Књижевне новине

Драгомир Брајковић

ДОВОДЕ МЛАДУ С ПОЛИЦА

Ове песме, о заједничком завичају, посвећујем

браћи Диздаревићима Реџу и Фаруку

Доводе младу с Полица Доводе туђу одиву. Стижу непозната лица И пију љуту шљиву.

Доводе младу с Полица Замашну, крупну и здраву Свијет се нагло прошитио Према Гусињу и Плаву.

· Неколка пуиња чуће се И све пијано, махнито. Тетиураће се кроз ирн дан Свијет постављен окомито.

дДоводе младу с Полица

Младу, крупну и здраву · Наш свијет се нагло ппоширио К Мурини, Гусињу и Плаву.

Донијеће свеле јабуке И дуње у свом ковчегу. Љубиће и дјеиу у руке И осјетиће стегу.

Радост ће проћи и теза Кроз кућу и све инксане. Доводе младу с Полица Ићи ћемо и у Беране...

ДОЛАЗИ ТПУМАР СЕЛИМОВИЋ

Нагло престајемо с градњом куће. Мада се ститло до рогова.

Под црну земљу се грађа крије Још скоро неће бити крова.

Лолази шумар Селимовић; Повлачи руком по балвану: „Ово је чиста шумска краћа!" „Овога склањај неће у страну!"

Долази

шумар Селимовић

Де јури кокоши, хвата! пјевца! Он носи чекиће, оловке, жреде. Предаће суду! Кољено клеца.

У туђем гало државни газда

Он црта кредом строг круг плави Боље остати и без крова

Него се замјесратаи њему — држави!

Долази шумар Селимовић

Њетова надлежност је ствар најтреча. У црну земљу са својим гајем Потонуо је дрвосјеча.

КРВАВА СВАДБА У БРЗАВИ

Љубави, пробуди ме у поноћ љубави! Море ме стежу, трозе и из детињства

муке.

Извади ми'сјекиру из'тплећки, одвежи ми

орериву ке

руке

Скини ми крв с“дочију, трв' вићвену на

Лудо је коло играло око махнита. свирача, ·

свадби у Брзави!

Лудо се тијела ломила: нота земљу не

додира!

Коло момака п удавача, коло црноторки.

и повезача

Коло ријетких перлонки и још рећи:

шешира.

Поред задружног дома ракија на полић

и кило.

Поред ње бјелокапи продају бисквите и

шећерлеме,

Прикани, кумови, комшије, лако налазе

теме

Већ накресани, почињу пјесму, помињу

драго п мило.

Предвече, не зна се како, ни откуд,

повадише ноже,

Бранећи отету одиву, грабећи туђе злато, Дотада пштоми, просто јагњад, скочише

у вучје коже

и просуше крв и очи у тек изгажено

"блахо.

Љубави, пробуди ме у поноћ љубави! Патње мг море, сећања из детињства и

Страх ме је у ножеве ће ми олистати

муке.

руке

И одвешће ме поново на крваву свадбу

У Брзави.

СВИЛОБРК РАДУШИН НА ТУБЕМ КОЊУ ВИБЕН ПОСЛЕДЊИ ПУТ

На туђем ату, на Зеленку

Низ тек покошено поље,

Нит ћурак има, нит челенку, Нит мамуран је, нит добре воље Нит у ритама, нит у злату Свилобрк Радушин, на тућем ату Показује самовољу.

Лункају узде и дизгини Галаме му и арлаучу. Једни му кажу: „Брже се скини!"

А други: „Узми коњу душу

44]

Он просто тера горе-доле.

И под њим дршће корен трава. Онима чијег коња јаши Свилобрк стрпљење проверава,

На пречац чу се: неко габа! И мрака леже од свег јача. Из мрака Зеленко к сунцу језди Ал нико не виде више јахача.

Низ пусто поље самовоље Без Свилобрка, у лаку касу Зеленко копитом копа поље

И мртвог јахача земљом засу.

б

КЊИЖЕВИРНОВИНЕ

ПРОЗА КЊИЖЕ их НОВИНА“.

БЕКСТВО НА ХЕЛГОЛАНА ||

Радомир Смиљанић. БИО ЈЕ диван, прави јадрански плаветни дан кад смо се

нас тројица дотадашњих невољника авежљај · нево са својим 3 ајима упутили на малешну железничку ка КЕ ПИ поред раскошне и живописне луке Труж. р Ј аш теретни воз, први у низу таквих на једном дугом разноврсном путовању — тако смо барем сва тројица с пуно наде очекивали — тек је склапан. Љубазни железничар, спроводник, окретни и ведри Босанац Хасан, посавеПВИЈ нас је пријатељски да се до поласка воза скрасим У оближњем малешном бифеу преко пута станице. Ми смо тај његов савет прихватили. А је дошло време Ре поједено и попијено (јер и нисмо одрицали) платимо, чекал ј а изненађење: ц Ма — Не, нећете ви мени платит У: и — рече нам крчмар љубазно се осмехујући, некако отаљене трајуни СЕ Ола — 15: — оте ми се збуњено; == ако,

Гледао сам га мало подуже, а гледао га је и мој сапутник и истомишљеник Крешо Панкреац. Били смо збиља. поручили најбоља јестива и пића,

— Не, нећете ми платити, па то ти је! Не треба... био је упоран гостионичар.

— Ама — запех ја, а зинуо од чуда.

— Ни гроша — инсистирао је домаћин.

— Али, зашто, зашто, пријатељуг — чудио се и Крешо Панкреац. !

— Зашто да не платимо2 — упитах ја опет,

— Зато — отегнуто ће гостионичар; а одмах затим, на. наше још веће чуђење и дивљење, он додаде;: — зато да.

погађате, ето, зато ми сада нећете платити ни гроша. До

краја свог живота имате да погађате-и да се питате: ама зар ми оно баш збиља не платисмо... Ето зато. — тај бесумње изузетан човек и даље се љубазно, мало загонетно, чак рекло би се, и са снебивањем смешкао.

Утом наиђе усплахирени Хасан и позва нас у воз.

Хасан је већ унапред био упозорен: о великој жељи нашег умног старца да се смести у кондуктерску кабину последњег плитког вагона, у ону наиме ку са. дрвеном

клупом и специјалним уређајем за кочење, са правоугаоним прозорчићима позади и са стране.

МЕ

МС ' 0

тавоа о хђо

„Изгледа да је и главни отправник воза био обавештен о овој чудној групи путника какви смо били нас тројица, наш ентузијазам и наше безрезервно предавање у наручје железнице импоновало је и њему. Пришао нам је и љубазно нас поздравио. Подвукао је да-се не морамо прибојавати да евентуално нећемо добити бесплатна места у возу, јер он разуме људе страсне путнике, и он сам тако воли да путује и одушевљене путнике осећа као своју браћу по крви. Одмах затим је рекао да ће довести и шефа ове малешне али ни мало безначајне железничке станице, који је и сам велики љубитељ путовања.

И заиста, док смо се ми смештали, дојурио је и он, шеф станице Тонко Ропочевић и обасуо нас збиља љубазним поздравима. Био је. у комплетној парадној униформи, јер је управо који час пре нас испратио неке великодостојнике,

Поздрав главног заповедника железничке станице Дубровник нас је свакако дирнуо, нашег изванредног старца. посебно. И опет му је брадурина подрхтавала и ја мунух Крешу Панкреаца и прошиштах кроз нос, показујући крадомице на нашег миљеника:

— Тражи речи...

— Наћи ће —- одговори ми. ко из топа Крешимир Панкреац, а старац, збиља, убрзо затим поче, загрливши топло и отправника воза Стојана Врбицу (тако се звао тај човек) и скретничара Хасана, док је шефу станице Ропочевићу климао озарено главом.

— Речи нису важне — кликну он — нису оне увек најважније — провали из њега — али ја ћу се ипак послужити управо њима да у њих оденем своју огромну захвалност као и огромну захвалност мојих младих сапутника за сву ову љубазвност и братску пажњу који нам се указују. И... И шта друго да вам кажем — додаде још ово радосно уздрхтали наш велики старац и осврну се ка нама двојици, тражећи одобравање у нашим очима.

Ми му га и овог пута не ускратисмо.

И Ропочевић, и Хасан, и Стојан Врбица заташшаше же. стоко длановима у знак поздрава и прихватања ових речи, а Хасан се онда нагло трже и отрча неколико корака у страну. Ми видесмо како он с пуно пажње и усрдности прихвата из руку једног девојчета огромни завежљај, готово балу, под којом се она дотле бректаво свијала. Прихвативши Ар руком и-њу за надлактицу доведе нам је ближе говорећи: Ма — Ево, ово вам је Фатима Ризванагић, али, промениће презиме. Путује на своју свадбу. Удаје се у једноме селу иза Ускопије и презиваће се Селимбашић. Ова бала — и Хасан је не баш с лакоћом набаци на задњи, у ствари наш вагон, преко џакова са сољу и корпи са сушеном рибом

ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ 'КАПОРА

— то вам је њена дјевојачка спрема. Их, болан, кршне ли

дјевојке и младе!...

Фатима је мало постићено гледала себи пред ноге. Ста. рац јој приђе, прихвати јој пажљиво, са два прста подбрадак и подиже јој главу. Мако, и то сасвим, поруменевши од стида, Фатима га ипак смело и право погледа уочи,

„изазивачи свеопштег пожара кој

Велики је тренутак за све нас био када се огромна ава покрете. На самом за

композиција воза зафљуља тргну, вршетку тог, рекло би се бесконачног, ланца на точковима, пуног мириса на смолу, на со, на рибу, ми ниједног тренутка не опазисмо где тај лакац шкрипут цвичавих вагона тамо негде напред у бе ји почиње, Ми смо и даље дастављали овој тако започети ритуал позареављања са овим дивним људима какви оу били акретничар Хасан, главни отправник возова Стојан Врбица као и сам шеф станице Дубровник (Рагуза) Томислав Тонко Ропочевић. Каква разлика у расположењу у односу на оне дане и часе потуцања на острвљу Ластовскот архипелага нашег јужног Јадрана, када смо били препуштени себи, када смо бежали од људи и звериња, убеђени да смо криви јер смо

и је блеснуо на острву Коткул тејајт. А да ли је то био паш пожар Да ли је то био пожар наших дотадашњих нада и стремљења Зар је, и уопште, очај човеков» Мли пак човек постоји изван очаја и. упркос њему, изван и упркос застрашујуће ватре и дима у себи и око себе. у ' .

Огроман, по дужичи све несагледивији, клизио је овај метални низ теретних вагона по прузи све брже и брже, чинило се да он спаја два краја света и да му стога нема завршетка, нема покоја.

Питање где је то нешто што нас тамо сасвим, сасвим напред вуче, цима, потеже, одваљује од тла, и шта је и како заправо изгледа то — такво питање поново нас је изненада протресло. У један мах уобразисмо да ми можда сами ву. чемо себе, или, што је било још ближе нашој узаврелој памети, да ми успште и нисмо вучени — ми ето, само, клизимо, јер све што је с нама и око нас клизи и похлмизује, тј. ми клизимо зато што све оно што нисмо ми такође клизи, само у супротном смеру од нашег. Једино су удари точкова вагона о саставке шина, чији су се ритам и јачина звука мењали, опомињали да ипак постоји нешто што ни. смо ми а што нас вуче, хтели ми то или не, у неком правцу

" далеко, о како далеко напред.

Па добро, шта: је, дакле, то што нас вуче2

Ово су већ била питања која нас никако нису напуштала, која су у својој неодгонетљивости била све упорнија. Рекао бих чак све мучнија. Крешо Панкреац и ја, девојка Фатима исто тако, сви омо се поклизивали пропињући се кроз прозорчиће нашег малешног смештаја у кабини послед њег вагона теретног воза 11012 у' безуспешним покушајима. да погледом обухватимо све ово чудо коме смо се предали на милост и немилост и које нас, чинило нам се сада, јер нисмо знали шта је и где је заправо то, помиче и против наше воље све даље од нас самих, од света коме припадамо, На стрмим падинама херцеговачких кршевитих брда, када би воз све луђе и све захукталије и опасније срљао “ поноре, а са стране нам се отварала огромна, пространа, равнодушна и некако успавана кречњачка поља, испресецана рекама понорницама, тек онда би нам понајјачом снагом наилазила та узнемирујућа мисао, то питање испуњено страхом: 5

Постоји ли нешто што управља овим нашим кретањем, што га убрзава или пак успорава, што је, ово последње, на опасним сурим спустовима бритких херцеговачких обронака било и најважније.

Но ми смо шибали у простор све брже, све погибељније, незаустављиво и неодољиво, у том свом готово нерешивом и сада очигледно неизбежном ковитлацу, чинило се бивали смо све беспомоћнији пред неким елементом тамо далеко напред, који, постојао или не постојао, све више овладава сваким нашим дашком, сваком новсм грашком зноја на узаврелом нам челу.

Док нисмо осетили тешку потребу да пођемо преко свих тих џакова соли и плетених корпи пуних сушене рибе, преко презреле репе и бала сунцокретовог семена некуда напред, у разрешење сумње која нас је све више свладавала. Вагон по вагон почели смо да освајамо воз. Ту огромну творевину од ваљда стотине (ко зна да ли им и има најзад броја!) вагона који су сачињавали ту сада за нас злокобну и претећу композицију 11012, Крешо је кренуо

први, али ни ја нисам дуго оклевао; И гле! — мала и нежо на у својој ванземаљској лепоти Фатима Ризванагић пошла,

је и сама са нама. Вукла је, сва исцерена и оцарапљена, све своје почетно по тво, ону балу девојачке спреме с којом је тако храбро и одлучно кренула на своју предстојећу свадбу у нови живот. Поматали смо јој колико смо могли. Цимали смо и гузили се и ми, Крешо Панкреаџ и

ја, око те њене бале, око тог њеног имања, тог поноса, ка- .

ко је једном о томе рекла. Тешки мириси сушене рибе н презреле репе, семена сунцокрета и смоле палили су нам ноздрве, разбеснели удари ваздуха шибали су нас по лицу, посртали смо и падали, потезали се опет некуда напред, цимали и добацивали једно другом Фатимину балу, али смо свеједно напредовали метар по метар, телеграфски стуб по телеграфски стуб, вагон по вагон све више напред. И чинило нам се да, завитлани у бескрајни простор, губимо и своју телесност, своје осећање себе и, надасве, постојано до сада оно осећање свога света коме једино морамо да припадамо. И већ смо се ужаснути питали да ли ми то летимо у неким новим оферама, да ли то наши некакви остаци лелујају у ванвремену н ванпростору, када нас одједном, у часу у коме већ нисмо могли да сагледамо ни оно што је испред нис, али не више ни оно што је остало иза нас, продрма некакав страшан удар, проломи се страховита ломљава и тутњава, безбројно мноштво вагона ис“ пред и иза нас одскочи бесно, убилачки у вис, из њих покуља ватра, превелики пламени стубови пропеше се пут неба.

Не мало затим лежали смо у сред среде огромне рас-

пуклине ватре мноштва вагона свуд наоколо нас: Фатима, |

Крешо Панкреац, наш дивни замишљени старац пуне туте % очима, (откуд се и он нађе ту!) и ја на једној ледини. — Воз 11012 пламтео је дивљом ватром која ме, о, боже, подсети на сав жар наше неугасиве кривице што нас протежући се још од острвља Ластовског архипелата јужног Јадрана и овамо чак захвата у своје ракље, Гласом неке свесмитујуће туге прошапута наш: старац као да овотим шапатом боји тонове чудне неке музике која нам је искоса допирала до ушију: „Стара италијанска изрека каже: ке фаћијамо ноп повери, што у слободном преводу значи шта да чинимо ми сироти..." Удесно од нас, мирно, прибрано као да баје, као да нам пружа кашике хране у дрхгава и гладна уста певао нам је старац чије сам име касније сазнао, (Ејуп Бећирспахић) бојећи свој милозвучни Ме прастарим акшамским осмоструним инструментом, м:

„„Гротротрошна грава попопотопи се лава. Ау а у ла-лаћи три-три-триста дјевојака.

Одсјаји велике ватре као да су давали гакт овој чидесној песми коју смо слушали широко отворених очију и устију и наш дични старац и Крешо Панкреац и вереница Фатима Ризванагић и ја. Хук старинског инструмента осмоструног САЗ-а као да је све више надјачавао ропот ватре, одбијао њене огромне похлепне језичине од нас.

# Проза „Бекство на Хелголанд" Радомира Смиљанића (чији одло.

мак објављујемо) добила је на овогодишњем Интернационалном конкурсу за кратку прозу у западнонемачком граду Арнсберг-Нехајмхистену прву награду. Наш писац је тако по други пут освојио ову угледну међународну награду на конкурсу који се одржава сваке друге године и који је праћен колоквијем на коме се расправља о краткој причи и данашњој прози у свету (ове године су, поред Смиљанића, на колоквијуму од југословенских писаца учествовала још и Мира Михелич, потпредседник Међународног ПЕН-клуба, Бранко Хофман и Иван Ивањи. Међународни жири је био у саставу АР Магдалене Падберг (СР Немачка), Карл Фредерик Енгелстад (Норвешка) проф. др Јон Јаноси (Румунија), Гинтер Радке (Берлин), Витолд Вирпса (Пољска), Хуберт Хелшер (СР Немачка) и председник 5 ија Петер Јокостра (СР Немачка). Занимљиво је да је ова проза аи 2

највећи број гласова читалаца-грађана. Арнсберга и Нехајмхистена, градова

у којима се конкурс одржава,

х

пина осе