под ударом те мијене налази се већ деценијама и театар. Као установа, као организациона јединка. Некадањи дворски, па онда национални театар са својим декоративним зградама, својим конзервативним ритуалом! Као часни реликт прошлости. Уколико У том „богомрачју“ м потоне (атрофиран и онемоћао) не доживјевши ново стољеће, не треба одвише жалити: глума, поезија покрета и геста, поезија ријечи сигурно неће дијелити његову судбину. Само тада, ако буде човјек престао бити човјеком, умријет ће магија „театра“: но у том случају бит ће покопане и све остале људске вриједности, тако да ће и смрт театра бити непримјећена, Чињеница — невриједна и једне сузе, и једне комеморативне реченице.
Милош Јевтић
А да ли бисте нам рекли који су писци дали обележје овом вре мену, мислимо на драмске писце» Маријан Матковић:
Обиљежја епохи давају подјед; нако дјела, која су њени аутентични изрази, као и она која су само њени симптоми. Симптоми нашега времена су и она перолака, полуписмена писанија која нас преплављује као епидемија. Било да је декоративно штампа на или „сугестивно“ изговорена са сцене. — Питали сте ме, меБутим, за драматичарег Послије Шоа највише волим Бекета, Уопће ирску драматургију, Брехт ни је никада био моја нарочита: сим патија, далеко та више цијеним
не, Јонеско, Пинтер, Вајс... тко би их све набројио! Свакако. де
но стољеће као умјетнички живо
посто случајева значи — товори_
као режисера, него пјесника сце-
сет. од њих отпутоват ће у наред.
! свједочанство о човјеку. нашега времена. Биланса претходних сто љећа, па ни оних драмских нај
славнијих, нису биле ботатије. — |
Од наших драматичара, укотвљен у немир овога стољећа, те управо зато свједок његов пред будућ ношћу свакако јест Мирослав Крлежа — им то од својих „Легенда" до „Аретеја“...
Милош Јевтић:
У театарским круговима се чу-
ју мишљења да. је данашње драм ско стваралаштво без савремених тема. Што мислите о томе, с 06зиром да сте у свом драмском делу значајно место да ли баш савременостиг Није ли,
можда, обликовање савремености.
могуће пи Ораматуршким симболима такозваних вечних темаР
Маријан Матковић:
Око нојма сувремене драмске теме већ годинама цвјета, не само у нашој критипи него и у сви Јету, потпуна збрка. У првом ре ду недомишљеност. Свјежи кален дарски датуми, као и сувремено скројена одијела потпуно су споредни подаци за тај појам. Свог „Херакла“ нли „Аихаову баштину" сматрам далеко сувременијим од већине својих тестова у којима се крећу наши сувременипи, Уосталом, нако потпуно не усвајам мишљења Моравије или
Вилара, веома сам им близ. Њиховој аверзији према приземном реализму који се често поистовјећује са аутентичном сценском сувременошћу. Којих ли заблуда2 Док филм (не само неореалистички) живи од те аутентичности, претварајући те ситне животне податке забиљежене педантношћу камере у своју поезију — таква аутентичност на сцени деградира глумца до опонашатеља, сценску ријеч до репортаже. Између драмске ријечи и сценарија постоји битна раз лика. _ Сувременост – одребенога текста оцјењује се само по томе, колико он задире у конфликтне проблеме и ситуације те своје сувремености. Уколико је ношен сном, надом, стравом, и сузом свога времена. Управо зато је, примјерице Шекспир, и 'у Тимону Атењанину и у Ромеу и Јулији и у Хамлету — пјесник елизабетинског времена.
Милош Јевтић:
Ви сте били поред тога. што сте драмски тишсац — и театарски професионалац. Какво је Ваше мишљење о данашњој позоришној ситуацијиг Да ли и Ви де лите уверење да телевизија и“ остала средства масовних комуни“ кација не могу да угрозе театарг
Маријан Матковић:
Мислим да сам Вам већ дјеломице одговорио на то питање. Ор танизациона форма сувременог казалишта не занима ме много. Ни њена судбина. Што више, увјерен сам да је она дотрајала. Као и музеји и галерије деветнаестога стољећа. Када и слике траже нове поставе не треба се чудити да то тражи глума. Организација театра какву познајемо у нас, стара је нешто више од једнога стољећа; бечки Бургтеатар тек напуњава два, а креативна глума м поетска ријеч расцвје тана у магији глуме познате су културној повијести од памтивјека. Дакле, нема опасности да неће казалишна умјетност пре живјети форме данашњег казали шта. Но ипак не треба заборавити, управо те форме данашњег нашег починовниченог, до пнер-
| тности стабилног: тсатра (око чи-
је судбине смо се у последње
шмроком |
вријеме раскокодакали
и ситурно. сувише) моту се у срединама (ка
залишно развијенијим од наше) указати с правом у одређеном часу као идеална рјешења за њи хове казалишне главобоље. На примјер: у Италији. Прије десе так година бијах у Фиренци по зван! као референт на оснивач кој скупштини талијанског покре та за оснивање „стабилних“ казалишта, тј. глумачких ансамбала у свим већим градовима Италије. Покрет за кров, сигурност, домицил! Покрет за институционализам казалишног живота, Треба. познавати све тегобе, све нетатив ности (а зацијело има у зашопе„систему и многе предности) амбулантног, ад ћос система, да се схвати оправданост инипијативе талијанских казалишних радника (и драмских писаца) за стварањем сталних, институционираних казалишних „огњишта“. Мој их је реферат мало, разочарао, када сам споменуо како се та „огњишта“ често могу претворити у „ле дане". На сву срећу постоје (то нам им повијест доказује) прелазни друштвени облици у којима се
може јавити казалишна умјећ ност... Живот их сам доноси, ствара.... Зар се те тенденције не
јављају већ и код нас,, 2
Милош Јевтић:
Дозволште, друже Матковићу, да Вас питамо и ово: на темељу властитог искуства, каква су Ваша сазнања о положају драмског писца данас Да ли, рецимо пи. то, театри, овакви какви јесу, довољно подржавају и сарађују са писцима2
Маријан Матковић:
На жалост, не. Као комплициране установе с многим „секторима“ оне то нису могле никада. Зашто би баш могле боље данас када ни под властитим кровом нема више хармоније2 Када и таумци напуштају таква казали штаз — Но не мислим да је у томе проблем. Прастар, он се некада рјешавао у индивидуалним стваралачким контактима — ин резултати, како је познато, нису (били мали. Да није својевремено АОШАО ДО таквог плодоносног су: срета између Крлеже, Гавеле п Бабића, не би само хрватска драматургија између два рата била сиромашнија, него би и загребачки театар остао без своје нај сјајније епохе. Нема смисла да Вам даље набрајам сличне см чајеве из наше или стране култур не повијести. Већи је, дакле, проблем у томе, што је између појединих _ стваралаштава, па онда између појединих умјетника, доШАО дО кратких спојева. Не само код нас. Претјерана специјализа цијаг Можда. Опћа отуђеноста Можда. Свакако један соцнолошки проблем погубан за развој свих умјетности подједнако, за казалишну најуочљивије. То је и разумљиво. Док је у процесу ства рања — осама, изолација, поједином умјетнику управо нужна, а свакако корисна — казалишни чин је колективно стварање ни глумцу У монодрами није отледало довољно друштво.
Милош Јевтић:
Наше сатоворнике молимо да на крају изрекну своје искуство, оно своје искуство које сматрају да би било корисно да га други знају и да та имају у виду. Шта бисте Ви, друже Матковићу, рекли2 Шта је, у ствари, Ваш основ ни животни став»
Маријан Матковић:
Нитко нас није питао хоћемо ли да угледамо овај свијет, који још никада није био човјеку п његовом људском животу одвише скаон. Е, када смо се већ на тој блатној груди, како би казао Петефи, нашли, а нисмо одлучи
ли да га својевољно напустимо,,
не преостаје нам друго него да створимо према свом темперамен ту свој властити свијет. Свијет у свијету. Дакле, живјети у скла АУ са својим могућностима, својим сновима, својим илузијама. А. то, вјерујте ми, мислим да ниле ни најмање лако. Ни као човјек — да тако живим, па ни као умјетник. Напротив, то је веома тешко. А зашто да м буде лако живјетиг Ни трави, ни ивјету, ни птици то није лако, па зашто да буде човјеку2
Ауторизовани _стенограм опог разговора. који је емптован ма Арутом програму Радио Београда ујесен 1974. године, овле се штампа у пешто скраћеном облнку,
због помањкања тросора у листу, Уверени -
смо да ће цео текст, као м остали ни тервјуи које смо, такође скраћене, досад објавили, маћи места у посебној књизи интервјуа, која ће с обзиром на реноме пнтервјуисавих по садржај њихових одтовара, бити од несумењивог значаја за нашу културну јавност,