Књижевне новине
ЕСЕЈ
НЕГОВАНА ПОЕТСКА ВИЗИЈА |
Запис о поезији Радована ПЏавловског
РАДОВАН ПАВЛОВСКИ припада кругу македонских песника средње генерације којима књижевна критика, без уобичајених резерви, признаје стваралачку индивидуалност, песничку изузетност, а местимично се о њиховом песничком опусу пише са егзалтацијом/) Павловски пише поезију на македонском („Суша, свадба и сеобе", 1961,
„Корабија", 1965, „Кроз прозрачност мача", |
1971) и српскохрватском језику („Високо подне", 1966, а потом и две збирке објављене само на том језику: „Сунце за које змија не зна", 1972, и „Пир", 1973). Годину дана доцније издат је двојезично избор његове поезије „Песме":), те је и та особе. ност, међу бројним другим, допринела неуобичајеном интересовању књижевне критике за његову поезију.
Попут осталих македонских песника, који се увек јављају генерацијски, са колективним заносом, не само у временском него и у естетичком смислу, Павловски се јавио заједно са низом песника познатих у периодизацији поратне македонске поезије као — трећа генерација (њу сачињавају: А. Христовски, 3. М. Јовановић, П: М. Андреевски, В. Урошевић, Б. Бузел, Р. Павловски, Ј. Павловски, Ј. Котески, Р. Т. Бошковски и други), низу песника који је донео аутентичан поетски света) Та је генерација песника истовремено донела и особит поетски свет поднебља у коме је стварала, али је показивала и бројне ознаке заједничке за поратну _ југословенску поезију. Једна од тих заједничких карактеристика, у поезији Радована Павловског, огледа се у стилској и тематској сродности са поезијом Бранка Миљковића. Компаративним проучавањем могао би се установити читав низ заједничких карактеристика. Доцније, сасвим схватљиво, развојни пут песника треће генерације ишао је дивергентно, те су и међусобне разлике и разлике у односу према југословенској поезији биле све веће.
Модерност поетике Радована Павловског огледа се најпре у његовом односу према корелативном систему: поезија стварност. С обзиром да је то пример изразитог песника-синтетичара _ разнородних представа, очевидно је да он још у првим збиркама поезије (у којима је, узгред речено, модерност мање наглашена, дакле мање је изражена његова самосвојност а више утицаји и подстицаји, припадање кодективном духу ондашње поезије, што је нормално будући да је реч о књижевним почецима), у визуелно чисто кадрираним секвенцама, песник сматра сваку од песама компактном целином, довољном за дијалог са временом и смислом егзистенције,
том тренутку, када су пропламсавали први наговештаји доцније поетске визије Ра-
"дована Павловског, У многим елементима
структуре његовог стиха крио се ствара.
„едачки поступак, који је управо у то вре-
ме формулисао М, Ј, Дотман у својим „Пре давањима из структуралне поетике", означен као „минустпоступак"“): „Песма — то је сложено сачињен смисао. Сви њени елементи су смисаони елементи", односно Лот ман је веома зналачки указао да су песми иманентни и они елементи које она не садржи („Структурална наука о стиху схва тајући уметнички елеменат као однос, јасно види да је негативна величина исто тако реална као и позитивна, да нереализовани елеменат није нулта величина, и да се његово присуство исто тако разговетно осе ћа као и реализовано"). Са тим одсутним елементима често се у песми Павловског спајају присутни елементи, творећи „незаменљиву уметничку идеју“, које нема из-
ван структуре песме, као што. је случај У песми „Сејачи":
· „Рашћење је лепота
Лежим над браздама као над струнама и слушам музику клијања
Мене ћете наћи под стрехама шуме. како дувам у неразвијене цветове"...
Из мноштва еманације једне појаве, У првим збиркама, из конкретног, окружују“ ћег света, песник одабира солипсистичком пројекцијом низ напоредних детаља. У свима је присутан песник, било да редуцира стварност, било да је умножава својим при суством и медитацијом:
„Стражарим над модром тврђавом биља.
У крви ми пландује љути цвет" („Стражара")
Ништа се у тако конципираном поет. ском свету не одвија мимо песника. Он је збирна жижа свих догађаја („збир догађања у земљи“ како сам песник каже у пес-
1) Миодраг Друговац: „Апсодутен пост", у књизи „Ве БНортарћза НМегата", Мисла, Скопје, 1968, стр. 13—17.
Радован Павловски: „Песме", Народна књига, Београд, 1974. Избор, превод и препев Влада Урошевић, поговор „О неким одредбама поезије Радована Павловског", стр. 225— 28, · Богдан А. Поповић. У овом избору песник је представљен сразмерно кроз све песничке збирке, укључивши им за штампу припремљену збирку „Зрна", која је у овај избор уне та као пети циклус.
12 ~
3) У то су се читаоци српскохрватског језичког подручја уверили када је објављена изванредна антологија В. Урошевића „Црни бик лета", 1963, тод.
ау М. Ј. Лотман је своја „предиван ИРИН “у на
- дикацији „радови 03 ни стемиИ | ин | знаковвм системам") Државног универзитета у Тартуу (СССР), 1964. године. Природним. наставком „Предавања“ може се сматрати Лотманова наредна књига „Анализе поетског текста (структура стиха)", Лењинград,
1972. године.
ми „Будемове слутње"), без обзира на врс ту и порекло. Поезија за песника, није само панестетска категорија, него је уједно и једини смисао песникове егзистенције. Такав, изразито романтичарски однос, традиционалан у великој мери, али дубоко осмишљен и осавремењен у потпуном пре давању моћима поезије, стварао је извес тан мит и то не само о поезији Радована Павловскот, него и о личности самог песника. Необичност односа песника према. поезији (песник не пише нето живи своју поезију) као да је чувала и потхрањивала необичност његове поезије. Попут Орфеја, песник све чега се дотакне претвара у пос зију. То су, међутим, закључци који су створени након једне деценије, стваралачког рада Радована Павловског, јер У почетним песмама више се наслућивао но што је био зрело поетски изражен овај однос. Природно је што се у песничком опусу Радована Павловског може уочити неколико фаза, као што је видно да је његова. развојна линија обележена непрекидним успоном. Тако је из збирке у збирку песник смањивао онај неутодни раскорак из међу жеља и могућности, честу литераризацију („Пут за планину, „Пролећна мисао"), сувишни вербаливам. Но без обзира да. ли је Павловски мање или више успео џ појединим песмама, или деловима песама, остаје као неподељен утисак — необич ност ове поезије, фасцинантна лирска испо ведност и искреност. Тај орфички мит везан за Павловског није потхрањиван само ванкњижевним мотивима него, у првом ре" ду, самом поезијом, јер је тешко наћи песника у савременој. македонској поезији који је тако успело анимирао околни свет, ко ји се таквом сугестивном снагом поистовећује са предметом о коме пева, који опоетизује све са чим дође у додир. „Минус — поступак, о коме смо раније говорили, видан је У поезији Павловског јер читалац не налази у ЊОЈ само оно што тражи. Песник му често припре ми изненађења, мења исповедно језгро и начин исповедања. Тек доцније, након сре Бивања примарних утисака могу се повући паралеле са осталим песницима (у погледу коришћења песничке традиције, надахнатвања народним стваралаштвом, ствара. ња симбола, од регионалног до универзалног, какви су Железна река и Кораб, који постају Корабија, и сл). Стога су честе и надреалне представе које Павловски ствара.) Песник са једне стране актуе“ лизује све о чему пева, а са друге повећава дистанцу између повода (спољњег света) и песме (своје интиме). Функција песме, да намерно поједноставимо поетику Радована Павловског, није да се њоме слика колективно осећање, социјална структура македонског друштва (мада има доста. и таквих значења у доцнијим збиркама, као код Јаневског и Конеског), није ни у томе да' поезијом покуша. да премости несп зум са светом око себе (као код Шопова),
нето првенствено да се опоетизује сам од:
нос, непоетичан у својој суштини.
Као што смо већ рекли, Павловски лиризује све чега се дотакне („рањен звездама“), а проблем идеализације и поетизације протеклог света (детињства, на пример) није истоветан као код других песника. Не може се изједначити са овом својеврсном, чистом и етеричном лиризацијом коју само Павловски рафиновано остварује у невеликом броју најуспелијих песама („Рај детињ“ ства"“, „Развенчавање", „зрно“, „Затурено зрно“, „Животопис“, „Одмор крај огња", „Парабола“ и другим). Павловском то ус пева захваљујући изузетној моћи транспозиције, односно тако развијеној уметничкој имагинацији да сваку мисао претвори У
слику. Х
Наредна, карактеристика. поезије Павлов ског је посебна. склоност ка пиктуралном изражавању) · Ту општу инклинацију ма
тате
) Таква је песма „Рај детињства", рађена у надреаАистичком маниру, из које "издвајамо следећи па» "сам:
„Утроба- куне пород. Долазе истраживачи цветова | и руда. Волови ричу под једним облаком. Сав скупљен у суви утао куће саушвм музику Потопа. ТА један хоњић уплашен небесима лупа на моју · постељу '•
6) Георги · Старделов је у најновијој, Авојезичној автодогији „Четири песничка крута" (на македонском и српскохрватском језику), 1974, сасвим оправдано унео песму „Ван Гогово лето", састављену од че. тири песме: „Сунце из Арлеса", „Химна боја", „Житно поље с тавранима" и „Бура над пољима", ХМ њима се показује како сликарство инспирише поезију:
„То нису боје. то су звездани таласи" Ку („Химна боја'')
„• • „под звезданим кровом
Лета, а ја их онако тамне, боје
која ми се ненадано родила, набацујем
по платну а зрело жито
смештам у амбар од Звезде" 5 („Житно поље с тавранима"')
„ја ту буру усамљено, давно Предосећам већ дуте ноћи "И као странац прикривен сузама Влажим суве боје и сликам Слику буре пре но се она јави" („Бура над пољима'')
М песми „Рај детињства'" Павловски каже:
„Ја дечак, пре нето што падну снегови сликам
ђ биљке, а корење плаче,
Ја откривам једну боју коју немају ни сунце ни
у 7,5 ; '. » вемља".
У том погледу илустратавна је и песма „Ритам и боје". ;
РАДОВАН ПАВЛОВСКИ
кедонске поезије, и поезије уопште (Матевски, Котески им други) он остварује избором и редукцијом детаља, сводећи одреБену појаву на најмањи број најкарактеристичнијих детаља, ничим не сужавајући читаве низове других и другачијих значења; „Црвена и црна марама бачене у ваздух
Два табора зле крви
боре се на месту
тде треба да се раздвоји дмпа У лету цртају крст
Где да затворим плач
куда да отпутујем"
Јасно је да се ови стихови могу различито тумачити ако се не вежу за одређену конкретну представу за коју су везани (бор бу петлова у песми „Ава петла — црвени и црни"). Видно је такође да визуелни детаљи прерастају своју примарну функцију (петлови укрштеним крилима „у лету цртају крст“) и добијају секундарну (то је метафорична раван јер ови тропи и фигуре, њихово богатство или сиромаштво, остварују дубљу > симболизацију: страдање као неминовност сваке борбе, стварање песимистичке визије света о „борби непрестаној“) јер се продужава и отвара нова перспектива читалачком доживљају.
Уопште узевши, песме Радована Павлов ског су у најлепшем виду „отворена форма" (осим неких доцније објављених), форма у чију се. структуру могу уносити значења према расположењу и доживљају оних који их, након песника, уносе. Песма. Павловског нема строго одређен круг значења, као код других песника, мада се та карактеристика може одразити и као негативни конституенс песме, онда када недореченост поставља питање: због чега је песма настајала („Сељак крај мора"): Насупрот таквим песмама налазе се у свему
" завршене и садржајне песме, као што је
случај, са песмом „Младић који спава у подне", са дивним почетним двостихом ко. ји се памти:
„Звук смрти заноси те у сан"
· Смрти бол су опсесивни мотиви у поезији Радована Павловског („Порука“) као и следећи симболи: Сунце, вода, лето, коњ, ораница, звезда, Потоп, стража, сан, пчела, шума, дете, цвет, камен, море, змија, пород; марама, душа. То су „становници“ куће која се „разграђује под утицајем песмине си ле". Има митске снате у опису бола који песник подноси, из кога се, као Феникс, рађа нови живот. „У болу се ја непрестано рађам" — каже Павловски у једној од релких поетских слика у којима се. песник идентификује са другима. Доживљај смрти, као и доживљај природе, јавља; се кроз необичну призму афективног доживљавања, наивности и невиности ендетичке слике света. Природа није Аркадија. Она притиска песника и ствара душевну тескобу („Рај детињства"), те се често у поезији Р.
Павловског, паралелно са огромним озони- |
раним пространствима природе, јавља ми „сва тежина притискајућег неба".
Песник болује од тежине пропадања и несугласја многих појава у природи, У песми „Еудемово љето" песник констатује ка ко је мало открића у вештини:
„да растворимо окамењени бол
као што за то зна
ријека, кишни облак, воћка недодирнута, Љубав у почетку,
путујући зденци пјесме".
Све се интегрише у потпуно, појединачно,
ДреИ) доживљавање света (сопствена бол реноси на друге: „Оплакујући свеце оп-
лакују себе"). ви м
Радомир Ивановић
Буро Дамјановић
Мој говор
Која чудесна пророчица, Љубавница бескраја
И видела,
Удахну у душу невину Говор што лечи „ И једе крв.
И зашто глава
Пристаде на говор сложен, На говор гладни,
На говор проклети,
А толико је говора једноставних.
Морао сам бити. Тумач светлости И таме.
Морао сам бити Сазвук грла,
Сазвук гласа.
Боја мелодије, Зглас језика. Вечне љубави.
Нисам могао бити косац Јер пријатељ сам трава, Ни ловац срна.
Ни нежећ, ни неверник, Нисам мотао бити тама, Нисам могао бити вода.
И зато, док боравих са собом, Рекох, Рекох страшне речи:
Поклонићу себе поезији, Достојанственој сестри Светлости и жеђи, Немоћној гушитељки И горкој чари.
тамс,
Отуда језик којег ми
На дар
Чудесна пророчима даде, љубавница бескраја и видела.
МОЈА СЕСТРА САРА
Моја сестра Сара Има смеђу косу И седамнаест смеђих година.
На њу чекају овце,
На њу чекају траве,
На њу чекају затворени прозори, На њу чека затворени бескрај.
Моја сестра Сара.
Лепша је од својих тодина, Она тече са изворима, Она пева са птицама.
На њу чекају кише
Да је претворе у воду, На њу чека. вода
Да је претвори у сушу.
Без ње не може пролеће, Без ње не може јесен, Без ње не може ветар, Без ње не може лето
И пшеница у хлеб.
Моју сестру Сару Зора затиче у пољу, Као росу у ливади.
Кад она одлази из поља, Одлази сунце са неба,
Два сунца одлазе сморена У тамни поврат морања,
Моја сестра Сара
Има руке од годишњих доба, На длановима пејзаже Торких сликара,
На њу чекају горотраве, На њу чека житобиље, И непут, небелих стаза.
Сваком · чекању моја Сестра Дарује себе,
Из сваког чекања Птотовара њен глас
И расту њене руке
Из њеног дара.
Она св јавља Из хиљаду предела, Из завичајних торких вртова.
ЛЕТ ЖЕБОМОРНЕ МОЈЕ ПТИЦЕ
Ко зна куд лете Бела крила Жећоморне моје птице.
Ко зна куд разноси Лет жубора Непресушног горкојава.
Ко зна у чијим рукама је Глас гаврана и голуба И кљун албатроса.
Ко зна гдје говори Мот 2овор, Сведок мог бивања.
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
8
==