Књижевне новине

ПЕТО КАЗИВАЊЕ ЧЕПЕРКУ Антоније Исаковић

ЧЕПЕРКО, средина је октобра, јутра хлаАна, подне млако, прелије сунце па као ла. маца пада. А оно петељчица уврнула, сув Аист теби на врат. Доле на удици затетАО, погабаш да је манић, колико је само тежак, џигерицу прутом да изаупаш нарасте, надува се као жаба, постане добра гушчија,

Шта је, цимају опет, мала пестодинаркаг Од сада ти под звоно стављам хиљадарку, решио сам, од овог недељног јутра, им немој да је случајно зовеш десет нових динара. Хиљада је хиљадарка, да се разумемо. Сава се опет очистила, мако је Шабац непрекидно трује. Хемија, кажу, у тровачко доба се уписали. Загађујемо све, мајстори смо. Ономад вукли мрежу, грабуљали Саву, а ракова нема, понеку деверику, крупну, извуку. Одлучна за врео зејтин, само крупног сома нигде, па аласки пџепови остају празни,

Ручао си, јеси за белог Седи да те послужим. Бело вино је господско, пије се по дану, ни уз рибу. Ритознојчан, штајерско. Не знам откуд ми ова флаша. А по завршетку рата, исто сам овакво вино пио. Онда сам био мајор, командант батаљона. Бркове сам имао црне, опасно у.шиљак увијене. А возови, Чеперко, пролазе, пролазе, као и ова вода испод нас. Пуни вагони, накачила се светина, говеда, и скиче свиње, и војске, поврх свега, доста. И гвожђурија, мислим оружје, углавном ха: варисано, топови самоходци „фердинанд", па тенкови различитих држава, све у сивомаслинасто, путује.

И на путевима слично. Изиђем, узја: шем вранца, реп му увили у кику,: а на. род пртља. Вуче џакове, сламарице, којекакве замотуљке, торбе, натоварило то'од гвозденог кревета до казана. Неко ' само котрља буре. Празно буре,'чова нашао себи посао, тандрче му низ друм. Па сулунДари, одваљени олуци, лимови вире из-колица. Гурају се и дечија колица, јастуци, душеци, прекривачи, сто бургија. Као не ки грабеж настао, окупација није — до шло ослобођење.

Покренуло се, па свако граби дому свом. Други мравињак настао. И уз пут, сви и свуда пишу: по зидовима пароле већ селе на пароле, 5 муком да их разазнаш, и прочиташ. На оградама, тарабама, по равној земљи кречом,.на ливади ре Бају белутке у ЖИВЕО НОВ И ПОЈ. Да се зна наша ирта, гле смо ми, и нико други. Онда се петокрака уцртава у дрво, у капију, у камен, не бира се место, и на цркву, свуда, стављају се и на грабанске шешире. Неко пришио и по две петокраке. Доба наше. И квит.

Тако сретнем једну госпођу, угојена, проседа, и цвикере носн, на глави црн шешир, сјајан, од сомота неког, и црвена

цехтокрака раширена, заузела скоро цео.

предњи део капе. |

— Куда2 — упитам је.

— Ја сам госпођа Колонтај — одговори.

— Видим, слушао сам већ о томе, али куда2

— У Осијек, друже мајоре.

— Распознајете и чинове. Браво!

— Како не бих, па ја сам југословенска госпођа Колонтај. Журим у Осијек, оснивамо прихватилиште за незбринуту децу, могу и девојке. т

— Са срећом, тоспоћо Колонтај, пазите да не изгубите петокраку.

— Не бојте се, имам их у резерви и отвори ташну пуну црвених петокрака.

На путевима различит свет, на свашта се наилази и кола се играју уз бубањ м трубу, свирка до неба, па. заставе.

Светина воли м дреку и заставе. Као да. непрекидно лупају звона. А мене досада закорује. Вратим се у касарну, оставим коња, умијем се.

Настао неки одмор. Храна редовна, дис циплина трупна. Трубе ми изишле на. врх главе, „бућење", „повечерје“, „пије чича бозу па неће да плати". Егзерцир, чизме чисте, свако дугме да је пришивено, и остале ситнице, поче тупост. Разумем да све то мора бити, и пре нас су војске постојале, Али, за њу нема правог рада. Ао рата, па бог!

И одмах сам схватио да нисам за.еполете. Отварали смо и разне часове, из географије, математике. Неписмене слови ма учили, часове шофераја давали, са'намером да касније терају тракторе, онда за електричаре, да се разумеш у укључак и искључак. И, у све те сврхе, мој батаљон. доби и један агрегат, и два расходована камиона — главна учила за војнике.

И приредбе смо организовали, мислим рецитације, хорске. у .

Све тако, запоглење «ге тражи истерује се свуда гланц, а мене сврабеш по леђима коврџа.

У рату жена скоро да и нисам имао. Најмање због наше строгости. Време дру: то било, незгодно. А кад сам'некад...

Рекох ти, Чеперко, незгодно' време. Као да мушко и женско траже згоду. Важно је да се нађу, и све око тебе пада. :

Заноглине, тако се седло звало, бануше у њега Италијани и усташе, помешани, то су у то време. често чинили, заједничка акција исте окупације. Повучемо се, а за нама сав народ, у планину Цинцер.

Знаш, у нашем рату, ми;углавном 'изненадимо, а ово сад нас. Поче паника, усташе већ стигле да сав народ у првој кући побију. И један наш вод, који је био смештен у колибе, надомак села, неоткри вен, припуца, за трен збуни, непријатеља, отвори се битка, те наша главнина; и ос тали свет добише у времену: за: повлачење.

Из неба цури, увек тако збег закачи |

каљеж, и смрзава. Јесте лето, али:те' из

КВИНИНИОНЕ с

тнало на висак планине, нигде сувоте ни на теби ни око тебе. Пробила влага, хладноћа штави. Сав си дошао кисео и слинав, Размекнула се свака обућа, и отежала покривка. Свуда горе ватре, мале и велике, по увалама и испод високих букава, по целој страни никло ноћно насеље. Дозивање, кроз мрклину се траже, заказују по ватрама.

— Тамо код треће, уз поток.

— Пале већ четврту!

— Свеједно, држи тај правац, наићи ћеш на. Љубу.

— Сви живи2

— Живи,

Блек оваца и мук говеда, звека казана, бакрача, жене варе варенику, умирују де-

'цу. А киша шушка, затопљује сваку су-

вотицу,

Сељаци заклали вола, рекоше да је сло мио ногу, обесили га на дебелу грану, и уз Ху 1 га деру.

У киши се осећа крв, померам се према другој ватри. Грејеш прво лице, груди, цео си над пламеном, па се окренеш, журиш у мрак, пуше ти се леђа. Метални си новчић: глава — писмо. Тако радиш стално, увек нека страна на киши, и охлаБена. ·

А она цури, киша натапача. Само, ватре су јаке, не може да их погаси. Без наредбе, свако ко приступи огњишту, довуче понеку грану, свој прилог, и тако се ватри стално придодаје. Онда се узимају упаљене главње, полове се ватришта, ничу нова, све даље по страни, и до з0ре ће ноћно насеље доћи под сам врх планине. .

И стално неке дозивке. Извикују се имена наша, и цивилна — неко неког тражи. МАУСТРАЦИЈА МОМЕ МАРКОВИЋА

Одједном: при црвеном одсају, таедају црне очи. Не варам се, женске су. Окренем се — иза мене празан мрак, а одозго с неба, бије бела киша. Опет гледам, не грешим, оне у мене пиље.

олако разазнајем уско, бело лице, и пргав нос, пи опет два ока. Е

Прође врео удар кроз мене — до обе пете, Чеперко, наби се топлина у табане, Одједном суве ноге, толошијан се нокрену. ;

Диши дубоко, каже себи, и поново гледам изнад ватре, у белу кишу, сумњам — неће стати.

Доситеј се шуња, обилази огњишта, На рочито од оног трена, то сам приметио, када су сељаци почели да комадају вола; да не би случно неко од нас узео парче меса ин бацио га на жар. !

Сељаци су клали овце и прасад, ширио се мирис одраних животиња и спрљених кожа. Нудили су нас комадима меса.

— Узми, узми, војска је увек гладна.

— Знамо ми, што сте стидљивиг

— Ако хоћеш да победиш мораш, мало и бахат бити.

— У реду, разумемо, ви сте за народ.

Доситеј приђе мом ватришту, и кроз зубе процеди да кувари готове овчију чор бу. Увек се намести кад није време. Чујем да му одговарају, прочитали су Доси-

— Где би ми — мазно говоре.

— Наш закон партизански...

— Строг је! ,

— Праведан је.

— Постоји народ, мо, научили смо ми.

— Прво жене и деца!

— Тако је, друже Доситеју!

'Ми то као скочицу неку водимо, да се нисмо убајатили2 Посумњам, па станем, у шта нас то Доситеј: увлачи»

Неко. се наглас вајкао што је- бацио.

шаторско крило,

— Италијанска · производња, непромочи во' као восак. Лако за ношење, цело језеро да пустиш, под њим сувота, а ја га бацио, магарац наиван.м, мислио, зима ће, па узео ћебе,

= Пребацио си се.

= И' врховни се пребаци.

—-А ко-се не пребацује»

— Тако је, Хитлер нарочито.

== Опалац, слабом длака. смета.

разумемо. се. Чека-

"бије бригу, увек нечиј

— Није слаб, потрајаће ово уз пла-

М „: ната:

пача. ; у мени расте, упиљио сам у црне очи. у

До мене је Доситеј, све види, њуши, његов је поглед онај са стране. Доситеј р у. Изазива, волео бих да ја њега изазовем. |

Крај друге ватре граја, дижу се велике главње, неко је ножем убо овна,и Доситеј отрча. Бити на лицу места, бити обавештен, знати, прикупити сваку чињеницу, Апсолутно сваку. Занимање, стално шегртовање, Али, коме је шегртг.

У ноћи зејтини киша, сва је у нискама, без капље. | |

· Ватра и цело. место где су черечили вола опустели. Нико се више не мува, само Једна прилика савијена је крај белог и округлог бурака — све се то види при слабим лучевима. Осећам да је тамо каљаво, просута црева и воловска крв.

Одмичем се од ватре. У мраку сам, не видим себе. Као мокри колац, скроз прокисао, стојим у планини. Приђе ми и рече: 6

— Ту сам.

— Видим. :

Била ми је до рамена.

— Ту сам — понови.

— Киша је — рекох.

— Ништа,

· — Хладно је. |

— Нама није.

Чујем: крај доње ватре, Доситеј грди Мачка што је узео комад овнујске џитерице. Воли правдице да дели.

Неспретан сам, па се рогушим. Клизимо низбрдицом, склањамо се од огњишта и: звеке казана. с Делила се пура,. неки женски глас тражио је оца Гаврила.

Сав се пушим, одавно је шиљак прав. Што смо даље од огњишта, киша је гласнија. Све се спојило са планином, облаци се топе о њене стране. Небо, нема га, ниједна звезда не може се провући.

Застајем на малој укосини, она се др. жи за мене, мање дрво уз веће. Онда каже; :

— Хајаемо и ми негде да запалимо ватру. Мудрица, Ухватим је око струка и подигнем горе према себи, Љубим јој цело лице, и спуштамо се све ниже, падамо, дижемо се, носим је, котрљају се две лутке припијене, и растемо као грудва отиснута низ планину. У смени, час горе час доде, она и ја — зауставља нас под; ножје неког дрвета.

Мокра маховина — велики мрак око нас, и далеке ватре, црвене крпетине, за: витлао их неко. киша нас не хлади, врелина нас обузела, њени прсти у мојим леђима.

Труловина светли, оказује те неком, да леко је Доситеј.

Обузет тврдином, ја сам један: кос, жар ми главу глође, да пукнем. Њени. прсти непрекидно табарају по мојој'"кожи,. Задихан над њом, питам;

— Шта је овог |

=— Ти си мушко — одговара она.

Испод нас је мој нагорео шињел, сав у мрким рупама. Рече ми: у

— Бојим се. Не бој се!

— Дери се — рекох.

Затегнут бео стомак у мраку, руке се грче; ноте су расле нагоре, кукови се у неку лађу претварали, сваки зглоб је налазио свој нагиб, заливала нас киша, пуцала је, отварала се као жилава земља, знам те жељу—моћ, јуриш'у прво,.недирнуто. |

Нестала је прошлост, свака, а буду ћност... Постоји само ово, нађени трен, и не знам где сам. Да се нисам успавао, на грбини планине, метак ме погодио, па падом у 'мокрину и, у последњем куцу трена свога живота, одсањујем слатко.

А опет, ту сам, и пипам, миришем: испод. мишке, око грла. Све траве прона: Бем. И сваки-њен зглоб у ноћи дирнем —

ништа нам не смета, заљуљани смо у: на

шим љуљашкама, Жеља је само једна: обновити. се, Па

" опет, опет само да се не изгуби, не не-

стане. А и она жуди, ваљда исконски, да сав страх, из'себе: истера, па ме њен сваки покрет уништава. Под нама се рађају то пле: баре, |

·Бивао сам и онесвешћен, једно тело вра ћало је друто к свести. И све се чини: да

се 'наплати, и више не-знаш ко коме и ка

| спавуцкаш» Госпођа. Колонтај " више, И онда је била стара. А ко зна да · Аи'је уопште: стигла у ' Осијек,

рез Вешовић

младости | Само један је живот.

И ја нећу корачати у њему плашљиво, као по жици. Раскрилићу руке и мисли, широко, колико нас носе видици.

И проћи кроз дрвореде. дана сигурним кораком У бојноме реду озарен што сва кугла гори бунама, виоран од вјере у побједу.

и дани хтио бих да су нам велике | ; оре, душа 'за ране мелем да буде и изгубљене туге да нам се разговоре, из клонулих да изгонимо студемн.

Само један је живот.

Зато плани њиме што јаче.

Да те неби с друге стране дозиво кајањем позним, самртним плачем..

И ако је судњи амен

један дио мене да има земља ова, ја бих најбољи дио да остане уграђен ту,

земљи будуној завјетован...

Само једат' је живот.

А-за снове

вјекови се живота хоће. "И дању и ноћу

немиран сам због тога.

Ја бих године у дане

да збијем.

Да. пуцају

од пуноће.

Да не чекају,

да не пребацујем дуг

на другога...

"Заклетва _

Само један. је "живот. И ја нећу пузити по њему плашљиво као по ивици ил жици. Смјелости даћу мислима и снази

Е онолико колико ме.носе видици.

5

ДЕ Е

кве дане наплаћује. Иструган сам, напунио сам мали дулек. . Она је нешто и говорила, причала сво: ју жељу, шушкала у моје уши, утрпавала се 5 ме — ја жену, одозго заграђивао. тпловили смо ко зна куда, склонили се у бескрај, и кричао сам: да ме баш брига за кишу, за планину, војске, народ | м све остаде ситнице, а ' нарочито за До: ситеја!

Враћади се полако .узбрдицом, каљавни: вучица, вук,

И негде пред првим ватрама, одскочи. од мене н рече:

= Здраво, учини ме женом.

Застадох ошамућен, брзонога коза. Ис пружио сам руке према њој, звао је, не стада је, изгубила се међу ватрама.

Брисао сам влажну усну, штипао се за браду; рекох себи: |

— Па она је свему команду давала.

Доситеј се. драо, скупљао је вод, де Аила. се овчија чорба, Неко је псовао, ски дао Богородицу са небеса. Са светих, црних "небеса. Па је онда: псовао леву женску“ сису. : 5 Стајао сам промрзао, сваки пршљен ми је био откован. Стезао сам шакама врелу порцију. Рашчепљен на планини, јао се над чорбом. Неки сам господар. Као сам врућу текућину, упадао у свој без. дан. Неко у мраку рече:

· — Ове ноћи и дете се родило. — Богати, ово је била мечкина ноћ —

одтовори друти.

„Срчем чорбу,.тледам у ватре: она. је тамо, негде, згучена и скупљена у себе. Шапутада ми је да момака у селу нема, сви су у неким војскама. Кидао сам зу. оима месо са овчијих ребара. Нисам о. сетио кад ми је Доситеј. пришао.

— Где си ти сву ноћ2 упитао је.

— "Ту — "рекао сам.

— Шо си тако каљав2

— Пао сам.

— Сав си у -чуду. неком,. трању. Овде нема ракије.

— Мечкина ноћ. Можда: и има, А а . „ Досите Ју, нађе · се. Видиш, роднао се дете.

„— Како — Доситеј се збунио, трљао је велике "уши, ·

—'Човечић · се родио. „Не знаш кадга'

| Маи што би морао да знаш кад се а. · Х

_ Доситеј нешто мукну, окрете се, и оде. М ; у де. Рао сам оглодане овчије кости. : 5

пет гледам. у ватре: узпузале се до са мог врха Цинцера. За мене је ту негде нестала. Памтим цео њен облик. А по да-

· ну, можда су'то'сиве очи, ко зна2

"Пузида је зора . уз' Цинцер. Доситеј је“ звао у строј. И ватре се полако претварале у црне знаке'на планини,

» Чеперко, омамило те. бело. Не слушати, не постоји