Књижевне новине

тиитниннитистнанттвинниинивеареатнЕе.

Рајко Петров Ного

Док раде инструменти

Ти коци и кондпци та распевана сврдла У тело уграђени ти инструменти смрти Тај унутрашњи чекрк око кога се стврдла Рбћа и со времена у коме ће нас стрти

НА ЦР КРИТИКА _

Велика преса страха црна приватна рупа

Коју зачепит неће та неуморна справа

У душетупки груди док врабац-ерце лупа

О кључе п катанце крај којих кербер спава

Ако смо трошни ломни прашитча брашно плева

У ковитлацу моћи силника оба света, Ако смо пресна шала у тој небеској пизма

Акв сам сужањ дакле мој ланац нека пева Велику фарсу стиха и говор нека цвета На прагу бесмртности Док раде механизми

Путеви једне генерације

Миливоје Перовић:

„ВРЕМЕ БЕЗ БОГА“, „Слово љубве“, Београд, 1975.

ОВО ДЕЛО Миливоја Перовића настало је спајањем његових ранијих романа „Четири Мујове војске" (1966) и „Дан осми" (1968), при чему је аутор настојао да у другом роману открије и нагласи везе с првим. Тако је настала обимна прозна целина чији први део говори о рату, а други о послератном животу. Спој двају делова писац постиже посматрајући судбину једпе тенерације у ратном и послератном времену, али истовремено и једним ширим тематским захватом, уопштавањем уочепих феномена, досежући до идејне равни заједничке за оба ранија романа. Формалну везу између два ранија романа Перовић је остварио кроз лик Стојана, који се у „Четири Мујове војске" јавља као епизодна личност, док у другом делу, насталом из романа „Дан осми", добија улогу приповедача. Тиме су постигнути извесна функционалност и континуитет, а истовремено је и приповедач у другом делу нове верзије добио н нову улогу, изашавши из анонимности и привидне безличности как ву је имао у првој верзији романа „Дан осми". Све је ово, уз разумљиве мање за. хвате у структури саме прозе допринело да се пред нама појави по карактеру за“ иста ново дело, у коме се пишчева визија заснива на две темпоралне премисе, и у коме сагледавање човекових егзистенцијааних проблема постаје дубље, изоштреније, пластичније, чвршће и темељније засновано. Јунак првог дела романа, комесар Младен Петровић звани Мујо, изгубио је у новом склопу дела нешто од свот значаја, али је остао и у овако компонованој це лини аутентичан, снажно остварен књижевни лчк. Ратујући у забитом планинском крају Мујо редом доживљава поразе и губи војске, док четврта војска коју је повео није коначно њега аиквидирала. У средишту првога дела романа ипак је онај миз дилема и питања која се преплићу око Мујовог лика, и његова судбина чини окосницу збивања. И поред препознатљиве локалне боје и топонима Перовић слика рат у широким потезима, ослобађајући панораму ратних догађаја не само локал них обележја нето и временске одређености. То је само у једном слоју рат на тлу Србије, односно исечак из борбе и револуције; у бити то је углавном рат као такав, као стихија, као сила чији су корени непознати, а последице несагледиве, Рат је по Перовићу исконско зло, и у ратним приликама избија на површину оно анимално, чак и демонско у човеку. Ближећи се местимично меким тоновима из богатог Лалићевог контрапункта, Перовић приказује човека изгубљеног у бескрајним протонима и хајкама, како лута суочен с елементарним силама, настојећи да преживи, претварајући своја земаљска стремљења у борбу да и опстане.

Други део новога романа приказује даљи животни пут Мујових сабораца. У пр. вој верзији романа „Дан осми" писац је наглашавао анонимност приповедача, остварујући тако објективност _ казивања. Приповедач је био више око, камера, него ди активан учесник у радњи дела. У новој верзији међутим приповедач је имепован, његова се судбина преплиће са суд» бином осталих јунака дела, представника једне генерације која пролази кроз разли“ чита искушења узалудно покушавајући да се прилагоди. Перовић није постигао пуно јединство стваралачког поступка у овом делу своје прозе. У тежњи да у идејну структуру дела унесе више различитих нити он је био на путу да напише кључни роман једне генерације, да истовремено п презентира слику човекове изгубљености у вреви једне урбане средине (паралелизам с првим делом романа: град није нтшта пријазнији ни гостољубивији _— него што је планина), а и да потражи корене те изгубљености, да прикаже гтенезу поје“ диних егзистенцијалних проблема. Тиме спектар тема и мотива не би био исцрпен: Џеровић прати више токова, од митске симболике у којој види актуелна или стално присутна значења, па до социјалних кретања и преображаја којима се човек мање или више прилагођава, или не при, лагођава, хватајући или губећи корак са

ААНИЈЕА

МИЛИВОЈЕ < АРАТОЈЕВИЋ

ПЕРОВИЋ

временом, друштвом, пријатељима, тенерацијом. Приповедање Миливоја Перовића — је блиско натурализму, опоро, без имало покушаја да се слика човековог бивствовања улепша. Пишчева визија је у основи трагична, али трагизам у Перовићевој прози није толико школски филозофски став колико је настао као резултат емпиријског искуства, као део једне искуствене филозофије. Упркос својој сићушности, изгубљености у времену и простору, Перовићеви јунаци нису поражени: они настављају да се боре, да трају, да опстају и оста» ју. У њиховом својеврсном мирењу и немирењу са судбином писац сагледава у извесном смислу и њихову величину. На тај начин и ово Перовићево дело, поред свих тамних визија, м поред своје претежно трагичне интонације, дајући прилог одго“ нетању вечите загонетке о смисау човековог живота и трајања, може ићи у ред дела која дају свој допринос хуманизацији натпег света. Говорећи о људима онаквим какви су, писац је покушао да их учини бољим, а то је увек изазов достојан правог ствараома.

Иван Шоп

_Зрело доба

Данијел Драгојевић: „ПРИРОДОПИС“, „Библиотека“, Загреб, 1974.

ОВА. · ДРАГОЈЕВИЋЕВА књига. стихова одвећ је цјеловита по намјери да утврди увид у свијет, у све оно што се одвија пред пјесниковом духовном знатижељом, да би се о њој могао говорити само као о збирци стихова или пјесама. „Природопис" је опис природног дешавања унутар којега постоји једна свијест, биће пјесниково, свијест која покушава то дешавање освијетлити и избавити од пуког догађања. Отуда, вјероватно, и стална потреба да се не измакне самом дешавању како би се“у самом трену дешавања свједочило а не, као што то у мудраца бива, да се суди касније, у закашњењу. Џо искуству.

Оно што изазива Драгојевића јесте моћ природе да се овај час, и сваки час, уклапа у та дешавање а да при томе увид у свијет не само да нема довољно елемената за пјесничко свједочанство већ нема ни ваљаних разлога за обухватање и тумаче ње самога дешавања овог часа као саставног дијела нечега свеобухватнијег, трајнијег, смтшљенијег м, коначно, ијелови“ тијег.

„Под водом дишу рибе.

док се будућност спрема на све стра-

не..." — каже Драгојевић на самом почетку „Природописа" трагајући за оним што истовремено припада пл оном што јесте дешавање овог часа, дакле неповратно, а истовремено је пн саставни дио нечега што траје и, ео трзо, припада. трајању, континуитету, непролазности, матери ји:

„Кристали,

њихов лазани труд да сјају, а истог тремутка у тами, | нешто даље од њих, и тупи звук просјачке здјелице

| и масни сљеначки прсти на зиду."

Ова двојство у јединству трајања, заковано при завршетку „Природописа", условљено је искуственим трагањем за истовременошћу, за оним. што би требало да је истовремено и непосредно дешавање овога часа. и часова који ће доћи, који ће тек пастати. Драгојевићево осјећање живота је заправо осјећање трајања. При томе оно што је неважно и непримјетљиво може бити, или простати, трајније у будућности од нечега, или некога, што сада, у непосредном дешавању, изгледа битно н пресудно. У трагању за оним исконским, темељним, судбинским, Драгојевић се често обраћа богу тражећи помоћи у одбиру трајнијег од спореднијег. Међутим, то призивање бога одвећ је неегзистентно тако да се претвара, мање-више, у атитиду ко-

,

ПБИНЕВВТНОВАНЕ 5

ја не успоставља комуникацију. Призивањем бога свијет се не мијења а одговори

пзостају. Драгојевић, на крају крајева, призивајући бога открива свијет без бота, Бог је присутан својом ·-многозначношћу неприсуства. Он је присутан претпоставком; „Бог, та велика справа за регистрирање, одушевљен свјетлом снима, смије се.

Тај смијех

међутим

„није без

становите везе

и- 15

хумором."

Наравно, та претпоставка бога као позиције која нема потребу, ни жељу, да. се непосредно исказује, да дејствује, наводи Драгојевића на искушење да га от. крива и проналази у ономе што је трајно. Драма његова пјесништва и јесте заправо у томе што је немогуће открити тајну трајности у дешавању овога часа. Све што јесте јесте из разлога. који је неухватљив и дохватљив. Драгојевић каже: „Овдје се из простора не може ништа уклонити. Тај посао није наш, и није нам могућ." ;

Остављајући изван сфере својега интересовања „тоталитет, поучен сазнањем о јаловости посла који. би тежио за сазна њем тотадитета, Драгојевић тежи ка откривалачкој видљивости онога што нам је примјерено и приступно. Он гледа у обично, у оно што је при руци, у оно што несумњиво јесте присутно. Трагање за ботом јесте трагање за увидом у обично. Пјесник је, по Драгојевићу, онај који жеАм товорити огономе што је присутно, што је могућност за комуникацију, што је видљиво. Јединство је у свему: физика и метафизика се прожимају:

Драгојевићева пјесничка ситуација У „Шриродопису“ не заснива се, према томе, на жељи да се руши или, пак, разара постојеће већ, изријеком казано, на жељи да се поново стекне увид у постојеће. Дра гтојевић тражи одгонетку у нечему што су пјесници већ одбацили и напустили, у простору који изазива равнодушност својом привидном конвенционалношћу. Оно сва кодневно отвара нове могућности:

„У твојој збирци цртежа душевних боаесника видио сам цртеж бијелог коња с великим очима. Сјетио сам се да се тако ујутро пије вода. А доље при дну неком дарутом руком написано име, болест, мјесто и тодина, све нејасно и непознато, Гдје ам је сада тај човјек Направио је коња опскрбио та полетом пи простором, а није та успио зајахати. И коњ чека. Нећешт ваљда одмах преврнути лист очекујући нову слику2"'

Повратак једноставности, свакодневном, препознатљивом и трагање унутар тих категорија познатога, баналнога, свакодневног, исказује Драгојевићево повјерење у пјесму као откривача непознатог у познатоме. Увид у“ познато подразумијева пјесмотворно дејство пјесничког чина који се предаје без остатка ожоме што јесте и што је могућно. Позната је ововремена пјесничка жеља за ћутањем. Лутање се нуди као крајње разрјешење пјесникове мемоћи да пјесмом мијења или тумачи свијет. Драгојевић, међутим, жели да товори, Тумачећи свакодневни свијет он тумачи и свакодневни товор. Можда се баш у њему, у свакодневном говору, налази одгонетка као што се у свакодневном дешавању налази јединство обичног п трајног. Због чета овај пјесник има потребу за говором, за пјесмом „Увијек сам — каже Драгојевић — ужаснут оним што нисам изговорио". Тај вапај произлази из жеље за увидом у свијет, За пјесника је само ћутање потпун пораз. Наиме, ћутање подразумијева сазнање да је сваки покушај узалудан. Драгојевић има насушну потребу за говором. Он пјесништво описа природе сматра истинским природописом са сазнањем да све треба поново преиспита ти као што све треба поново изговорити. Чак и оно што је чиста конвенција и баналност. Можда баш ту лежи запретана она могућност која ће довести до потпуног увида. Драгојевић пјеснички слиједи Виттенштајнову идеју да све што може бити мишљено не може бити и изречено. На том послу изрицања може, можда, помоћи нешто од чега су сви дитли руке. То је оно што се чини познатим и конвенпионалним. Пјесма ће и ту конвенцију учинити неконвенџционалном, Пјесма је нови ред ствари. |

Вук Крњевић

~

Одређење према времену

· _ Јован Дунђин: „БАИЖЕ ВЕДРОМ СНУ", РУ „Радивој ћирпанов“,

Нови Сад, 1974.

ОСЕЋА СЕ у овој поезији прочитано штиво, што засмета, али оно је било нужна потка новом излету и узлету. На моменте такво осећање проистиче из спу. тане слободе песме и недостатка нешто слободнијет, разуђенијег стварања стиха, дакле ван утврђених канона што је проузроковало рађање нешто круће форме, која је у овом случају ипак могла да належе на класично певање. Међутим, сасвим је свеједно какви су отисци песме. Оно што је у њима прелази замишљене границе неслобода и простире се у недогледну ши

рит рва: помисао након поновног читања, дакле ишчитавања песама, може да буде тежња ка поразу. Последица. ове доста слободно изречене оцене је дилема: да ли су песме збирке. Ближе ведром сну" ближе оптимизму, иди је реч о поезији. отпора оптимизму2г То је дилема која код ревносног читача остаје нерешена и ваља је и овде признати, попут стиха признања из књиге о којој је реч, стиха који доста тога назначује: „Боље смо знали то што није наше". Такав, помало јеретички, ОАнос-песника према сазнању наводи на ди. лему о недостатку оптимизма, али — ово не треба схватити као констатацију, већ и даље као присутну дилему,

Сасвим је сигурно, евидентно, да су по. етске исповести Јована с ДАунђина тесане потпуно зналачки (занатски беспрекорно, мада нити желимо да у то залазимо, нити се сматрамо за то позваним) тако да камен песме има беспрекорно равну, глатку површину, која истовремено зачарава по. пут невидљиве укоснице времена и засме. та својим тврдим, до краја изведеним поступком грађења. Можда од ове констата: ције једино треба изузети последњи циклус који је целовит за себе, али помало ремети структуру целе књиге.

Несумњиво да је Јован Аунђин песник доживљеног, без парадерства, са свим еле ментима и разним вибрацијама која осе: ћања имају. Дајући песми дужно: поштовање, са посебном интонацијом у звучнос ти речи попут ових: лобетлице, песмог ласје, озвездало павитина, небосјај или, ако хоћете, стих Опесмењена ноћи, Дунђин је наслутид но. ве кораке песме, који су јединствени у хо. ду ка стварању песме, али стварању из доживљеног, осећајног. А мора се признати да је то у поезији новијег времена све ре ће, све неприсутније, као да смо се упла» штили да су доживљаји јачи од наших пра: вих могућности, .

флаиже ведром сну", та помало чудесна. песничка самоисповест, лелуја из међу стварног и нестварног, између прош» лог, садашњег и будућег, у жељи да осети дах и једног и другог. Лелуја између вре. мена прошлог, знаног, пи времена будућег, чезнаног, долазећег. Прошло је могуће унети у песму, анализирати, поставити се према њему. Дакле, имати свој однос где су могућности грешке сведене на најмању ме ру. Будуће, дакако, захтева другачији однос. Понекад је то неповерење, зазир, боојажљивост. Дунђин се подједнако загледао у прошло им будуће, дајући предност Оудућем, не као непознатом, већ као же љеном. То је оптимизам са благим осмехом ироније — последица већ доживљеног.

овим песмама као да се различита времена шетају у предвечерје поред реке. етафоре имају миран склад, мада веома интензивне, што буди знатижељу посебног интензитета, знатижељу која прераста пу ко интересовање, већ лагано одлази у скри: вене пределе истраживања. На овакво ра. зумевање усмерава и необичност језика који плени, али истовремено изазива нову дилему: да ли језик ових песама залази заједно са једним другим временом, или је то језик који долази, опет, са једним друтим временом. Дунђин се не плаши авантуре у пустињи песме, али авантуре која је својствена само њему, авантуре која има еђену с ност, залеђину сн-

гурности. Дунђин је очигледно воаш и

скоро хита тражећи оазу за свој исказ који намерно не доводи до краја.. Очигледно да оазу Дунђин проналази у одбиру речи и прецизном слатању њиховом, не доводећи смисао у питање,

Раде Обреновић