Књижевне новине
ДАТУМИ
Трајне вредности Светозара Ћоровића
Поводом стогодишњице његовог рођења
СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ је живео непуне четрдесет четири године (1875 — 1919), стварао нешто више од две деценије, а „Сабрана дела“ његова, у издању сарајевске „Свјетлости" (1967), изнела су десет великих књига, ћоровићево често објављивање приповедака и романа, по часописима и листовима, алманасима п календарима, као и у посебним издањима, и често извођење драмских текстова на по: зорницама аматерских друштава и театара, донелн су му широку популарност, нарочито почетком овога века, али не и праву славу. Може се рећи да је баш кван титет отежао откривање трајних вредности у његовом књижевном делу. Да је ко јим случајем у право време од стране правог редактора начињен строги избор, име Светозара Ћоровића заузимало би дадеко истакнутије место у прегледу домаћег књижевног наслеђа него га оно данас има у представи не само масовног читао. ца, нето и књижевног посленика.
Већ прве прозне цртице Светозара ћоровића показују га као човека узбуђеног животом и друштвеном стварношћу и откривају његову способност за опсервацију реалног света („Јединац", „Мали просјак", „Богојављенска ноћ", „Сан Мехе фењерџије"). У свим овим почетничким текс товима егзистенцијалне наде човекове су преварене, а сводови живота ниски и тамни.
Сукоб старог и новог тематска је основа великог круга приповедака Светозара Ћоровића. Нова, аустријска власт унела је немир и пометњу у ток живота мостарских касаблија. На првом месту у том циклусу · приповедака јесте приповетка „Ибрахим-бетов ћошак", и то по снази којом је дат један друштвено-историјски тренутак, по уверљивости ликова узетих из живота, по импресивном откривању карак тера и позлеђене душе главног јунака, по функционалном дијалогу и, најзад, по симболици из које се шире општељудске, космополитске пројекције човековог трагичног трајања и дефинитивног пораза. Смрт Ибрахимова је чин у коме се он исказује као људско биће и чин у коме се рефлектује животна и друштвена ствар ност и законитост. Ибрахим је притиснут новим поретком; као припадник старог патријархалног начина живота, обичаја и мишљења, бранећи свој беговски понос, тине под рушевинама своје магазе, оли: чења богатства, угледа и положаја њета и његове породице кроз више генерација. У Ибрахимовам занесењачком гесту
. има извесне шире вредности У оквирима.
тордости људског отпора према рушилач“, ком налету и још више према осионости
и злупадости егзекутора тога рушења. На тренутак треба занемарити његово беговско порекло, па ће његов фанатизам добити обележје моралне снаге малог обичног човека. Са сличним тематско-идејним захватима и порукама су и приповетке: „Пендрек“, „Шптијун" и „Марков инат . Мада се Боровићу не може приписати експлицитна ангажованост у приповеткама са позиција критике друштвеног уст ројства, он је написао велики круг при“ поведака са социјалном тематиком („Блато оном ко довијек живи“, „Павлов капут", „Догађај", „Белај", „за њим. „Ру“ тови“, „Чудо", „јадан Мишко", „Под дипом“). Доласком Аустрије престали су да постоје неки занати и ЗА бегови и аге пропадају, а сељаке масот регрутују у тућинску војску („Млијина нево ља", „Стари механџија, „На визитацији, Омер-ага", „Хакија"). Житељи херцеговачког тла, неспремни да дочекају нову власт и да се прилагоде променама које она доноси, доживљавају етзистенцијалне трамме и поноре. Ра једном циклусу Ћоровићевих приповедака рат је у тематској, основи, и На херцеговачки устанак „Мујагино тунашт. во", „Пред црквеним пратом, „На ЕУ » „Записи једнот заборављенот јунака) и аустријска окупација и први светски рат („На вјежбалишту , уна пала ји", „Шта пишу", „Амајлија", „Брђани ; То су судбине х људи из херцето вачког региона у ратним вихорима, + више у туђим, мама, које су Пи ли против своје воље, под принудом. _ о. боља приповетка у овом пикАуСу јесте „Посета", У којој су описани пригушени страх и дубоки бол младе жене која с утгтила своме мужу, У посету, у далеки свет. Преморен и позлеђен ратним недаћама, муж није способан ни да се радује жениној посети, Импресивна је Једно“ ставност сусрета џ коме су огољена до дна душе два несрећна људска бића. ратним приповеткама Ћоровић је испо љио родољубиво осећање, социјални став и антимилитаристички и хуманистички тест пи опредељеност. _ | МИ Није случајно што је највећи круг Ђоровићевих приповедака. посвећен љуба. ви и младости, уживању _ овоземаљских лепота и радости. Људи региона Из кога је Боровић потекао, У коме је цео свој живот провео и из кога 12 опсервирао грађу за своја дела најчешће се отвре. ју том димензијом људског бића. Неол њива елементарност. љубавне страсти то тово фаталистички делује на њихове а тупке и судбине: они побују атресивној страсти свота тела („Булбегова Зејна ј „Јарани“, „Синџа“, „Омер-бегова ттаогија у. Посебно место у КРУГУ Ћоровићевих ПН, поведака о љубави заузима приповетк
КЊИЖЕВНЕНОВНЕ 5
„Оубрет", чији је главни јунак севдалија у пуном смислу те речи. Ахмет-ата није запросио вољену Емину из страха да У браку не ишчезне љубав, Живи у близини њеног новог дома, јер се она у међу. времену удала за другог човека, и слуша њену чаробну песму. Није ни приметио да је време прошло; он и не слути да је песма коју чује преко зида већ песма Еминине кћерке стасале за удају. Предмет Ахметове љубави не стари, не мења се. Видећи Еминину кћерку он мисли да Је то она и поново доживљава илузију сво“ је велике љубави.
У Боровићевим приповеткама касаба има свој сопствени живот, персонифицирана је. Она је у суштини један одређеви начин живота и мишљења, изгледа, морала, обичаја, односа између вера, атмосфере и штиминга („Баба Анбина слава". „На припеци").
Поједине приповетке, као што су: „БеБир-атин пут", „У ћелијама", „Два старца" и „Код болесника", не припадају ДИ: ректно ни једном тематском циклусу приповедака Светозара Ћоровића; некако се одвајају; на известан начин постоје саме за себе. Ћоровић је мајсторски дао унутрашњи живот њихових тлавних јунака; поодђо је у њихов биолошко-психолошко„филозофски однос и став према животу. И тако им је даровао трајну уметничку
вредност. . Роман Светозара Ћоровића „Стојан Мутикаша“ класично је дело домаће
књижевности, Долазак сиромашног сељачета у град, његов нагао успон, бескрупулозан и пун махинација, од калфе до првог газде у чаршији, јесте сиже романа. Иако располаже виталношћу и позитив“ ном тежњом за бољим, пунијим животом, Боровићев јунак трагично тоне на моралном плану. Егоизам и похлепа воде та ка отуђењу од живота и од себе самог, Претварање Стојана Мутикаше Од безазленог сељачета у бездушног трговца. Ћоровић је друштвено условио: У једном тренутку историје трка за бога“ ћењем извитоперила је људски лик граБанина трговца. Мако горко писан, пун сете и туге, роман „Стојан Мутикаша“ није сав утонуо у мрак: има наговештаја о постојању и неке оветлије, чистије и моралније стране живота, Коровић ју је открио у малим, обичним касаблијама и у сухим, изгладнелим сељацима из мо старске околине, Књижевна вредност ро" мана је неуједначена. Социјално-друштвена и морално-психолошка порука романа је трајна, као. и „истинитост пишчевог сведочења. Трајан је и по уверљивом лику главног јунака и по дијалогу изме Ђу Анђе и Сана оне ноћи када су, он пун похлепе за моћи и новцем а она пуна неиживљене страсти, одлучили да вежу своје судбине, Недостатак романа је у композиционој неуједначености, У развученом приповедању и оскудном опису и нарочито у наглом завршетку.
Роман „Међу својима“, посмртно 06јављен, Боровић је писао са тезом: „Ми им знамо само да нема среће (6ез свога кута“ М њему је дао слику егзотичног маловарошког живота у мостарској касаби, пуног севдаха, карасевдаха и дерта. У тој слици је и вредност романа, иако
,
,
СВЕТОЗАР БОРОВИЋ
и он има много, недостатака у кКоМПОЗИционом и стилском погледу.
У истом тематском кругу као и у приповеткама и романима Ћоровић је остао и у својим драмским текстовима („Адембег“, „Зулумћар“).
Светозар Боровић је писао и публицистичке чланке. Најпознатији му је „Мо рал у нашем друштву“, писан „на болесничкој постељи, уочи саме смрти. У њему је изнео своје разочарање у даруштвено-политичку констелацију новоство“ рене Југославије. Овај чланак на известан је начин постао својеврстан коментар _ Боровићевог _ целокупног _ дела; открио је песникову ангажованост и тамо где се она на први поглед није могла уочити. Већ самим тим што је верно одражавао стварност која је у себи садржавала противречности неми: новне грађанском свету, а чинио је то негодујући и узбуђено, био је ангажован, напредан писац.
Дуж целокупног идејног развоја Светозара Боровића наглашена је љубав према свему што је истински народно и суштински лепо, а одбојност и гнев према силништву и угњетавању, Ћоровић није унео мање орца у своје дело него је то учинио Петар Кочић, само је то Кочић чинио страшћу свесног борца и револуционара, а Ћоровић — помало са: њарски и наивно-хуманистички,
Верним одразом стварности свога доба Ћоровић је имао све одлике прве фазе критичког реализма и неке од црта које су наши модернији, међуратни приповедачи даље развили.
У погледу уметничког поступка, недостатак Светозара Коровића је у томе што је свет који је описивао више дао извана него изнутра, што му је велики број приповедака остао у скици, недораЂен, а врлина му је и вредност — у једноставности причања, у лепоти и свежини језика, у рељефним ликовима и карактерима. Трајна вредност књижевног дела Све: тозара Коровића у роману је „Стојан Мутикаша“ и у десетак приповедака у којима је симболиком и метафором превазишао просторну и временску омеђеност и дао дубље, свевременске карактеристике људског бића.
Др Александар Пејовић
Светозар Ћоровић - писац
ШТО У историји наше књижевности постоји Мостарски књижевни јкруп као засебно поглавље, посебна је заслуга Светозара _ Боровића, приповедача, романсијера и драмског писца, Из тога круга изашла су крупнија књижевна име на (Јован Дучић и Алекса Шантић), а пружали му са стране обилнију сарадњу и већи писци српске и хрватске књижевности, али без Боровића тај покрет би «остао више локална и погранична појава, јер су му Боровићеве организатор ске способности, надахнутост и снага за борбу против окупаторског и туђинског културног наноса дале онај тако широ“ ки патриотски замах да је израстао У покрет који је револуционисао национадну свест на целом подручју босанско херцеговачког живота па и нешто даље од тога, Сем тога, и само књижевно де“ ло Светозара Коровића уклапа се у мозаник наше културне прошлости, па својом свежином, топлом речју и сликом амбијента налази одјека и у данашњем читаоцу, Због тога је наш дуг да се при: сетимо овог писца поводом стогодишњи“ це његовог рођења.
Босна и Херцеговина, после 1878. године, пуне су „судбоносоних и _ крвавих збивања“, оне су биле "позорница тешких обрачуна и сукоба са аустроугарским окупатором, јер као да су сви драматични. потреси међу европским силама кра: јем У и почетком ХХ века нашли потодно тле да се преламају преко _ ОВИХ двеју вековима искрвављених провинција. Смена два царства померила је мноте односе у друштву јер је нови систем морао утицати на морал и менталитет људи. Дотрајали поредак који је за со бом оставила турска власт болесно је малаксавао пред навалом робусног аус троугарског милитаризма и полицијског апарата. То је изазивало многе драме У породичном животу и те околности су и саму чаршију натерале у њену чамоти-
и друштвени радник
њу. Књижевни рад и. снага писане речи у овом тренутку били су насушна потреба да се човек поврати себи, да се отрезни и окрепи, јер мора да се узда У сопствену снагу за борбу против окрутне туђинштине.
Светозар Боровић је стицао своју фи: зиономију у кругу оних младих — људи око певачког друштва „Гусле“ и око књижевног часописа „Зора“, који је Од 1896, године излазио у Мостару и До појаве Српског књижевног гласника У Београду (1901) био велика привлачна онага за све писце нашег језичког под; ручја. Због тога књижевност мостарског омладинског покрета или Мостарски књи
жевни круг — какви су називи већ прихваћени у књижевној историографији и критици — представља драгоцено бога:
тство наше литературе, Овај покрет је
"имао посебну снагу и значај у тренут-
ку кад се у Беопраду наметала као културни мецена омражена краљица Драга, а у Загребу, под аустроугарском чизмом, стењала хрватска књижевност и култу ра. Зато су све очи и сва љубав биле уп' рављене према Мостару, где су живели и радили Шантић и Дучић, Осман Би. кић и Атанасије Шола, браћа Ћоровићи и многи други који су у разним ВИдДОВИма помагали мноте културне акџије и родољубиве подвиге широм српскохрватског језичког подручја. Ако се узме у 06" зир да су са овим покретом били у тесној сарадњи и Петар Кочић и Владимир Гаћиновић, а за овим долази и Гаврило Принцип у чијем су атентаторском под: виту нашле завршни удар тежње за ослобођењем и уништењем туђинске власти, онда се дух и идеје Мостарског круга могу схватити као жариште из којег су букнуле велике ватре преко босанско. "херцеговачких планина.
М свему овоме не мала заслуга је и Светозара Боровића и као писца и као националног радника. Он је — покретач
свих манифестација, он ја био жива ве за између Мостара и других великих места наше земље. У његовом дому нала зили су уточишта сви за Аустроугарску сумњиви писци, а за сарадњу у „Зори“ привукао је скоро све истакнуте књижевне вредности у Београду — од Ми: лорада Митровића, мца, овића, Скерлића, до Матавуља и Бипика, а друтовања браће Богдана и Павла По. повића са Шантићем, Дучићем и Боро. вићима давала су подстрека да се истра је у напорима у раду на књижевности и у отпорима према туђој сили.
Светозар БЊоровић (рођен 29. _— маја 1875. године) потиче из чувене трговачке породице која се, поред трговине, бавила и „народним пословима“, чему се и сам Светозар одао веома рано. Припадајући напредној демократској омладини свога града, испољавао је изванредан сми сао за рад у народу, за послове око урећивања часописа, за организовање позо: ришне трупе коју је снабдевао _ лИЧНИМ репертоаром _ пишући драме („Ајша", „Адем-бет“, „Зулумћар“) које су одуше. вљавалће мостарску публику, а једна од његових драма („Зулумћар") играна је и на сцени Београдског народног позоришта. Свој књижевни рад Ћоровић је запо чео стиховима и прву песму је објавио У сомборском „Голубу“, где су се пре ње га јавили Шантић и Дучић, но убрзо је себе нашао у кратким причама и цртицама. Први прозни рад појавио му се У „Босанској вили" 1893. године, а потом издаје низ збирки приповедака „Из Мо стара", „Из Херцеговине", Разорено гнијездо“, „Из моје домовине“, „Марков гријех" и „Записи из касабе".
Х свом приповедачком раду Светозар Ћоровић је веома дуго био изложен многим утицајима, У првоме реду у раним његовим причама осећа се дух епике и народног предања („Крвни мир“, „Стана Ранковићева“, „Проклетство“, „Записи је: дАног заборављеног човјека“), јер је писац био понет народним умотворинама и јуначком народном песмом која је иначе одговарала _романтичарском — заносу херцеговачког човека у Боровићево вре: ме. Ништа мање се не осећа утицај и народних анегдота које имају историјску подлогу, али су доживљене и прераБене у народној машти, Многе од таквих анегдота послужиле су Ћоровићу — биАло као мотиви, било као оквири у којима је развијао и компоновао садржину својих приповедака. Постепено, долазећи у додир са српском реалистичком припо“ ветком, па и са неким руским писцима које је могао Да чита у оригиналу, Ћоровић се све више примицао оној врсти приповедачке прозе која се неговала У српској књижевности деведесетих годи“ на прошлог века. На Боровићев прозни књижевни рад највише су утицала три српска приповедача: Јанко Веселиновић, Лаза Лазаревић и Стеван Сремац. Веселиновић _ се младом Боровићу допадао идиличним сликама из мачванског живота, меким епским приповедањем и дијалозима пуним људске простосрдачности, док је Лазаревић тежњом за моралним усавршавањем личности и за очувањем патријархалнота духа и старих облика породичног живота деловао као мелем у мостарском друштву, које је било уз дрмано и поремећено променом државне управе и система власти. Сем — тога, лична пријатељства са Сремцем нису могла проћи (без последица за ћоровићев књижевни рад. Смисао за реализам, за сликање ситног и ситничавог паланачког живота, за благи и безазлени хумор, који се у неким случајевима претвара У оштрија пецкања — за сва та својства и поступке у погледу вајања личности о ровић свакако највише дугује Сремцу. Ако се дужа приповетка „Барон из Дангубице“, па и још опширнија прича „Женидба Пере Карантана", упореди са Срем чевим делом из нишког живота, а најпре са романом о војвођанским поповима „Поп Бира и поп Спира“, наћи ће се многе сличности не само у заједничком, гогољевском хумору, него и у стилизацији и распореду градива,
То је ипак само један део Боровићевог књижевног рада, и то мањи, јер је овај писац, иако с мало књижевног 06разовања, али у друштву изграђених пи: саца и са улагањем личног напора, умео да потражи сопствене путеве за _ своје обимно прозно дело. Из мноштва разноврсних састава брзо је израстао ' писац
Наставак на 4. страни
Василије Точанац