Књижевне новине

ИНТЕРВЈУ

УМЕТНОСТ ИМА ВЕЛИКУ УЛОГУ У ФОРМИРАЊУ новог ЧОВЕКА

Разговор са једним од оснивача „Позоришта народног ослобођења“, професором драмских уметности

Вјекославом Африћем

ВЈЕКОСЛАВ АФРИЋ је рођен су то крајеви, какви су у њој

1906. тодине у Хвару. Студирао је у Загребу, најпре Сликарску акаДдемију, а дипломирао је Државну глумачку школу, тадашњу Позоришну академију. Године 1927. одлази на позоришне студије у Праг и Беч. Први глумачки ангажман добио. је у загребачком позоришту. Затим, једну сезону је гостовао по многим србијанским местима са позориштем Удружења глумаца. Био је, после тога, глумац и редитељ у Сарајеву и Бањалуци. У Београду је провео сезону 1930/31, а у Загреб је прешао 1932. године, где остаје до окупације. У Загребу је три године био шеф „Драмског студија“, једног авангардног позоришта, На сцени тог позоришта режирао је своју драматизацију Шчедринових „Господе Головљевих“ и „Слободну љубав“ Пантелејмона Романова, један од првих совјетских драмских текстова изведених на нашим сценама између два рата.

Вјекослав Афрић је учесник народноослободилачке борбе од 1941, тодине. Са групом загребачких глумаца основао је Казалиште народног ослобођења Југославије и био руководилац тог те атра све до ослобођења. Један је од оснивача позоришне академије и њен дугогодишњи професор и декан, Био је и ректор „Уметничке академије“, заједнице свих уметничких академија у Србији. То је данашњи Универзитет уметности. Може се слободно рећи да је Афрић утицао на формирање данас веома познатих редител ских и глумачких личности. Из његове богате глумачке каријере памте се његове улоге Хамлета, Мишкина, Раскољникова, Хенрика, ТУ, Нехљудова, Фауста, Краља Пира, Ореста и Дамњана. Ове “логе, како бележе енциклопедије, убрајају се у ретка глумачка остварења нашег времена, пошто су изграђене са јако развијеним осећањем мере и природности у игри.

Вјекослав Афрић је аутор, сценариста и редитељ првог играног филма „Славица“, који је снимљен 1946. године. По сопственим сценаријским текстовима Афрић је снимио и филмове „Барба Жване“ и Хоја леро“. За свој рад добио је многа друштвена и културна признања. Најдража и нај. већа су му признања: награда Са. веза бораца Југославија „4. јул“ и награда АВНОЈ-а, коју је добио 1973. године.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ:

Да ли бисте нам на почетку рекли која су сећања из досадашњег рада, из живота глумца, редитеља, драмског писца, филм. ског аутора, учитеља редитеља и глумца и борца уметника, а све је то било у готово пет радених и веома ангажованих деценија, која у Вама изазивају највише задовољства, узбуђења, радости или туте. Која су, заправо, данас, ваша најчешћа присећања из про. шлих дана>

ВЈЕКОСЛАВ АФРИЋ:'

Има их толико, да не бих могао овако напречац да се и присетим тих узбудљивих тренутака, у мојем животу. Мењао сам ангажмане, нисам се задржавао дуто на једном послу. Увек сам био вишестрано активан, па тако имам и многа сећања.

Разуме се, прво сећање је са, мог Хвара. Моје детињство, први светски рат, са много туге и мното жалости, јер сам изгубио више од половине своје фамилије: отац, мајка, брат, сестра. Сви су они умрли од последица првог светског рата. И то врао рано. Имао сам свега 14 или 16 година. кад сам их изгубио.

Друго сећање је, разуме се, долазак у Загреб, који је за мене значио почетак мог јавног и дру штвеног рада. Најпре сам желео да будем сликар, али сам постао глумац. Разуме се, ово пребацивање из једне уметности у другу, ОиАО је скопчано са разним бритама и узбуђењима. То су биле ствари које су биле одлучне за мој живот,

Па, затим — завршетак школе, одлазак из Загреба, ликвидација студентског живота и прелазак у јавни живот. Морам упозорити да мој одлазак из Загреба

није био из некаквих уметничких '

разлога. Отишао сам из Загреба у првом реду зато да упознам Ју тославију. За мене је Србија у оно време била потпуно (егта 1псоета. Нисам знао Србију, какви

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 4

људи. И моја је прва жеља била да дођем у Србију и да је упоз нам. Али, да је упознам тако да прођем кроз 'сва њена већа и истакнутија места. Отишао сам и до Македоније, све до границе Албаније, до Охрида. Али, опет да истакнем, играње у тим местима. није био мој циљ, него упознавање нашег човека пи наших крајева. Јер, Југославију сам осећао компактну, као своју земљу, Од Марибора до Бевђелије.

Затим, могао бих да кажем, ето, и моји први успеси, То су по себна узбуђења. Прве глумачке креације, прве режије, боравак у Сарајеву. Боравак у Бањалуци, где смо стварали нови театар. Јер, пре тога Бањалука није имала театар. Екипа, која је била сва прожета еланом стварања нове театарске установе. Затим, разуме се, читав период Загреба. Моји највећи глумачки успеси и најзад одлазак из Загреба у партизане. Стравичан је био долазак окупатора, осећање да смо прегажени, да је земља поробљена, окупирана. Разуме се, то су била и највећа моја узбуђења. Врло болне успомене.

И онда, борба за победу, осећање да се боримо, да. водимо рат против рата... Ја веома ценим звање борца, борца у најширем смислу. Не мислим само борца са пушком у руци, него и борца пером, речју, у борби која је и духовног карактера. Читав тај пе риод био је за мене од нарочитог значења и нарочитог значаја. Ту сам прошао кроз посебан универзитет. Било је то читаво море осећања, нарочитих узбуђења и радости, туге и среће, и најзад тријумфа када смо, ујесен, 1944. године дошли у Београд, управо у тренутку кад су се у најнепосреднијој (близини још водиле борбе.

Мислим да је мој најсрећнији и најузбудљивији тренутак био кад сам се авионом спустио у Дивце поред Ваљева, и када сам поново' осетио тле своје земље, која је управо ослобођена. Тада сам постао свестан наше победе. То је, мислим, био и највећи до живљај у мом животу.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ:

Ваше _ предратно време је углавном време вашег глумачког рада. Били сте и члан у оно до ба најугледнијих. државних п1030ришта. Али сте се, како сте малопре рекли, са глумачким дружи. нама у својој младости, оној најранијој, кретали и са путујућим позориштима из места у место. Какав је заправо био тада позоришни живот» Какав је био у највећим срединама, а какав је био у оним малим местима»

ВЈЕКОСЛАВ АФРИЋ:

М оно време није било ни ра дија, ни телевизије, а ни нашег филма. Позориште је имало једно посебно значење. Није се тада.

„мото гледати позориште у кући.

Позориште је било само у позоришту. Бити у путујућим позори“ штима било је нарочито весеље за глумца јер је кроз позориште струјала култура, која се ми на какав други начин, ни преко било којег другог посебног медија мотла да пренесе на публику. Разуме се да је онда и статус уметника био друкчији. Не мислим по питању · финансијском. Глумци нису никад били нарочито добро плаћени. Не ради се о томе. Кроз такве призме це гледам ни на своја глумачка остварења, нити на свој глумачки позив. Важније ми је оно што позориште значи за друштво. Поред тога, данас глумац може да глуми и пред камером. Он може и да умножи своје креације, да их мултипликује, да његово дело остане иза њега. У оно време кад је завеса пала и његова је креација отишла у 'неповрат. Данас креације могу и да се сачувају. То су велике разлике. Техника је много то-

та изменила, па и начин натег живота. МИЛОШ ЈЕВТИЋ:

Ми смо у почетку поменули

Ваше најпознатије улоге које се памте. Да ли бисте нам рекли, друже Африћу, које Вам је ликове било најтеже да остварите2 Које бисте Ви издвојили, 73 по. требу све критичности и данашњег односа, за некакву своју со» ствену антологију.

ВЈЕКОСЛАВ АФРИЋ:

Ту немам много шта да ми. слим. Моје свакако најуспешвије

1. 4

улоге су биле из руског репертоара, у првом реду Достојевског. Затим Шекспира и Гетеа. То су биле моје истакнуте роле које су поред могућности које дају глумцу да се истакне, имале и један одређени литерарни квалитет, за оно време нарочито висок.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ:

Коју · ипак стављате на прво местог.

ВЈЕКОСЛАВ АФРИЋ:

_ Мислим да ми је најуспешнија улога била, колико то могу да преценим, Кнез Мишкин у „Иди.

ВЈЕКОСЛАВ АФРИЋ

оту Достојевског. Било је и друтих, али ту сам улогу нарочито волео.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ:

Друже Африћу, Ви сте били у народноослободилачкој борби. О тим данима Ви сте објавили књи“ ту „У данима одлука им дилема. Били сте борац, али и руководи“ лац Казалишта народног ослобоЊења, затим његов редитељ, ГАУмац, па и писац текстова. Играли сте у тим славним данима наше историје у готово најчуднијим сценским околностима, Шта би. сте нам рекли о овом необичном културном чину и о изузетној културној трупи коју је АВНОЈ на свом првом заседању 1942. тодине и званично основао н тако је прогласио за прву уметничко-

„културну институцију наше со.

цијалистичке историје»,

ВЈЕКОСЛАВ АФРИЋ:

То „Позориште народног ослобођења“ је имало извесне особине војничког позоришта, ко је је, разуме се, служило за забаву и разоноду. Али, ми. слим да је то његова сасвим споредна карактеристика. То је било једно тражење нових путева позоришне уметности. Не бих рекао да смо у томе успели. Били су то само покушаји. На жалост, прерано смо одустали од таквих експеримената. сХтели смо да испитамо нове могућности за уметност у револуцији, па и на уметност оног времена кад идеје Маркса буду остварене, кад рад: ничка класа преузме власт и кад она буде на челу свих збивања у земљи. Не само привредних, поли тичких, него и културних и уметничких, Мислим да социјалистичко друштво треба да има такву уметност, која потпуно одговара, марксистичком начину мишљења.

Кад данас људи говоре о партизанском _ позоришту, онда не мисле на наше представе у Јајцу, Бихаћу или на Вису, То је, у ствари, био стари грађански театар. То је театар Гогоља, Нушића, Стерије Поповића или Кочића. Оно што је било типично партизанско позориште, то је онај пат: први период. То су наше „плакат-представе“ или „мозаик-пред“ ставе“. Некакав синтетични театар, који никако. није био до краја оформљен. Он је остао у стадију рађања. Није доживео ни своје детињство ни своје дечје болести. И о томе би требало ма. до дубље да се размисли ако же лимо да нам театар не буде само проста играрија. Не треба се бојати почетништва. Не може се одмах након порода постати пу. нолетан.

Мислим да овај наш пут само-

"управљања, давања најшире вла-

сти радничкој класи, односно разбијања сваког бирократизма и власти појединца, ово наше

· стварање једне посебне и шире

колективне МЕ бе је Теавој ини ком џ он ппзаној деоби бе и подели рада. То свакако Ре жи и једну нову психологију “о. века; нов морал, нову стику Мет. ве друштвене оријентације. > ност ту може много тога да 2 ни, и да у формирању нашет Ме вог човека одигра пресудну улогу.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ:

Рекли сте, друже Африћу, 48 је посебно био занимљив прв; Пе риод рада „Казалишта народни ослобођења“. Како је изглед М једна тадашња партизанска пр

+ 5 5

редба2 Шта је УК залишту, поред тога, каква је оила публика2 Како је уметничка. реч деловала на људе којима. је мисао увек била усмерена сло. боди2

ВЈЕКОСЛАВ АФРИН:

Најтипичвије за. тај период на. шет казалишног деловања на ослобођеној територији било је то што ми у ствари нисмо имали позорницу. То је био театар на отвореном, најчешће у шуми, Ретко смо итрали у затвореној про сторији, па и тада је наша позорница. била врло оскудна, То је био посебан партизански театар. Представе, као што сам малопре рекао, имале су облик мозаика.

Ту су биле песме, игре, рецитаци

је и малц скечеви. Све је то личило на некакав својеврсни кабаре. Уза све то ипак је то деловало као једна целина. Основ тог позоришта била је реч, мисао, револуција претопљена у театарски израз, Били су тд свакако и еле. менти агитке, вам без тога нема ни театра,

Имали смо и сасвим другачију публику. Када говоримо о публици, увек помишљамо на један одређени театарски фактор, и у томе не правимо разлике. Публика је међутим само у апстрактном смислу увек иста. Конкретно она је веома различита. Колико има средина, толико има и публика. Театар се мора оријентисати према тим срединама. Једно је кад ви играте у затвореном простору грађанској публици, а друго је кад играте на отвореном (и то без микрофона) сасвим специфичној масовној публици. Ми смо итраћли по селима која уопште никада нису ни видела театар, тле Људи уопште нису ни знали шта је то театар. Наше представе су одговарале управо таквој публицн. Помишљао – сам тада, у то време, да ли би они прихватили рецимо, „Отела“, Шекспира. Ни време ни публика нису олговара» Ам таквом театру. Историјски леРриод у којем се та пубанка налазила, имао је своје посебне ка. рактеристике и своје посебне проблеме. Погибија Дездемоне п про блем брачне верности осталн би без ефекта. Они су били сведоци масовних убијања, бацања људи у“ јаме, најтежег крволоштва што је човек могао да измисли кроз своју историју. То је сасвим једна другачија психологија једно сасвим другачије гледање на човека као на најузвишеније би. ће на овој кугли земаљској, а Које је у исто време било најкрволочније, најзверскије, најне. моралније и најмање хумано. То је било време кад је фашизам беснео по нашој земљи, када је злочин тријумфовао, било је то свакако једно посебно време. Наша борба није била ни најмање лака.

Мислим да су те теме још увек актуелне за уметност,

све играно у ка

о поли. која се, ј оже пожелети. То је била Јо тастична публика, која нас је, како се каже, носила на рукама. Био је то прави тријумф позоришта. То је био театар који је мобилисао. Било је случајеТа да су се људи после наше пред ставе одмах пријављивали да. МАУ у борбу, У партизане. |

То су биле по нечему и ама: терске представе. Не ПИ искључиво таумачком св) ома крају крајева, тамо су. ; се 5 а најбољи тлумим, који 5: 4 ој лике креације и пре рата. У

о гауми, она је увек Нера Удиа је питање

а на висини, зЕра тог театра. Та форма. би а. је без сумње сирова и неизраЂ на, али управо такав народни а буде клица јел:

тар може да 6 ка овог театра. Ми К Морао створити нову уметност. 4 не учинимо одређене напоре да

пжимо нову театарску реч, Бат гест, нови театар

тарски нови теа Ре театар ће као дру-

Имали см

и из 20 , а вена чинилац да буде све ма ње и мање важан, милош ЈЕВТИЋ: ·

ди бисте нам можда, Аруно љррић, рекли како сте сачували рукопис „Јаме", јер, знамо,

Вас, наша, култура. шнија за једну ве на Ковачића.

да. није било била би сирома лику поему Гора

ВЈЕКОСЛАВ АФРИ: КА

сте, не мислим. да је. то а боје нарочито херојско де до. То је једна одучајност, једна коинциденвција. прилика. Ја. сам, срећан, необично срећан да сам то дело спасио, и да то, дело им. данас живи, и да ће оно још АПО, да живи. То је велики „добитак. за нашу књижевност, Ра

МИЛОШ ЈЕВТИН:

Ви сте аутор нашег првог, уметничког филма. „Славицу је не давно поново видела наша публика. Шта. бисте нам о првим да нима нашег филма данас казалиг И као аутор „Славице и осталих. наших филмова, разуме се, али и као оснивач наше прве филм“ ске школе. Де:

ВЈЕКОСЛАВ АФРИН:

Оно исто што сам носио и у себи још онда кад се стварало партизанско позориште, управо то ис то, те исте мисли испуњавале. су ме и при стварању нашег филма. Па, и сама екипа „Славице" била, је већином састављена од тлума ца. партизана, од глумаца који: су | учествовали у револуцији; скоји , су на неки начин били већ оба. | вештени о тражењу једне: нове | уметности, прожете марксистичким духом, социјалистичким, 34 новог сопијалистичкот човека.

Међутим, снаге инерције, сна те заосталих схватања м контра револуције искористише моменат за своју офанзиву, Тако смо до шали и до „црног таласа", Мислим да је требало ортанизованије 60 рити се него што смо ми то чини. ли. Ми смо допустили да наш филм и театар, у доброј мери за: пливају у воде буржоаске умет. ности. Многтима су импоноваде и награде и друга „признања“ из иностранства. У наше време ми смо мислили да би то била увре да за нас да неко од нас буде награђен, у једној капиталистичкој земљи. Међутим, после се испос тавило да су те награде и та признања из капиталистичких земаља била вреднија од наших.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ:

Да ди је, ако помињемо тај континуитет Од „Славице“ до А нас, па и време црног таласа, дз Ам бисте нам нешто хтели да Кажете о данашњим приликама У кинематографији, нарочито о вој најновијој. Који Вам се фил мови данас чине најважнијим Који су то редитељи који дају печат времену, који глумци2

ВЈЕКОСЛАВ АФРИЋ:

Ја бих Вам ово рекао: Не ради се о томе да се изнесу само садржаји из револуције. Уметност је садржај али уметност је и фо рма. Уметност кроз форму. и то вори. Треба наћи и нове револу“ ционарне уметничке форме. Мис. дим да уметност социјализма. тре ба да буде што непосредније веЗана за живот и нашу свакидашњицу. Треба да открије прави и истинит смисао живота и да се Зе, туби У филозофије које су пот| о. опречне Аијалектичком мате- || а зму. Да није. елитистичка, о. рична, створена за врло ус ва! ру тове, који сами себе забав“ Ју. рава уметност је присту ачна свима. Није питање само тумачења, него и мењања. света, Хако Каже Маркс, Треба да пре

нимо свет. Није све у томе да ми једноставно уметнички репро Аукујемо догађаје из револуције, већ да уметност допринесе мења: њу света тако да се тим мења. мем и ми сами променимо, У том

ислу уметност може да буде и радикалнија и „далековиднија.

др тнаракне разговор емитован је ма утом програму Радно Београда)