Књижевне новине

СОЧИ ЧИНА: ВВ не ДЕ

о" ~

от ДЕ

=>

ЕСЕЈ

ПОЕЗИЈА МИРКА БАЊЕВИЋА

Запис о песнику Сутјеске

ПИШУЋИ о Мирку Бањевићу (рођен 1905. умро 1968), морамо рећи да је код њега језик окосница која осмишљава суштину песме, Језиком се сенчи атмосфера, извлачи нијанса, побуђује асопијација. Дакле, језик је власт у царству песме, Кад смо то рекли, онда кажимо да на њену слојевитост, на њену инспира: тивну ознаку, дејствује снага онога ко песму твори,

Бањевић припада оној групи песника који је на поезију гледао као на најлепшту пустодовину духа, То код њега има један посебан печат и сврху, Реч је о песнику сензибилнот нерва и снажне евокативности, Од када је почео да се огла: шава, а то је било равно пре пола века, па до његове трагичне смрти, шрта игровитости духа била је увек присутна мн увек свежа. Опаоћена дубином мисли "н мекоћом лирских сазвучја. Бањевић је сав инструментаријум језика користио за осмишљавање функције песме, у којој је тражио напрегнута стања и веома наглашене емотивне импулсе. – Највећма када је залазио у подручја тајни и сно ва, То је онај тренутак када се „М јаук претвори у бездане".

Потреба да сучељава тајне са лицем ствари још је више уверило песника Аз је у томе „споју“ човек увек на губитку. Зато у Бањевићевој поезији оријаши туга због људског кратковечја, а нада, жељено човеково прибежиште, брзо се преобрати у безнађе: „И прах је отишао пра: ху /и кости су већ гњиле давно/ а та кукњава и жалба/ у мени одзвања/ у ноћ/ гред мутних и болесних снова/ од којих се пробудим суманут“, Рекли бисмо да. је та туга доживљена као фаталистичка 03 нака, а то је дубоко испољено Азто У циклусу „Над невјечним собом“. Унутра: шњи човеков пејзаж на изглед је миран, али из њега бије глас праве вулканске јеке, у којој је, зачудо, меладијско јез гро песме лирски згуснуто,

у буђењу тајни и сна борави Бањеви“ ћева инспирација. Сви мисаоно:емотивни набоји ту се зачињу и одатле шире поље свога дејства, То је најизразитије у збирпи песама „До искали“ и у поеми. „Без дани“. Ту се на оригиналан начин мешају слике јаве и сна, Песник у Ану поно-

ра, а то је биће, хоће да пронађе смисао,

постојања, макар на трен. Песника пре срета илузија и неутешје. За тугу је, ви дамо по Бањевићевом примеру, пајбољи ослонац природа: штума или море, камена присоја, слап воде. Човеку врате примир. Оплоде пуноћу утиска.

Судећи по Бањевићевим песмама, мо гло би се рећи да је сан тек онда сврси сходан ако га одликује особина финог претакања у лирске масе, Ако помера

· «страницу сазнајног елемента и ако оствазори "жељене пропорције између изражај“ = их“ исходишта. Лепота сна садржана је у њетовом могућем досаућивању, а то значи да се песник побринуо за живот сна „на дужој стази". осталом, сан представља онај тренутак када се распукне ткиво неке тајне, а песник је ту да то распукнуће да као вредносну поетску <у6лиматику. Дакле, сан би био дозивање немогућег у пољу могућег. “ Од прве збирке песама. „Побуне ума", штампане 1930, песник је доживео неко лико мена и преображаја, које се нису само тицале тематских оадика него су и са становишта језика "= фактуре стиха доносиле нови мг ЈЕЕА МАША тура бивала. је татија ма зоирке бИрку, а то је говорило да Бањевић по седује на томе плану и истраживачко својство. Инспиративна окосница овот вронот Аиричара (објавио је десет књита. поезије), темељи се на специфичном од“ носу према смрти. Смрт има две кулми“ национе тачке, али м два садржајна зна чења. У једној смрт гравитира као обедежје општег отпора, ппо је, мајсторски испољено у поеми „Сутјеска. У другој с је грађена на ПОдЛОЗИ дичних „уда" ра', али тако што им је песник дао 0 обликовану психолошку компоненту. оба, случаја реч је 9 која има драмску структуру, са више типова, ритмова и са приметним надреалистичким у постављању ОРИ НЕ блока. Занимљиво је напоменути 5 у природи види свет који човека „изну“ тра испира", а то је свет завичајног пеј зажа, који се брзо настани тамо ТАе се доживљај и задовољство стичу. У им завичајном амбијенту не зажелн се сам

, целим својим бићем, настани У НЕ Тиме се умножавају њихове за» висности. И повећава степен НЕ

Побуна и немирење, та ањевићева · песничка одлика, одувек је била на сна зи, доносећи богате плодове пева и гнева. Побуна је песников завет. Ближе счено, завет да се живи отворена срца. за ветрине, Није онда ЧУАО што је и Бањевићевих песама, објављених У „Графичком заводу“ (Титогфад, 1965) имао на

ће. да покрену бање утисака КОА оног ко ауторову подсвест. „Рекло би се да. се дир" ски редови исписују У неком трансу, алн са увек присутном тежњом да се Уну трашња интима екстериоризује, носећи са собом памтљиве појмовно"симболичке новине. Оне су ма изражене у и ванредној песми » ха. . . “ миотим Бањевићевим песмама сера. ћемо се са низом митеких слнка, Хоје расположење да удахну Њен ја које „вечно трају аб "живота. Мо, при ћања. Ум је Урије морају бити уз томе њетове «К и оће и ен кои

хрмане и замење не у ка спатрења и . Поезија преузима УМА

ту водича у тим заменама, јер она, пре свих и дубље од свих творачких дисциплина, може да разоткрије" и да образује свет „фиксираних" ствари,

Бањевић је заокупљен проблемом историје, али више са становишта судбине људи, То је снажно потпртано У „Сутје“ сци", која је лирско'епског склопа, са без број асоцијација које нас уводе час У зоне тихе јадиковке, час у зоне заноса и кликтаја. У сваком случају реч је о лирици која је занимљива по „језичком декару", а и по томе што садржи при“ метан вид мисаоно-емотивне провокамије.

На моменте помислимо да су стихови потекли из аутоматизоване, што ће рећи неконтролисане сфере. То је само привид, Бањевић одржава равнотежу међу лир: ским стањима, никад се не препуштају“ ћи да га стих напразно носи. То што У песмама _ постоји прта товори нам о богатству духа и о стаме мости пеопикове инспирације, Из песникове нутрености извире осећајан трепет, надахнуће, Надахнуће је лирски изразито и самосвојно, субјективистички 7То-

пло, пако је похрањено темом општег значења, Е у М основи Бањевићеве поезије стоји

уочљива, интелектуална прта. Интелектуална мета препушта се метафори да. је она орезбари и осмисли. Да јој да печат мо дерне осећајности. Бањевић је био моде. ран и у време кад се међуратна поезија давила у водама описног и једносмерно поетизма. Песник је све чинио да докучи ону матичну моћ лесме да асимилује и преображава авет. То је чинио са страшћу и са мером.

Кроз Бањевићево стваралаштво провала чи се као битна карактеристика природа. Она у песниковом случају има функцију ме само да упошљава чула фином музич“ ком оркестратуром, нето и да са сталним откривањем властитих својстава остане тајанствена и — неоткривена. Због тога природа постаје „чаробно место" где се врхуни доживљајна интима, занос, раз мишљање. Све је у њој сложено на принципу реда и зависности, али је у истом тренутку све то једна велика загонетка, која продубљује појмовне и сазнајне обдаике м одлике о свету, о нама сред тога света, .

Бањевић песничку материју тако орге' низује што у оредиште њеног тока ставља Аирску покретност и мекоћу, оплемењену мером сигурног искуства. Он воли реч, њу напреже до арматурног стања, мислећи да тим напрезањем и склопном изменом може доћи до неочекиваног из ражајног блага, до пуне лирске пласти“ ке. Ваљда нико у нашој савременој по“ езији језик не доводи толико до „експлозије" као Бањевић. То је прави непочин-

| рат, то је тежња да се ова траталачка

особина ефикасно одрази на исходишну датост песме, У том траталачком чину има и извесне ритуалне обојености, на" рочито ако се инсистира на апострофирању обичајних слемената свога краја (поема „Вијар"). Песник је заљубљен У све што се ту, у завичајном пределу, изнедрило. Па и сиротињетво, тужно и са. мотно, постаје вата за мерење људских доживљајних стања: „Све моје витке пре поне /у завијару су стркнуле/ све моје тајне присјене /и ледиле се и сунчале/ и мрачиле се и осјајиле",

Ето повода да се слике виђења прето пе у доживљајне слике, у симболику која. оботаћује суштину лирског узбуђења. И у тренуцима када је песник предат ерот; ским сањаријама према мртвој арагој („Нађени скелет", објављен 1930), природа је природно уплетена у психолошко стање песме, Тако имамо пеловиту пе сму-доживљај. Сличну мотивацијску зас: нованост можемо наћи и у Дисовој песми „Можда спава" и у Ратковићевој „Икони", Међутим, Бањевићева типологија слика је апстрактнијег састава, са натовешта“ јем оних атенса који се, по свему судећи, халуцинантно обележавају. Дакле. вољена жена постаје предмет сећања, јер се њен изглед отргао од физичке слике и пренео у машту, Песник не може да се помчри са тим да је драга постала плен земалљске трулежи, па јој зато налази скрови.

ште у срцу: „Истину ти кажем сахранићу

Гове ужасне кости/ у срцу мојем, /ах нека боду/ сваког док је опојем".

ираци оналности,

МИРКО ЂАЊЕВИЋ

Не мора се бити у: природи да би се осетила драж природе. Природа може да се доживи и на други начин. Као један од елемената чежњивости за тишином. За. доживљај није потребан корак у мтум ско зеленило, него је за то потребна спо“ собност Ауховмог општења. Могућност да се оно поетски кристализује, Песник море и шуму види у раслојавању и идентификапији властитог надахнућа. Ако је на: дахнуће јаче, слика опеванот амбијента јЕ упечатљивија. У доживљајима природе Бањевић полаже мното не само на сли ковитост него и на мисаону димензију стиха. Природа је у његовој поезији сим“ бол и сензација у исти мах: „Свако је стабло као живот дато, /сваки је храст повијест нијема/ а суви шушањ — жуто злато/ кроз вјекове тамне у вртлоту ми“ јена.

У поменутим стиховима не даје се ба: мо „гола слика". У њима обитава сазнајна црта. Шрта која открива понешто из склопа. опште спознаје света. Песник све му томе даје наглашену лирску опредмећеност, пријемчиву не само по емоцији него и по финој музикалности. Видимо да се више услова стекло да песма до: бије жељени белег. .

Песник прича обичну причу на необичан начин, утрађујући у њу дозу фанта: зма, који је, да и то кажемо, увек у позицији да песми осигура. жељену топлину и лирску пријемчивост. Кад је реч о људ: ском кратковечју, инспирација брже потекне, Бањевић је опседнут темом смрти.

Чим бисмо продран У симптоматологију |

ове теме, дошли бисмо до одређених 38" кључака. Аутора „Завјета' занима

лем људске егзистенције, боље рећи чо-

веково кратковечје. Из многих стихова видимо да су свет и ми у њему вечити опречници, дуелисти: „М прним у кори“ јену/ и ауза сам и ноћ исконском пали [1]

јену . Ј Бањевићева поезија о природи, а опна је превасходно са њоме у дослуху, заснована је на субјективном тону. Поседује својеврсну способност „равања" са обли“ кованим материјалом, извлачећи из њега динамичке лирске маркације, Оне су Аобиле пуно настањење у изворној поеми „Зарези", поеми чија је мисаона дубина испуњена изворном лирском акордистиком, Песникова исповест из певања у пева: ње мења тотална својства, а све са циљем да се одржи интензитет инспирације. Стих је афористички згуснут, 'исказно чист, ритмички складан. То је доказ Ал је реч о песнику који зна да мобилише све саставнице песме у заокружену це. мину. Бањевић много полаже на развојну страну песме, нарочито ако се у њој сто. жери природа, слике из природе („Шума", „На мору", „Слап", „Круг сунца“ и друге).

Кад се песма ствара, почиње се са мир.

' ним исказивањем стиховне структуре, да

би у даљем току то исказивање добило појачан нагласак, То је најевидентније у „Зарезима". У овој поеми песник је ми Амрским расположењем и средствима којима су она дата досегао до оне границе која је, чини се, максимално ситуирана имагинацијом. Ту су се клетва, мржња, мука и страдање слиле у један блок, диамичан по своме оклопу и изражајним особеностима. на

Живот се живи, али се он слути и наговешћује. Ако је човеку предодређен пакао, мирења нема. Тада се мржња мора огласити: „Постоји откад заустих уснама ја у пост се увукла“. Како видимо, мржња гравитира као једна од ознака да се понори живота морају премошћавати, На: да је једна од тих премосница, Истина, то изискује највећу жртву: „И у гробу кости да се крену".

То је потврђено у многим песмама а нарочито у лирском епу „Сутјеска", који је песник више пута дорађивао и. продубљавао. Појмови и слике дати су у мета форичким блесковима, Унутрашња структура тако је постављена да иза ево: ричког блеска стоји фино дочарана атмосфера. Доживљај који је обремењен ва-

· тром патње и бола, У поеми се утркује сан

са животом, а живот са смрћу. Увек је тако кад се ствара историја. Зато је те шко успоставити елементарну равнолравност међу њима, Бањевић је то успешно решио. Шпској граћи пришло се лирски надах , обухватно п рељефно. Да би се језгро ове битке дадо што пластичније, песник је користио природу као полази. црте за своју инспирацију, Уосталом, трирада је увек помагала поезији да дође до свог правог лика и облика. |

Жарко. Буровић

~

док земља зграби што прије

. ко кад се лелек стули низ мој камени,

Мирко Бањевић Попци на асфалту

По. каменом поднебљу зрикање болећиво

ц отужно

пи нико та не слуша.

Отегнуто зричу и престану

п поново до парања засопе звиждуци као по најврућем дану

у мом камениту крају.

Гласе се челични попци по ланцу успомена

по дужици асфалтној

п дионици, сивој

а. ја прислушкујем путник прашљивог тротоара ц заглушен и крут слушам

једноличан иврк

што та притиска дим ко пелен

опор и грк.

То није камени раст

кад жега сунчана навире

нити то зрикавци по мојој бубници, лупају

нити то они. предахну

да би узели замаха

док настане рам'оглас хор

ко колеж и плач

док модра. зановст п драч стрше у тужни збор

то иврчци челични врте

п крше асфалт у крпе

ко да ми упијања давна црпе...

А хука. возила. и тужва. људи

п стоока свијетла радњи

и лопте неона ко комете —

све је свијет ствари и пословности. све је свијет равнодушја

и нико не опажа више, не слуша овај дуги монотони тон

овај пиштави ко душа кад процвили до дна негдје давног сјећања продире: п чини ми се,

родни травни завича!

мн пјесма зрикавца низ каменосудњи крај. И: сударим се

пи у предаху зрике

пробудим

а једнако и“ стално

по пољани, уској у неспокој.

И раствара се ирмна маст асфалта ко борова смола. на жезп

п'вришти велико сврдло

у бетон

и. распара се и разбија

да буде опет он | преспотен и тврд

"м У себе затвара зуку —

ту поему човјеку

кота та још твозденије

лије

п стеже

ко ја некад ирнс кукричаве свежње. “У ноту и малаксању

док удара несложни дрхтат гласа као трава да се ледином таласа...

Подрхтава челични зу]ј

ко стотине стотина у трављу

што се разнородно издваја

у разнобојнци дивљи џез —

безвезни вез

нов м свој

који не бира да ли је мој и звук

но неки унутарњи подземни хук

као престрављен и пред смаком завјечно

одзвони свијета и живота нагонску пјесму

што мотресе и сами подиум-земљу.

А мени се причује музика,

а мени се причује крај пусти а мене обухвати ватра жеге

и жећ да опет чујем са извора макар и разбијен тај ритам што скита.

куд тод се помакнем ја

пи кога разбија повјетарац

у прах

ц расипа по кишу голом

до сухосијерог вријеса.

до штавља.

до жуте округле динаре драча до траве сасушене као мој

у души растројен пој

у сунцем опаљену перју усјева ко моје изотуцано ћутање.

А они су на скупу ко на дозив један у свирању бренцају ко звон

што се отегне до у бескрај

као удар У једну страну

на мртачку

то животно лутање ко пијев.

А ова гвоздена опруга парајућ врти ко у мој гњев

у“ моје изубијане груди,

Дрхти осврдлан бетан

и над њим стосложни рзај

ко кад се у заладас склоне

у нукот ливада и заклоне

по зричу пи примире

крај.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5

О

У