Књижевне новине

Лијалог еа јунацима књиге

Слободан Џунић: „МЕАНА ПОРЕД ДРУМА“, СКЗ Београд, 1974.

СВАКА НОВА КЊИГА Слободана Џунића наново, п увек само привремено, покре ће на размишљање о месту овога писца у савременој српској прози и на жало. појке, опет само тренутне, упућене књижевној критици, што на неке писџе не обраћа ховољно пажње, М стварно, има мешто необично са Џунићем; он припада оним ствараочима о којима је мало ко изрекао мегативне судове, ствараоцима који су често добијали мн тренутно ласкаве оцене, али не ми оцене које би омогућивале да их осећамо У токовима и У хијерархији савремене литературе, Он би се, другим речима, можда могао разазнавати по томе што је остао неоцењен,

Кад се Џунић појавио првим књигама, са, наглашено метафоричним елементима у њима, метафоризирајућа проза је, углавном, већ била описала један лук. За естетизирајућу литературу -— како је, свакако Аоста произвољно, назван следећи талас, онај који је поникао из уверења да се универзална значења могу остварити пе утралном темпоралношћу м избетавањем ирецизног ситуирања — МЏунић је ипак оно превише привржен једном поднебљу са наглашеном локалном бојом. Најновији. облик прозног опредељења, уопштено квалификован. као талас стварносне проВЕелИили новог реализма, превише настоји да нагласи оно што је новд и — чак ну случајевима видљивог везивања за књижевну традицију — оно што је самониКАО, па не оставља простора за уочавање блискости, чак и кад оне нису само у далеким асопирањима.

Но, ситурно је да је критика дила ду. жна да запази једну степифичност у Џу нићевој прози, која је свакако условила нешто тежи пут до читаона, чак и поред мноштва несумњивих по виаљивих припо“ ведачких квалитета. Овај писац, наиме, из књите у књигу, локазује помало неооично одребвење онота што бисмо назвали приповедачком позицијом у прози, Притом мислим на то тито Џунић, нако пиије о једном особеном, умногоме елементарном амбијенту и менталантету, не разграпичава довољно своју тачку посматрања од ситуације из које говоре, делају и просуђују јунаци љегових досадашњих проза, Писан час тумачи, из пителектузане позипије која жели да уопштава, а час само приповеда. Те две тенденције, међутим, најчешће иду заједно; у скоро свакој реченици има п једног и другог, Због тога Џунлћева проза делује затворено; све се исприљује у оквиру онога што је исприповедано; све има један специфичан оолик дијалога између писца н његових јупака; као да за читаоце овде нема ме СТА.

Овакве су напомене о општем карактеру досадлшњег Џунићевог прозног стваралаштва Оиле потребне пре свега да бин се припремило исказивање судова и о новој књизи, роману „Меана поред друма , јер је она и маставак досадашњег рада, али п почетак нешто Арукчије романсијерске оријентације. И даље је садржај прозе везан за сеоску источносрбиЈанску средину, за, људе снажних п неком. тролисаних страсти, за оне тренутке кад се ремети уобичајени поредак односа п понашања им кад се мењају судбине. М даље је реалистички елеменат само основа фабуле, која је прерасла “у сленифичипу оураеску, у фантасмагорију/ са опшљ им значењима и порукама,

Џупић је познат по томе што корис> ти елементе мародске мудрости, фФОАКлОрне анегдоте п велики број.изрека. У овој књизи је то витлеструко присутно, а појачано је и тиме зито је м фабула испреде“ на око једног распрострањеног народског уверења, формулисанот у више тномичних исказа, о томе како се човек пред несре“ ћу иди пред своје скончање изненадно мења, како га нагло спопадну раније њему непознате страсти, Слично као, на при мер, у Андрићевим „Амикиним временима", али слично само по неколиким знечењским компонентама, роман прати жи. вот јунака Бељузана од оног тренутка кад се мзаненадно променио скоро помамио,

КЊИЖРРНЕНОВИНЕ 8

САВБОДАН _ ЈОВАН МУНИБ ПОПОВИЋ

кад је напустио миран ми скршен живот, ла би кроз оргијање које узбуни целу

околину динамично проживео последње дане, · , Праћење главне амчности кроз тренутке који су оскудни за њен живот омоту. ћило је да се пусти и машти на ВОЉУ, Аа се, без ремећења реалистичких темеља, У начину приповедања, остваре необуздане гротескне ситуације, да се местимично све претвори у карикатуру, У лакрдију са трагичним осенчењем. У жељни да по каже нагонске и атавистичке особине оне које се постепено буде У људима писац је један ОА слојева своје приче, један број поглавља, ослобаћао обавеза према аотичким каузалностима, водио не сташну бурлеску, настојао да и прип> ведање прилатоди ћудима ирационално подстакнутих страсти о којима пише, А Ааруги слој књите, чак и механички ОАВОјен, дат је кроз посебна поглавља; у њему се приповедају они слементи који би, усаовно говорећи, требало да ФЧУАУ хроничарски, који би могли да реалистички ситупрају Фабулу, да јој омеће оквир У временском и теографском смислу, У тр» вом, гротескном слоју доминира мешавина уверљивог и надреааног, озбиљног и хуморног, мзатуралистичкот и лирског, опорог ин болећивог; у другом, хроничар ском слоју више је узрочно-последичне логичности и више листанцираности из међу приповедача п материје о којој се прича. Уочљива подела на Ава _ начина приповедања, мако може, како већ рекосмо, да се схвати и као једно механичко решење, указује на пут за превазилажење онога што су у досадашњој Џунићевој прози били главни разлози да се за немаре мн значајни књижевни квалитети. Разграничење између психолошке и ин-

телектуалне позиције ириповедача —- на једној страни. = 1" „јунака. књиге -—,.. На другој — отвара могућност да се, унео

шењем више реда међу поједине слементе, остваре јаснија усмерења и _ дубља значења. То је и почетак превазилажења дијалога између писца и његових јунака, дијалога који се исцрпљује сам у себи, и почетак отварања према читаоцу који ће моћи да буде ношен прецизније“ усмере. ном и тананије стилнзованом прозном магицом, Другим речима, роман „Меана поред друма" са много разлога може да се оцени као плодотворна прекретница,

Чедомир Мирковић

ћритичар јасних захтева

__ Јован Поповић; „ПОЗОРИШНЕ КРИТИКЕ“, Стеријино позорје, Нови Сад, 1974.

ЧУДНА ЈЕ н тужна у исти мах судбина позоришних критика, посебно оних објавУиваних у часописима и другим ФсАНЧНИМ повременим публикацијама. По приро-

· ДИ саме материје и због захтева да буде

актуална и брза, жива, непосредна мн з2нимљива, позоришна критика предолре Њена је да припада дневној ми седмичној титампи и да саопштава прве, и према миљењу многих, зато п праве утиске својих аутора о позоришним представама ни, уопште, о свим важнијим позоришним збивањима — гостовањима, дебитовањима младих уметника по сл. Позортина критика, која се неговала у часописима, — та» ква је била и остала наша ситуација, —

· имала је знатно мањи радијус дејства и,

због своје неблаговремености, тако исто по знатно мањи утицај на уметнике-извоћа» че, па и на позоришну публику,

Тај пманентин парадокс позоришне кри тике у часописима може да ОТКАОВИ само време, наравно под претпоставком да, се ради о позоришним критикама, које вису лишене есејистичких амбиција а та ко ми зрелог проматрања м оцењивања, Међу такве критичарске радове свакако можемо уврстити позоришне критике Јо зана Поповића и зато је веома значајна појава његове књиге У корисној едицији „Театролетики списи“, коју већ годинама издаје Стеријино позорје. Није на одмет подсетити да су у овој библиотеци објављене књите о позоришној уметности Јо сипа Кулунџића, Бранка Гавеле, дра Хута, Клајна, дра Владимира Краља по позорртуне критике Милана Предића. Најновије издање позоришних критика Јована Попо зића навоал над на: претпоставку да се

уредништво ове колекције све више управља на издавање позоришних критика, а мање на стимулисање. домаће теоријске мисли о позоришту и на подстицање театродтшиких студија како нашег прошлог, тако пи ланашњег позоришта,

У књизи „Позоришне критике“ Јована Поповића, коју су приредили Влада Поповић и Петар Марјановић, садране су пзаб критике што их је аутор објавио од, 1931. до 1949, Уз критике у књизи је м познат Поповићев есеј „Стерија пи почеци српске драме“, као п његово предавање из 1945. тодине „Данашњи задаци позортшта". Иначе, избор критика обухватио је Поповићеве радове објављене у „Стожеру“, „Литератури", „Нину“ (највећи број), „Нашој стварности“, „Животу и раду“ и „Уметности и критици“. (из предратног пернода) и у „Борби“ и „Књижевним новинама“ (послератни период). Вероватно су н сами приређивачи били свесни како објављивање једног већ познатог и антологијског есеја, какав је „Стерија и почеши сриске драме" мн мање значајног предавања „Данашњи задаци позоришта“ у књизи позоришних критика значи несумњиво одступање од, првобитне намере, па су, зато, та два текста издвојили у уводно поглавље. Међутим, књига ништа не би изгубила и да је била лишена тога поглавља: есеј о Стерији је одвећ познат, док предавање, на жалост, носи печат пригодности. Други део књиге, који обухвата Поповићеве "критике објављене у међуратном нериоду, доноси нам занимљиве пи вредпе, и то не само из књижевно-историјског аспекта, текстове, од којих се издвајају прикази: представа. „У логору“ М. Крлеже, „Идиота" Достојевског ми „Васје Желе» нове“ Торког. Управо на овим текстовима могућно. је сагледати свестраност Јовапа Поповића. као критичара, снагу и пре цизност његове књижевне анадизе по. изванредну моћ опажања у оџењивању позоришног извођења. Идеолошка опредељеност м антажованост Поповићева доше ла је до пиног изражаја у овим текстовима, али особито по у папису „Театралва социјалност, сопијадна театралност и Уметнички театар“, у којем аутор антажовано и гаргументовано расправља о продору дела са социјалном тематиком у репертоар. предратног београдског Нароног позоришта, продору који је у суштини. био формалан и зато привидан. — Од поратних Лоповићевих критика истичу се трикази представа „За. добро народа" Цанкара (у Народном позоринту) и „ДАунда Мароја" (у Југословенском драмском позоришту). Избор Поповићевих критика из тога пернода недвосмислено показује да је овај критичар остао веран позицијама и критеријумима које је и раније, у предратном раздобљу, заступао по приме њивао, постојано се залатавши за мдеје књижевне левице,

Поговор књиге, чији су аутори, по свој прилици, њени приређивачи, поред општих информација, требало је да садржи и знатно шири приказ активности књижев. не левице, посебно њенот београдског крута. Уместо тога, У поговору смо могли прочитати како је позоришна критика „специфична активност, која у нас нема дугу традицију“. А с тим се никако не можемо сложити: временски гледано, позоришна критика има у пас отприлике исту традицију колико по само позориште, п она ипак није мала!

Књига Јована Поповића „Позоришне критике" мије сведочанство само 0 позо. ришпу једног времена. Она је објективно и зато дратоџено казивање о друштву у једном времену, испуњеном трвењима сопијалним потресима, али по надом по ве ром у могућност разрешења супротности. Позоришнокритичарски _ радови – Јована Поповића, засновани на јасним захтевима и строгим мерилима. својеврсти су израз те наде и вере у прогрес,

Рашко В. Јовановић

,.

» . 57 с

Из неторије_ француско“ -ерпеких односа

Чедомир Попов:

„ФРАНЦУСКА И СРБИЈА, 1871 — 1978“, САНУ,

Београд, 1974.

ИМЕ по. дра Чедомира. Попова. није не.

познато нашој читалачкој публици. Он је аутор низа запажених студија. и растрава из опште и националне историје. А ова његова књига представља резултат вишетоатшњих истраживања у српским и франпуским историјским архивима, институтима мн библиотекама једне тешке ми сложене проблематике из друштвено-политичке и липломатске историје Европе у другој по. ловини ХТХ века, То је обимно научно де.

ло од 447 штампаних страма, које засау.'

жаује пуну пажњу стручне критике и читаачк толике. "Раше француско-српских односа аџтор правилно посматра п третира у оквиру великот и сложеног источнот питања, Основ на теза спољашне политике француске вла де, формулисана. 12. јуна 1871, дакле непосредно после закључења Франкфуртског мира, изражена је у речима министра. иностраних послова Жила, Фавра. да. је источно

питање „највећи интерес који имамо у.

" Европи после онога на нашим границама.

А анализирајући и растварајући источно,

питање на његове компоненте, аутор јасно сагледава: „Унутрашње факторе источног питања сачињавала је дута, константна, мада не и нагла криза турског друштве

ногекономскогт и политичког система, уз

истовремени 'успорени, али стални ми мо степени, привредни и социјални напредак балканских народа. | .

Опртавајући развој српско-француских односа. аутор је зналачки оцртао ликове главних носилаца | спољашње политико Србије п Француске у означеном историјском раздобљу: Илије Гарашанина и Јова» на: Ристића, на једној страни, и Луја Де каза и Хенри Вадингтона, на друтој страни. Расправљајући о еволуцији Гарашани нових напионално-политичких погледа 2утор је оштро уочио да је он „мислио на једноставно проширивање Србије, а не на њено уједињење са осталим јужнословенским народима“, док је Ристић водио ши ру, јужнословенску и балканску политику,

Једно од најинтересантнијих поглавља у књизи говори о недовољној обавештености француске јавности о Словенима, Просечан Француз 70лих година знао је по нешто само о Русима, које није волео, и о Пољацима, које је готово обожавао, Међутим; ни њихови водећи политичари нису имали о Словенима правилне судове. Можда најлешши текстови на француском језнку написани о Србији у то време потичу из пера великог Француског песника Вик: тора, Игоа. За време првог српско-турсног рата и бугарског устанка, када су Србпим утари били изложени највећим страдањима, Ито је написао у репуодиканском листу »Бе Варреј« неколико запажених чланака, у којима је с једне стране подигло свој глас против недела черкеско-башноозучких чета, а с друге стране осудио па: сивно држање европске дипломације. У своме знаменитом чланку »Роцтг Ја 5етћте«, објављеном у листу »Ге Каррејк (30. УП! 1876), велики песник је ковао смеле планове за будућност: „Оно што се догађа у Србији потврђује нужност сједињених Др жава Европе. Нека разједињене владе следе уједињене народе... Оно што је јуче било само истина, данас, захваљујући страдањима. Србије, постаје очевидност".

Међутим, било је и других то другојачијих гласова. Десничарски, монархистички, клерикални пи конзервативни листови нападали су не само Русију него ни Јужне Словене, нарочито православне „жизматике", сматрајући их за већу опасност по католичанство од муслиманских „неверника". Туркофилску оријентаџију једнога, дела француске десничарске штампе аутор објашњава материјалном заннтересованоићу француске аристокрације н крупне буржоазије да се Турска Царевина по сваку цену одржи, зато што су велики француски капитали били уложени у финансирање турске трговине, индустрије м наоружаља, Посебну пажњу посветио је аутор одје цима Париске комуне у Србији. Док су конзервативни по реакционарни листови („Видовдан", „Јединство“, „Српски народ") безобзирно нападали Комуну, Интернационалу и социјалистички покрет, дотле су демократски оријентисани листови („Застава", „Панчевац") покушавали да пх инди. ректно бране, Међутим, непосредно после угушења Париске комунс појавио се у Београду „Раденик" (лрви социјалистички мист на Балкану", према Скерлићевим речима) са значајним чланком Светозара Марковића „Потибија Париске комуне", у коме се смело м отворено велича ин брани покрет у Паризу и оштро нападају „џелати Комуне ', Покретање „Раденика" озбнљно је забринуло истовремено м руског конзула Шишкина и француског конзула Анжелара. Шишкин је о томе одмах обаве. стио Министарство спољних послова у Петрограду, а Анжелар своје министарство у Паризу, јављајући да Интернационала пма у Собији — „бројне обожаваоце",

Књига дра Попова има, поред своје но сумњиве научне вредности, ни значајних књижевних квалитета, Познавалац фран. пуске историографије и литературе, он има изграђен и нијансиран стил, истовремено и научан и литераран, са финим пеихоло шким анализама појединих историјских лич ности и описима драматичних логабаја Де Ло је не само на висини савремене југо. словенске историографије, нето истовре. мено доказује да је аутор један ол најбољих стилиста међу данашњим српским историчарима.

Коста Милутиновић