Књижевне новине

=

РИК 5

ТТ ши

ПА Поа вритчац ЗАК ода А пуоЧ Ета ЈН а па

"тка, ја не знам,

НОВИ ТЕКСТОВИ

НЕ ВОЛИМ РАЗОЧАРАНЕ

Писмо

Човек не живи ни с истином, ин с лепотом, он живи с другима.

24. 1. 74. Б.

Драги Драшко,

Прексиноћ, наједном, синула ми је мисао, п заболела ме је до дна, и одмах сам је записао у свој тизеши Боутапо-уап Њештиљгеп гобегдат-азепда, који сам добио, смо добили, од наше дивне пријатељице Тилике из Холандије: „Како је могућно било да не започнем размену писама са Драшком Ређепом после његовог текста о „Буђењу материје" пре тоаико тодина2 Једино је он схватио хируршку операцију између „Бат, дале" и „Буђења материје", и смисао једине фусноте, испод „Само пева тајни пламен". Видиш, Драшко, човек понекад изгуби памет, И понекад много изгуби памет. М без повратка. Чини ми се, не, сад знам, у тим ненаписаним теби писмима, свакако бих најједноставније рекао, написао, све оно што сам, час спретно, час неспретно, покушавао да именујем: „Мртви угао", „Пата-карте", „НајмлаЊи Јагодић неће, не може ла уће у роман", „Увод у сећање", нам, у последње време, „Предговор за неки животопис", м т. д:;... А све је остало фрагментарно, недоречено, како каже Лела, а. само си ти' ппак разумео, п моју фрагментарност, и моју недореченост. Чудна ствар! Чини ми се да би све то било написано у тим писмима, пи видим наједном, да у тој преписци између тебе и мене, не достају моја писма, а. твоја постоје: сви многобројни текстови, све твоје алузије, све твоје реченице разбацане свуда по твојим страницама, писма су мени, на која нисам одговарао, можда за то што... Не, глупо је да се из вињавам, извлачим Од одговорности, да разлогизирам једно неписање, изгубљено време, ка ко би рекао Пруст, ипак оптимиста; да се оно може опет да нађе, и да, преображено, у сјају исписаних речи, блиста у позлаћеним насловима на корицама књига поређаних на етажерима и по ормарима утутканих соба слатке вечности, једно неписање, и једно изгубљено време, отишло у не поврат; не, ја то нећу. Нећу да жалопојим за неповратним, за празнином, за смрћу. Бар један час да будем у дослуху са својом реченицом (шаљем ти сепарат То је ТО), послелњом објављеном, да.

'се „има времена за све, па чак и

да се умре". А како смо још у првом делу реченице, то наставља мо тамо где смо стали: има се времена за све, и за наше дописивање сад, не само за разговор, јер времена се мењају, и самоће све чешће.

Знам где сам стао, или тачни“ је где сам започео већ једном био једно овакво писмо теби, па та нисам завршио. То је било на једном откуцаном примерку твота текста о вашем боравку у Де чанима, и твојој евокацији мог повлачења 1915, и нехотице ме ти видео да лутам, лелулав у твом аитерарном памћењу. Ти си натрапао на неки траг, на траг неког који би ти могао бити близак, да си га упознао, а и овако га знаш, то је Растко Петровић. Он је, са својим сестрама, у црним веловима до земље (и сукње су тада биле до земље), окружен њима, његове пратиље У повлачењу и изгнанству у Фпанпуској и Пари: зу (Еце Фез Есојез 60), после тра“ тичне смрти Надежде, велике зве зде куће Петровић; таквог Расали таквог Рас тка; који ће четири године касни“ је, 26. марта 1919, на мом пример. ку „Адолфа“ Бенжамина Констана, који си видео,и који се мени вратио као што знаш на волше бан начин после педесет година и више, Растко написати:

Ја син народа славјанскога

Болшевик по принципима,

бескрајан по висини

видела Радмила Тодоровић, Лели“ на сестра од тетке, Бојићева ве реница, недавно умпла, као вечна вереница, таквог бескрајно ви: соког, танког, и бледог, са скру“ шеним прним сестрама, које су бдиле над њим, као над својим пла вим и декоративним анђелом и тенијем, кад су се, долазећи из Подгорице (данас Титоград), укр" е у мали брод који их је

све заједно — ту, групу из болни пе и војнике који су ишли ТИМ путем преко Пећи и Чакора, пре» везао за Скадар, тде је друга група долазила другом маршрутом пре ко Призрена и Љум-куле, поред Црног Дрима, У којој сам се ја налазио. Не знам, не памтим, да ли је Растко, на том вратоломном . могао да ВИДИ Дечане, али

је свакако морао да угледа п " 2 ку патријаршију, јер пут 32 па Гору води поред ње, и да У = Е: јим буљавим, паметним, м лије

мим очима као вино како је сам говорио, понесе црвеног незаборавног пантократора из те цркве, кога ће после педесет година пронаћи Натали Сарот, и написати једну радио-драму о човеку који је одједном заћутао, и после се утврдило да је зато заћутао што је у једној цркви на југу између Црне Горе и Метохије угледао јеАног пантократора. Ти си, према, томе, наслутно нешто од истине, од истине која нас превазилази, да смо у својим очима понели фрагменте неких рушевина из којих зраче неки одломци, рањави делови фресака. Видео их тим путем Растко; то је као да сам и ја пола од тога видео, ја који сам ншао другим путем, ја сам понео заиста срушене – Бурђеве Ступове, па којима су остали, по угловима сводова, које је српска артиљерија. 1912. морала да руши, јер су Турци ту били поставили своје топове. Ја сам пшао преко Призрена, као што сам мало пре написао. Нисам видео Подгорицу, ни Љевишку, — била те још намија, али сам видео Св. Аранђела, рушевине Душановог манас> тира.

У Скадру, тас су нам се непознати путеви укрстили, нисмо се срели, ни упознади. Ни фаталног дана нашег поласка. за Сан-Бова» ни, и брод који је имао да крене ма. дан Светог Николе (6. децембар по старом, 19. по новом), нисмо се на путу срели; коњ кога је мој отац по сваку цену хтео да води да би понео ствари, учимио је да закаснимо, одлетео у ваздух, ударивши на мину. После смо утврдили да је тим бродом отпловио за Италију Растко са сестрама и Иванка. Иванић којој сам 1919. поклонио „Адолфа" (ос: таје увек још знак питања). И треба да прође још десет месеци, до почетка скупљања будућих матураната на курсу у Ници |. октобра, да се нас троје, који смо (да ли смем да напишем2) тра» жили читавим тим путем бежања и смрти, најзад сретнемо и да оне пресудне године од јесени 1916. до „Сведочанстава" скоро нераздвојно про ведемо.

Бурђеви Ступови или Стубови, на које се враћам, виде се данас. Последњи пут, кад-смо-ЛДела и ја ашли у Сопоћане, пре десетак тоди на, задржали смо се, са осталима с којима смо били, у Новом Пазару, и с трга, батт као некада, крајем октобра 1915, време је било још лепо, измећу два бре та, у даљини готово сасвим геометријски купаст брег, и на њему лукови цркве на врху, и кроз њих види се небо. Пре лесет година, псто, баш као пре, 1915, с јесени, за моје очи, тада и за моје ноге, пре десет година не и за моје ноте. Дратан Јеремић је о мени на писао текст под насловом „Пе-

сник _ под звезданим небом". И ту је она „висораван где горе само звезде". Човек иде

по земљи, низином. На врховима је наше племенито безумље. Ако Неш наћи у То је ТО реченицу у којој је живот лак каокри лао, онда ће бити јасно, да нисам само гледао издалека, као пре десет година, _Бурђеве Ступове, већ и отишао до њих првог поподнева, и не сам, ишао сам с неким, али с ким2 Понекад мислим да је то био млади, једва нешто старији (тада сам се увек дружио са старијим од себе) Павле Мрак, и који је нестао, јер га после тога не видим на путу кроз Албанију крај себе; само од тада видим увек небо, и аркаду, и пали кров. Одсутност крова у соби у „Светлости“ без по гледа", већ је ту, а сећа на БурЊеве Ступове. Не сећа у правом смислу те речи, већ је ту, без лица и без лека, на дну памћења и на дну заборава. И зато моје небо и нехотице носи ране на себи.

_ Читао сам недавно да ће нешто радити на конзервирању БурВевих Ступова. Лела ми каже да је, мало пре, телефоном, с тобом причала, и да си јој још рекао да су спремљене „Мајке". Не заборави време, 1940, младе жене долазе, траже стихове о теми мајке и мртве деце за лирске ре цитације. Шта да им кажемг Да им читам Вајеаџ Туте од Рембоа, пи да с њима пртам садауге5 ехрг2 Можда би то било боље, али сам 1930. године рекао 360том клапкалици која је само ме не чувала (чувала) (менег), и као и сам Рембо, кад је пошао у Абисинију, у пустињу, почео отуда да шаље обична писма својој породици, и ја сам, пошто није било потребно да идем у Абисинију, она је била око мене, у мени, и онда2 и шта онда2 Добро је, и хвала ти, што ће Христић компоновати „Радничке стопе". Ја имам једини _ примерак „Мари. је _Ручаре". Може се фотоко-

ДУШАН МАТИЋ

пирати, и дати Христићу. Можда. би му то нешто рекло. Једини примерак целе „Марије Ручаре".. Али, драти мој директоре, учини нешто за Бурђеве Ступове. Не ради мене, већ ради неке грозне истине, да сами себи задајемо ране, рушимо сами своје сопствене лепоте, ах! ради2... И тако мора да буде, и бива, и светлост се меша с тамом, а моје срце с мраком, и ја све знам, и све разумем, и онда кад кажем да ништа не разумем, ја све разумем и ту је сва моја несрећа. Пошаљите два човека, један апарат нек снима те рушевине, и небеса из центра. рушевина, и окрените на све че тири стране апарат, пре него не направе глупост да, као Манаси. ју, рестаурирају, да се више не усуђујем да тамо идем. Посекли су орахову стару шуму кроз коју се прилазило манастиру, замусили Ресаву воду, укаљали дивну шуму просецањем једне слабе пруге, а унутра прекрили су сту. тове бојом, прекрили плаветнило којим сукишемоснегови обавили преостале фреске. Лако је све виде ти после разочарања, пошто је прошао пожар, или поплава, па човек зна да боље да кревет буде чист и бео чаршав на њему, да су боље поморанџе, од шкргавих јабука које је један јунак „Глухог доба“, не знам да ли ушао у роман, уз доручак читавог свог века јео, јер су га сећале на дане Албаније 1915, и оног великог чуда да је он, мајчин син, срећно из тога испливао. Ти знаш да ја не волим разочаране, да нећу никад друге да кривим што сам о њима погрешно мислио и од њих тражио што они нису могли да ми дају. Нисам никад ништа оче» кивао од других, а ако сам не што урадио за друге, добро или погрешно, ништа зато нисам никад ни од кога ни очекивао. Човек не живи с истином, ни с ле потом, он живи с другима. Нисам ли толико пута рекао, могућно је да другима нисам потребан, али други су мени потребни да. бих постојао. Остало, напред поменута истина, лепота, доброта, су на висинама, на кристалној планини, како би рекао Бретон, узвишени, али се ни ја, као ни он, није настанио на тим узвишеним врховима, већ у низини људској. Ликабет, виши брег крај Акропола, је за богове, Акропол за људска велика дела, а испод Акропола. тек боравиште за људе.

Налазим се ту негде међу њима, и тебе, Јеју и Мирну једноставно, земаљски поздрављам им

водим

Душан Матић

(Из књиге Тринаест писама Душана Матића)

ПОРТРЕТ

У свету топлине

Поводом изложбе илустрација Босиљке Кићевац

АКО ЈЕ КЊИГА читана довољно је да буде и поштована. Али ако је и читана и гледана, онда треба да буде н поштована и вољена. Таква књига носи у себи и неку врсту опипљиве лепоте, а прис ност читаоца с њом успоставља — илустрација.

Добар текст довољан је да књига буде добра. Најчешће такав текст је и инспиративан за илустратора. Али због тога што илустрација хронолошки долази после текста (у већини случајева, је тако), не мора да значи да је илустратор мање значајнији стваралац од писца. Напротив, у свет. ској, па понекад м нашој књижевности за децу, има примера који говоре о обрнутом процесу, тј. да су илустрације инспирисале аутора писане речи. Ипак, читалац не зна за ову закулисну предигру ма стварању сликовнице м није му ни потребно да зна. Ако су добри, ако су успели, он подједнако воли мо текст и илустраџију, и сматра их јединственом целином. Он не дели своју љубав, нити му је то потребно. За њега је та љубав усмерена ка целовитости остварења, што је, у самој ствари, мање или више спретно успела симбиоза две уметничке личности: писца и маустратора.

Управо код Босиљке Кићевап наилазимо на обе горе изречене могућности. Она је најчешће, додуше, _ илустровала _ текстове, али је имала и ту срећу да су наши познати дечји писци правили текст по њеним илустрапијама (Александар _ Половић; _ „Каћин зоолојлки вот“). Но без обзира на то којом је хронологијом текло стварање једног оваквог двојног дела, наша уметност илустровања књига за децу била би сиромашнија када у лепези врсних стваралаџа какви су Бокина Милановић, Жика Ковачевић. Марко Квосмановић, Никола Масниковић, Ила Ћирић, Љубица Тоттковић и јотш неки, не би достајало и дело Босиљке Кићевац.

Однос према стварању исто је што и однос према животу, па зато свако право дело носи печат свога творца и његове животне философије. _ Илустпаторско дело Босиљке Кићевац због тога је за нас занимљиво зато што у себи сажима у пуној мери јелну трајну уметничку а то значи и људску вредност. Из сваког њеног цртежа, колажа или илустрације зраче топлина, умпљатост и нежност. То нт"је ни безначатно ни случајно. Њена илустрација је најпре намењена детету, а дете, знамо, највећи је потраживач и потрошач поменутих врат на које красе људско у чо веку. То су оне виталне _ вред ности у њеној и; устрацији које попут сунчевих зрака маг. нетски струје у око и душу гледаочеву ширећи своју благотвојност. Под њеном чаробном руком колажисте и цртача, п страттни лав, и груби носорог, п одбојни крокодил, добиће извесну црту племенитости. То није због за матка који јо1 поставља текст; то 1е пре свега уметников олнос према приводи и животу, То је њена одбрана свега живог пред неправдом коју људи одвајкада чине природи, то је, мосталом, њен бунт против човекове хаотично оотптилачке руке. Најзад, Босиљка Кићевац кроз своју оплемењену маустрацију учи дете на сагласје са природом и позива та да је во ли и да јој се предаје пуног срца.

· вело ми стављено аа4 аста.

Овај њен позив носи у себи при: звук песника и романтичара, ко: ји све што чини, чини снагом срца и с љубављу, без којих не ма ни наде ни успеха. И управо ова обележја, која су, пре свега, фауидне природе, чине хумани. стичку основу уметности Босиљ ке Кићевац.

Опредељујући се за реалистички поступак у илустровању, Босиљка Кићевац је и тим својим односом показала да поседује суп тилно зкање и поимање дететове психе. Често се у нас реалистич: ки приступ уметности поистовећује с нечим што је већ прежиМеђу- тим, управо уметност намењена деци не трци такве квалификације Свет се може мењати колико му драго, цивилизација може на предовати до апсурда, уметност може бити стварана за не знам која будућа поколења, али оно што је намењено детету не сме и не може преступити норме које још увек регулише – природа када је у питању поступност раз витка његовог живота. То значи да неразумни експерименти “ домену уметничког стварања за де пу немају оправдања нити права. на живот.

Босиљка Кићевац то зна и за. то је њена илустрација саврше но разумна и разумљива. М њој побеђује логика као природан закон система васпитања младих Људи. Но, мако реализам доминира у илустрацији Босиљке Киће, вац, она је није лишила суптилности и оних особености које једног уметника разликује ОА АРУтих. Њен у основи реалистички рукопис може се окарактерисати као суздржани поетски ре ализам, у којем машта и ствар. ност стоје равноправно и допуњују једно друго. Готово сви ликови које је створила, почев Од њене прве сликовнице „Каћа У зоолошком врту“ па до последњих илустрација _ прављених за научно-популарно _ енциклопедијско издање о земљама и народи ма Азије, носа у себи консеквентно спроведену нит поетског садржаја. Њена постичност није звонка и нападна. Са изврсним осећањем мере поезија је код ње исто толико дискретна пи суптилна као и њен реалистички рукопис-, Она слика суздржаних осећања. Њен потез кичице или рез маказама не дајс себи непотребног маха, није распуштено и необузлано осећајан. То је одлика само правих уметника код којих мера означава прецизну компоненту између осећања п постављеног залатка. Једноставност по читкост ли. ковног рукописа следећа је особина која олликује илустрацију Босиљке _ Кићеваи. Правилност њеног потеза огледа се у јасном означавању _ ликова, пејзажа и предмета. Не збуњивати гледа оца, односно читаоца, — основно је правило којим се руководи овај илустратор. Уосталом, то је и први захтев сваком уметнику ако жели да његово дело буде доступно и прихваћено. Босиљка Кићевап готово на школски начин даје пример како то треба чинити. Читкост и јасноћа чине душу њене илустраторске вешти. не, јер је она свесна да онога ко ме намењује своје дело не треба збуњивати и стављати ппел нерешиве енитме, већ му треба помоћи да се што лакше, јелноставни: је и брже снађе у свету реално. сти. Речју, она је предани и по штени васпитач.

На крају желео бих да кажем м то да су у нас веома ретке изаожбе илустрација, што је велика грешка галериста и организатора ових уметничких манифеста. ција, са примерним изузетком „Музеја примењених уметности“ Ова изложба јасно показује да илустранија може бити исто то. лико узбудљив и племенит до живљај као и многе успеле из ложбе слика или скулптура. Иако теоретски спада у примењену уметност, илустрапија често ни. је далеко од сликаггтва, ако ни по чему другом оно бар по свом васпитном значају и у пропагирању _ ликовних _ уметности, Из ложба Босиљке Кићетац то нај боље показује и зато пи њој и организатору, „Музеју примење них уметности“, хвала на овом ретком доживљају.

_ Божидар Тимотијевић

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5