Књижевне новине
у)
у
У:
могу
ПИСМА УРЕДНИШТВУ
Писац одтовара критичару
ПОТРЕБА САВЕСНЕ
КРИТИКЕ
У вашем листу бр. 482. од 1. марта ове тодине објављен је осврт на моју књигу А. П. Чехов. Како се у њему појавиле нетачности, молим да у следећем броју објавите одговор,
У осврту се тврди да се код нас недавно појавило више дела о Чехову. Када се већ указује на његова „Сабрана дела“ (у редакиији проф. унив. Бабовића, која. су изашла скоро истовремено са мојом књигом) корисно би било да је указано и па остала дела која се код нас појавила о Че хову, или бар на једно са погледом на. његов живот п целокупан књижевни рад — у Југословен“ ском библиографском институту нису _ забележена. Према томе илузорна п узалудна је подела дела о Чехову објављеним код нас на она која изазивају научни
интерес пи на. друга „оданости м
љубави“ (израз узет из књиге Исидоре Секулић о Његошу) у која писац осврта убраја п моје.
У првом ставу истиче се да моја књита не изазива „наше прворазредно интересовање“. Чи» је наше> Писца осврта потнисаног са К, редакције, критике, читалаца> Тврди се да се књига доживљава као „прича испричана. жрај камина“, за илустрацију
узете су на дохват поједине ре-
ченице из књиге нетачно наведене и рђаво компоноване у осврту. Затим долази оцена књиге: „Чи» ни се да је писана у једном даху“. Наслутила сам да писац осврта мора бити врло млад (за. иста је. студент славистике, што не значи да студенти не могу писати осврте и, приказе) када. замипшља да се књижевне студије писати у једном даху није то лирска песма. И приказ, на. и осврт као импресија се може писата У једном даху само ако се грађа о којој се пише добро познаје, а то овде, изгледа, није случај. Даља оцена књиге
гласи: „...Полет често снагом надмашује аргументацију по наме Као до-
ће утисас површности“. каз се наводи једна реченица из књиге без контекста: „Колико је добрих детаља у. „Дебелом " мршавом, колико је боја У промени камелеона“ (у књизи: „ко. лико је промена у боји камелеона“), док се за трећу приповетку наводи како је о њој дата „мука оцена — одлимна приповетка, да би се на тај начин стекао утисав о површности књиге „где се
мало шта препушта критичкој анализи“. Прахећиа стваралачки _ развој
писца у књизи тврдим да неки
од његових почетних радова. има-
ју знамај само с обзиром на то како се развијао. „То су животни исечим _ захваћени | на _ орзину, уз лак, некада зрубљи смех мла“ дасти, са неразвијеним сижсима, невештом _ стилизацијом, а од уредништва. одређеним бројем редака и роком. Требало је прораБивали дубље ти освојити природну једноставност, због које 18 Че. лов доцније постао славан. А. оп је доста лако савладао певештину почетника; убрзо је умео да одабере сиже, да постави занимљив заплет, од пнеочекиват расплет; са неколико снажних потеза да оцрта личности и дијалогом улијс у приповетку живот“ ност... Уколико је Чехов сазрс“ вао... смех ране младости. претварао се у грч туге, или презира, а хумор у сарказам . У контексту је после овога о приповеткама. које писац осврта помиње рече. но: „Уметничка обрада Чеховље вих приповедака већ после две, три тодине књижевног. рада. задивљава. Колико је добрих детаља у „Дебелом п мршавом, колико је промена у боји камелеона . Затим се у књизи прелази на при“ поветку „Господарица“, за коју се у осврту тврди да. 191 је Ри „пука оцена — одлична прип
ветка“. У књизи овај део гласи: „Одличну приповетку „Господари“ ) двадесел
ца' Чехов је написао са. п две тодине. Мотив о племићском наметању својс воље кмето“ вима не само у погледу рада него н осећања обраћивали су ТЕ ховљеви велики претходници 06 Пушкина до Тургењева, али 16 он у своју приповетку упсо нов сиже: богата поседница пожели свога кочијаша па су 3602 но хира уништена. два живота. Је хов је у овој приповеци осавдочио добро познавање _ сељачко. „менталитета п говора, поставио више заплета са вештим развојем и са трагичним расплетом. Детаљи су пажљиво одабрани. Навеше
.
(4 КЉИЖЕВНЕНОВИЦЕ
ћу само један из којега се види како је Чехов већ тада. устео да У пностунку оцрта психичко доживљавање _ личности. Када. је кочијаш при заласку сунца. возио господарицу у поље нагоњен од свога оце да попусти њеном љубавном прохтеву, на лицу му се огледала туна покорност, а стра» шни бес је искаљивао на коњи“ ма. Свака личност ове,приповетке је индивидуалисана, сваки сукоб мотивисан. Ту се већ наслућује Чехов драмски писац“ (наводи са стр. 39 — 41).
Из осврта се да закључити да је у књизи писано о Чеховљевом животу, његовим двема _ раним приповеткама, познатим код нас из 1ажолских читанки (па и о њи“ ма недовољно), а од драма једино о „Иванову. Мећутим, у својој књизи пратила сам књижевни развој Чехова обухваћен целински све до његових врхунских дела, у која убрајам „Степу, при», новетке о деци, ,У јарузи", „Сеља“ ци', „Душица', „Пољинка/ и друге, а у драмама. развој од прве без наслова до „Вишњика/. Трудила, сам се да проникнем у Чеховљево време, његову личност и да дам психолошио-естетску анализу ње зових дела. и. мислим да ће та бити јасно добронамерном читаоцу књиге.
Противречност писца осврта 16 јасна. када тврди да. је књига без критичке анализе, површна, а да је писана занимљиво, полетно и надахнуто. Тако се без доброг познавања писца, његовог дела и времена не може тшсати — могу се само ређати празне фразе. Што “ приказу није поменуто ниједном реченицом оно што је у књизи речено о Чехову, његовом времену по психолошио-естетској анализи његових дела није кривица до нисца књиге нето до писца осврта, који или не познаје довољно Чехова и литературу о ње му, или је летимично погледао књигу коју приказује, или. је пи сао тенденциозно.
Може се само зажалити што редакција „Књижевних новина“ није нашла упућенијег приказивача због самога Чехова, а не због ове књиге.
Београд, 10. 3. 1975.
Аница Шаулић
ОДГОВОР ПОТВРЂУЈЕ КРИТИКУ
ПИСМО Анице Шаџдић тиче се и мога осврта, и мене лично, м „Књижевних новина". Уважавајући простор листа говорићу само о ономе што се тиче осврта, с двема напоменама: осврт је написан на захтев редакције, а опсежност његову је одредила. рубрика у којој је требало да буде објављен. ~ 5
Најпре — о првој „нетачности на коју се у писму указује. осврту се нигде не тврди да се код нас појавило више дела о Чехову, нити има поделе дела о Чехову „објављених код нас“. После информације о московском академском и о нашем недавном издању сабраних дела Чехова, у осврту стоји да се лојављују и дела која, иако не изазивају „наше прворазредно мнтересовање као научни — приступ. опусу овог изузетног приповедача им драматичара, узимамо у обзир као својеврсне књите оданости м љубави према Чехову“, а одмах иза тога: „Такву једну књиту је код нас, крајем прошле године, у властитом издању објавила Антца. Шаулић".
Судећи по садржини писма Анице Шаулић, овде п није тоди“ ко реч о самој „подели“, колико о њеном резултату. Писап књиге ме, наиме, окривљује за несавесну, неаргументовану критику, за приказ у коме „није поменуто ниједном реченицом оно шло је м књизи речено о Чехову, њетовом времену и психолошко-естетској анализи његових дела.
У свом писму Аница Шаулић бира места из књиге како би начинила контекст који ће показати како је (она) пратила стваралачки развој писца и како сам (ја) кас доказ свог суда о њеној књизи, који гласи „полет често надмаштује снагом аргументапију и наме ће утисак површности"., да бих тај суд млустровала узела „на лохват" ову реченицу: „Колико је добрих детаља у Дебелом и мршавом, колико је промена у боји камелеона!" Сматрам, међутим, да аутору књите није пошло за руком да покаже неоправланост ни мога суда ни избора реченице. Напротив, контекст такође обилује тав. општим местима недопустивим у тексту који аутот, сматра. психолошкоестетском ама лизом уметничког дела, Какво ће анање стећи читалац о „стваралачком развоју писца" након саопштења попут тих да су пишчери
сижен најпре били неразвије ни а отилизаџија била невешта, па је он затам доста лако савладао невештину почетни-
ка и већ умео да постави за нимљив заплет, да неочекиван расплет, и, штавише, постави више заплета са вештим
"развојем и са тратичним ра
сплаетом> Да дам ће, после ових ових и сличних саопштења, чита» оцу бити јасно како то. ,уметничка обрада Чеховљевих приповедака већ после две, три године књижевног рада задивљава", и да ли све то скупа — уз напо“ мену да се овим, уз још једну, Аодуше, реченицу, која садржи основну квалификацију ових две ју значајних прича, исцрпљује сва пажња, аутода њима посвећена — да лм све то може да оправда празне узвике који следе: „Колико је добрих детаља у Дебелом и мршавом, колико је промена у боји камелеона!" Није ли студија о Чехову дужна да „прати развој писца" пратећи, рецимо, развој незаобилазне код њега теме камелеонства, почев од кратких прича „Идилија — авај и ах!" (1882), и, посебно, „Авоје у једном" (1883), која почиње ре• ченицом: „Не верујте тим Јуда ма, камедеонима!", преко других као што су „Смрт чиновника", „Дебели и мршави", „Маска“, до приче „Камелеон“ у којој та тема добија пуни смисао2 Ако и историје књижевности наводе детаље (кад је реч о причи „Дебели и мршави" — детаље који откри“ вају сопијални положај јунака, рецимо), а оне су зато да, пре свега, информишу, упуте, разврстају — не би ли монографија, студија о, делу писца морала не само уочити „добре“ детаље, већ и открити везу између њих, одре-
дити им значај, смисао, функцију. у текстуг
Кад је реч о приповеци „Госмодарица“ и Аница Шаулић на води један детаљ, шибање коња, „из којега се види како је Чехов већ тада успео да у поступку опрта психичко доживљавање личности", но овде се њена анализа. завршава. Међутим, шибање коња, чија је сва кривиџа у томе што су господаричини, тек је ти» ва слепа одушка дубокој Степановој увређености и гневу због примљених од оца удараца. Узалудност шибања коња (сваке вечери су за нову вожњу извођени из коњушнице одморни коњи) једнака узалудности јунаковог отпора, средини, довешће га и до смртоносних удараца у лице им груди недужне Марје (узгред, на тај ће начин онти уништена три живота, а не два, како каже аутор књиге, на. име — живот Марје, детета које је носила, н самог Степана). Мотив ударца провлачи се кроз читаву приповетку и лежи у основи њеног психолошког плана. Добро уочен детаљ, шибање коња, још није критичка анализа Чеховљевог уметничког поступка. Стога ми је суд Анице Шаулић „одлична триповетка/" изгледао неаргументованим. Но у моме се осврту не тврди да је приповеци „Господа рица", по речима Апице Шаулић, дата пука опена „одлична приповетка", већ се каже да је так> вом оценом требало да Суде оснажен приступ приповеци. Какав је тај приступ види се и из писма Анице Шаулић — ау: тор у њему наводи све што је у књизи о тој приповеци речено,
Злата Коцић
ЛЕТОПИС :
Михана М. Бахтин (1895—1975)
У Москви је недавно умро Михаил Михаилович Бахтин. Из Москве стижу речи признања врсном познаваопу књижевности и уметности, историчару културе, филологу, једном од водећих духора совјетске књижевно-теоријске ми“ САМ, пи речи туге за „мудрим старцем“, омиљеним учитељем који је знањем п „љубављу окупљао м зближавао људе око себе.
Код нас је Бахтин познат мајвише кад аџтор књиге „Проблеми поетике Достојевског“ (,„Совјетски писаш"“, Москва, 1963; „Уметнанчка. књижевност", Москва, 1973) која је проширено и допуњено издање његове раније књите „Проблеми стваралаштва Достојевског" (1929). Књита је превођена на више светских језика, а први је превод доживела управо код нас. У свету је позната, и Бахтинова _ књига — „Стваралаштво Фррансоа Раблеа и народна кул тура. средњег века и ренесансе" („Уметничка књижевност“, Мос ква, 1965) која се ускоро очекује и у нашем преводу. , евне новине“ су, У првом јануарском броју из 1973, објавиле разговор са професором московског укиверзитета и естетачаром Вааздимиром Турбином који наглашава да.
· Бахтин није из редова формали-
ста, већ је утемељивач правца. сомнолошке поетике, и који говори о познатим књигама П. Медведева. „Формални метод у науци о књижевности — Критички увод у со“ циолошку поетику" (1928) мо Н. Волошинова „Марксизам и Фило зофија језика" (1928), у стварању којих је Бахтин имао великог удела. .
Московски часопис „Питања књижевности“ је у неколико на врата објављивао текстове ИЛИ одломке из текстова Бахтина „Реч у роману“ (1965, број 8), „Епос и роман" (1970, број 1), „Реч у поезији и прози" (1972, број 6), „Време и простор у ро ману" (1974, број 3).
Наш лист је у првом новем“ барском броју из 1974, поводом зборника уз Бахтинов јубиле!, до» нео из предговора тих зборника кратак преглед његовог научно“ -педатошког рада са освртом на значајније моменте из његове Сиографије.
Московска издавачка кућа „Уметничка књижевност“ обећава, веома скоро појављивање сабра-
__них теоријских. радова М з Бахтина, што ће несумњиво бити > догађај од великог културног зна
чаја.
Вредност Бахтиновог дела је несумњива, а значај тог дела. оцењен и признат не само као значај дела које је успешно осветлаило време и појаве којима се бавџиао, већ и као значај основе за даља истраживања у области теорије књижевности и уметности.
Случајна панорама
М Загребу се недавно појавио пети, летњи број тромесечног часописа „Тека" за 1974. годину, 06јављен као случајна панорама савремене хрватске поезије. Главни ин одтоворни уредник ча-
· сописа, критичар Вјеран Зупа, 0о6-
јашњава у чему је реч: неки песници су у часопис своје песме донеди случајно, други случајно нису, а овом случају треба дати оквир броја и значење готово заЈедничког, панорамског иступа стога. што је међу њима нзвестан број песника који су се пре двамаестак година појавили у „Разлоговој“ панорами „Пјесници"; изменила се отад њихова поезија, а и поезија сама, ови песници „конципирају становит заокрет језика пјесме" и садржајно мењају лик савремене хрватске поезије; часопис „Разлог више не излази, али је питање разлога, питање габа тако заокренуто је зиком модерног песништва. да сву: да тражи нову интерпретацију или нову ситуацију, па мн Зупа, играјући се речима, песнике који се у овој панорами појављују, а им неке који нису у њој, назива песницима без разлога.
У ову панораму су, наведимо
"по то, ушли следећи песници: Тон-
чи Петрасов Маровић, Жељко Фа» Лоут, Мате Ганза, Јосип Стјепанов, Звонимир Мркоњић, Игор Зидић, Никица Петрак, Иво Биланков, Тонко Мароевић, Љерка Мифка, Борбен Владовић ин Крешимир Косић — песници рођени у распону од 1934. до 1944. године, песници који су објавили м по шјест књига песама, а и такви који се управо у овој панорами по јављују први пут. Да би ова панорама по нечему могла бити случајна показује и то што, уз поз
нате песнике Мату Танзу и Зво нимира Мркоњића, највише пе сама у овој панорами има за нас мало познати Јосип Стјепанов. 10, међутим, може товорити о нашем недовољном _ познавању _ ствари, али и 'о томе да, случајно дакако, размере случајности при конпипирању ове панораме и нису тако значајне, јер споменути Стјеманов, судећи по овим песмама веома занимљива. појава, може да буде репрезентант неких од мар. кантних проблема о којима се у уводу говори.
Ово, разуме се, није прилика за критички приказ „Случајне панораме", мада једно, скрећући па њу пажњу, треба рећи: у питању је књига која је одиста назначила, како Зупа вели, трупу проблема савременог песништва, у питању су стихови врло занимљивих песничких личности који су, чак и кад су игра речима или графички знак, успостављање једног врло јасног односа према данашњем свету. Уводећи у сферу нашег интересовања проблеме ко је хоће и може, ова нас панора> ма може подстаћи и на компаративистичка испитивања савременог хрватског са другим нашим песништвима.
ЕАДВАРА ОЛАБИ
Олонјева драма о људима _
10:
и — рептилима
Познати амерички драмски пи сап Едуард Олби, који се 1962. године прославио комадом „Ко се и Вирпиније Вулф, од тог времена није написао ниједну зна чајнију драму, а већ четири године се ниједан његов комад није приказивао на Бродвеју. Због тога је с нестрпљењем и радознадошћу ишчекнвана премијера његовог новог комада „Морски пејзаж" (Зеазсаре). Комад је ставило на ТРИ рТИр Шуберт позориште у ујорку и бар по првим одјецима након премијере, чини се да је писац постигао знатан успех, мада су о његовом делу мишљења. прилично опречна.
_ У новом Олбијевом комаду реч је, као у „Вирџинији Вулф" о два брачна пара, али овога пута само један пар чине људи, а дру-“ ти — рептили. На једној усамљеној осунчаној плажи један зрео Фрачни пар разматра прошлост и оудућност свог углавном срећног Орака. Муж жали због прошлих тодина, ћутљив је и, пре свега, жели да се одмара, док би жена, млађа и динамичнија, желела по нешто да измени у животу. Изненада из мора долази један пар у људском обличју, који течно гово ри енглески (чак и у аргоу) и зове се Лесли п Сара. У току разго. вора показује се, међутим, да је реч о гуштеру и крокодилу, којп су такође у брачној заједници. У разговору се откривају разлике у стилу живота и погледтма, на еволуцију, живот, љубав п смрт. У драми се ништа не збива п нема никаквог закључка, изузев што Ле сли и Сара сматрају да Земљи и земљанима треба дати нови елан, који им недостаје.
Неки _ књижевни _ критичари сматрају да је ова Олбпјева драма смешна, духовита п нежна, док Арути истичу да је она, у основи, скуп баналних _ дијалога – који трају дуго: читава два часа, и то без икакве сврхе, жалећи при том за познатим пишчевим експлози“ вним и провокативним репликама. Истичу се, исто тако, извесне сла> оости замисли п психолошке анаМизе. Али док, на пример, критичар „Тајма" сматра да је „Мороки пејзаж" слабије дело, критичар „Њујорк тајмса" тврди да је оно позоришпи догађај. Међутим, го. тово сви критичари се слажу У томе да је декор чудесно леп и да су глумци (Дебора Кер, Бари Нел сон, Франк Лангела пи Морин Андермоп), у режији самога Олбија, дали изресме пштеја у слације,