Књижевне новине

ПОЗОРИШТЕ

ЗАДОВОЉСТВО

Поводом извођења Мрожекових „Емиграната“ на сцени Атељеа 212

ПОЗОРИШТУ је мало потребно када се појави истински савремен, снажан и привлачан текст: у „Емигрантима“ већ од првих реплика сасвим обичне речи, готово познате и свакодневне, препуне унутарње животне горчине, промашено" сти, чежње за изгубљеним идентитетом, истине и оног што иза ње одјекује У простору и човеку, заједно са који их изговарају и слушају, стварају драматичну ситуацију. Мрожеков драмски круг се тиме неприметно, али и неумитно, затвара и у њему два човека, емнгранта, један политички а други економски, воде дуги дијалог о себи, животу, оном што их окружује, 'условљава, ограничава, наводи на самоћу, очајање и изјашњавање, Привидно једноставна драматуршка форма, али као сва добра дела слојевита, па у том са моиспитивању свака мисао или чак покрет показују се као могућа стања све. сти што наткриљују једна друге, превазилазе фактографију и њих саме док се не створи сцена која просто рефлектује своју суштину. Ретка су дела у којима су личности и збивање толико апстрактни и одређени у исти мах. У њима се непрекидно мешају прошлост, жеље, сурова збиља, различите идеје, осећања и што их више упознајемо све нам се више чини да их је тешко објаснити, до краја схватити и према њима се 04 Мрожек никог не осуђује, у својој одређености чак избегава · калегоричке дефиниције, па чак и гласно размишљање личи више на изношење и показива ње свега што у човеку опстојава „нето коментарисање, У последњој сцени је то очигледно — и тада ови несрећни људи свако за себе јасно и недвосмислено доноси закључак о својој ситуацији, животу и илузијама. Отуд писац У. „Емитрантима“ није, као у неким својим ранијим делима, само у домену црног ху мора и сатире. Амбиције су му веће, али сам поступак једноставнији, истина му је дража од горчине, више саосећа него што ужива у духовитим обртима, апсурдностима и театралности саме збиље, не бежи од себе и свог искуства, тако да на храју резигнирано схвата да нико појединачно не може да искаже сав бесмисао живота. Такав свет, ухваћен и заокружен са свих страна, у овој прилици нам се указује Довољно сатиричним, драматичним и трагичним, си: лом која се човеку супротставља не само споља него и изнутра, а истовре. мено се тим конфликтима и омогућава, тако. да. драматика; · добија - одређеност и шире. друштвено значење. „Емигранти“ у својој непосредности одражавају онај нови квалитет у европској драматургији којим талентовани аутори напуштају игру ради ње саме и сценску илузију изјеначавају са свим противуречностима које ломе човека и онемогућавају да буде заиста слободан. Текст је изузетан, просто диван, један од оних ретких који се слуша и доживљава са задовољством тако да долази као нужно и толико дуго чекано освежење не само Атељеу нето и у нашем позоришном "животу уошште, Јер, у последње време мало исувише фаворизујемо позната деда и обнављамо старе симболе грађан ског театра и настојимо да им обезбедимо, понекад чак и насилно, савремено дејство. Ниједан театар не опстојава класике, јер на тој основи почива чак и авангарда, али му се права мера одреБује новим текстовима и представама Које се обликују у своме времену и од овојих истина, Атеље се „Емигрантима“ враћа својим изворним опредељењима и Мрожек му пружа заиста прилику за пуно и ефикасно суочавање са животом, То су текстови какве стално прижељкујемо у нашој драмској литератури, јер додирују тематику која је међу нама присутна и која захтева одређени идеј но-естетски прилаз и уметничку анализу.

Ретко се догађа да једна представа, у којој се појављују само два глумца, тако непосредно веже пажњу гледалишта Као ова. Мако, за наше осећање простора и времена, траје мало предуто, непрекидно буди најразличитије асоцијације, наводи на размишљање, мами уз држани осмех и чини све како бисмо је прихватили и као комплекснији сценски доживљај. Та два човека немају имена, али су толико живи, одређени, разумљиви и непосредни, да их посматрамо истовремено као индивидуалности, људске судбине и одраз света у коме живе, Тешко је утврдити шта је писцу важније — њихове интимне исповести, само показивање, наша присутност у њихо вим световима, њихово сведочење | јед: ним и другима, или тежња да се све то скупа сједини у жељи да одбранимо човека и заложимо се за хуманије услове живота у свету данашњице. Писац при томе инсистира на физичким поје диностима, чак одребђеним речима назначује амбијент и покрете, али тиме Као да жели, пре свега, да нагласи да је реалност оваква каква је — коначна и да се показује као апсурдност унутар које ипак живимо и према којој не можемо бити равнодушни,. нити је треба негирати. У томе је драматичност збивања и зато се поставља питање; да

КВИИТНЕНОЕ 9

свима .

ли је гломазна натуралистичка и наративна сценографија Миће Поповића нај боље решење2 Зар један празан простор до огољености не би више одговарао „Емигрантима“ 2 Сувише је море, несреће, дилема и оптужби у њима да би их требало притискивати и споља, јер када се људи одвоје од свог правог амбијента, друштва у коме једино могу да остваре слободу и постигну право људско деловање, све маргинално и физич ко губи примарну вредност тако да ни сама имена овде не би променила си туацију. Редитељ Богдан Рушкуц – задовољавао се минималним, да све · буде коректно аранжирано, тако да је његова присутност у тумачењу пишчевих хтења готово неприметна. Све је препу“ штено Бузи Стојиљковићу и Бати Стојковићу, Изван њих као да ништа не постоји, али ипак звучни ефекти и сценографија непрекидно настоје да – Подвуку · социјални контраст амбијента и личности, уместо да се разоткривају рефлекси стварног у самим личностима. Редитељ се задовољио сазнањем да му је припала част да представи публици ново Мрожеково дело, а изгледа да сеи сам препустио уживању у игри ове двојице врсних глумаца. Тако смо доби Аџ представу са низом могућности, које, на жалост, нису до краја искоришћене. У основи, она личи на концепт и по ставку која би се, са мало више слободе, смелости и индивидуалности израза, могла да преобрази и доведе до квалитета који би. био. на 'Ннивоџ.- оног што „Вмигранти“ пружају и заслужују. 6 Вуза Стојиљковић ' игра) политичког емигранта — квази, интелектуалца, тако да је јасно да то непрекидно читање, филозофска размишљања и „тежња да се продуби. психолошки и објасни стање у коме се људи сличних судбина налазе, представља маску, одбрану _ Од , беспо“ моћности и стварног очајања. Тај интелектуамизам је лажан и прашњав — па, је немоћ очигледна и Све што чини де Аује и тужно и иронично; кад дође тренутак да објасни зашто је напустио земљу, он то просто није У стању тако да приче о некаквој слободи овде доби: јају заиста призвук крајње конфузије и бесмислености, Стојиљковић се са свим тим веома добро носио и створио лик који живи м који се кроз итру индивидуализира. и одређује. Слика је сасвим прецизна и она указује на снажнију и разноврснију креативност Стојиљковића. и валере Који нам измичу гледајући та у њетовом стандардном репертоару. Једино спорно место је-плач на крају, где би требало да коначно нестане маске и пред нама се укаже истина У свој својој трагичности. „ |

Много захвалнију улогу ми њему бли: жу имао/је Данило Стојковић. Оно што чини и ради оцртава та као емигранта који само настоји Да што више заради, уштеди, не плаши се монижавања и те шких послова, истрајава у самоћи, крије своју судбину и објашњава се у тру бим и једноставним блоковима, који, мада подсећају на неке раније Стојко“ вићеве интерпретације, дДелују и овде снажно и сугестивно, У овом човеку, између села п града продубљује се то: ком представе провалија из чије дубине долази експлозија што све руши око себе тако да на крају делује веома потресно цепање уштеђеног новца и самосазнање да се свет безнађа тешко може променити, Овај лик је посебно заним љив, јер у његовој психологији, поступџима и рефлексима има много оног што та везује за судбину гастарбајтера _ СВИХ нација ми у свим крајевима свега. Стојковић је у тој рустичности несумњиво убедљив и животан тако да потпуно -доминира својом улогом, Можда је смисао „Емиграната“ управо у рашчлањивању овог лика — коме онај други служи више као сенка а уз то, једино шло им је заједничко — јесте та чежња за род ном земљом. [ РА

М свему, ова представа, по својим потенцијалним могућностима и вредно. стима, представља задовољство и охрабрење за све оне који верују да је Атеље и даље у стању да се непрекидно мења и да буде заиста модеран театар, у коме артизам, самозадовољство и итра нису најважнији циљеви и који. је. У стању да се окрене потпуно правом. им толико потребном и нтажованом 'из

Петар Волк ДАРЕ

ВЛАСТИМИР БУЗА СТОЈИЉКОВИЋ.И ДАНИЛО СТОЈКОВИЋ У МРОЖЕКОВИМ „ЕМИГРАНТИМА“

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

СВИЈЕТ ВИРТИЛИЈА НЕВЈЕСТИЋА

ИМА ПРИЛИКА и мјеста гдје је свака ре торика неумјесна. Ја то осјећам пред Невјестићевим сликама. Оне као да су се оснажиле управо тим што су потиснуле ре торичност: најјаче су тамо гдје су се ње потпуно ослободиле.

Како показати странцу — ма како ма. ло нам он био стран — што је наш крши колико трагова оставља у нама2! Неколико сликара је ухватило снагу и прозрачност свијетла наших кршевитих предјела на домак мору, али не знам да га је итко описао, као што је, рецимо, описано свјетло Екса и Авињона, Провансе или Бретање. Мчинило ми се да је важно освијетлити, макар у два-три потеза, голет с које је потекао овај сликар и његово дјело, размеђе Босне и Херцеговине и Хрватске, легендарно Дувањско поље, село с карактеристичним називом: Коло... Бјелина камена, црвени трагови бокситне рудаче, плаветнило неба, несносне жеге и пусте сухе зиме, неугледно растиње, обзори који се из. дижу иза врлети и воде некуд... Куда2 Архаичке културе нису се овдје мијењале вјековима. Још прије времена. грчко-рим. ских и илирских, па преко славенских, ста. рохрватских и богумилских, турских и хајдучких, све тотово До наших дана људи су остајали „укоријењени"“ на овом дубоком а незахвалном тлу. Данас су се покренули: иду у свијет, трбухом за крухом...

Виргилије Невјестић је један од оних који су отишли. На срећу, он је сачувао све што је најбитније. Пут га је водио У Загреб, па у Париз, као и толике друге наше умјетнике прије њега. Постао је од мах... вртлар! Претпостављам што би све могао казати о томе, по ономе што исказу је његов протестни цртеж. Нису најгоре у свој тој причи похабани и замазани хотели с грамзљивим газдарицама (које особито не воле сликаре: „ти све умрља ју"!), нередовити оброци прогутани негдје на улици, стална пресељавања, зима и неимаштина, безнадна равнодушност велико. га града и, успркос свему, нека опака нада. да ће пријестолница ипак приредити УЧУДО" са + | . Невјестић је све то преживио. Остао је на површини. Штовише, издутао се: изложбе, награде, ласкаве критике и, за ње га најважније, могућност да ради. А рааи сам, напињући се као дувањски тежак: проведе дане над тешком пресом, гура је и притишће властитим рукама, понавља на десетине пута отисак док не „изађе“ оно право, управо оно што је хтио...

. Све као да овдје истјече из једног заједничког изворишта, имагинативног и има гинарног: антропоморфни и вегетални обли ци, геолошки и биоморфни пресјеци, симбоди и алузије, наративне или плесне скиава би се цио један фолклор, врло мудро дефолклоризиран, у ствари. Курзив-

"не опаске и елиптичне биљешке на једној

страни, а на другој, у исто вријеме, свежњеви неких слутњи или халуцинација, понегдје цијели паноптикум нечег несводљивог што сам цртеж не тражи да. именује: овдје штедљива економија малих медаљона, ондје готово барокна штедрост, великодушност отвореног простора.

Невјестићев ликовни дневник не избјетава ефермне и пригодне призоре, наравно, под увјетом да им наметне властити поредак. Он тако даје једно сасвим ново значење свакодневици, ослобађајући је њених властитих међа: стварне чињенице прерастају у саободне асоцијације, реално у надреално, папу надреалис тичко. На овај начин може се заговарати мијењање свијета! МЕ

Из тога кута треба гледати и његову склоност према еротичном. Она нема ништа заједничког са жовијалним еротизмом пунокрвног грађанина. Понекад тмурне, често повјерљиве, ријетко кад врагољасте, ове игре представљају дио једног протеста који, такођер, смјера на ослобађање: да. и у односима сполова' промијени људске од: носе!

Један дио Невјестићевих литографија и графичких листова прате властити пјес нички текстови. Кажем намјерно прате, јер слика овдје не илустрира текст ни.

та обрнуто! Не бих чак рекао ни да једно.

допуњује друго: ријечи, напросто, потврђују свој удио у једном јединственом потхвату. ј

То сам хтио рећи одмах на почетку овог записа: то јест подупријети умјетников чин којем је извањска реторика, властита или туђа, страна...

Предраг Матвејевић

ж

СТОЈАН ЋЕЛИЋ:

· ИЗЛОЖБА ЦРТЕЖА

Галерија графички колектив

ПРОБЛЕМ који се отвара. уметношћу Стојана ћБелића у исто време је једноставан и сложен. Његово дело, већ више од две деценије, затворено у себе и своје властите законе, упорно начиње и разрешава нека општа актуелна питања модерне уметности, разапете између емоције и разума, науке и инстинкта, у знаку филозофије која све упорније покушава да одгонетне саму суштину човековог бића, разлажући та на конститутивне елементе, од ирационалног до конкретно друштвеног.

Ћелић је човек мисли али не и суве рационалности, он мерама разума мери унутарње распоне искуства и густог емотивног ткива, увек у знаку двоструке оданости: делу (као уметности) и себи као актеру времена у које је бачен и којем ипак служи. Због тога је његова уметност сазревала постепеним променама које су дело (слику, графику или пртеж) водиле у ис кушења херметичке затворености (у односу на такозвану објективну стварност), или у област чистог експеримента, понекад, нарочито у ранијим графикама, у област необјашњиве поетске визије. Али оно што је ту зачуђујуће, што је свим тим Белићевим етапама давало јединство у разликама, није само печат снажне личности, већ нека тиха, упорна, широко заснована, константна. потреба за синтезом. Та потреба не разрешава само питање појединачног дела, не подразумева само стваралачку муку над рађањем једне слике: за ћелића је свако дело само једна етапа, један облик истраживања универзалног значаја и значења облика, средства, садржаја. Зато је они био, веома често, потрзан када смо расправљали о односу дела према природи, о асоцијативном и апстрактном, конструктивном и спонтаном. |

То извлачење дела из широких садржаја свести која мери време искуством филозофа даје и самом процесу стварања неке посебне димензије: дело је увек експеримент, тражење, испитивање вредности, али у коначном резултату — превазилажење неизвесности која прети аутономној вредности слике или цртежа. Зато за ћелића цртеж није никаква припремна радња, ни испитивање парцијалног значаја довршеног дела: он је део његове поетике, део система вредности за којом, нуждом своје стваралачке свести, непрекидно трага. Зато сваки од ових цртежа, неубичајено велаких формата, насталих у периоду од 1967. до данас, јесте довршено дело, целовита естетика, синтеза. У њему су сажета питања КБелићеве носталгије за тајнама. универзалног значења простора (у области физике и области духа), његова искуства са линијом као психолошком компонентом, проблем светла и контраста, криве и праве, међусобног односа површине и њене привидне границе линије, геометрије им мрље, укратко — све што га је до сада интересовало.

ЛИКОВНИ УМЕТНИЦИ РИЈЕКЕ ·

Галерија Дома ЈНА

Треба свакако поздравити све чешћа настојања наших културних институција да своје програме отворе вредностима које долазе из наших других градова и република —- посебно су драгоцени они напори који нашој култури дају прилоге који се рађају у стваралашту изван републичких центара, у градовима које смо до јуче означавали као провинцију, са призвуком неверице да се и ту могу стварати дела истинске културне вредности.

Као негација таквог мишљења дошла је ових дана и једна изложба радова ликовних уметника из Ријеке, приређена у Галерији Дома ЈНА. Осамнаест сликара. и вајара који живе и раде у овом граду, пред ставило се Београду са импозантном изложбом од преко педесет експоната.

Оно што већ на први поглед пада у очи то је чињеница да изложба у целини задовољава два основна критеријума: квалитетом изложених радова и актуелношћу тенденција и естетских оријентапија рпјечких уметника. Иако оваква. изложба, по природи ствари, не може избећи нужну хетеротеност у схватањима и ставовима појединих стваралаца, она делује доста уједначено, по оном унутарњем статусу дела које, у овом случају, подједнако из ражава и аутора и себе, у синтези која мири садржаје нашег времена и естетске свести. '

Формално-стилски, изложба _ показује доста широки дијапазон интересовања, Од својеврсне хиперреалистичке – опреде“ љености Антона Депопеа п донекле Мате Солиса, преко неке чудне мешавине ме тафизике и реалног у сликама младог Ненада Јакешевића, постских акварела Антона Халера, експресивних пртежа и се риграфија Славка Грчка, уравнотежених и дорађених уља Антуна Жунића, реалисти чких предела Рикарда Жица, милуновићевских композиција Миомира Милошевића, до . префињених монотипија Владе Поточњака, асоцијативних громача Ромола Венучија, имагинарног пејзажа Јасне Маретић, духовитих и непосредних колажа Воје Раддичића: и декоративних виолина Владимира.Павоковића, у тим разноликим интересовањима крећу се распони ових сликара.

· Занимљива су и тројица скулптора, Љубомир Карина, Звонимир Каменар и на- | рочито Јосип Диминић, који је већ од ра није познат београдској публици.

Срето Бошњак