Књижевне новине
· ТУМАЧЕЊА
(' ратнику победнику
и побеђеном
Нова проза Антонија Исаковића:
СТВАРАЈУЋИ без журбе, тражећи упорно тлој јизје ни настојећи да кроз феномене рата и ратних траума сагледа оно што је битно у човековом животу и Аруштвеним односима, Антоније Исаковић је увек ишао сопственим путем, не поводећи се за нестрпљивим ствараоцима, који су настојали да надокнаде слабости у квалитету или да, пишући романе, ту најпопуларнију књижевну форму, жртвују краће форме ми кад су им онг више одговарале. У њеђрвој прози, на изглед уској по садржају и
једноставној по форми, кад је боље загледамо, међутим, налазимо и богатство садржаја и префињеност ' израза.
Мма у њој ведики број значајних љЉУ4 ских ситуација, драматичних сукоба међу људима и моралних дилема које су у ратно и поратно доба добиле оштрину какву у временима мирног благостања немају. А што се тиче форме, Исаковић је временом постављао све строже захтеве које је настојао да испуни и пребади и да се у шкртим исказима уздигне не само до животне пуноће него и Ао симболичног виђења неких битних жи вотних карактеристика,
У свом лаганом, поступном, смиреном зрењу, Исаковић је, штавише, стално размицао временске и садржинске оквире свога приповедања и постављао све строже услове које је требало да испуни у свом изразу. То се може пратити из књиге у књигу како их је објав љивао, Свака његова нова збирка. била је боља и садржајнија од претходне; а У исти мах у изразу све сведенија и сажетија. У том погледу, од „Велике деце“ (1953), преко „Папрати и ватре“ (1962), до „разних брегова“ (1969), иде једна стална узлазна линија. Најновија књи га, „Трен (Казивања Чеперку)“, објављена у разним часописима и листовима, наставља ту линију. У њој налазимо једну још строжу и компактнију _кри" стализацију Исаковићевог израза. Више него раније, израз у овим казивањима сведен је на оно што је најнужније, што је сама есенција догађања, без иједне речи која би представљала ненужан елеменат нарације.
У разговору који је водио са Му харемом Первићем, објављеном у часопису „Дело“ фебруара 1967. тодине, Иса ковић је оведеност, сажетост, сабијеност прозног израза поставио као један од основних ставова своје поетике, Говоре“ ћи о томе како води „известан рат са епском _нарацијом, епском _ ситуацијом нашег језика“, он је као циљ свог стваралаштва поставио да „у скраћеном 06дику“ добије „дуг садржај“. Тај став, показује да код Исаковића постоји све сна тежња да превазиђе не само народ: ску, епску нарацију него и учену, барокну реченицу, И стварно, његова проза
стоји и насупрот епској распричаности,
наслеђеној из епске народне песме, и насупрот барокној кићености, проистеклој из старе просветитељске књижевно“ сти. Смело и одлучно, он је своје стваралаштво ставио насупрот Просветитељству и Романтизму, који стоје на почетку нашег индивидуалног књижевног стваралалштва и успео да, насупрот двама 0с новним токовима наше књижевне традиције, вуковској и доситејевској, створи израз који се одржава и потврђује упркос навикама које код нас трају већ тодико дуго да су готово постали део наших књижевних 'атавизама, тако може рећи; Коришћењем језика у његовом есенцијалном виду, извлачећи из њега поне кад неслућена или тек наслућена знамења, Исаковић је ближи неким нашим песницима, као што су Момчило Настасијевић и Васко Попа, него прозаистима. Као они, он успева и да изрази оно што је појмовно у језику и да се чак уздигне до симболичних значења. Његов од нос према књижевном језику и казивању, међутим, тражи мале форме и Исаковић је стога био и остао веран приповеци, која захтева цизелираност израза, за разлику од романа, Који, пре света, делује масом личности и ситуација, па захтава више снагу инвенције него префињеност израза, Па ипак, у „Казивањима Чеперку“ он прихвата ИЗАЗОВ који за сваког прозног писца представља роман. Али, као типичан приповедач, он приступа роману на један посебан, нов начин, стварајући та доследно спроведе“ ним приповедачким казивањем _ једног рељефно извајаног лика; борца, који је из једног ибарског села отишао у револуцију и, ослањајући се на своје Сопствено осећање достојанства и правде, прошао сциле генералне линије и харибде разних тактичких промена у њој, вратио се из рата, нашао празну и спаљену кућу, без било каквих вести о суд бини оца Николе, мајке Косаре, жене Паве н синови Дамјана и Николе, па се преселио у Београд, заволео Саву. као Зеко Иве Андрића, и на њеним обалама проводи дане и ноћи у риболову и причању својих сећања неком Чеперку, који, можда, постоји само Као његова измишљотина, рођена „из његове потребе да се некоме исповеди и изјада. И као што низ џевастих биљчица, савијених у кругове Који су међусобно повезани,
чини венам, тако се и свако за себе ка-'
НЉИЖЕВНЕНОВИНЕ 7
квантитетом |
ако се
„Трен. (Казивања Чеперку)“
зивање Чеперку затвара у круг и зезује за друга казивања тако да сва заједно чине целину која истовремено представља и низ повезаних приповедака и, ро ман мозаичног облика. МИ Ба
Стварајући једну тако мешовиту (или синтетичку) форму, која се може сматрати и романом и низом тематски п главном личНОШћу повезаних приповедака, Исаковић је остао доследан својој постици, чији су битни моменти: прег пантност језика, _сведеност израза и казивање само онога зшто је битно. У роману многе партије постоје само као ткиво које нема другу функцију нето да повезује ситуације од битне важности за његову основну тематику и одржава радњу, АОК се приповетке, у принципу, увек односе само на по једну битну си. туацију и у њима нема ничег сувишног. Исаковић је, пишући своју најновију књигу у сваком поједином казивању, углавном, обрадио само по једну битну ситуацију у којој се нашао његов ЈУнак, а одбацио оно што се догађало У међувремену. „Казивања Чеперку“ чини известан број важних ситуација о којима смо спремни да другима причамо а да оно што је неважно и не удостојимо своје пажње.
· Оно што говори у прилог схватању да „Казивања Чеперку“ представљају само поједина поглавља једног романа, јесу, поред јединственог приповеднот стила, радње, места збивања, и јединствена главна личност, а, уз њу, и два њена стална сапутника: један из прошлости (Доситеј) и један из садашњости (Чеперко). Исаковићев Доситеј је један од двојника У богатој галерији двојника у светској литератури, али двојник посебне врсте. Доситеј. није само визија главнога јунака, него жива, реална личност, коју он сматра својим антиподом, представни“ ком готово свега онога што није он сам. Доситеј лако налази путеве кроз стрме и опасне (богазе револуционарне борбе, руководећи се писаним и неписаних правилима партизанског рата и револуционарних закона, док је за главног јунака (кога је један једини пут назвао именом Рајко) све пуно тешкоћа и дилема, јер он настоји да се определи и делује на основу свог срца и савести.
Мако га оматра за овоју сушту су протност, главни јунак се према ДоситеЈу непрекидно одређује, често одлучујући према ономе што претпоставља да би
он рекао. или учинио и, најзад, супротно ~
0
(5 а Уча гонано, ско понашање у разним. ситуацијама. (Да би се донео коначан закључак о овом врло занимљивом, шшкрто али снажно скицираном лику, потребно је да Исаковић доврши своја „Казивања Чеперку“ — досад их је објављено девет а треба да их буде дванаест: тек "онда ћемо бити у стању да оценимо праву вредност и смисао изузетне карактеролошке појаве Доситеја), У сваком слу. чају, Исаковић приказује Рајка и Доси: теја као два пола револуционарне борбе и понашања у њој и као два потпуно различита типа борца и приступа револуционарној борби. Иако „Казивања Чеперку“ сачињава низ мање или више дугих монолога, Исаковић се априорно не опредељује за говорника који се исповеда, него, стојећи изнад њега одреЊује објективну вредност сваког учесника радње о којој је реч. ,
Монолот, којим се Исаковић служи
у „Казивањима Чеперку“, тешко је и нерадо коришћено средство прозног израза, бар у класичном виду овог "израза, - Велика опасност Монолошког · казивања Лежи У монотонији, Стога се њиме мноЈу Метро а и и писати
мани, кад, писан;
лицу, романи су МевОљаН Сао а нрА 40, јер уз њега или, тачније, у њем увек налазимо и описивање и. дијалог А и кад је реч о монолошкој приповеци писци на разне начине избегавају једно. Аичност. Врло често, они то постижу
служећи се или дијалектом, језиком одређене друштвене, мационалне или ре тионалне средине. Исаковићев – монолог ава пажњу читаоца ка-
међутим, не одрж
'очекивању, одаје му пошту за његово „дисџиплиновано, „али, ипак | људ“ =
Кеа
"поручника и његовог пратиоца;
· но време, непосредно након рата
АНТОНИЈЕ ИСАКОВИЋ
рактеристичним језиком него. драматич ношћу и напетошћу радње, с једне. стране, и троструким временом у којем се приповедање одвија, с друге. | · а
Исаковић је у „Казивањима Чеперку своју већ раније показану способност да добро запази и снажно прикаже драматичне ситуације довео до врхунца. Већ у трећем од три прва „Казивања Чеперку“, која је објавио у књизи „Пра зни брегови“, он је с великом драмском снагом приказао не толико паљење куће једног четничког командира, колико КОлебање главне личности да ли да пали кућу у Којој живе најближи сродници командира или не. Реч је о правој дра матици: унутрашњој, психолошкој и моралној, а не о спољашњој, једноставном опису нечега што се збило и џвећало људску несрећу. Тако је и у другим ка зивањима Чеперку — у четвртом; кад со главна личност колеба да ли да убије немачког војника Харија Клајста или ше; у шестом казивању, када у драма“ тичним (околностима двовлашћа у Рогатици 1941,.тодине, бранећи муслиманске жене, одлучује да разоружа четничког
ишли У деветом казивању, када главни јунак настоји да пробије ледено ћутање својих сељана, који једини могу да му от крију шта се у ратном вихору десило с његовим оцем, мајком, женом и де цом.
Монолог главне личности дешава се у три разна временска раздобља: у рали У садашњости. Своја садашња сећања на рат главна Аичност прича из перспективе времена након капитулације фашистичких сила и из савремене перспективе, У четвртом казивању, говорећи 0 сусретима са Харијем Клајстом, једном у току рата и два пута након рата, Исаковић та три времена излаже. хронолошки, али чешћи је случај да меша вре мена и то даје једну посебну живахност и занимљивост Исаковићевом монодогу. Не желећи да, користећи релативно јевтине провинпијализме и језичке пошта палице. тобоже осочи језик и учини свој монолог занимљивим, он се послужио тежим и разноврснијим оредстви: ма. Успевши да на тај начин поништи разлоге због којих се монолози обично избегавају, а посебно дуги монолози, он је свој роман—мозаик _— приповедака поставио баш на монологу тако вешто и драматично писаном да спада у најбоље монолоте српске књижевности.
Има, наравно, у Исаковићевом монологу, и других карактеристика сем ове две. Једна од тих карактеристика је свакако и чињеница да у малом броју монолошких дигресија Исаковић убедЉиво сугерише пејзаж и атмосферу у којој се монолог одвија. Напоредо с пејзажом и атмосфером који су дати као оквир за догађања у рату и након њега, по Босни, Словенији и у сливу Ибра, не прекидно је присутна Сава, на којој главна личност Чеперку говори о својој бурној прошлости и искуствима која је из ње изнео,
Једно од битних искустава које нам износи главни јунак „Казивања Чеперку“ јесте уверење да се за све што се чини, добро или зло, увек нађе неки сведок. Од сведока и сведочења, макар им накнадног, посредног, никад се не може умаћи. Нека се нико не нада да ће, чинећи зло, моћи да сакрије своја злодела, ми обрнуто: сведока ће увек 'бити и о добру. Настојећи да нађемо формулу за моралну страну искуства које главна Личност преноси Чеперку, чини се да је
пајбоље можемо наћи у народпој посло-
вици: „Чини Зао — кај се, чИни = надај се!“ Рату и ратној вара проза какву Исаковић пише: од кечну, строгу, сажету. Кад се пише о рату, дуге кићене реченице — изгледају усиљене, намештене, неприродне. Таква проза, коју у преносном смислу речи 'можемо назвати аскетском, одговара не само ритму ратног збивања. него И, животу у ратним приликама: животу пуном лишавања, сведеном на оно што је основно за одржање живота и уни:
добро
тематици управо одго“
штење непријатеља, непрекидним _ жрР вама за виши циљ: ослобођење, У Иса» ковићевим приповеткама је одувек било примера таквог борачког морала (сетимо се, на пример, ранијих приповедака, „Кашика“ или „Црвени шал“), којим се одупире неким основним животним по" ривима. Али, Исаковић није моралистички проповедник. Као писац, он је све стан да је живот увек шири од етичких заповести и, у тежњи да живот што свестраније прикаже, он не занемарује АРУ ту страну, супротну од аскетизма: хедо“ низам, И усред највеће животне опасности, ратник тежи ЖИВОТНОЈ радости. и на дак начин спаја аскетизам им хедонизам, који етичари никако не могу да споје.“ Ратници које стрељају, због шала мзетог без питања усред најљуће зиме, не презају да воде љубав и на самој ивици смрти,
Исаковић је мајстор описивања Љу бавног уживања, плотске љубави, секса. Има и у „Казивањима Чеперку“ сцена (у петом казивању и у деветом . казивању) у којима се описује ратниково уживање са женом, али најлешше и најснажније делује сцена у шестом казивању У којој партизана, који је У одбрани му слиманских жена потегао пушку на чег нике и задобио рану због тога, хануме дворе и нуде свакојаким понудама и ђаконијама, шушкајући својим хаљина. ма које дуго нико није гужвао ни скидао, покрећући своја тела жељна мушке снаге и омамљујући га мирисима који се из њих шире. Атмосфера је пуна сек са као ваздух електрицитета пред буру, али све се на томе и свршава. Па ипак, та сцена је изврсона химна чулном УЖИвању, утолико пре што се у њој жеља уздржава и остаје неиспуњена,
У оквиру бројних могућности за критичку интерпретацију најновије Исаковићеве прозе (језичка, стилистичко"мор-
фолошка, социолошка, етичка), треба свакако нешто рећи и о извесној ње ној филозофској димензији. Није слу-
чајно што главни део наслова ове збирке приповедака—романа, гласи „Грен“. Многе, и: то битне ствари дешавају се, по Исаковићу, у трену, а човек, да би учинио добро, да би поступио разумно, да би користио другима и себи, мора да се у том трену снађе, да брзо одлучи и да одлучно дела. Знати свој трен, укљу' чити се у њега, не трпати се у збивања кад није прави тренутак, умети искористити трен, то је велика мудрост, то је оно што нам омогућује успех или нас осуђује на неуспех.
У овом појму је, _ оно што егзистенпијалисти терминима: ситуација и слобода чивања). У Исаковићевој прози појам „трен“ нема фаталистички смиодо, али писац с правом указује на оојективну страну ствари, на то да од специјалног склопа околности (ситуације) умногоме зависи ток нашег живота и успех наше егзистенције, подразумевајући, наравно, под појмом успеха више његово етичко него прагматичко значење. А те околно.
чини се, спојено означавају (одлу-
сти, обично, трају врло кратко, само трен, Али, по Мсаковићевом схватању, „трен“ има и субјективну страну: трен
је прилика, могућност, шанса, чија реализација и резултат зависе од нашег понашања у њему (одлука). Касније се извлаче горки или слатки плодови Од такве одлуке, као што их главна личност у „Казивањима Чеперку“ извлачи од одлуке да води љубав са девојком у збегу на толој земљи изнад које се провалило небо, да Ипак поступи по наређењу и запали кућу четничког командира Јове ДАуканца, која — како се испостави није само његова него и његовог брата партизанског командира Бокс Ауканца, или да не поступи по наређењх~ и не стреља . немачког војника Харија Клајста. . ,
Рат је као створен да се па њему примени идеја о трену, његовој улози и његовој важности у животу. У њему се много штошта одређује и одлучује У магновењу и из истог исходишта човек може .да стигне Ао врхунца успеха, победе и тријумфа мили до пораза, пропасти, смрти. Из исте полазне тачке два сасвим различита, супротна _ исхода! А човек—ратник тога није ни свестан и поступа по своме, не предосећајући и не предвиђајући какав исход може из тога да произиђе; тријумф или смрт А може се догодити да један исти човек доживи и једно п друго, и то у готово истој мери. Управо такав човек је главна личност Исаковићевих „Казивања Че перку“. Као војник он је победио, а као човек — изгубио. Ослободио је своју земљу од фашиста, али је изгубио целу по: родицу, оно што му је после отаџбине било најдраже, а можда чак и од ње драже. И за тај губитак није имао кога да оптужи или осуди, Можда један трен, онај када је Љуба Кврга палетео колима на Немца и повредио га, а затим морао и да га убије, па је због тога дошло до одмазде и стрељано сто Срба, а међу њима и сви његови укућани, чак и деца. Али било је и других тренова; оних који су му'помогли да се спасе, да кроз цео рат, у којем су многе војске пуцале у њега, прође само са две, релативно мале ране пи остане жив и здрав. Главни Исаковићев лик у „Казивањима Чеперку" је сто та чудан човек, својеврстан херој, ратник који је и лобедник и побеђени. Ко. лико Ли је.само таквих!
„Трен (Казивања Чеперку)" свакако представља етапу у зрењу једног – писца који је, како су то стари Грци говорили, у свом акмеу, То треба да нас радује, посебно зато што истовремено овим делом Исаковић Маје прилог савременој, пи не само савременој, српској, и не само сртг ској, него и југословенској књижевности, Стога, скрећући пажњу на ова ] прозчи текст пре него што је објављен у обЛику Књиге, желимо да укажемо на јел но ново, значајно књижевно дело, којим се на један посебан начиу сагледава и ооележава ова наша, савремена епоха;
Драган М. Јеремић %
,