Књижевне новине

МЕША СЕЛИМОВИЋ

аутохтоно прозно ТКНВО

Меша Селимовић: „ОСТРВО“, Просвета, Београд, 1974.

СА МАЛО МАШТЕ, способности домишЉања и искуства са модерном прозном

књижевношћу малтене Да бисмо, већ по“

сле читања прве главе новог Селимовиће вог романа „Острво“, после читања првих шест-седам његових страница, МОГАН докучити о чему је заправо реч. Јер, овај врсни прозни писац нас на самом почетку своје књиге упознаје са двома њеним главним актерима међу којима су односи савршено јасни, са актерима, штавише, који су пред свођењем својих животних биланса, са једном готово коначном си: туацијом инеколиким носећим идејама на којима би се она могла заснивати, Као да је већ на почетку пред нама расплет, а са њим и питање: „Шта ту још има да се каже2!" Оно, међутим, што ће писац имати да каже и што ће бити убедљив одговор на ово (крајње наивно, разуме се) питање биће, у ствари, аргументација, вишеструка аргументација једне колико “ уметничке, фиктивне, толико и животне ситуације с којом нас је, полазећи „од "пре краја", на почетку свог дела упознао. Полазишна ситуација нм, у исти 'мах, кључни однос у овој књизи — а њихови су носиоци двоје остарелих супружника. који дане своје животне јесени проводе далеко од урбане цивилизације, на јеном острву које је и сцена њиховог суочавања са неоствареношћу њихових поје диначних живота и са промашеношћу њиховог брака -— са сваким новим по глављем постају све разућенији и све сложенији. Писац нас, у ствари, постепено уводи у више варијаната промашено“ сти које, рекло би се, произлазе из полазне, али које, у исто време, имају ни сопствени 'узрочнопоследични ред ствари. Усмерени и одређени тежином промашености џи испразности њихових живота, интензивирани карактеристичним драмским о валерима, дијалози главних актера, њихови унутрашњи солилоквији и епизоде у којима појединачно учествују откривају пред нама породице њихових потомака, отварају врата на домовима њихових суседа, ми присуствујемо ма. штањима главних јунака која нас упућу ју у њихову прошлост и таквима која се моту тумачити као скривање од њихове садашњости, а читав низ епизода у по средној или непосредној вези са њима има интегралну, понекад поетску, поне: кад симболичку, а понекад и филозофску вредност ин тежину. Поаазишна ситуација се расплиће да би се, на правом крају дела, све нити поново уплеле и тако нас вратиле почетку, двома промашеним ос тарелим људима и њиховом битисању на острву — једној продуженој метафори заправо, која је зракасто плирила своје значење и мноштвом димензија обогаћивала своје језгро, са појединачног се ши рећи на опште и универзално. Интегрална вредност – појединачних епизода овог текста (нека поглавља гото“ во се могу читати као независне целине), остварена различитим поступком, може читаоца подстаћи да стекне утисак о и» весном успоравању главне радње, Како, међутим, главне радње у правом смислу те речи у овом роману и нема њихову је Функционалност неминовно откривати

на други начин, неминовно је тражити је |

у пишчевом напору да своју носећу тему, проблем међуљудске комуникације и питање о постојању солидарности · међу људима, проблеме и питања који, дабоме, нису нимало једноставни, на одговарају ће сложен начин постави и сложеношћу приступа и поступака што поузданије осветли. На тај начин, различитошћу деј става, као подршку главној теми и као оживотворење главне теме, треба схватити и тумачити све, у први мах нам се може учинити битно различите, епизоде.

Јер, и оне ксје су пуке маштарије јуна

ка овог дела, и оне у којима се воде ли-

_КЊИЖТНЕНОВИЋ 4

КРИТИКА

терарни и литерарствујушчи разговори са, случајним саговорницима, и оне које су поетскосимболичне сцене из природе, и оне у којима се разговара са старим острвљанином који тачно зна меру и смисао свог живота и са њима је крајње помирен — нису ништа друго до пишче" во осмишљавање теме којом се бави, идејно и животно обогаћивање једне ли: терарне конструкције. '

Остаје, дакако, питање: какав зак> ључак из ове убедљиве сугестије прома: шености треба извући, има ли, најзад, мли нема људске солидарности судећи по овом делу и каква је његова „пору“ ка"2 Пре овега, општа промашеност ко» ја нам на почетку овог дела изгледа тако очита, на његовом је крају таква знатно мање; остаје нам неупоредиво снажнији утисак о аутентичности и пуноћи живо“ та, о омеђењима и узлетима које нам живот доноси, неупоредиво звучнији чини нам се пишчев апел да за складом са животом и за: смислом живота, упркос општој коначности, непрестано треба трагати, Поред тога, у књизи „Острво", има једно поглавље –(„Блиједа жена“), једно од оних у посредној вези са главним личностима, чије је значење у релативизирању истине и које, управо тим значењем, представља једну од битних компонената речене поруке. Истина нам, одиста, на почетку и на крају ове књиге изгледа друкчија, у сваком случају изгледа сложена, онаква каква једино може да буде, А остварење и дочаравање уметничке и животне сложености једне од истина о нашем животу је и било тежња ове лепо замишљене и на својевр“ стан начин ' остварене – Селимовићеве књиге,

Испитивачи и тумачи Селимовићевог прозног опуса ће, сва је прилика, ово њетово најновије дело уводити у токове тог опуса, одребиваће меру и природу његовог присуства у њима или, може бити, особености по којима се од њих разликује. Утврђиваће, наиме, колико овакав један, назовимо га камерним, роман идеја са драмским особеностима, може да се доведе у везу са његовим ранијим, знатно сложенијим и условно названим историјским, романима какви су „Дервиш и смрт“ и „Тврђава“, или пак, са романом „Тишине“ који је био обележен као

роман са савременом тематиком. Несум |

њиво је да такве везе постоје и несумњиво је да роман „Острво“ представља својеврсну допуну "Седимовићевог | досад створеног света, али је подједнако несум њиво да ће се права вредност овог романа поуздано моћи утврдити ако се то буде чинило изван сенке његових друтих

· романа, изван сенке романа „Дервиш и

смрт" поготову, ако се она буде тражила у особености сопствене структуре и композиције, у снази њихове уметничке реа:

аизације.

Богдан А. Поповић

у

РОМАН ИЛИ ФЕЉТОН

Момо Капор: „ФОЛИРАНТИ“, „Знање“, Загреб, 1974.

„ЗАНОСИМ се бледом надом да све те ствари, све те године, месеци, дани и потрошени часови нечему воде и да би их можда искупила нека књига, претворивши их једним потезом мађионичарског шта пића. у смисао: Та књига ме све више заокупља. Књига о Мими Лашевској, Алегу и нашим пријатељима." Тако је у уводу „Фолираната" Момо Капор недвосмислено показао да — посматрајући искоса структуру књиге која је пред нама — говори непрекидно бар у два гласа, дубоко изну»

тра, у вреви шетача Кнез Михаилове ули-

це шездесетих година, најдраже улицена свету, и, у исти мах, са дистанце већ по много чему остарелих, уозбиљених, уловљених јунака њених. Тако се, запра» во, напор за. укидањем фаталне дистанце показао изузетно плодним. Тај напор је, пре света, доказао да се књита — попут оних писама које смо, на линији Крлежине литературе, писали тако често узалуд. но, без гласа и без одговора — може писати у једном даху, аутентично, непревре до, Ауховито сасвим далеко од литераторске себичности и комбинаторике папир. натих решења. И тако је, истовремено, роман Моме Капора исказао давнашњу потребу за романом који би био фељтон У многим смисловима његовим, фељтон као река, али и као слобода, разобручен, немиран, актуелан, писан сентиментално, јер непреболно, динамично, јер непрекидно заокупљен савременошћу недефинисаних, срећом, наших живота.

Својевремено је Крлежа, расправљају“ ћи о могућем, а непостојећем загребачком, аграмерском роману, који би осветлио и изненадио мнота расположења, личности, ентеријере, љубави његовог родног града, захтевао да се том такозваном дирском роману, роману који би био фељтон, али загребачки, али аграмерски, посвети пуна, достојна пажња. Душан Матић, опет, помињући неминовног Ускоковића са познатим већ дошљачким комплексом, напомињао је како судбину београдског романа ц те како види у истраживању, У компле. ментарности захтева за великим и малим дешавањима негде, али и у београдској вреви. Зе сваку расправу о савременом нашем роману који би био и фељтон, који

би био и тај фамозни и од толиких пре-,

мамо КАПОР

зирани подлистак савремене наше штам пе, „Фолиранти" Моме Капора нуде неко лико веома битних питања. У нашој мртодној литератури, која тако често и без. успешно инсистира на досади, на бескрајним монолозима и бајати мутном унутра шњем нашем дешавању, у нашим суморним литерарним сферама где је екстери“ торијалност дуго времена наивно прихватана као услов за улазак у клуб модерних писаца, а град, по правилу, још из времена Матавуљевих пројекција београдског живота, третиран као големо зло у које се наводно заплиће сеоски младић, или паланачки Бак, „Фолиранти" доносе пре цизан амбијент, аутентичну _ атмосферу, смех, каткад оперважен очајем неминовног старења, каткад на ивипи илача.

„Моја књита — то је покушај да поново успоставим везе са изгубљеним друтарима и свима онима које сам некада. познавао, пратио део пута." Тако Капор јасно означава да пустоловина и „Фоди. раната", као једне од могућих књига писама које је писао и које ће, свака ко, и даље писати, иде пре у правцу ствар. носном, репортажном, фељтонском, него у патетичној линији такозване озбиљне литературе. Могућност препознавања себе и своје генерације, тако, у контексту читаве Капорове литературе, у оној данас тако комичној „моди из педесетих година", која се спомиње већ на првој страни“ ци ове књиге, у групи од тридесетак младих очајника који шпартају Кнез Михаиловом, затрављених давним нашим сентименталним. васпитањем, а тад препуштени фабулозном студентском животу престонице, има значај трагања за властитим кореном, али и за идентитетом уопште. И тако, по строгој али праведно исказа. ној пресуди, насупрот читавој библиотеци наших досадних, преврелих, нечитаних, > ображених романа, управо Капорови покушаји у „Фолирантима" имају снагу по узданих сигнала, добрих меланхоличних информација, значајних сведочанстава о томе како се свет мења, како је Мима Лашевска из оног излога Кнез Михаилове улице зрачила магијом другог света, не познатог и недостижнот, како су се љу“ бави растакале, како су се кругови оси“ пали и нестајали, не памтећи и не остављајући трага сем у успоменама, у тим запретаним нашим хербаријима.

Свет Кинотеке и Коларца, дивно неде финисан у својим ноћним бдењима, филмови једне младости, Београд који се бу. ди, живот реке, све овде намерно побројано на начин како се то саопштава у нас тавним програмима истог оног негдашњег сентименталног васпитања коме се Капор жестоко нарутао, и никако не једино У овој. књизи, проговара у „Фолирантима" на ти, али са свима, редом, око себе и изван себе, Тако је велика, незасита, јединствена. пројекција тих давних већ дана наших педесетих и шездесетих година. испољена у баиском ослањању на интимно познавање, на случајне грумене успомена, на брзоплетост хронологије. Па као што је понављање неких од наших најбатнијих успомена једна од битних, вели ких, незаборавних тренутака памћења, тако је у круговима „Фолираната", од странице до странице, поузданим а тантентним подсећањем на једне те исте доживљаје све виле расла свест о незаборавној романтици једне генерације.

„Фолиранти" низлта не предвиђају, све сно много шта превиђају, ничему се не угибају, никога не заборављају, без тезе,

без априорних закључивања, једноставно, |

вибрантно, њз прве руке говоре ту велику, вероватно вечиту али овде као први и последњи пут саопштену истину 0 пу, товању, пролазности и младости, Овај Капор, одиста, и када се игра, игра се по правилу ватром властитих дојмова, снажно веристички, у фељтону коме краја нема, и који, у домену српске књижевности, стоји међу највиспренијима, Дилема роман или фељтон у „Фолирантима" је разрешена на начин који импонује и који је по. много чему јединствен. Ово је п роман, и фељтон, и још много шта што ће избацити из уобичајене колотечине многобројне приземне књижевне класификаторе' и квалификаторе. Кад би бар могли да схвате да је ово књига и о њима, и против њих и њихових буквалистичких веровања.

Драшко Ређеп

пре света доћи до свести о томе да смо

ДОМЕ за Бољи Живот

| . о Бабић: „ТРИ ПОЕМЕ ,. Ј Просвета“, Београд, 1974.

ПОЕМЕ Горана Бабића карактерише ЕД, реност песничког говора, тратично осећа: ње света које се пригушује иронијом ба за аници цинизма и изванредна лакола #' У ја омогућује да се све каже изражавања кој 1 оз6 јако озбиљно и да се схвати још Ил није. Бабић има потребу да. тона > савременом свету, о свету у 'кој : Е процеси хуманизације тек започели у свету који је дошао до једног трагично сазнања да много штошта што се у ра нијим временима чинило као хуманизација и пут ка аутентичном човеку није било пут ка томе човеку, него од тога човека. Простије речено, или патетичније, како хоћете, Бабић је сав у отпору према нечему што се зове патетични тренутак најцег времена и истовремено сав У отпору према нечему што се зове носталтија. за неким добима која су далеко за нама. Он не води техничку цивилизапију У којој живи и вероватно ће још дуто живети наш свет, али он тој техничкој цивили. зацији не супротставља мдилични свет прошлости када су времена била друкчија и људи бољи. Напротив, он мисли да техничка мивилизација, онаква каква је сте, јесте ружна и наказна, између осталог, и због тога што је настала из једног ружног и наказног света који се понекад јавља у једном илеализованом и мисти. фикованом лику. Бабић је дакле, заокупљен, садашњим тренутком, сав је на страни света који настаје, али који још није створио неке чвршће оријентире ми још: се није одвојио од оног света који својим раВањем негира. ' па _ Наравно, када се оваква поезија пише онда није нимало тешко склизнути У па. тетику, мисао заменити досетком, стих заменити фразом или паролом, улози атитатора подредити улогу песника. Горан Бабић све то, углавном, избегава на један крајње једноставан начин. Он полази од једног модела света који између осталих заблуда. има о себи и ту — да је савршен, Горан Бабић прихвата од тога света је дан део његовог мита, да је он најбољи што може да буде, али да је такав какав јесте, најбољи од свих могућих, далеко од доброг. И он миту тога света супрот. ставља иронични подсмех, бира мале по јединости које доводи на ниво случаја, каткад бизарности које уме тако да по. веже да буду права слика тренутка, На-. равно, све се то казује без икаквог гнева и грча, уз један иронични, рекло би се покаткад чак и топао људски осмех на: лицу. Бабић се више чуди него што се љути, више му није јасно него што 0о6јашњава и на тај начин тражи од нас да неке ствари себи разјаснимо и да по не чему нађемо објашњење. ујадп | То је један вид ангажоване поезије. која је ангажована у многим правцима · и која треба да делује у многим правцима. Она се обраћа нашим савестима, јер у њима налази и потенцијалне кривце за оно што се у свету збива и потенцијалне савезнике за оно што у свету треба да се мења. Он се обраћа онима који ни зашта нису криви, уливајући им, по Марк совим речима, „ужас над самим собом, да би им се дало храбрости“, и онима Аругима који имају довољно храбрости да жмуре пред чињеницама и да не при: знају неминовност историјског хода. У правцу у којем историја неминовно тежи, разуме се. А свима се обраћа на један исти начин, открива нам ругобу једног света, с поуком да из ружне прошлости није могао тако лако и тако брзо да се роди један леп свет. Проблем је у основи врдо прост: да би се престало бити „дратоцјена животиња“ м постала дрегоценост која то доиста јесте, потребно је

„дратоцјене животиње" које тога нису свесне. Песнички став Горана Бабића није ни став борпа који штедро деди и прима ударце, ни став пророка ни проповедни ка, ни став мудрог саветодавца, који вас присиљава, ако не да послушате њетове · савете, а оно бар да чујете оно чему вас саветује. Став Горана Бабића. јесте став једног саговорника, који вам, додуше, пред мало ширим аудиторијумом говори оно што ви и сами треба да знате, који хоће да вас доведе на један сократовеки начин де истине; када га саслутнате ви ћете сами постављати питања и питања. ће вас водити поузданом одтовору, управо | ОНОМ одтовору који је Бабић хтео да вам упути као савет, То што се он понекад саужи једноставним речима, а понекад бизарностима, што је његов речник помекад књишки, а понекад улични, то је Зато што до истине има безброј путева. Ади, ако се било којим од њих добро пре етно 4 које хоће да вас дове| абић, у : : а. неминовно се мп лако „Трн поеме“ Горана Бабића јесу 1

а једана Од оних песничких књита које смогувутУ многе надградње, многа уживљавања, мнота „накнадна размишљања, Уосталом, то и јесте сврха антажованс поезије, Она“. има само једну функцију: да вас наведе да мислите о нечему и да вам открије начин на који ви треба о томе о чему размишљате да мислите Горан Бабић доводи нас ДО тог начина не онако како Вас доводе учитељи џ проповеднипи, већ ОВАКО како вас доводе ваши сапатници и Арутарп који иду истим путем кав н ви. Ако бисмо тај став хтели да предста- · ВИМО сликом, онда би Бабић личио на Затпег сапутника који је на једном мучном путу коранио који корак даље и сада својим сапутницима, који су нешто не заостали, пружа руку да то растојање на лакши начин прећу.

Предраг Протић